Uspomene na stari Lajkovac: SELO LAJKOVAC

Piše: Toma Petrović

Postoji više priča i legendi o nastanku imena Lajkovca. U knjizi “Narodni običaji u prošlosti”, autori M. Ranković i R. Jovanović pišu da je legenda o osnivanju Lajkovca mitološke prirode i da doseže u praslovenska i prasrpska vremenа: “Nekada se Lajkovac zvao Vlajkovci, što se dovodi u vezu sa staroslovenskim božanstvom Volosom-Velesom. Nazvan je još Velas, Vlašić, Vlasina. Svetilišta su mu se nalazila po planinama, u naseljima i na ostrvima. Sa njim je povezan zaštitnik Dubrovnika – Vlaho, a naša varijanta je Vlajko”. Vlajko je zaštitnik i osnivač Lajkovca”.

To je Milutinova i Raškova priča, a ima još sličnih priča. Međutim, kada sam pisao o selu Donji Lajkovac došao sam do jednog interesantnog podatka od čoveka koje se amaterski bavi istorijom i koji mnogo toga zna. Zove se Saša Rakić. Čak mu i neki profesori istorije “skidaju kapu” i priznaju da mnogo zna o istoriji našeg kraja. Pričao mi je da je u ovom kraju bio jedan vlastelin po imenu Vlajko, koji je imao ogromno imanje, veličine nekoliko današnjih sela, i naravno dosta radne snage koje je naseljavao i grupisao oko svog imanja, tako da su od toga nastala čitava naselja pod jedinstvenim imenom Vlajkovci (Vlajko–Vlajkovci). Zapošljavanjem i dolaskom na rad novih, pa i čitavih familija sa raznih strana ta naselja su se širila. Bila su fizički odvojena pa da bi ih razlikovali dobili su i prefikse, Gornji, Srednji, Donji i sl. Da, postojao je i taj Srednji Vlajkovac koji je bio približno na mestu sadašnjeg sela Ključ u mioničkoj opštini. Vremenom je iščezlo ono V na početku tako da danas imamo Lajkovac. Selo Lajkovac koje je dobilo dodatak Selo  prolaskom pruge uzanog koloseka Zabrežje – Valjevo, pa je varoš nastala oko železničke stanice i pruge preuzelo ime Lajkovac a selo dobilo novo ime: Selo Lajkovac. Lajkovac je uz ime dobio i reč varoš, pa se čak i danas može negde videti ta reč, jer praktično postoji Lajkovac varoš i Selo Lajkovac. I danas dobijamo račune za komunalne usluge gde u adresi piše varoš Lajkovac ili Lajkovac selo. Dakle, „varoš(ica)“ je više tradicionalni ili narodni opis, a ne deo zvaničnog imena. 

Između varoši Lajkovac i reke Kolubare nalazi se potes, poljoprivredno zemljište i nešto šume u vlasništvu stanovnika Sela Lajkovca. Selo Lajkovac i varoš Lajkovac su međusobno spojeni domaćinstvima i ne zna se gde je tačna granica između ova dva naselja, gde se završava varoš a gde nastaje selo, osim u katarskim knjigama, a i tamo je to ispreplitano.

Evo šta u svojoj knjizi “LAJKOVAČKA TAMNAVA U PROŠLOSTI” piše profesor Voja Miljanjić – citat:

“Nalazi se na levoj obali Kolubare, nedaleko od ušća Ljiga. Na istoku se graniči sa Jabučjem, na severu sa Rukladom, na zapadu sa Rubribrezom, na jugu sa Pepeljevcem i Ćelijama, odnosno Kolubarom.

Naselje se ne pominje u popisu, koje je izvršila austrijska uprava 1717. godine, što znači da je kasnije osnovano. Položaj sela potvrđuje napred iznetu konstataciju, jer je uklješteno između Jabučja i Rubribreze, tako da gotovo nigde nije šire od 3 kilometra.
Nadmorska visina u dolini Kolubare je 110-115 metara a iznad Kolubare je plato sa nadmorskom visinom od oko 130 metara, s’tim što je u blizini škole najviša tačka u selu 146 metara.
Ime su mu dali prvi doseljenici, koji su poticali iz Gornjeg Lajkovca. U prvo vreme narod je selo zvao Donji Lajkovac, ali izgradnjom varošice, dobio je naziv Selo Lajkovac, dok se Lajkovac kod Bogovađe počeo zvati Donji Lajkovac.

Put Lajkovac-Ub, oduvek je delio selo na dva dela, ali oni nisu imali nazive, već meštani kažu za one druge da su “onokrajci”.

Pri izgradnji železničke pruge, 1907. godne, izgrađena je železnička stanica u potesu, gde je ranije bila neka baraka. Pored stanice podignuta je karaula a zatim baraka Pavla Šiljagovca u kojoj je sa svojom suprugom Milicom otvorio kafanu. Radi se o Pavlu Dušiću, koji je došao u Jabučje 1895. godine, gde je otvorio kafanu u Šiljagovcu (centar sela). U Jabučju je živeo do 1907. godine, kada je prodao baraku i preselio se u Lajkovac, nadajući se da će tu mnogo više zaraditi, jer će Lajkovac veoma brzo postati železnički čvor. To je isto mislio i Nikola Jovanović iz Valjeva, kada je ovde otvorio kafanu i etivažu za šljive. To su u to vreme bili jedini izgrađeni objekti u podnožju Sela Lajkovca gde se danas nalazi varošica Lajkovac. Najbliža kuća železničkoj stanici, kako je zabeležio Jovan Erdeljanović, bila je kuća na Jelića brdu nekog Kuronje.

U popisu iz 1863. godine, Selo Lajkovac je bilo u sastavu opštine Rubribreza. Selo Lajkovac je po tom popisu imalo 1854 stanovnika, 808 stanova, 525 domaćinstava i 279 poljoprivrdnih gazdinstava.

Varoš Lajkovac širiće se zahvatajući atare Rubribreze, Sela Lajkovca i Jabučja.

Poreklo stanovništva i osnivanje sela

Selo su osnovale tri porodice, koje su u prvoj polovini 18. veka doselile iz Gornjeg Lajkovca i to: Novičići, Grezalski i Milijanovići. Samo se za Grezalce zna odakle su se doselili u Gornji Lajovac. Za njih Ljubomir Pavlović kaže: “Nekako u isto doba, kada i Sredojevići, doselili su se Grezalci i Čičevići i ispod njih se naselili. Grezalci su poznati po tome što ima je predak bio vrlo vešt zidar. Doseljeni su iz Drobnjaka, danas se svi po nekoj babi, koja ih je odgajila i koja ih je zakućila zovu i Jovančići, ima ih devet kuća. Slave Sv. Đurđa”.

