SEĆANJE NA IVANJDAN 1963. I PRVO TAKMIČENJE SPORTSKIH RIBOLOVACA

Autor teksta:Toma Petrović, pobednik prvog takmičenja sportskih ribolovaca u Lajkovcu

MRENA

Osvanuo je divan, sunčan julski dan kao i svi ostali letnji dani. Međutim, ovaj dan se ipak po nečemu razlikovao. Naime, bio je Ivanjdan, dan kome smo se mi, deca radovala jer je na Ivanjdan bio vašar u Lajkovcu, dan po koji se po mnogo čemu razlikovao od ostalih dana kada smo redovno, svakodnevno odlazili na kupanje na Stojanov, Mirkov, Ćosin, i Radišin Brod, Branu, Prljušu i druga divna mesta na našoj, tada čistoj, Kolubari punoj ribe, rakova, vidri i ostalih zahtevnih stanovnika čistih voda.

I što je još važno Udruženje sportskih ribolovaca „Šaran“ iz Lajkovca tog dana na Ivanjdan, 7. jula 1963. godine u jutarnjim časovima organizovalo je prvo takmičenje sportskih ribolovaca u Lajkovcu, na Kolubari kod Jolića vodenice, gde je tada postojala jedna drvena ribolovačka baraka, bez ograde i sa lepo pokošenim dvorištem.

Ja sam, naravno, uzeo učešće u takmičenju kao „stari ribolovac“ ali u pionirskoj kategoriji. Dan pre takmičenja u popodnevnim časovima nakopao sam gliste, a u konzervu je „uleteo“ i jedan rovac, pripremio leskovi štap koji mi je čika Blagoje – Lala Janković još kao sirov sa njegovim štapovima okačio na dud u dvorištu ispred kuće da se osuši i ispravi kačenjem „osmica“ pri dnu. Tada skoro da niko nije imao fabrički štap za pecanje. Imućniji pojedinci imali su bambusove štapove, a ko je imao crni bambus, taj je već bio faca. Nešto najlona, 5-6 metra namotanog na komiljku, nekako sam ispravio i sa olovom i jednom udicom sa nestrpljenjem očekivao sutrašnje veliko takmičenje.

U takmičenju je učestvovalo oko 50 takmičara, članova Udruženja, i po propozicijama je imalo dve kategorije: odrasli i pioniri. Udruženje je pripremilo 5 bogatih nagrada i to 3 za odrasle i 2 za pionire. Nagrade su 15-tak dana bile izložene u izlogu gvožđare u Lajkovcu, gde je kasnije moglo da se kupi najlona na metar i poneka udica. Mi deca, a bogami i stariji, nismo se odvajali od izloga gvožđare u nadi da će baš neko od nas dobiti nešto od toga.
Nama, deci su dali bliža mesta, što iz bezbednosnih a i iz razloga da stari ribolovci dobiju bolja mesta od nas pionira. Ja sam dobio mesto na Đavolijoj jami, tačno na pola puta između ulaza u stari jaz i Krive topole sa koje su odvažniji u sezoni kupanja skakali na glavu. Bila je tu jedna vrbica i mala okapina ispod. Pecao sam malo na gliste i pošto nije išlo stavio sam na udicu onog jedinog rovca kojeg sam imao. Posle par minuta ispravi se onaj moj spiralni najlon i zatrese štap. Hitro sam reagovao i imao ribu na udici koja mi se pod rukom učinila ogromna. Bez ikakvog zamaranja izbacio sam je na obalu. Bila je to prelepa mrena teška 720 grama.

Odmah su se tu sjatile sudije, merile ribu i po dužini i po težini. Konstatovali su da je sve regularno i jedva sam čekao kraj takmičenja. Od usta do usta se širila vest o uhvaćenoj mreni, a onda kao grom iz vedra neba stiže i informacija da je čika Aca Protić uhvatio nekoliko vretenara koji su teži od moje mrene. Kao da su mi sve lađe potonule. Uteha mi je bila da je on u drugoj kategoriji takmičara, on u odraslima a ja pionir.
I onda, zvuci železničkih pištaljki sa svih strana, kojima Lajkovac u to vreme nije oskudevao, označile su kraj takmičenja. Skupili smo se svi u dvorište ribolovačke kućice, predali ulovljenu ribu sudijama na merenje i čekali rezultate. Komisija je neuobičajeno drugo pravila plasman. U međuvremenu procuri informacija da je bilo nekih nepravilnosti i kršenja pravila takmičenja, pa je bilo i diskvalifikovanih.

Najviše sreće u takmičenju imao sam ipak ja, tada pionir, ali pošto sam skupio najviše poena od svih takmičara (721, 1 gram 1 poen i jedan komad 1 poen) takmičarska komisija je posle dužeg većanja odlučila da meni dodeli prvu nagradu i to iz kategorije odraslih. Nagrada je bila kompletna ribolovačka oprema, sa štapom, mašinicom koju mnogi do tada nisu ni videli, udice, najloni, varalice, torbica, stolica na sklapanje i još puno toga. Drugo mesto zauzeo je Aca Protić, treće Leka Kostić, četvrto Živan Radovanović i peto Raka Milosavljević.

Nažalost, moja sreće je kratko trajala. Naime te godine moj otac je pravio kuću i angažovao majstore iz okoline Bajine Bašte a jedan od tih majstora bio je iz Bačevaca na Drini i malo, u retko slobodno vreme bavio se ribolovom. Pokazao je oduševljenje i interes da otkupi tu dobijenu opremu i otac je, naravno bez moje saglasnosti, sve to dao majstoru za dve nadnice. Potpuno sam ga razumeo jer je naša porodica bila tipično lajkovačka. Učitelji u školi nisu imali potrebe da pitaju šta su ti roditelji. Odgovor je bio za sve identičan – otac železničar, majka domaćica. Trebalo je u to vreme napraviti porodičnu kuću, a svi su je pravili, poneki i sa teškom mukom.

