Kroz kapije budućih vremena
U Muzeju zavičajnih pisaca Matične biblioteke „Ljubomir Nenadović” u utorak je održan okrugli sto „Kroz kapije budućih vremena” posvećen prozi Radovana Belog Markovića. Književna sudbina može da dobije mnogo oblika, a Beli Marković je za sebe izabrao onu sudbinu koja podrazumeva predanu službu jeziku i umetnosti pričanja. Od samog početka se opredelivši da mu kolubarski kraj, Lajkovac i Valjevo budu središte književnog sveta, Beli Marković sve do zaveštajnog romana „Stojna vetrenjača” nije prestajao da piše jednu razgranatu poemu o svom zavičaju, u kojoj se mešaju pohvala i pokuda, radost i tuga zbog toga što je sve onako kako jeste… Uz uvodnu reč prof. dr Radivoja Mikića, o stvaralaštvu Belog Markovića govorilo je još 13 učesnika skupa, među kojima su Miloš Kovačević, Milica Kecojević, Snežana Samardžija, Aleksandar Milanović, Jelena Novaković, Milan Aleksić i drugi.
Kako je u uvodnoj reči podsetio prof. dr Radivoje Mikić, pripreme za realizaciju ovog naučnog skupa započele su još za piščevog života i on je sa mnogo nestrpljenja dočekivao svaki preduzet korak.
– U prvobitnoj zamisli, ovaj skup je trebalo da bude nastavak vrlo intenzivnog interpretativnog dijaloga sa prozom Radovana Belog Markovića, a taj dijalog je, u ovom obliku, i započeo 2009. godine pod krovom Matične biblioteke „Ljubomir Nenadović” u Valjevu, nastavljao se tokom godina u Lajkovcu, Ćelijama, Beogradu i Novom Sadu i kao rezultat donosio vrlo zapažene zbornike radova. Piščeva želja je bila da se taj dijalog, za njegovog života, okonča tamo gde je i započeo, na mestu na kom se danas nalazimo. Piščeva smrt je izmenila karakter ovog skupa. Sada ovaj skup treba da bude i prepreka da na jednog pisca, takoreći od trenutka njegove smrti, počne da pada zavesa zaborava tako česta u srpskoj kulturi, jednako kao što ovaj skup treba da, tamo gde je to već moguće i onoliko koliko je moguće, otvori i književnoistorijsku perspektivu za pogled na prozu Radovana Belog Markovića, drugim rečima, za ocrtavanje mesta ovog pisca u srpskoj književnosti, odnosno za pokušaj da ovog pisca, koristeći jedan njegov naslov, propustimo „kroz kapije budućih vremena” – poručio je tom prilikom Mikić ukazavši na to da su romani Radovana Belog Markovića, od „Lajkovačke pruge” do „Stojne vetrenjače”, uvek izraz visokog artizma, onog artizma za koji je Žan Ruse, opisujući baroknu književnost, rekao da se zasniva na „dizanju teškog bremena jezika”.
– Sve to, kao i odlike priča Radovana Belog Markovića, pokazuje da je među nama bio pisac koji je, u to nema sumnje, kao i Branko Miljković pre njega, verovao da u umetnosti rezultat neposredno zavisi od savladanih teškoća. I savladavao je teškoće koje ni u jednom slučaju nisu bile male i iz kojih je izraslo delo koje je jedinstveno u savremenoj srpskoj književnosti i koje traži da mu se vraćamo, ali tek onda kad svoj analitički jezik saobrazimo njegovoj složenosti i snazi – konstatovao je prof. dr Radivoje Mikić.
Kada se uzmu u obzir sve jezičke i stilske specifičnosti jezika književnosti Belog Markovića, gotovo sam od sebe se nameće zaključak da jezik Belog Markovića predstavlja četvrti tip jezika srpske prozne književnosti, ukazao je prof. dr Miloš Kovačević.
– To je, kako je već uočio Radivoje Mikić, jezik „izrastao na spoju svih jezika kojim su se služili srpski pisci od srednjeg veka do danas”, odnosno, kako ga je okarakterisao Matija Bećković, jezik kakvog „pre njega nije bilo”. Sve tipove jezika književnosti srpske potvrđuje veći broj proznih autora i njihovih dela, samo je Radovan Beli Marković i inaugurator i jedini predstavnik posebnog tipa jezika književnosti koji se s pravom može nazvati belomarkovićev tip jezika književnosti – pojasnio je Kovačević.
Milica Kecojević je Radovana Belog Markovića svrstala u red onih pisaca koji od samih početaka književnog delovanja nije mnogo menjao svoj, premda osoben, stvaralački postupak. Ocenila je da njegova dela, pogotovo gledana sa aspekta jezika, nisu nimalo laka za razumevawe, pa ipak, neobičnim junacima i njihovim sudbinama provlače čitaoce i tumeče više od pola veka.
Matična biblioteka „Ljubomir Nenadović” baštini nematerijalno kulturno nasleđe i stara se da od zaborava sačuva sve ono važno i značajno u oblasti kulture, kniževnost, a pre svega pisane reči naših znamenitih zavičajnih autora.
– Danas se sa posebnim pijetetom sećamo Radovana Belog Markovića. Ovaj događaj je planiran u vreme dok je bio živ i sigurna sam da bi bio zadovoljan kada bi video na okupu ovoliko eminentnih profesora, naučnih radnika koji su istraživali njegovo stvaralaštvo – poručila je tom prilikom direktorka Biblioteke Violeta Milošević.
Borka Marković