Novičići potiču od Gornje Lajkovačkih Kovačevića. O poreklu Kovačevića Ljubomir Pavlović kaže:
“Pokrenuti opštom seobom doselili su se u ovo selo pred kraj 17. stoleća: Kovačevići, Čuturdžije i Šujdovići. Kovačevića predak Petronije i njegov praunuk Obrad bili su kovači i od ovog doba ova porodica imala je uvek po jednog kovača, što je i danas slučaj. Njihov predak se doselio iz Drobljaka u Jabučje pa posle došao ovde i to sve u istoj godini. Kovačevići su vrlo razgranata porodica, ima ih svuda po Srbiji a i u ovoj oblasti. Iz ove porodice bilo je popova, trgovaca, profesora, učitelja. U selu ih je danas jedanaest kuća. Slave sv. Georgija – Đurđevdan, uz napomenu da Ljuba piše o Kovačevićima iz Gornjeg Lajkovca.”

Milijanovići su se doselili iz Gornjeg Lajkovca. Slave Sv. Nikolu.U Novičiće spadaju: Lučići, Mirkovići, Ivkovići, Ninkovići, Žunjići, Jeremići, Jovanovići, Radovanovići, Gavrilovići i Pantelići.
U Grezalce-Bogdanoviće spadaju: Bogdanovići, Dobričići, Petrovići, Grujičići i Đurđevići (Stikići).

U Milijanoviće spadaju: Milijanovići, Milovanovići i Pavlovići.

U drugoj polovini 18. veka doselili su se: Ivanovići, Jelići, Jovanovići-Jolići, Markovići-Milovanovići i Jovanovići-Trišići.

Ivanovići-Grujučići doselili su se iz Osečenice, Slave Đurđevdan.

Jelići-Tanasijevići doselili su se iz Golubca kolubarskog, Slave Đurđevdan.

O Jovanovićima-Jolićima Ljuba Pavlović piše:

“Najstariji doseljenici Sižani, doselili su se pre 300 godina iz okoline Trebinja u Hercegovini ili, kako sami kažu, iz duboke Hercegovine. Sižani su: Jovanovići, Markovići, Živanovići, Trifunovići i Nikčevići koji su se ranije svojili. Potiču od Jola Jovanovića koji je dovodak u Novičiće”. (Ljuba Pavlović: Kolubara i Podgorina, 984).

Markovići-Milovanovići doselili su se iz Struganika. Slave Sv. Nikolu.

Jovanovići-Tešići vode poreko iz Brežđa. Slave Aranđelovdan. Međutim, Erdeljanović, piše Voja Miljanić, kaže da su se doselili iz Bosne. Verovatno su se iz ovog sela svi iselili, ili su promenili prezime. U selu su živeli Dragičevići, koji su se doselili iz Drenove kod Prijepolja. Naselili su se prvo u Murgašu kod Uba a potom su se neki vratili u Brežđe. Možda su su tada neki zaostali u Lajkovcu i tu se naselili.

U 19. veku doselili su se: Markovići-Divnići, Đurđevići-Stikići, Dimitrijevići, Savkovići, Petrovići, Đurđevići, Mitrovići i Pantići.

Markovići-Divnići doselili su se iz Mionice, Užički okrug, slave Đurđevdan.

Đurđevići-Stikići potiču iz Jabučja od Stevanovića, slave Đurđic.

Dimitrijevići su se naselili na imanje Đurđevića-Stikića. Doselili su se iz Svojdruga, okrug Užički. Slave Lazarevdan.

Savkovići su se, takođe, naselili na imanje Đurđevića-Stikića. Došlli su iz Starog Vlaha. Slave Lazarevdan.

Đurđevići su se doselili iz Rubribreze, iz familije Stevanović, kao dovodak u mater. Majka Marija, udavši se za Trivuna Jovanovića, dovela je sa sobom sina Milovana, koji je osnivač Jovanovića-Marića familije. Slave Sv. Nikolu.

Petrovići su došli iz Vujinovače. Slave Jovanjdan.

Mitrovići potiču iz Brežđa. Slave Alimpijevdan.

Pantići su se doselili i z Maskara kod Mladenovca.U 20. veku doselili su se Pažinovići, Popovići 1, Popovići 2, Andrići, Lazići, Filipovići, Brankovići, Golubovići, Vujići, Lukići, Nenadovići, Jerinići, Kirjakovići, Đorđevići, Đurići, Ivanovići, Đenisići, Krsmanovići, Bajići, Nikolići, Lojpur i Đurđevići.

Pažinovići su iz Golinjeva (Livno), Popovići 1 iz Zvečke, Popovići 2, Brankovići, Vujići i Đenisići su iz Azbukovice, Andrići iz beogradskog okruga, Lazići iz Sinoševca kod Šapca, Jeremići iz Starog Vlaha, Filipovići iz Podgorine, Markovići iz Markove crkve, Lukići iz obližnjeg Strmova, Nenadovići iz Virovaca (Mionica), Kirjakovići iz Sremske Mitrovice, Đorđevići sa Kosova, Đurići, Bajići i Ivanovići iz susednog Jabučja, Krsmanovići iz Jelovika kod Mladenovca, Nikolići iz Paljuva (opština Ub) Lojpur iz Mostara i Đurđevići iz Skobalja.” – kraj citata.

Početkom 20. veka, 1907. godine sa izgradnjom železničke pruge Zabrežje – Valjevo nastaje Lajkovac, kao varošica a selo dobija prefiks Selo Lajkovac. Lajkovac je praktično nastao na potesima sela gde pored nekih retkih koliba na njivama nije bilo ni jednog objekta. Doduše pored raskrsnice (preko puta sadašnje autobuske stanice) postojala je tzv. meana i porodično domaćinstvo braće Ivanovića što svedoči i fotografija iz 1902. godine. Dakle, tada nije postojalo više kuća ali su prolaskom pruge i izgradnjom železničke stanice počeli nicati objekti, odnosno prve kuće: Nikole Jovanoviće Aćevca, Pavla Dušića, Kriste Buljugić, Avrama Milovanovića i tako redom, ali ne bih sada o tome jer to sam pisao u više navrata u mojim prethodnim knjigama a pogotovu u knjizi “STARI LAJKOVAC – 2. izmenjeno izdanje”.

Dakle, selo Lajkovac se prostiralo sa leve i desne strane ubskog puta prema Rukladi, pritešnjeno između Rubribreze i Jabučja. Težili su da se prošire na obadve strane i prema Rubribrezi su nešto i uspeli, a i od Jabučja su uzeli jedan deo jabučkih Dubrava.  Da bi sprečili širenje na njhovu stranu i da se ne bi tukli i svađali sa doseljenicima iz Lajkovca Jabučani su iskoristili jednog mladića koji se doselio u Jabučje 1770. godine a zvao se Mijat Pavlović-Kešić, poklonili mu 14 hektara zemlje da čuva granicu između atara ova dva sela. Po rečima Vladimira Bajića, jabučkog hroničara, i po priči starijih Jabučana, Mijat je bio odvažan i izuzetno jak, a uz to i dobar lovac. Na jednom ramenu je nosio džak od 80 kilograma, a na drugom pušku. Umeo je da ubije zeca a da taj džak ne skida sa leđa. To dobijeno imanje danas je u posedu njegovih potomaka. Kako je bio jak i opasan Lajkovčani ga prozovu Zloka pa i danas govore: ono su Zlokića kuće.