Tada je nastala i fotografija na zidu Ribolovačkog doma, upravo tog dana posle podele nagrada uz napomenu da svi učesnici nisu na njoj. Neki su morali na službu, na voz, nekima je je bilo vrućina a neki su bili ljuti, što da ne. Na fotografiji se nalazi 44 ribolovca pa smo od 44 lica identifikovali 39. Na spisku se nalaze imena i nadimci pojedinih ribolovaca, jer smo mnoge poznavali samo po nadimku a da im ime nismo ni znali. Nadam se da se potomci tih ribolovaca neće ljutiti (postoji i spisak bez nadimaka).

To takmičenje je intenziviralo rad Udruženja pa smo tog leta pletenom žicom ogradili plac koji se protezao od poleđine zgrade doma do vodeničnog bunara i, naravno, tada nije postojao odbrambeni nasip. Malo pre toga su posađene topole oko ribolovačkog placa. Skoro svakog vikenda tu se ložila vatra i kuvala riblja čorba, pasulj, gulaš i drugi specijaliteti. Odlično se sećam Radovana Belog Markovića kako na prašnjavom „parkingu“ vodenice obilazi oko kazana i meša pasulj da ne zagori.

Pomenuh vodenični bunar. E to je posebna priča. Bunar su iskopali i izbetonirali veliki santrač redovnici, suvlasnici vodenice koji uzimaju ujam ili ušur i održavaju vodenicu u ispravnom stanju, a pogotovu branu koja je navodila vodu na jaz i vodenične točkove. Brana je bila drvena i uvek ispravna sem posle velikih poplava. Kada voda probije branu bio je to znak da je poplava bila jaka i da je se sa valjevskih planina slila velika količina vode. Jolića vodenica je stara preko 300 godina i ima 7 kamenova za mlevenje pa su u nju dolazili pomeljari iz šire okoline dovlačeći žito za mlevenje zaprežnim kolima pa su ponekad ostajali i po nekoliko dana kada su veće gužve. E, zato je postojala štala sa zaprežnu stoku i bunar za pojenje stoke. Kada su shvatili da je u bunaru ista voda kao i u Kolubari napustili su taj način pojenja pa su stoku vodili na pojenje direktno u Kolubaru odmah ispod vodenici gde je skopano zemljište kuda su pojedinci izvlačili šljunak i pesak. Dakle, bunar je zapušten i u velikom delu zatrpan. Izgubio je svoju osnovnu funkciju, ali je zhvaljujući tom širokom betonskom zidu, santraču, oko njega na kojem je moglo da se sedi, postao kultno mesto mahom za mlade Lajkovčane koji su se kupali na Brani i Đavolijoj jami. Naime sednu na beton oko bunara, sunčaju se a tu se uvek nađe neko ko „uzme reč“ i priča krene. Mahom su to bili oni koji su radili ili neko vreme proveli u inostranstvu, zatim iskusni iz raznih oblasti, istorije, geografije pa i švaleracije. Mi, klinci smo sa pažnjom sve to slušali, samo bi ponekad skoknuli u jaz da se osvežimo.

I da napomenem da je u to vreme vodeničar bio Paunović Veličko – Veka iz Rubribreze, a on je ujedno bio i najčuveniji vodeničar Jolića vodenice koji se na tom mestu najduže zadržao.

Istog leta, Smajo Buzurović organizovao je i prvi ribolovačku ekspediciju u Višegrad, na ušće Rzava u Drinu. Bilo nas je 5 u ekspediciji, Smajo, Stanko „Pop“, ja Toma Petrović, a ostalih, uz izvinjenje, ne mogu da se setim. Bili smo smešteni u šator postavljen na proplanku iznad plaže „Džubovac“, lokalni izgovor bio je „Đubovac“. Sada je to desno od crkve u Andrić gradu, hidroelektrana nije postojala, pa ni jezero, na padini, na jednoj lepoj livadi ispod ulaznog signala gledano od Srbije. Stanko „Pop“ je ulovljenu ribu menjao za hranu sa lokalnim domaćicama, tako da smo svih 10 dana praktično živeli od toga. Bilo je tu sira, kajmaka, jaja a jedan dan smo imali i pileći paprikaš. E, za to se već neko potrudio! Nedavno sam bio u Višegradu sa mojim penzionerima i pokušao sam da nađem to mesto ali nisam uspeo. Sve se promenilo jer od tada je prošlo 57 godina.

A za to vreme Kolubarom je proteklo mnogo vode i mnoge stvari nisu iste. Železnica u Lajkovcu više nije ono što je tada bila. Ukinut je „ćira“, urađena je Barska pruga pa je Lajkovac postao samo prolazna stanica. Ložionica je prazna a u to vreme bilo je zaposleno više stotina radnika. Dobro se sećam zvuka „ložioničke sirene“, udarcem čekića o okačenu šinu koja je označavala odlazak na doručak.

Ali i dalje „tiho teče Kolubara“ nekad više, nekad manje zagađena što u velikoj meri zavisi od otpadnih voda valjevske privrede, što je sada na žalost privrede a na radost ribolovaca manje zagađena pa su se ponovo pojavile vidre i rakovi. Ribolovaca je više nego ikada, a Opštinska ribolovačka organizacija iduće godine slavi veliki jubilej, 70 godina postojanja, pa neka im je srećno.

Related posts