Nekima je vanredno stanje uvek i ceo nečiji je život jedna velika izolacija. U nadi da ćemo svi sve lakše podneti, izvući korisna iskustva iz situacije u kojoj smo se svi zajedno našli i u budućnosti se bolje razumeti i podići svoje pragove tolerancije i prihvatanja različitosti, čitaocima portala LAJKOVAC NA DLANU prenosimo Jeleninu belešku u kojoj opisuje svoj jedan dan sa svoja dva sina, od kojih je jedan dečak sa autizmom:
“Jutro je. Negde u daljini čujem iznova i iznova istu rečenicu: “Princeeeezo, da li si se probudila…” pa opet “Princezo da li si se probudila”. Da to moje dete pokušava da me probudi…Pošto ne može da nadje svoje reči, koristi one iz crtaća. Svaki put savršeno odabrana rečenica, uz adekvatnu situaciju. “Dobro jutro mili…hoćemo li danas nešto da učimo?”
Počinje nam viber on line nastava. Prvo doručkujemo, a onda poređamo ceo arsenal na sto… Papire koje sam prethodne večeri do kasno sekla da bih mu prilagodila nastavu, plus papire koje su nam nastavnice spremile za njega. Moram priznati da nam je mnogo lakše od kako je krenuo u peti razred. Toliko saradnje sa nastavnicima i toliko ga vole da je pravo osveženje. Ustaje i mali petogodišnji zvrk. Dok školarcu zadajem šta da piše, spremam još jedan doručak. “Mama mama mama kad ćemo napolje..” To je sad onaj nezgodni momenat. Sada bi on išao u vrtić ali smo kući, jer tako mora. Okrenuti jedni ka drugima i moramo da se prilagođavamo datoj situaciji. Tata je na poslu, pa obojica zavise od mame. “Daj mi malo vremena da završim sa batom oko škole, pa ćemo izaći”
Danas konačno možemo napolje. Ovo je bio najduži i najteži vikend. Izvodili smo psa napolje, ali deci nismo znali kako da objasnimo zašto pas može u vreme korona virusa da izađe, a oni ne. Najstarijem sinu pogotovu. On voli prirodu. I to mu je ventil… Duge šetnje, ljuljaška… sada odjednom kompletan prekid svega, već mesec dana. Odjednom nema škole, dece, iskočili smo iz koloseka. Ne zna se kad se uči, kad se igra, ne umara se pa da mu se prispava uveče. Kako i da se umori u 30 i kusur kvadrata sa kosim krovom. Batu ima ali ne razume uvek socijalne igre, on ima svoju igru. Nekada pričamo a nekada se povuče u svoj svet. I bati je teško jer nema svoje društvo. Razumem ih potpuno. Meni je teško povremeno…a oni su deca.. njima je teže. Smislili smo hiljadu aktivnosti, ali i toga se prezasite pa se kućom samo odjednom raširi neka nervoza. Neobjašnjiva, teška. Neki neizdrž. Pa se grlimo i nunamo da bar ljubav sve pobedi. Ljudi se žale po društvenim mrežama na izolaciju…a naš život i život svih autističnih osoba je jedna velika izolacija. Sad…kako ko ima sreće i uspe da se izbori i okruži dete pravim ljudima tu je napredak neizostavan. A mnogi ćute zatvoreni i čekaju bolje sutra, čekaju da nas svet i sistem prihvate kao ravnopravne. Završismo zadatke. Izlazimo napolje. On i bi i ne bi. Više ni sam ne zna. Ponavlja mi celu proceduru: “prvo obuješ patike, pa jaknu, pa zaključaš vrata, pa pozoveš lift, pa pritisneš nulu, pa izadješ iz zgrade, pa ljuljaška, pa kućiiiii. Možeee?”
“Može, dogovorili smo se. Ne brini. Sve je ok.”
Izlazimo. Obojica trče kao s lanca pušteni. Taj prelep osećaj sunca na licu. Ta toplina. Žmurim. Udišem duboki. “Izguraćemo” pomislih. Oni se već ljuljaju. Znam, znam, ne može igralište, ali ne može ni on da razume i to je njegova terapija. Pišti telefon. Stigla poruka. Javljaju da nam je odobrena potvrda da izlazimo napolje u vreme policijskog časa. Konačno. Biće malo lakše. Šetamo do šume. “Zatvori oči i slušaj”, kažem mu “Udahni duboko”.
“Jel sad malo lakše?”
“Lakše”- ponavlja.
Udiše i mali zvrk. “Lakše je”. Šetali smo dok nisu popadali s nogu. Jedva smo se vratili kući od umora, al sad bar znam da će narednih dva sata biti mirni, bez nervoze. Volim dan. Nekako je dan lakši. Kako počne noć da pada, kao da sve postaje teže. Iskreno, zavidim onima sa dvorištem. Da ga imam stavila bih jedan veeeeliki tobogan, jednu ljuljašku i jednu trambolinu. Mislim da bi i njemu to prijalo. Eh da mi je.
A kako ste vi proveli dan?”
Ostaje nada, da ćemo iz svega zajedno izaći bolji i sa više razumevanja, posebno prema onima kojima je to najneophodnije!?
