Svetosavska akademija, u gotovo briljantnoj organizaciji Gradske biblioteke Lajkovac i Crkvene opštine Lajkovac, uz blagoslov Episkopa valjevskog G. Milutina, održana je danas u podne u Gradskoj kući u Lajkovcu.
Gosti su bili arhijerejski namesnik tamnavski Nebojša Milivojević sa sveštenstvom lajkovačkih parohija, predstavnici lokalne samouprave, književnik Radovan Beli Marković i brojni drugi.
Dostojan i vrlo kreativan voditelj programa na Svetosavskoj akademiji u Gradskoj kući u Lajkovcu, u ime organizatora, bio je mr. Daren Milivojević.
Svečana akademija počela je intoniranjem svetosavske himne i molitvom Oče naš u izvođenju lajkovačkog hora “Hadži Ruvim”, da bi potom bila nastavljena pozdravom i prikladnim obraćanjem direktorke Gradske biblioteke Lajkovac Biljane Bogdanović.
Učenici OŠ ,,Mile Dubljević“ i SŠ ,,17. Septembar“ iz Lajkovca prigodnim recitalom ulepšali su atmosferu akademije. Nastupili su osnovci Andrea Perić i Janja Radovanović, kao i srednjoškolac Mateja Petronijević.
Veroučiteljica Neda Nestorović kao učesnik akademije, pripremila je besedu pod nazivom “Na Svetog Savu” iz čijeg izlaganja izdvajamo nekoliko odlomaka:
“Sveti Sava je jedna od najvažnijih, najsvetijih i najsvetlijih ličnosti naše duhovnosti i istorije. Njegovo delovanje na polju srpske duhovnosti, književnosti, kulture i državnosti je nemerljivo.
Sava je od svog najranijeg detinjstva bio drugačiji od svoje starije braće. Veoma rano je počeo da se interesuje za duhovna pitanja, literaturu i uopšte sve što se ticalo duhovnosti. Njegova duša je težila ka većem, neprolaznom blagu.Uspeo je Sava u toj svojoj nameri i sa 17 godina otišao na Svetu Goru. Želeo je da svoj život posveti Bogu i da bude istinski asketa i podvižnik.Gospod ga je, međutim, odredio za još nešto sem da bude monah. Odredio ga je za služenje svom narodu u duhovnom, prosvetiteljskom, kulturnom i državnom smislu. To je bila Savina misija, da srpski narod izvede na pravi put. Mnogo toga je Sava bio. Duhovnik i asketa, prvi srpski arhiepiskop, učitelj, prosvetitelj, ktitor, mirotvorac, diplomata, zakonodavac, književnik.
Sava je oko sebe na Svetoj Gori, a kasnije i u Studenici, okupljao svoje učenike i pripremao ih za budući poziv sveštenika ili monaha. To je jedan aspekt i jedna strana onoga što se naziva učiteljem. Druga strana te uloge, kao i uloge prosvetitelja, jeste da on to nije bio samo u smislu pukog prenosa znanja i ne odnosi se samo na konkretno učenje iz knjiga, već prvenstveno prenos Hristovog učenja. Žive reči Hristove. Sava je učio, prenosio i propovedao živu veru, Crkvu i Jevanđelje. To je ona prosvećenost kojom se Sava napojio na izvoru prosvećenosti, na Svetoj Gori kao duhovnom i prosvetnom centru pravoslavlja. ”
“Pored svih neizmerno važnih delatnosti, Savi je na prvom mestu bio način života usmeren ka Hristu, vera u živog Hrista i plamena ljubav prema Njemu.
Tu ljubav je Sava na sve širio i nesebično delio. Iz nje je sve Savino proisticalo. Zbog toga ga danas i slavimo kao svetitelja. Danas nam je ta i takva ljubav potrebna možda više nego ikad. Potrebno nam je kao narodu, a onda i kao pojedincu da se potrudimo da bar malim delom svog bića dosegnemo tu ljubav. Da nam Savino delo bude svetlo, put i način života. Danas, kada je naša vera na ispitu, kada smo i kao narod i kao crkva ugroženi na mnogim poljima, potrebne su Savine molitve Bogu za nas i naše molitve upućene njemu. Ne smemo da dozvolimo da se iznova obistinjuju reči Svetog vladike Nikolaja iz Nebeske Liturgije kada Sava sa tugom izgovara: „Nisu Srbi kao što su bili“. Ne smemo da dozvolimo da budemo u ulozi „zavađene braće“. ”
“Sveti Sava je bio i ostao duhovni i moralni stub našeg naroda. Najslavniji period srpske istorije je utemeljen na njegovim delima. Njemu dugujemo spoznaju sopstvenog identiteta i zato ga se moramo neprekidno sećati, slaviti ga i govoriti o njemu budućim generacijama i naraštajima.“
Besedu, “Sveti Sava – dični svetitelj, Srpskog roda drugi spasitelj”, proizneo je Darko Đurđević Arhijerejski namesnik prvi namesništva valjevskog. Izdvajamo nekoliko odlomaka iz ove nadahnute besede:
” Najdužu biografiju najmudrijeg Srbina vekovima naš narod pažljivo tka na razboju svoje duše. I to svi: od mudraca i učenjaka, do pastira i malenih đaka. I niko o Svetom Savi ne zna sve, ali svako zna dovoljno.