Toponimi: Stari bunar, Novičića bunar, škola, Dubrava, Aluga, Širine, Jasik, Vraničina, Krševi, Zabran, Džavića cerjak, Randjina bara, Krečana, Jerabuša, Prljuša, Mirkov brod, Zečev brod, Ljuta, Stojanov brod, Pavlovića vodenica, Veliko polje, Jaruga… ali i pojedine familije se mogu svrstati u toponime, pogotovo ako se uzme u obzir da većina familija ima svoj nadimak, Petrovići-Cojići, Jovanovići-Trišići-Jolići-Đukići, Mitrovići-Nikolići-Pužarići, Milovanovići-Mrvari, Pavlovići-Džavići, Nenadovići-Zeljići, Radovanovići-Rogonjići, Pantići-Čečići i drugi.

Malo ko zna da je iznad Stojanovog broda, na pola puta do gvozdenog mosta, postojala Pavlovića vodenica  čiji su vlasnici bili Pavlovići iz sela Lajkovca. Kada je pre par decenija Kolubara odsekla Stojanov brod i prošla sa njegove desne strane lepo su se ukazali stubovi na kojima je bila vodenica kao i jaram vodenice. Pre nekoliko godina Kolubara se vratila u svoj stari tok tako da je sve to manje vidljivo.

Familije Milovanovića i Ivanovića iz Sela Lajkovca poklonile su crkvenoj opštini plac na kome je sagrađena pravoslavna crkva. Pošto je bila čast za familiju koja pokloni plac crkvi to su, priča se od starijih sugrađana, da su i Jelići poklonili jedan plac u podnožju Jelića brda. Međutim, u lajkovačkom katastru to nije potvrđeno. U vrhu porte sa leve strane iznad crkve postoji spomenik Ivanu Milovanoviću koji je jedan od darodavaca placa crkvenoj opštini. Pravoslavna crkva je na inicijativu Dragoljuba Bate Todorovića, savetnika u Ministarstvu trgovine i saobraćaja, uz podršku sveštenika Boška Milovanovića, koji je tada držao lajkovačku parohiju, ali iz jabučke crkve, i drugih, počela sa izgradnjom 8. novembra 1937. godine, a ozidana je i pokrivena godinu dana kasnije. Od 1938. godine počelo se sa obavljanjem službe u novoj crkvi koja je kasnije, tek 1958. potpuno dovršena, a osvećena 1963. godine kada je prisustvovao i episkop Jovan Velimirović. Kasnije je dograđen crkveni dom, jedna pomoćna kuća kao stan za sveštenika i još par pomoćnih objekata. Crkva se nalazi na najlepšem mestu u Lajkovcu zahvaljujući parohijanima Sela Lajkovca koji su poklonili taj veliki palc za izgradnju crkve. Treba napomenuti da je u Lajkovcu dosta pre pravoslavne postojala katolička crkva u unutrašnjem delu Triangle, koju je osnovala crkva “Ćirilo i Metodije” iz Požeške ulice u Beogradu odakle su dolazili svećenici i retko župnici koji su držali misu u toj crkvi. Razlog otvaranja ove crkve je bio veliki broj železničara katolika koji su se doselili i nastanili u Lajkovcu.

Osnovna škola u Selu Lajkovcu počela je sa radom 1913. godine. Posle kraćeg vremena škola je teško oštećena u Prvom svetskom ratu pa je renovirana i ponovo počela da radi 1920. godine. U to vreme nije postojala škola u varoši pa su i đaci iz Lajkovca išli u selo u školu. Rešenjem Kraljevske banske uprave Drinske banovine od 27. aprila 1936. godine u varošci Lajkovac formirana je zasebna osnovna škola sa dva odeljenja. Još od samog osnivanja bilo je problema sa smeštajem ta dva odeljenja. Smeštena su u Sokolanu koja je izgrađena 1931. godine na placu koji je poklonio Živan Čančarević iz Rubribreze u tzv. Čančarevića budžacima. Obzirom da se broj stanovnika u Lajkovcu naglo povećao posle Drugog svetskog rata, pogotovu ako se uzme u obzir da je 1952. godine škola postala osmorazredna, nastale su muke oko prostora. Školska deca su podeljena u dve grupe. Đaci od pijaca prema Gornjem kraju išli su u Sokolanu, a Guskovača i ceo Donji kraj išli su u školu u Selo Lajkovac. Čitava plejada učitelja radila je u školi počev od Mila Dubljevića, Cvetka Gligorića, Slobodana Živkovića koji je odlaskom u Valjevo postao direktor Doma kulture. Bio je i bračni par Sava i Jelica, a najduže su se zadržale Ljubica Milovanović i Caka Čolović. Na republičkom konkursu za najlepše uređenu seosku školu početkom 80-ih godina ova naša škola je osvojila treću nagradu u Srbiji a učiteljice zasluženu novčanu nagradu. Škola i danas radi kao izdvojeno odeljenje matične škole “Mile Dubljević” iz Lajkovca. U potpunosti je renovirana 2018/2019. godine.

Foto: Članovi lovačkog društva iz Sela Lajkovca krajem 30-ih godina prošlog veka. Levo gore je Žan Murge prvi šef ložionice u Lajkovcu

Prva lovačko društvo osnovano je u Selu Lajkovcu 1930. godine, premda je lovačka grupa postojala još 1920. ali je zvanično počelo osnivanje lovačkih društava tek 1930. godine. U samom početku brojali su oko 50 članova. Među njima je bio je i Rolan Murže, Francuz koji je bio prvi šef lajkovačke Ložionice. I danas je, odnosno zadnje 24 godine, predsednik Lovačkog društva „Dragan Radović“ Lajkovac stari lovac iz Sela Lajkovca Dušan Mitrović, zvani Dule gvožđar.

F.K. „ZADRUGAR“

Preteča Fudbalskog kluba „Zadrugar“ bio je aktiv „Selo Lajkovac“ koji je osnovan 1940. godine sa sedištem u istoimenom  selu. Taj sportski aktiv s vremena na vreme se okupljao u tom periodu od osnivanja da bi se posle rata aktivirao.

Na inicijativu Milorada Ivkovića, Miroslava Jovanovića-Ćire, Vlade Markovića, Dragana Miloševića, Želimira Radovanovića, Vlade Petrovića, Milovana Rankovića i još nekih od aktiva je nastao klub. Pošto su bili prvi u opštinskoj ligi Lajkovca u sezoni 1975/1976, morali su doneti statut kluba i ostala potrebna dokumenta da bi se registrovali kao fudbalski klub. Po rečima Milorada Ivkovića, 1976. godine odneti su potrebni papiri u Valjevo  i od aktiva je nastao klub stim što su mu tada promenili ime u FK „Zadrugar“ Lajkovac. Tada su dobijeni potrebni papiri da je klub registrovan.

Kada su se registrovali igrali su u tom podsavezu do 1982. godine kada su upali u zonu. Zona je najpre bila Podrinjsko-Kolubarska (Šabac, Loznica, Valjevo) pa je posle toga bila Posavsko–Podunavska (Šabac, Loznica, Valjevo, Smederevo, Požarevac).

