Prva knjiga “STARI LAJKOVAC – neispričane priče”, naišla je na veliko interesovanje, kako Lajkovčana koji žive ovde tako i onih u dijaspori koji su u svojoj duši odneli Lajkovac sa sobom. Stigla je do Dalasa u Teksasu, Čikaga, zapadne obale Kanade, Abu Dabija, UAE, Ciriha i još nekih gradova širom Evrope, ali i u Rusiju, kao i dosta mesta po Srbiji gde žive Lajkovčani. Zbog njih, i na njihov zahtev i pišem ovaj kratak tekst u kome ću pokušati da najavim ono što je novo i izmenjeno u ovoj knjizi.
Stara knjiga sadržala je 116 naslova radi lakšeg snalaženja čitalaca pri traženju određenih priča. Međutim, priče su ispreplitane raznim događanjima pa su se u pojedinim člancima mogle naći i neke koje nisu adekvatne naslovu, ali oni koji su pročitali celu knjigu mogli su naći sve što ih je interesovalo.
Interesantno je da sam dobio dosta pozitivnih i nešto negativnih komentara. Naravno, bilo je neuporedivo više onih pozitivnih što me je i potstaklo da pišem ovo drugo dopunjeno izdanje. O pozitivnim neću pisati, ali bih se kratko osvrnuo na par negativnih komentara. U tim komentarima je bilo nekoliko primedbi, ali sve to uvažavam kao lična mišljenja čitalaca, jer svako ima pravo na svoje mišljenje. Bilo je nekih sitnica za koje se može reći da su greške, ali to su bile beznačajne stvari o kojima nisam ni morao pisati. Naravno, bilo je i par materijalnih grešaka, koje su nastale, a koje sam pokušao da u ovom izdanju izbegnem. Dosta podataka sam mukotrpno proveravao dva i više puta. Čak sam jedan podatak iz jula 1918. godine uspeo da proverim preko tri pisana izvora. Bilo je i slučajeva da mi čak njih četvorica kažu za jednog čoveka da je diplomirani pravnik, a znam da je završio književnost što mi je taj čovek i potvrdio. Imao sam i primedbu na korice iako ih je radio jedan od najboljih dizajnera u Srbiji. Primedba se sastojala u tome da sam, navodno, slike sa zadnje korice malo zabrljane, a istina je u tome da sam dizajneru poslao kvalitetne i čiste fotografije koje je on nekim svojim programom učinio starim, izbrisao boju gde je trebalo, da bi fotografije bile adekvatne naslovu knjige i vremenu o kojem sam pisao. Bilo je reči da sam o pojedinim porodicama pisao i previše, a neke nisam ni pomenuo. Tu sam bar bio veoma jasan, pisao sam o onome što zaslužuje da se piše, o ličnostima, porodicama i događajima koji su na neki način obeležili Lajkovac. Dobio sam dosta pohvala u smislu što se uopšte neko setio da napiše nešto o našem Lajkovcu, da ovekoveči neke ličnosti i događaje koji to zaslužuju.
Ovaj, drugi deo, počeo sam da pišem u proleće 2021. godine. Namera mi je da u njemu ispravim par materijalnih i nekih sitnih slovnih grešaka koje su nastale. Izbacio sam neke tekstove koji su manje interesantni, a neke nove pojedince, porodice i događaje uneo u novo izdanje knjige. Neke od priča su, malo izmenjene, prenete iz prve knjige jer su izazvale interesovanje čitalaca. Pisao sam o Triangli, Spoljnoj stanici, nekim većim i starijim ulicama, kao i kućama ali samo o onim koje su postojale tih 50-60-ih prošlog veka, odnosno o onim koje su zidane do ukidanja pruge uskog koloseka. Pisao sam i o nekim interesantnim događajima iz bliže okoline sa teritorije naše opštine, a koji na neki način zavređuju pažnju.
Ne treba živeti u prošlosti već sa njom, a dosta toga o starom Lajkovcu trebalo bi zapamtiti. Ako to mi stariji ne zapišemo, mnogo toga bi prešlo u zaborav. U svakom slučaju, imam dosta podataka i materijala, ima još dobrih ljudi koji imaju dobro pamćenje, bar što se davnih vremena tiče, i hoće da pomognu. Dugo pamtim, imam vremena, a što je najvažnije imam žarku želju da to svoje iskustveno znanje i lepe uspomene na stari Lajkovac iz mladosti ostavim, najpre svojoj deci i unučadima, a onda i čitaocima koji će za ovo, nadam se, imati interesovanja.
Možda će čitaoci zameriti što će ova knjiga odisati duhom starih vremena, ali ja zapravo to i hoću, jer je stari Lajkovac imao taj duh. Možda će likovi i događaji izgledati malo naivno u sadašnjem vremenu, ali su upravo takvi i bili, realistični, nevini, iskreni, pošteni, dobronamerni… a takvih je u Lajkovcu kroz decenije bilo dosta, pa je red i da se potsetimo na njih. Jedna grčka izreka kaže : „Ljudi žive dok postoji neko ko ih se seća“. To vreme je bilo jako prijemčivo, nismo bombardovani ogromnom količinom vulgarnosti kao danas.