Kako vek za vekom prohujava, svako novo pokolenje našeg naroda i u Svetom Savi nalazi novi smisao svoga puta. Od Svetog Save Srbi postaju istinski istorijski narod. Od njega znamo kuda se krećemo i ka čemu težimo. Ali Sveti Sava, ne samo da nas je izveo na put spasenja kojim su krenuli i drugi hrišćanski narodi, već nam je on na tom putu i verni saputnik. Kada god je trebalo započeti nešto novo u istorijskom razvoju našeg naroda, Sveti Sava je bio temelj od koga se počinjalo. Kada su nas sustizali ratovi, ropstva i teška iskušenja samozaborava, obnova je uvek dolazila vraćajući se, ili tačnije rečeno, idući napred ka Svetom Savi. Svetosavlje je besmrtno zrno srpstva, iz koga se ono uvek obnavlja i raste.
Veliki je podvig i težak put bio da se od Rastka rodi Sava, još teži je bio stvoriti od Save – Svetoga Savu, ali najteži podvig je ipak bio da Sveti Sava izrodi Svetosavlje. U našim očima veoma često ponajviše blješti ovaj preobražaj iz Rastka u Savu, kada je bogati princ napustio presto i raskoš i otišao da bude bosonogi monah u dalekoj divljini. I da je samo to učinio, mnogo je. Ali, sam taj čin još uvek ne znači dovoljno za Svetoga Savu. Trebalo je učiniti još mnogo toga, da inok Sava – od svih poslednji i grešni, kako smerno sebe nazivaše, zadobije oreol svetih božjih ugodnika. Mnogo je drugih u našem narodu koji su uspeli i ovo drugo da ostvare, da prosijaju svetlošću svetosti Božije. Ali Sveti Sava ni tu ne staje, već neumorno pokušava da pod oreol svetlosti Božije sabere sav svoj narod. I tako je nastalo svetosavlje. Iz želje i truda Svetoga Save da se sav njegov rod preobrati. Svoj dar, sposobnosti, svoju blagodat od Boga mu danu, Sveti Sava nije zadržao za sebe. Nesebično ju je izlivao na svoj narod, čineći od njega deo velikog tela Hristovog, koji čine i drugi narodi. Zato je svetosavlje, kako to reče najveći živi pesnik u Srba, posrbljeno pravoslavlje, a Sveti Sava je samo jedno od imêna Isusa Hrista.
On ne sme biti shvaćen ni kao epski junak jednog junačkog naroda, koji služi samo za dizanje morala. Sveti Sava je najpre čovek vere, posvećen i predan u ruke Božije. Njegova čežnja za Bogom, trnoviti put u podvig, odricanje do samozaborava, doveli su do toga da je i sam, kao nekada Apostol Pavle, sa pravom mogao uzviknuti: A živim – ne više ja, nego živi u meni Hristos.
Sveti Sava prihvatio je svoj teški krst, da bude putevoditelj jednom buntovnom, nemirnom i pomalo nezahvalnom narodu i čuvar jednog slovesnog stada. On je samo smireni sluga Hristov, koji je ceo svoj život i sve što je imao, položio pred Njim. Obučen u Hrista, Sveti Sava Hristom hodi i tvori. On ima veru za oklop, Krst kao oružje, ljubav kao štit, kao mač Reč Božiju, i zato je nepobediv. Svoje vrednosti zasnovao je na večnim vrednostima života u Hristu. Zato se svetosavac postaje najpre tako što se svim svojim bićem zagrli Hristos. Kako da to učinimo, pokazuje nam primer Svetoga Save, koji nadahnjuje svakoga od nas verom da i mi možemo biti delatnici i čudotvorci, po meri onoga što nam je dato i što se od nas očekuje.