FK „Zadrugar“ je 1978. godine dobio nagradu SOFK-e kao najbolji sportski kolektiv Lajkovca, a da nisu imali ni svoj stadion, već su igrali na stadionu „Železničara“. U to vreme predsednik kluba bio je Slobodan Milijanović. Posle toga su Preša Marković, Želimir i Raša Radovanovići i Slobodan Radovanović „Musa matori“ pokrenuli inicijativu i REIK je pomogao da se napravi stadion u Vojnom krugu gde je plac, zv. Senara dala Zadruga. U međuvremenu su, kada je Želja igrao kod kuće igrali, u Medoševcu, Rudovcima, Lazarevcu i Vreocima. Radovi na izgradnji stadiona počeli su 1982. a stadion je završen 1984. godine, kada je „Zadrugar“ konačno dobio svoje svalačionice i stadion sa drenažom, a nedavno su izgrađene i lepe tribine za veliki broj gledalaca.

Kao najaktivniji na organizacionom planu pominju se Radovanovići, Borivoje Žunjić, Cobe Jolić, Petar Mitrović, Dule Jelić, Dragan Marković i dr. Kasnije se uključio i Slobodan Milijanović, koji je kao vlasnik privatne kafane bio i veliki donator kluba a proglašen je i počasnim predsdnikom kluba.

Foto: Slobodan Milijanović

Igrači su uglavnom poticali iz „Železničara“ koji bio dominantniji i koji je uvek imao više sredstava, dok je „Zadrugar“, ne bih rekao drugorazredni klub u Lajkovcu ali je ipak više ulagano u „Želju“ iako je i „Zadrugar“ beležio značajne rezultate pa su čak u više navrata igrali u istom rangu.

Napomenuo bih i neke iz čitave plejade igrača koji su dali svoj doprinos u igri „Zadrugara“: Ivan Paramentić, Miladin Milovanović, Dobrivoje Stojanović, Ljubisav Ilić, Slobodan Marković, Mića Jovanović, Toma Jelić, Raško Jeremića koji je živeo u Lazarevcu, Milomir Adamović, Miroslav Jovanović, Želimir Radovanović, Zoran Mitrović, Miladin Milanović, Boca Milanović, Raša Jakovljević, Vlada Marković, Mile Adamović, Mića Ivković, Radenko Popović, Trifun Živić i drugi. Godine 1975/76. u dresovima „Klasa“, kada je Bora Jovičić bio predsednik kluba, igrali su Dušan Radovanović, Ratibor Petrović Ćade, Mića Ivković, Momčilo Mitrović, Zoran Marković, Milovan Ranković, Raško Jeremić i drugi. Na fotogrtafiji iz 1977/1978. godine vide se članovi kluba i igrači, Slobodan Milijanović, predsednik kluba, Raša Pavlović, trener, Pantić Dušan – Čeča, golman, Goran Petrović, Trifun Živić, Žika Jevremović, Branko Glasnović, Dušan Živković, Vlada Marković, Voja Milovanović, Mija Popović i drugi.

Fudbaleri „Zadrugara“ vraćaju se sa akcije popravke puta za Rukladu. Sa leva: nn, Želimir Radovanović, Sloba Marković, Miša Milovanović i Mića Ivković sa motikom

Znamenite ličnosti ili oni koji su doprineli na neki način razvoju i popularnosti Sela Lajkovca:

Foto: Momčilo Radovanović

Radovanović Momčilo iz Sela Lajkovca, kao učesnik rata bio je prvi predsednik NOO opštine Lajkovac, još u vreme rata kada je uhvaćen i likvidiran od strane četnika. Iza njega su ostali sinovi Paja, Žika i Raša. U Lajkovcu postoji ulica sa njegovim imenom.

Borivoje Milovanović, zvani „Gusak“ iz Sela Lajkovca, završio je Rudarsko-geološki fakultet i bio godinama na veoma odgovornim dužnostima u REIK-u Kolubara. Bio je zamenik direktora u REIK-u Kolubara. Nemiran kao i svako dete u osnovnoj školi,  nastavnik Jova Rus mu na jednom času kada je čitao tekst na ruskom, a Bora nije pratio već gledao kroz prozor, kaže: Borivoj, bulj, bulj… Bora nije razumeo šta mu Jova kaže a Rajko Ćora koji je sedeo u istoj klupi mu prevodi: Ovaj ti verovatno psuje babu!

Toma Ivanović Brka i Milovan Kitanović, na Đavolijoj jami

Tomislav Toma Ivanović, zvani „Brka“ rođen u Selu Lajkovcu 1938. godine, od oca Dušana, ima sestru Tomku, koja se udala za oficira koji je bio na službi u lajkovačkom garnizonu pa su preselili u Valjevo i brata Radovana koji živi u Selu Lajkovcu. Dušanov otac bio je Radivoje Ivanović koji se davno iz Sela Lajkovca preselio na svoje imanje u Lajkovac, gde je imao ogromno dvorište i kuću gde je sada zgrada solidarnosti preko puta kladionice „Mocart“, a sin Dušan je ostao u selu. Toma je u braku sa Jadrankom imao dvoje dece, sina Aleksandra i ćerku Marinu. Imao je najviši čin od Lajkovčana, a bio je pukovnik pilot-lovac, leteo na avionu MIG-21, bio je u Skoplju komandant puka, komandant 83. lovačkog puka u Prištini, načelnik štaba 11. divizije PVO u Beogradu i profesor Vojne akademije u Beogradu. Živeo je 78 godina. Po rečima brata Radovana trebao je dobiti čin general-majora ali zbog nesuglasica sa generalom Tusom, ostao je bez tog čina.

Foto: Vuka i Puća Milijanović

Milorad Milijanović, zvani Puća, rođen 3. novembra 1908. godine od oca Dušana u selu Lajkovcu odskakao je od ostale dece, bio je mnogo zainteresovan za knjigu. Ocu Dušanu to nije bilo dovoljno pa je i njega pored još četvorice sinova ostavio kod kuće. Međutim, seoski učitelj koji je bio njihov kućni prijatelj, a i škola je bila u komšiluku, otkrio je u razgovoru sa Miloradom natprosečnu inteligenciju i molio Dušana da ga upiše u školu: Dušane, dete ti je jako talentovano i treba da ga upišeš u školu iako kasni već 2-3 godine. Imaš ih još četvoricu, hvala Bogu, pa neka oni ostanu na zemlji. I uspeo je nekako da ubedi Dušana, a Milorad je, žargonski rečeno, oduvao tu malu maturu jer je za godinu davao dva razreda i stigao svoju generaciju. Upisao je gimnaziju i kao đak generacije Valjevske gimnazije konkurisao je u Pomorsku vojnu akademiju. Učio je marljivo i kao dobar akademac počeo je da radi u Kraljevoj mornarici. Zbog svojih vojničkih vrlina vrlo brzo, najbrže što se moglo, napredovao je i došao do čina kapetana bojnog broda, što je poredeći sa činovima kopnene vojske i vazduhoplovstva u rangu pukovnika. Radio je u Divuljama, Puli, Splitu i drugim mestima. Upoznao je Ličanku Vukosavu Vuku Škarić, rođenu 1922. godine u blizini Donjeg Kistanja u Lici, koja je bila profesor matematike. Pred početak bombardovanja Kraljevine Jugoslavije početkom aprila 1941. godine svi ti visoki pomorski oficiri pozvani su u Generalštab u Beogradu i dobili određena zaduženja. Nisu ih dugo zadržali već su ih posle 2-3 dana poslali vozom nazad u svoje jedinici da organizuju odbranu na moru. Negde u Bosni, voz je zaustavljen i svi su zarobljeni i poslati u logor u Nemačku. Tačno posle 4 godine boravka u logoru, Puća je sa grupom oficira BJV došao preko Rumunije u Beograd. Slučaj je hteo da su se istog dana, u istim popodnevnim časovima 1945. godine našli na istom mestu odakle su krenuli.

