Milan Micić četvrti je dobitnik književne nagrade „Radovan Beli Marković“ za zbirku priča “Zašto je petao prestao da kukuriče” u izdanju „Akademske knjige” Iz Novog Sada.
Književna nagrada za najbolje prozno delo na srpskom jeziku objavljeno u prethodnih godinu dana, koju je ustanovila i dodeljuje lajkovačka Biblioteka “Radovan Beli Marković”, pod pokroviteljstvom opštine Lajkovac, uručena je četvrtom po redu dobitniku, na rođendan Belog Markovića, na prigodnoj svečanosti u porti manastira Svetog Georgija u Ćelijama kolubarskim, rodnom mestu poznatog književnika.
Nagradu je Milanu Miciću uručila Snežana Škorić, direktorka Bilbioteke “Radovan Beli Marković”.
Od 51 proznih dela iz produkcije 2024/2025. godine, pristiglih na konkurs ustanovljen u znak sećanja na znamenitog pisca i sugrađanina,, žiri u sastavu dr Slađana Ilić, predsednik, dr Vesna Trijić i master Daren Milivojević, jednoglasno je za četvrtog nosioca nagrade izabrao Milana Micića.
Nagrađena knjiga Milana Micića “Zašto je petao prestao da kukuriče” sastoji se od 10 priča koje su motivski i tematski vezane za koloniste između dva svetska rata u Banatu, ali i za druge pripovedane prostore, sve do Rusije i Amerike, gde su se zaticali po sili neumoljivih istorijskih okolnosti ili pak u težnji za boljim životom, bežeći od ratne i naročito poratne političke represije, navedeno je u odluci žirija.
Prenosimo najznačajniji deo iz obrazloženja nagrade koje je predstavila dr Slađana Ilić, predsednica žirija:
“Asocijativne veze, ali po srodnosti pripovedačkih postupaka između Radovana Belog Markovića i Milana Micića nalazimo u funkcionalnoj upotrebi različitih kataloga. Jedan od njih, izuzetno lep, jeste katalog snova iz „Priče o vodama i sedam bunara”, a na osnovu pripovedanja našeg laureata mogao bi se sačiniti i „rodoslov kolonista”, slično kao što je Radovan Beli Marković sačinio čuvenu „ćelijsku čitulju”…”
Ostvarenje Milana Micića svojevrsna je hronika jednog veka, mentaliteta i kolonističkog života, rekla je predsednica žirija Slađana Ilić: “Tragika junaka u složenim životnim uslovima, dva rata i seobe, zarobljeništvo u Rusiji, pa pečalba u Americi i na kraju dolazak novih vrednosti, kada se muka konstantno uvećava, čine to da junaci mnogo toga počinju da posmatraju kroz lupu straha i brige. Ipak, njihov životni vitalizam, osim što ih tera da za sve što ih zatiče nađu rešenja, održava se i specifičnim, izuzetnim smislom za humor, prihvatanjem raznorodnih životnih i društvenopolitičkih činjenica sa takvim odmakom. Otuda u pričama kao dominantne figure nalazimo ironiju i autoironiju, a kao postupak dominira situacijska komika. Vrve od gotovo neverovatnih događaja, pored već navedenog očuđavanja pripovedanog prostora, uočavamo i druge veze sa poetikom priča Radovana Belog Markovića, naročito sa onima koje sadrže politički diskurs.”
Smatra se da je Milan Micić dostojan dobitnik nagrade koja nosi ime najneobičnijeg savremenog srpskog pisca.
Dobitnik nagrade Radovan Beli Marković, Milan Micić u svojoj besedi, na svečanosti povodom uručenja književne nagrade je između ostalog rekao:
I danas ovde osećam da su moji junaci zagrljeni sa junacima Radovana Belog Markovića i da sede ovde, puše, piju rakiju, ljudikaju i pričaju kako se može život preživeti i da li se može život preživeti, a sačuvati ono malo ljudskog dostojanstva uprkos vremenima i nevremenima. Jedan junak na kraju moje knjige kaže: „Ne znam, brate, da li je teže biti stvaran čovek ili izmišljen junak u nekom romanu ili priči”. Ta dilema večito ostaje. Radovan Beli Marković je trasirao put kojim idemo svi mi koji smo samosvojni u srpskoj književnosti i koji imamo svoju priču, koji imamo svoj kraj i imamo svoje ljude.
Da li velike teme postoje negde drugde van nas, negde tamo u onom velikom i obećanom svetu o kojem možda maštamo živeći u svom kraju!? Radovan Beli Marković pokazao je da život teče tamo gde ljudi postoje, gde ljudi žive, da život teče tamo i da se čuda dešavaju tamo gde je pesnik, gde je književnik i gde svi ljudi oko njega udišu taj vazduh, gledaju tu travu, tu šumu i vide napuklinu na kamenu i vide da život oko njih traje. Hvala Radovanu Belom Markoviću što je otvorio put ka nečemu što se zove samosvojna, autentična književnost, književnost srca, duše, gde su ljudi oko njega pravi istinski junaci, ne samo života nego i književnosti.”
Na impozantnom skupu u porti manastira u Ćelijama prisutnima se najpre obratila direktorka Biblioteke “Radovan Beli Marković” Snežana Škorić, a govoreći o bogatom istorijatu bibliotekarstva na području opštine Lajkovac i konačno biblioteci koja danas kao intelektualni hram funkcioniše pri lokalnoj samoupravi, posebno priznanje odala je novoj biblioteci koju je stvorio Radovan Beli Marković i krunisao kraljevskim jezikom srpskim. Direktorka Škorić je naglasila u Ćelijama – najdubljoj inspiraciji mninog literate, da “sećanja na Radovana Belog Markovića” negujemo svakodnevno.
U ime lokalne samouprave, prisutnima se nadahnuto obratila Katarina Janić, coordinator za lokalni ekonimski razvoj opštine Lajkovac.
Program svečanosti povodom uručenja nagrade vodio je Daren Milivojević.
U prilično rafiniranom programu učestvovao je dramski umetnik Zoran Jakovljević.
Muzičku pozlatu svečanosti dala je grupa umetnika koja reprezentuje Centar za negovanje tradicionalne kulture “Abrašević” iz Valjeva.
Svečanosti su prisustvovali brojni gosti, predstavnici kulturnog, privrednog i političkog života, brojni prijatelji, poštovaoci lika i dela književnika Radovana Belog Markovića.