Iz ovog izvora vode žive, Gospoda Hrista, izvire naše svetosavsko nasleđe. I to nasleđe, ta reka svetosavlja račva se u dva podjednaka pravca. Sa jednog pravca svaki pojedinac, svaki čovek, bez obzira na sve razlike, može da crpi duhovno nasleđe. Drugi pravac je onaj koji se tiče nas kao naroda, koji usmerava i vodi naše nacionalno biće. Za oba ova dara, važno je naglasiti da se duhovno nasleđe ne prenosi i ne predaje kao svako drugo, na primer po rođenju ili krvnom srodstvu. Duhovno nasleđe se ne nasleđuje kao kuće i njive, brda i doline. Ono se prima svesnim usvajanjem, opredeljivanjem i ugledanjem na one vrednosti koje nam je ostavio Sveti Sava.
Svaki pojedinac postaje svetosavac time što prihvati promisao Božiju o sebi, tako što postane sadejstvenik i saradnik Božije blagodati. Vrlo je verovatno da svako od nas neće imati pred sobom toliki zadatak kao što ga je imao Sveti Sava. Ali je sigurno da ako svoje životno naznačenje ostvari, tada postaje svetosavac – dostojan sin i naslednik Svetoga Save. Svako ko uspe da u svom životu ostvari delić svetosavskog nasleđa, biće blagosloven zbog toga. To znači da se svetosavlje zadobija i osvaja, baš kao i Carstvo nebesko, jer i svetosavlje jeste put u život večni. Dovoljno je da mi svedočimo svojim bližnjima o onim vrednostima koje je Sveti Sava rasprostro preko celog našeg roda,. Tako ćemo biti svetosavci. Sveti Sava je najbolji učitelj srpstva, dok su svetosavci najbolji učitelji svoje dece. Sveti Sava je otišao u daleku Svetu goru da tamo potraži Boga, svetosavci redovno odlaze do najbližeg hrama. Sveti Sava je otvarao bolnice, svetosavci pomažu čoveku u nevolji. Sveti Sava je osnivao biblioteke, svetosavci čitaju knjige. Sveti Sava je mirio zavađenu braću, svetosavci se ne svađaju i ne mrze svoju braću. Sveti Sava je molitvenik celog našeg roda pred Bogom, svetosavci se mole za svoje bližnje. Sveti Sava je bio najbolji monah i episkop, svetosavci su najbolji u onom pozivu koji žive. Svetosavci – to su oni, koji danas svojim delima, ne daju da se zaborave dela Svetog Save.
Svetosavska duhovna i kulturna baština je univerzalno duhovno blago svih naroda. Ona se, na žalost nekih, ne može kupovati niti prodavati. Svetosavska baština se može, jedino molitvom i strpljenjem, čuvati i braniti. To je svetosavski.
Završavajući svoje slovo o Svetom Savi, svaki govornik ili pisac ostaje nem pred onim što mu dugujemo. A kada mi zanemimo, uvek se možemo osloniti na najgovorljivijeg i zlatoustog propovednika svetosavlja, Svetog Vladiku Nikolaja. Kao retko ko, on u svojoj pesmi Nebeska Liturgija, na najuzvišeniji način govori o Svetom Savi. U njoj mu i izriče najveću pohvalu, najsjajniji venac zahvalnosti – nazivajući ga drugim spasiteljem srpskog roda. Štaviše, te pohvalne reči u pomenutoj poemi izgovara sam Bog kada pita Svetog Savu: Kazuj meni dični Svetitelju, Srpskog roda drugi spasitelju. Sam Bog, dakle, Svetog Savu naziva drugim (odmah posle Hrista) spasiteljem roda našeg. Više od ovoga reći, nije moguće. Manje od ovoga, ne bi priličilo.“
Jednosatna Svetosavska akademija u Lajkovcu održana je u prikladnoj, vidljivo prisutnoj uzvišenoj duhovnoj atmosferi, a svojevrsnu pozlatu Svetosavskoj akademiji u Lajkovcu, sa nekoliko vrlo brižljivo odabranih, krajnje rafiniranih prikladnih numera, dao je hor “Hadži Ruvim”, pod sigurnom dirigentskom palicom mr Uroša Stepanovića.
Organizator programa bio je i ovoga puta na punoj visini ovog uzvišenog zadatka i pokazao da, kako to reče mr Daren Milivojević u ulozi voditelja programa, da prestonica kulture i duhovnosti može biti i u provinciji.