Ponovo je jedno vreme radio kao kapetan bojnog broda u jedinici, da bi posle nekoliko godina postao profesor akademije koju je i sam završio u Rijeci, ali sada u Novoj Jugoslaviji. Jedno vreme bio je i načelnik akademije. Dok su bili u Puli i Splitu, ćerka Pućinog brata Mije – Tomka pohađala je i završila gimnaziju kod njih da bi kasnije u Beogradu upisala arhitekturu. Nakon nekoliko godina sa suprugom Vukom sa kojom nije imao dece prešao je u Beograd i do penzionisanja 1963. godine radio u Generalštabu. Vuka je kao profesor matematike jedno vreme radila u računovodstvu Generalštaba, da bi kasnije pojavom kompjutera bila jedna od glavnih u radnoj grupi koja je radila na kompjuterizacija Generalštaba i SSNO-a. Dobili su veliki stan u ulici Prote Mateje u centru Beograda a imali su i jednu duplu garažu na Belim Vodama u Žarkovu. Garažu su prodali i od Milivoja Milinovića iz Jabučja kupili 20 ari placa gde su napravili malu ali simpatičnu vikendicu. To je jedna od najlepših lokacija u Jabučju pozicionirana prema jugo-istoku sa pogledom prema kolubarskoj dolini i koja je osunčana tokom celog dana. Jedino u tom predelu Jabučja su u to vreme uspevali vinogradi domaće sorte grožđa koja je bila aktuelna u tom periodu. Mnogi vikendaši iz Beograda kupovali su placeve u tom delu Šerinke i Gaja pa su ti vinogradi pokrčeni i više ne postoje. Pućina vikendica preko celog prizemlja imala je jednu veliku dnevnu sobu, a na spratu je takođe jedna velika soba sa kupatilom. Dolazili su redovno. Vuka je vozila i skoro da nije prošao ni jedan vikend a da nisu bili u Jabučju. Imali su veliku biblioteku, pa su od prodaje garaže kupili još knjiga. Osnovali su fondaciju „Puća i Vuka“ pa su kupovali knjige koje su poklanjali za odličan uspeh đacima iz Jabučja dugi niz godina. Siromašnim jabučkim đacima kupovali su školske knjige pa i garderobu. Taj fond funkcionisao je do hiperinflacije kada je novac sa kojim su raspolagali izgubio vrednost. Takođe zaveštali su za života da ta vikendica u Jabučju posle njihove smrti bude dodeljena Osmogodišnjoj školi „Dimitrije Tucović“ u Jabučju, kao i sve knjige, par hiljada, za školsku biblioteku. Na ulaznim vratima u prizemlju te male simpatične kuće postavili su spomen ploču sa njihovim imenima.

Kada je Puća umro, 1985. godine, Vuka je primila Milanku, ćerku Bogdana Jankovića iz Jabučja da stanuje u stanu u Beogradu i da joj pomaže u starosti. Milanka je veoma lepo crtala, a u stan je dovela i sestru Stanku koja je nažalost brzo umrla. Dolazila je redovno sa Vukom u Jabučje. U tu prostoriju u prizemlju ubacili su nekoliko stolova i odgovarajući broj stolica pa je tu napravljena neka vrsta biblioteke sa čitaonicom za jabučke đake. Vuka je uredno vodila evidenciju izdatih knjiga. Na svakoj knjizi bio je pečat sa natpisom Fond „Puća i Vuka“. Vuka je bila vrlo visprena, obrazovana i principijelna žena, a iznad svega jako humana. Svu Milijanovića decu koja su nešto učila u Beogradu primala je na stan besplatno, naravno uz poštovanje određenih normi ponašanja.

Početkom ovog veka i Vuka nas je napustila. Stan u Beogradu nasledila je devojka koja je tu stanovala, a koja je izučavala krojački zanat. Sada je poznata beogradska krojačica koja ima svoj lokal u „Piramidi“ na Novom Beogradu gde šije garderobu poznatim Beograđankama. Škola iz Jabučja dodelila je vikendicu Dušanu Kosanoviću, profesoru istorije i geografije koji je bio izbeglica iz okoline Knina, a koji je ranije stanovao u školskom stanu na Dabincu. Kasnije je od Komesarijata za izbeglice dobio kuću negde u Milivojevića kraju koju je platio nešto simbolično i sada kao penzioner živi tamo. Interesantno je da je profesor bio iz istog mesta u okolini Knina u Lici odakle su bili i Vukini roditelji. Ona je umrla pre toga a da nije ni znala ko će koristiti tu njenu vikendicu u kojoj je volela da boravi.

Neki su govorili da su to trebali ostaviti unucima od Pućine braće, ali njih je bilo 35-oro tako da bi im pripao samo po jedan 35. deo kuće ili stana, pa je ostalo kako su se Puća i Vuka dogovorili.

Dodeljivanjem njihovog imena jednoj ulici u selu Lajkovcu, opština Lajkovac odužila na taj način ovim dobročiniteljima.

Foto: Pavle Jovanović, alijas Mija Marić

• Pavle Jovanović, u selu poznat pod alijasom Mija Marić, rođen 1911. godine, od oca Radisava i majke Leposave, devojačko Mirković iz Pepeljevca, iako samo sa osnovnom školom, bio je sekretar i predsednik opštine, upravnik zadruge, direktor komunalnog preduzeća, uspešan direktor ugostiteljskog preduzeća „17. Septembar“. Bio je član KPJ još pre rata, a njegov otac Radisav i jedan učitelj iz sela javno su glasali komuniste na izborima. Mija je sledio oca pa je i on prišao komunistima. Pre rata organizovao je dolazak naprednih studenata iz Beograda koji su držali političko predavanje u kome su veličali komunističku partiju u nekoj od lajkovačkih kafana i na kraju imali mali performans gde su mahali crvenim maramama. Tad je bio zabranjen rad KPJ i sve to su gledali žandarmi kroz prozor ali nisu smeli da uđu jer su unutra bili Mija Marić, Leka Kiković (Marković) i  Privislav Pavlović iz Ratkovca, koji je bio oženjen od  Džavića iz Lajkovca. U vreme rata Mija je bio proganjan od četnika pa je se krio po štalama, Dubravi, u Pepeljevcu kod ujaka Miloša Mirkovića i na drugim mestima, a bio je u logorima u Nemačkoj i Austriji U Beču je kao logoraš vozio fijaker sa konjima, čak i mnoge austrijske zvaničnike. Posle rata uspeo je da preko Crvenog krsta naplati taj svoj rad.

