Na trećem međunarodnom Festivalu literarnog stvaralaštva FELIS 2020. u Lazarevcu, Danica Đurić iz Lajkovca osvojila je treću nagradu u kategoriji proze.
Festival FELIS je naime raspisao konkurs literarnog stvaralaštva u četiri kategorije: DECA STVARAOCI, MLADI STVARAOCI, POEZIJA I PROZA. Stiglo je ukupno 123 rada, pa je stručni žiri imao težak zadatak da izabere tri najbolja rada u svakoj kategoriji.
Centralni program Festivala literarnog stvaralaštva FELIS, koji organizuje Centar za edukaciju, kulturu i izdavaštvo KOP održan je 19. septembra u Modernoj galeriji Centra za kulturu Lazarevac, ali je Dnica Đurić svoju nagradu preuzela tek danas:
“Ovo je drugi put zaredom da učestvujem na festivalu, prošle godine dobila sam priznanje za poeziju osvojivši drugo mesto. Ove godine i pored toga što je konkurencija bila veoma jaka i brojna (ako uzmemo u obzir da je ovo međunarodni konkurs i da su nagrade otišle i u ruke nekih učesnika iz susednih zemalja) dobila sam nagradu za treće mesto iz oblasti proze. Pošto ja retko učestvujem na književnim konkursima, iskreno sam se obradovala ovom priznanju, posebno zato što dolazi iz nama susedne opštine a i zato što su članovi žirija prepoznali kvalitet mog dosadašnjeg književnog opusa. Hvala svima!”
Članicama stručnog žirija bile su: Biljani Ilić, profesorka srpskog jezika i književnosti, Bojana Sajić, profesorki razredne nastave i Mariji Milenković, profesorki srpskog jezika i književnosti.
Na III FELISU u Lazarevcu briljirao je i jedan lajkovački osnovac. Drugu nagrada, u KATEGORIJI DECA STVARAOCI osvojio je Mihailo Aleksić, učenik osmog razreda OŠ „Mile Dubljević”.
Nagrađenu priču Danice Đurić PISMO ili PEKMEZ OD ŠIPKA, posetiocima portala LAJKOVAC NA DLANU prenosimo u celosti:
PISMO ili PEKMEZ OD ŠIPKA
Ja rab božiji Danica Đurić (rođena Đogić, od oca Svetka i majke Fime) nesuđeni voditelj drugog dnevnika na prvom programu radio Beograda koji je ispunjavao sve uslove za taj posao, ali voditelj koji nije bio po meri lokalnih moćnika iz tog a po svoj prilici ni ovog vremena, pisac i pesnik za koga kažu prilično talentovan ali koji sem tapšanja po ramenu i aplaudiranja mog dobrog naroda na promocijama u velikim i malim salama ništa drugo nema jer od toga se ne živi a ni od prodaje knjiga obraćam se Tebi Dragi Bože valjda ćeš Ti urediti sa ovima dole da steknem uslov za penziju a ne da sutra primam socijalu kao što je primaju oni koji nikad i nigde nisu hteli da rade a hteli su da žive. Ti si svedok da sam prihvatala sve poslove i radila u uslovima u kojima mnogi nisu hteli. Verovatno znaš šta je razlog mog obraćanja jer si mi Ti (ko bi drugi?)noćas poslao taj san, a opet verovatno zato što znaš da se bližim tim godinama u kojima se prima penzija a isto tako znaš i da mi fali ta neka godina radnog staža za taj uslov. Kako sam živela pošteno i nisam puzila ni pred kim (jer to ne umem, a nisam tako ni vaspitana) tako sam namakla nekih trinaest godina radeći po nekim budzacima po kojima mnogi nisu hteli. E , sad bilo bi ih i više da se i na tome nije kralo…
Noćas sam zaspala snom pravednika, valjda u želji da ovaj život privedem kraju dostojanstveno kako sam i naučena ali, ne lezi vraže…u našoj zemlji se svašta prodaje i švercuje, od igle do lokomotive. Kako su vremena sve teža narod je sve neradniji. Sezona je pekmeza od šipka i svi bi ga jeli ali su retki oni koji bi se oko njega namučili. Kome je još do grebanja po ostrugama i do branja šipka, a put je dug do pekmeza. U želji da živim kao ostali narod koji ima svoja redovna primanja odlučim se i na taj korak. To je smatram pošten posao. Ja vama pekmez, vi meni lovu. Naberem šipak, improvizujem radionicu, založim šporet pa poteraj sa varjačom od jedne do druge šerpe. Sve je to izgledalo privlačno i lepo mada teško. Napunim brojne tegle i sa prijateljicom krenem put Beograda. Tamo se kažu sve može prodati brzo i lako. Ono i jeste tako bilo…uz put se prodalo skoro sve, ostaše nam samo dve tegle, da znadosmo šta nas čeka bilo bi bolje da ih bacismo u Savu ili u obližnju obalu…na samom ulazu u prestonicu sačeka nas policijska patrola, i mi Dragi Bože „padosmo“ sa dve tegle pekmeza kao šverceri. Oko nas ludilo od policijskih automobila, rotacionih svetala, pendrecima na gotovs, čak tamo iza ovih prvih vidim i neke sa automatima…Dragi Bože noge su mi se odsekle kad mi staviše ruke na leđa i namakoše lisice…zar je sve otišlo tako daleko i zar je prodaja pekmeza od šipka protivzakonit čin u našoj zemlji, pa šta će naš napaćeni narod da jede ako mu i taj šipak zabrane? Zatim nas ubaciše u neka kola ( beše odveć mračno da bih vam ih opisala) u jednom trenu drugarica koja je bila verovatno iskusna i koju su zbog iste stvari privodili šapnu mi da ne pokazujem dokumenta u policijskoj stanici, ona će govoriti u moje ime…
A tamo, nekoliko inspektora sa obrvama značajno podignutim poče da postavlja pitanja, moja drugarica ne znam zbog čega reče za mene da sam strani državljanin(francuskinja), shvatila sam da treba da ćutim( ne daj bože da dovedu prevodioca)! Onda nju odvedoše u drugu prostoriju a ja ostadoh sa jednim inspektorom (bila je žena u pitanju), pokušavala je na svaki način da izvuče od nene neku reč a ja sam samo slezala ramenima, u jednom trenu i tako naglo i iznenada zavuče mi ruku u gaće, pomislih da je i to deo posla, dok nisam shvatila da je lezbača. Da mi ruke nisu bile vezane sigurno bih se prekrstila obema, ali pošto jesu naglo se izmakoh i udarih je nogom u stomak…ona se zanese i udari licem o sto a onda pade na pod dok se krv razlivala oko nje. Bila sam užasnuta! Ne smem da govorim a drugarice nigde na vidiku…
Dragi Bože Ti znaš da sam se posle toga probudila, molim Te da me više ne dovodiš u ovakvu situaciju nije narod zaslužio ni šipak da jede pored ovakvih nastranih. Tvoja sluškinja, uzorna supruga, ponosna majka sinu Nebojši i kćerki Mariji, još ponosnija baba unuci Eleni.
Danica Đurić
