HAJR je prvo udruženje za pomoć žrtvama porodičnog nasilja u Srbiji koje su osnovale žene žrtve nasilja i koje se svojim aktivnim angažmanom značajno uključilo u borbu protiv svih oblika nasilja u društvu.
Među prvimima u Srbiji, kancelarija Udruženja HAJR otvorena je u Lajkovcu i svojim aktivnostima dala značajan doprinos na planu različitih vidova pomoći i zaštite žena žrtava nasilja.
Predsednica Udruženja žrtava nasilja HAJR, Hajrija Ramadani, svojevremeno i sama žrtva nasilja, kaže da se danas više nikoga i ničega ne boji i da hoće da pomogne svim ženama koje trpe nasilje. Takođe, apeluje na žrtve da ne čekaju ni minut, da prijave nasilnika – ko god to bio, jer imaju podršku:
“Od 2014. godine javno i intenzivno pričam o tome da ima mnogo slučajeva nasilja, naročito kada su u pitanju javne ličnosti i žene na položaju, o kojima žrtve ćute.
Osuđivali su me, jer vodim naše članice koje ojačaju da pričaju o svom slučaju javno na medijima. Upravo smo to radili zato, da progovore mnoge koje ćute i trpe. Znam mnogo sličnih slučajeva poput naše glumice Milene, koje još uvek čute. Takođe, podjednako osuđujem svedoke događaja koji su ćutali, ili su znali su za vršenje zlostavljanja i nasilja, a imali su prilike da progovore mnogo ranije i da spasu mnogo dece i svojih koleginica.
Imam običaj da kažem, da iz kuće zahvaćenoj požarom i te kako mora da se beži. Isto važi i za poslovno i za svako drugo okruženje. Nego, mi žene ćutimo i trpimo zbog naših običaja i našeg društva. Ako žrtva progovori, ne bori se samo sa nasilnikom, nego i sa celim društvom. Treba mnoge stvari dokazati, prvenstveno dokazati da je bilo nasilja, a nasilnik sve to radi bez dokaza i svedoka. Zato postoji taj strah, jer nemamo podršku familije, prijatelja, institucija i uopšte društva.
Žao mi je i običnih žena i devojaka, koje nisu javne ličnosti i još uvek misle da su same i da nema ko da ih zaštiti i da nema ko da toliko priča o njima i da stane uz njih. Možda nisu ni čule da imaju kome da se obrate, a prilično su izgubile poverenje u prijatelje i institucije.
Apelujem da se celo drutštvo uključii i digne svest o tome da je nasilje svugde oko nas i da treba da radimo svi zajedno na tome, da Srbija bude sigurna kuća za sve građane.”
Iskustvo u radu Udruženja HAJR i Kancelarije u Lajkovcu je pokazalo, da su se u prvi mah, zbog nove golgote koju prolaze žrtve nasilja koje su progovorile i prijavile nasilnika pokajale, ali je to uvek bio samo prolazni period. Prava golgota i kajanje zauvek, ostalo je žrtvama nasilja koje su ostale da ćute i trpe. Evidentno je i to, da se neodlučnoj žrtvi nasilja ne može pomoći, ma koliko sistem bio uređen i ma koliko mehanizama pomoći i zaštite imala na raspolaganju. Pokazalo se, da žrtva prestaje biti žrtva, onog trenutka kada smogne snage za odluku da više ne bude žrtva. Ostalo je samo proces, , koji društvo svim raspoloživim sredstvima treba žrtvi da olakša i to je ono na čemu u svim segmentima treba poraditi.