Foto. Živadin Grujičić

• Živadin Grujičić rođen je na Vaskrs, 18. aprila 1933. godine u Selu Lajkovcu od oca Aleksandra–Leje i majke Stanislave, dev. Tašić iz Jabučja. Živadin u braku sa Leposavom-Lecom, dev Popović iz Darosave ima sina Sašu i ćerku Nedu. Njegovo školovanje i posao počeo je od električara i vozača saniteta do diplomiranog elektroinženjera i direktora preduzeća „Elektron“ iz Beograda. Kao vojnik bio je prva generacija jugoslovenske vojske koja je pri UN boravila u mirovnoj misiji na Sinaju. Radio je u Elektrodistribuciji u Lajkovcu, kao vozač saniteta, u kontaktnoj mreži na ZJŽ, u „Elektronu“ sa kojim je više godina proveo na terenu u Rusiji i Africi u državi Sao Tome i Principe. Jedan je od zaslužnih pri izgradnji vodovoda u Lajkovcu kao i izradi instalacija na stadionu fudbalskog kluba „Železničar“ iz Lajkovca. U politiku se mešao samo koliko je morao zbog prirode posla. I kao penzioner je u nedostaku nastavnog kadra bio profesor u Srednjoj školi u Lajkovcu. I sada je aktivan i još uvek, iako je u 10. deceniji života, aktivan vozač sa urednom vozačkom dozvolom. Veoma vredan i poštovan čovek.
• Dušan Mitrović, rođen 20.01.1946. godine u Selu Lajkovcu, od oca Aleksandra i majke Mileve, dev. Popović, nastanjen u Selu Lajkovcu. Oženjen je sa Ljiljanom od oca Dragoljuba Gligorijevića i majke Borke, dev. Jeremić. Dušan je ceo radni vek proveo u trgovinskom preduzeću „Pobeda“ u Lajkovcu, skoro od osnivanja. Dugo godina je bio šef prodavnice „Gvožđar“ pa je tako dobio nadimak Dule gvožđar. Dule je uspešni predsednik lovačkog udruženja „Milan Radović“ iz Lajkovca i to celih 24 godine.

Foto: Dušan Jovanović

• Dušan Jovanović – Jolić, rođen je 03.09.1925. godine u Selu Lajkovcu, od oca Čedomira i majke Zorke. Bio je oženjen sa Olgom, rođenom 1933. godine u Petki od oca Vukosava Jankovića. Dušan je bio ekonomista i radio je u par lajkovačkih preduzeća a najduže se zadržao na mestu direktora krečane „Dimitrije Tucović“ u Ćelijama koju je uspešno vodio duži niz godina. Umro je 16. jula 2007. godine.
• Adam Marković iz Sela Lajkovca kao učesnik Balkanskih ratova bio je zarobljen od Bugara i nekoliko godina je bio u zarobljeništvu odakle je uspeo da pobegne. Kada je došao kući 1917. godine oženio se sa Milicom, dev. Jelić i dobio petoro dece: Stanko, Petar, Aleksa, Svetolik i ćerka Verka udata u Rukladu. Sinovi Svetolik-Lica i Aleksa Marković, rođeni u selu, napravili su kuće i nastanili se na Adamovom imanju koje je pripadalo varoši.

Foto: Aleksa Marković

Tu i sada živi Aleksin sin Raško sa porodicom i Licin unuk Nikola. Svetolik je učesnik Drugog svetskog rata i nosilac Partizanske spomenice 1941. Veliki deo rata proveo je u logoru u Norveškoj. Aleksa je takođe bio u austrijskom logoru Prelenkirhen do dolaska Rusa koji su ih oslobodili. Skoro ceo radni vek proveo u politici i bio na dosta odgovornih funkcija u srezu i opštini a jedno vreme bio je i predsednik lajkovačke opštine.

• Mihailo Milovanović, zvani Rokica, završio je učiteljsku školu, radio jedno vreme u Cvetovcu gde je upoznao buduću suprugu. Posle tog učiteljskog poziva ušao je u politiku i skoro ceo radni vek bio na pojedinim odgovornim funkcijama: sekretar Sreskog komiteta omladine u Lazarevcu, prvi referent za prosvetu u NOO Lajkovac, predsednik SSRN Lajkovac, direktor Doma kulture, u Zavodu za zapošljavanje u Lazarevcu kratko vreme pa se vratio u Lajkovac gde je bio predsednik Izvršnog saveta opštine. Bio je veoma pedantan na svim tim poslovima i uvek je sve izveštaje i referate sastavljao sam iako je imao referente čiji je to posao bio. Supruga Ljubica Milovanović, o kojoj sam pisao opširan članak u nekoj od mojih prethodnih knjiga, potiče od poznate valjevske porodice od oca Riste Pavićevića. Bila je učiteljica u Selu Lajkovcu, a 1983. godine njena škola je osvojila treću nagradu kao najsređenija škola u Srbiji. Kasnije prelazi u vrtić za čiju izgradnju je ona najzaslužnija i tu ostaje na mestu direktora do penzionisanja.
• Slavko Jelić, mašinski inženjer, bio zaposlen u REIK-u, bio šef grupe za remonte na KOP-u, kasnije prešao u „Tamnavu“ i bio šef pomoćne mehanizacije.
• Predrag M. Milovanović, rođen 18. oktobra 1959. godine u Lazarevcu, od oca Miladina iz Sela Lajkovca i majke Kosovke, dev. Bojić iz Jabučja, bio oženjen sa Milenom Tomić, elektro inženjer, radio u Tamnavi-Zapadno polje na mestu inženjera sistema. Izuzetan stručnjak u svom poslu ali i dobar domaćin koji je obrađivao i po 25 hektara zemlje a gajio je muzne krave. Umro je relativno mlad, 24. jula 2010. godine.
• Radivoje Nenadović, zvani Raka Zelja, rođen 26. jula 1948. godine u Selu Lajkovcu od oca Milivoja i majke Desanke, oženjen sa Verom, ćerkom Živka i Danice Jelić. Raka je bio direktor zadruge „Klas“, predsednik opštine Lajkovac u dva mandata i direktor Komunalnog preduzeća. Bio je društven, igrao je u Kulturno umetničkom društvu u Lajkovcu,  dobar drug i zahvalan sagovornik. Umro je 28. avgusta 2024. godine.

Postoji u Selu Lajkovcu još dosta značajnih meštana ali  pripadaju mlađoj generaciji, o kojoj će verovatno pisati neko mlađi hroničari, ili žive na granici sela i varoši koja se nikada nije tačno znala. Tu bi se mogli ubrojati Sloba Marković sa suprugom Milevkom, pokojni Vlada Marković, Dule Jelić, Nada Jelić,  Mića–Atom Grujičić, pokojna Natalija Milijanović i njena, takođe pokojna, ćerka Tijana, Preša Marković, Mirjana, ćerka Momčila i Dragane Vučetić, zaposlena u EPS-u, bila je kandidat za generalnog direktora, dr Dragan Milovanović Leja sa suprugom Svetlanom koja je u dva mandata bila poslanik u Skupštini Srbije i još dosta mlađih i onih koji žive ili su živeli u varoši.