Dosta sam knjiga, raznih brošura, internet stranica, na raznim forumima i portalima pročitao o istoriji Lajkovca. Namera mi je da mlađim čitaocima dočaram život u Lajkovcu sa akcentom na polovinu prošlog veka, uglavnom kroz priče od kojih većinu nisu mogli da pročitaju na internet portalima i društvenim mrežama, ni u par knjiga koje su napisane, uglavnom u ranijem periodu, sa akcentom na železnicu. Pošto su događaji kroz istoriju ispreplitani i tesno vezani, ne mogu ih staviti u neki vremenski okvir, moram pisati i o godinama pre pedesetih i, naravno, o novijoj istoriji Lajkovca. Biće tu opet poneka greška zbog mnogih imena, prezimena i drugih podataka koje sam uneo u knjigu. Biće i ponavljanja nekih podataka jer se određena lica i događaji neminovno pominju u dve i više priča i nemoguće ih je izbeći. Svaki podatak proveravao sam više puta, ali pisati o nekim događajima koje više niko ne pamti nije lako. Jednostavno, nema više sagovornika za pojedine teme. Istorija se ne izmišlja, ona se pamti, prepričava, zapisuje i čuva od zaborava.
Nemam pretenzija da iza sebe ostavim neko značajno književno delo, već samo da podatke sa kojima raspolažem, a koje sam skupio najviše kroz razgovore, ali i druge izvore, prezentujem mlađima, na jednom mestu i u ovoj formi, koji će možda to nekada iskoristiti. Knjiga ima dosta i autobiografskog. Neke podatke sam stavio u fusnote jer ova hronika opisuje Lajkovac od početka prošlog veka pa ima izraza, aforizama i toponima nepoznatih mlađim čitaocima, pa im u fusnotama dajem dodatna pojašnjenja, da bi pravilno razumeli pojedine priče. Nadam se da neće smetati, ali se fusnote i ne moraju čitati, ko za to nema volju.
Zna se da je Lajkovac nastao prolaskom prvog voza od Zabrežja do Valjeva i da se tada počelo stvarati naselje varoškog tipa, tako da Lajkovac treba da bude zahvalan železnici za svoj razvoj…
Takođe, zna se i da je na zahtev građana, proglasom kralja Petra Prvog, od 28. januara 1904, nastala lajkovačka opština i da je 29. februara, prestupne 1924. godine Lajkovac, takođe na zahtev građana, a ukazom Njegovog Veličanstva Aleksandra Prvog Karađorđevića, postao varošica.
Lajkovac je mala varoš sa isto tako kratkom istorijom, od 1908. do današnjeg dana, što je u odnosu na vekove iza nas i postojanja nekih sela u opštini kratak period. Lajkovac je, jednostavno, preuzeo ime sela koje datira dosta duže, a selo je dobilo prefiks Selo (Lajkovac). Na mestu gde je sadašnji Lajkovac bili su potesi i njive tadašnjeg Lajkovca koji je bio uglavnom na brdu, gde je sada selo.
Dakle, varoš je nastajala prolaskom tog prvog voza, a malo kasnije postala je i velika raskrsnica železničkih pruga. Počela je nagla ekspanzija razvoja, pa je dopisnik beogradske „Pravde“, 8. avgusta 1909. godine, napisao: „Ima jedno mesto na našoj železničkoj pruzi, koje se podiže sa američkom brzinom. To je Lajkovac, u kome će se uskoro ukrštati naša železnička pruga sa aranđelovačkom, a nešto docnije i sa milanovačkom i šabačkom prugom. Sem toga to mesto leži u sredini najrodnijeg i najbogatijeg kraja ne samo u valjevskom već i u obližnjem beogradskom okrugu. Zbog toga su mnogi valjevski trgovci počeli u Lajkovcu podizati svoje magacine, a veliki izvoznik iz Valjeva, gospodin Nikola Jovanović pristupio je zidanju jednog hotela, koji je tako potreban Lajkovcu. Vremenom će se u Lajkovac premestiti veći deo Uba i Lazarevca, koji neće moći održati konkurenciju ovog mesta. Zato bi opštinski sud lajkovački trebao, dok je još mesto u osnivanju, da izgradi, razume se pomoću stručnih lica, regulacioni plan, te da se građevine ne podižu kako ko hoće i gde hoće. Ako se to sada ne učini, docnije će biti dockan.“
Ove reči novinara „Pravde“ su se obistinile – Lajkovac je „krenuo“.
Imajući uvid u tekst u pripremi ove knjige, sada već pokojni književnik sa kojim sam bio prijatelj i sa kojim sam proveo deo života putujući u Valjevo na posao, sačuvao sam jedan fonski snimak sa njegovim mišljenjem o knjizi. Takođe, lep komentar u vezi sa knjigom, koju je pročitao nekoliko puta, dao mi je i Milovan Kitanović -Mile Kića. Ta dva citata su mi posebno draga i njih sam štampao na početku knjige, pa neka to bude i posveta ovim mudrim ljudima.
RBM: Ovo je odlična knjiga, nikakve primbedbe ne stoje uz nju. Hroničar je napravio jedan pogled na istoriju našeg kraja što niko nije uradio u skorije vreme.
Mile Kića: Lajkovčanima je Lajkovac duša, a ova knjiga je duša Lajkovca.
petrovictoma@yahoo.com