I još dosta meštana Sela Lajkovca moglo bi se naći na ovom spisku u temi koja je dosta škakljiva i gde ima dosta subjektivnih mišljenja o tome koga upisati a koga ne. Ako neko nije upisan a trebao je, sigurno je moj slučajni propust koji se da ispravirti u knjizi koju pripremam o 18 lajkovačkih  sela. Na kraju teksta ima moja e-mail adresa i svaka sugestija, primedba, propust i ispravka dobro bi mi došla u pripremi knjige, odnosno kraćoj monografiji svih lajkovačkih sela.

U selu je postojao Jeremića potok, a sve ostalo zvali su jaruge koje su primale vodu posle velikih kiša. Neke od njih sada zatrpavaju. Izvora u selu nema a vodom su se snabdevali iz bunara i kasnije gradskog vodovoda.

Bilo je dosta bunara u Selu Lajkovcu i po obodu varoši. Moram pomenuti tzv. Stari bunar koji je bio preko kanala od kuće Andrije Džavića, gde su se održavali vašari i druge svetkovine. Sada samo postoje tragovi tog bunara koji je davno zatrpan. Pored bunara gde je bio ogroman jasen i zapis sela je prolazio put za Jabučje, prema Mickovcu, a pored puta malo dalje od Dobričića imanja postojao je jedan đeram, bio je na međi između Milijanovića i Pantića (Čečića) imanja. Bio je dugo u upotrebi. U neposrednoj blizini đerma bila je preka staza kuda su Lajkovčani i Rubribrežani išli u Jabučku crkvu, jer do 1938. godine nije bilo crkve u Lajkovcu. Tu su obavezno zastajali da bi se napili vode i osvežili. Mija Milijanović je na svom imanju, na mestu sadašnjeg Lovačkog doma imao je đeram. Na putu prema novom groblju postojao je Novičića bunar, neki su ga zvali i Jeremića. Jedan, takođe poznat bunar Pera Pažinović je u svom dvorištu iskopao 1957. godine.

Ovi podaci se odnose na period pre, za vreme okupacije i neko vreme posle, kada su se naglo počeli kopati bunari pa je vrlo brzo skoro svako domaćinstvo imalo svoj bunar. Dosta njih je kopalo bunare zajednički sa komšijom na granici dvorišta.

Meštani sela su parohijani lajkovačke crkve za koju su oni dali plac na kojem je napravljena krajem 30-ih godina prošlog veka. Vašari su održavani  kod Starog bunara koji je iskopao Jerotije Marković oko 1880. godine, gde je bio veliki jasen kao zapis u selu, i to na dan preslave Belu subotu – Presvetu Bogorodicu, za Đurđevdan i Drugi Vaskrs kada je održavano nezvanično takmičenje u lupanju vaskršnjih jaja. Dragoljub Marković Žaca je za tu priliku donosio punu korpu farbanih jaja i uglavnom je bio pobednik tog takmičenja o kojem se još uvek priča u selu. Na vašarima je obavezno bio i sodadžija Ubljanin Đermanović, nizak čovek, brka, koji je iz drvenog korita punog leda prodavao klakere, kabeze i druga osvežavajuća pića uz obaveznu reklamu: Hladno kod Đermanovića!

U Selu Lajkovcu je postojalo Kulturno-umetničko društvo i glavna aktivnost im je bila folklor i dramska sekcija. Izvodili su čuvenu predstvu „Hajduk Stanko“. Dolaskom sa odsluženja vojnog roka Živojin Mitrović Pakelja početkom 60-ih godina aktivirao je folklorni ansambl koji su sačinjavali isključivo devojke i momci iz sela: Mića Milovanović, Jelica Đurđević, Vera Đurđević, Pakelja, braća Žunjići, Zoran Jeremić, Bora Jovičić i mnogi drugi.

Lajkovčane su mlekom snabdevali uglavnom meštani sela koji su nosili mleko sistemom od vrata do vrata. Bilo ih je dosta u Selu Lajkovcu a najpoznatiji su bili: Mija i Gospava Milijanovići, Sveta Milovanović, Dragoje Mija Milovanović, Aleksandar Jelić Ciga i supruga Milena, Jovanović Milena, Kaja Milovanović, Živka Milovanović, Jovanka Jelić, Persida Milovanović, Živojin i Miladinka Lukić, Radmila Jelić koja sada u 101. godini i drugi.

Poginuli u Drugom svetskom ratu

1. Đurđević (Svetomir) Borisav, rođen 1923. Srbin, poginuo 1941. u NOBu, Valjevo;
2. Jovanović (Vojislav) Aleksandar, rođen 1928. Srbin, poginuo 1945. u NOBu, Pleternica;
3. Mirković (Miladin) Vlastimir, rođen 1893. Srbin, ubijen 1944. u direktnom teroru, Selo Lajkovac;
4. Mirković (Vlastimir) Živko, rođen 1920. Srbin, poginuo 1941. u NOBu, Vučjak-Ub;
5. Mitrović (Milorad) Milisav, rođen 1928. Srbin, poginuo 1945. u NOBu, Pleternica;
6. Pavlović (Josip) Živko, rođen 1922. Srbin, poginuo 1944. u NOBu, Grabovo;
7. Petrović (Ivan) Slavko, rođen 1920. Srbin, ubijen 1944. u direktnom teroru, Vinkovci;
8. Balać (Nikola) Stevan, rođen 1925. Srbin, poginuo 1944. u NOBu, Sremski front;
9. Petrović (Ivan) Vojislav, rođen 1912. Srbin, ubijen 1943. kao zarobljenik prip. NOV i POJ, Beograd;
10. Popović (Čedomir) Ivan, rođen 1926. Srbin, poginuo 1945. u NOBu, pred Bijeljinom;
11. Stojanović (Jakov) Života, rođen 1925. Srbin, umro od četnika 1942. nepoznato, Bogovođa;
12. Tanasijević (Milutin) Miladin, rođen 1922. Srbin, umro 1945. kao zarobljenik prip. NOV i POJ, Selo Lajkovac;
13. Žunjić (Gavrilo) Stojan, rođen 1901. Srbin, umro 1944. kao zarobljeni pripadnik VKJ, Selo Lajkovac;
14. Žunjić (Stojan) Mihailo, rođen 1925. Srbin, poginuo 1945. u NOBu, Vrbovac-Zagreb.
15. U Selu Lajkovcu je postojao jedan nosioc Ordena  Karđorđeve zvezde sa maačevima IV stepena.

Često se u Selu Lajkovcu pominje prezime Dobričić, zatim Dobričića imanje, livada… Pogotovu kada je REIK na osnovu nekakvog aranžmana dobio od opštine to imanje, isparcelisao i počeo da deli placeve za iseljene porodice iz Malog Borka i Skobalja koje je zahvatilo proširenje KOP-a. Priča datira dosta duže, još od Avrama Dobričića koji je kao hrabar srpski borac poginuo na Kajmakčalanu .

Avram Dobričić, oficir–pešadijski poručnik, rođen je 1890. godine od oca Đorđa i majke Stanije–Stane, devojačko Ninković, takođe iz Sela Lajkovca. Roditelji su mu bili poljoprivrednici. Ostao je mlad bez oca, a majka se preudala dovodeći mu očuha u kuću. Sa novim mužem izrodila je sina Ignjata i više kćeri. I Avramov brat Kosan i polubrat Ignjat učestvovali su i poginuli u oslobodilačkim ratovima od 1912. do 1918. godine. Pošto se ni Kosanov sin Dragoljub, zvani „Samac“ nije ženio, a u međuvremenu je umro, to u Selu Lajkovcu više nema nikoga od članova ove porodice pa je imanje u zakonskom okviru pripalo opštini.

Avram je osnovnu školu završio u mestu rođenja, ostao u selu i bavio se poljoprivredom. Kad je otišao na odsluženje redovnog vojnog roka zavoleo je vojsku pa je, iako materijalno dobro situiran odlučio da se aktivira na službi u srpskoj vojsci. Uz rad se usavršavao pa je i napredovao u vojnoj hijerarhiji. U Prvi balkanski rat ušao je u činu narednika. Kao vodnik – narednik isticao se u više borbi i drugih akcija koje je njegova jedinica vodila, a naročito u borbama na Rujnu i Kumanovu zašto je vanredno unapređen u čin potporučnika i odlikovan Zlatnom medaljom za hrabrost. I u Drugom balkanskom ratu bio je veoma zapažen svojim hrabrim držanjem i celokupnom aktivnošću. Na početku Prvog svetskog rata još više se isticao herojskim podvizima. Ostalo je zapisano da se dosta eksponirao u borbama oko Tršićkog brda (17. IX 1914.) i na još nekim položajima. Takođe, bio je veoma zapažen i u Kolubarskoj bici, posebno na položaju oko Mramora 3. decembra 1914. godine. Februara 1915. godine unapređen je u čin aktivnog pešadijskog poručnika. Posebno se ipak istakao 8. novembra 1915. godine kod Kruševca i Jankove klisure, pošto je dva puta uspeo da odbije protivničke napade. Poginuo je hrabro na Kajmakčalanu, 30. avgusta 1916. godine, kao komandir III čete, I bataljona V pešadijskog puka. Za pokazanu hrabrost na bojnom polju Avram Dobričić odlikovan je oficirskim ordenom Karađorđeve zvezde sa mačevima IV stepena. O tome je objavljen ukaz FAO br. 9 780. Međutim, nismo uspeli saznati za koji je konkretan podvig dobio to naše najveće ratno priznanje. Takođe, priča se da je imao još neka odličja ali nismo uspeli doznati koja.

Bilo je više Solunaca a samim tim i nosica Albanske spomenice, jer svi koji su prešli albansku golgotu nosioci ovog visokog preznanja. Nevešću jedan najdrastičniji slučaj porodice iz Sela Lajkovca koja je dala žrtvе u Prvom svetskom ratu:

Negovan Grujičić  je sa suprugom Nikolijom Ivković iz Rubribreze imao је sinove Miladina, Petronija, Milorada i Nikolu. Negovan je sa sinovima Petronijem i Miloradom bio učesnik Solunskog fronta gde su sva trojica poginula. Miladin je sa suprugom Živkom imao 4 sina, Milorada, Milovana, Mihaila i Milana i ćerku Slobodanku koja je umrla u petoj godini. Osim Milana(1928) koji je bio najstariji i posle završene škole otišao i zaposlio se u Obrenovcu kao poštar i imao jednog sina, ostala trojica su napravili kuće na tom porodičnom imanju. Milorad, zv. Raća je u braku sa Vidosavom imao ćerku Milenu i sina Milijana. Milovan je sa suprugom Leposavom dev. Antić imao sina Miodraga i ćerku Milkicu. Mihailo je u braku sa Petrijom imao ćerku Miladinku, koja je radila na železnici i Mariju. Mihailo je napravio kuću na zemljištu strica Nikole jer Nikola sa suprugom Živanom nije imao dece. Nikola, koga su zvali Jelonja, poginuo je na pruzi ispred kuće brata Miladina 1963. godine. Sada na tom velikom Miladinovom placu živi Miodrag sa porodicom i u svojoj kući Milijan koji je trenutno sam.

U digitalizovanoj bazi podataka članova udruženja nosilaca Albanske spomenice  1915–1916. nisam našao više ni jednog solunca evidentiranog solunca iz Sela Lajkovca.

 Železničari:

U vreme o kojem pišem u ovoj priči železničari su imali veoma važnu i značajnu ulogu u životu Lajkovca, makar se radilo o pruzi uzanog koloseka. Na železnici je od ukupno broja stanovnika više od 90 posto radilo upravo na toj uzanoj lajkovačkoj pruzi. Od plata su prehranjivane porodice, školovana deca i živelo je od tih skromnih železničkih plata bar sa 4 puta više članova domaćinstava železničara. Zbog toga su nam železničari u tom periodu bili važna karika i koje su savremenici toga doba uvažavali iznad svega. Naravno, nisu oni bili svi iz Lajkovca, veliki deo je dolazio na zamenu a još više železničkih radnika putovao je iz okolnih sela naše i susednih opština. Bilo je dosta pružnih radnika koji su svakodnevno putovali iz Paljuva. I kada pišem o lajkovačkim selima obavezno potenciram zaposlene na železnici i objavljujem njihov spisak iz postojećih evidencija sa akcentom na zaposlene u periodu od rata pa do ukidanja uzane lajkovačke pruge 1968. godine. Tako ću uraditi i ovoga puta uz napomenu da je u Selu Lajkovcu bilo više zaposlenih na železnici nego u varošici:

Još starih fotografija iz Sela Lajkovca:

Foto: Zoran Josipović „Crni dijamant“, Mića sa harmonikom, Brana Josipović, violinista i Nedeljko, basista

Foto: Jedna od starih generacija škole u Selu Lajkovcu sa učiteljicom Dobrilom Živković

Foto: Biciklisti-dolijaši na svadbi u Selu Lajkovcu

Foto: Leka Marković (Kiković), braća Miša i Draga Tanasijević-Mikić i kočijaš Dragoljub Tejić

Foto: Generacija 1933. godine u Selu Lajkovcu slikano 1942. godine. Učitelj Cvetko Glogorić

Foto: Jedno odeljenje škole u Selu Lajkovcu posle rata sa učiteljicom Dobrilom Živković

Foto: Stara škola u Selu Lajkovcu, sa velikom grupom đaka snimljenom pre Drugog svetskog rata

Foto: Stojanov brod, sredina 60-ih godina prošlog veka, najomiljenija plaža donjeg i centralnog dela Lajkovca

Foto: Sa šajkačom je Živko Lažin legendrni konobar iz Sela Lajkovca

Foto: Svadba kod Preše Jovanovića-Jolića. Interesantan je kočijaš Srebren Milinković iz Ćelija koji je uvek imao dobre konje i fijaker i po tome bio poznat u celoj lajkovačkoj okolini

Foto: Svdba kod Preše Jolića. Sve na jednom mestu: strina sa poklonima, muzika, lumpovanje, deca kao posmatrači, železničar u uniformi, puno bure rakije…

Foto: Žika Jovanović-Jolić sa bratom Prešom vozi žito na mlevenje zapregom u Jolića vodenicju

petrovictoma@yahoo.com