U prisustvu brojne publike, u Galeriji Kulturnog centra “Hadži Ruvim” Lajkovac otvorena je zajednička izložba slika i skulptura Radoslavke Lazić i Dragana Aćimovića.
Dragan Aćimović je Lajkovčanin, a Radoslavka Lazić je Jabučanka, koja se posle više decenija iz prestonice vratila u zavičaj, pa je i zajednička izložba dva autentična umetnika izazvala veliku pažnju ovdašnje publike.
Na otvaranju izložbe, pored autora, prisutne je u ime orgnizatora pozdravila direktorka Kulturnog centra Snežana Škorić, a o izložbenoj postavci i umetnicima koji su se ovom izložbom predstavili govorila je Aleksandra Tanić, istoričar umetnosti.
Dok Aćimović izlaže već tri decenije, Radoslavki je ovo prva izložba i to u svom kraju.
Zajednička izložba Radoslavke Lazić i Dragana Aćimovića otkriva nam dva naizgled sasvim različita umetnička senzibiliteta, ali ukorenjena u zajedničkoj svrsi i odnosu prema stvaranju kao nagonskoj, ali i svesnoj opredeljenosti duha, rekla je na otvaranju izložbe Aleksandra Tanić, istoričar umetnosti i napravila paralelu između dva umetnika:
“Radoslavku Lazić možemo, usled porekla njene likovne sintakse i očiglednog afiniteta prema nasleđu arhaične i primitivne plastike, svrstati u red naivnih, samoukih umetnika koji grade svoje forme na temeljima jedne spontane, intuitivne, unutrašnje struje, nezainteresovane za umetničke tendencije vremena. Putem čitljivosti površinskih tretmana forme, u Radoslavkinim skulpturama opažamo izostanak potrebe da se dočara definicija unutrašnje strukture masa. Ona radije ostaje sklona ravnoj obradi materijala, koja asocira na tvrdoću i krutost forme. Dekorativna stilizacija je svedena, ali na pojedinim mestima upečatljivo akcentovana kroz nešto dublje modeliranje. Čini se da plastična struktura biva istaknuta bojom, gotovo fovističkom ekspresivnošću polihromije i time ostaje jedno od glavnih odlika snage Radoslavkinog izraza. Ona u svom radu kruži oko jedne praslike čija se simbolična sadržina racionalno ne može shvatiti. Njen rad doživljavamo intuitivno, sa raspoloživim kapacitetima osećajnosti i individualnih sposobnosti da se približimo onoj vrsti zapažanja svojstvenog naivnoj umetnosti, čiji se primalni i neposredni doživljaj sveta u savremenoj civilizaciji sve više gubi.
Dragan Aćimović predstavlja se sa serijom slika na kojima dominiraju simboličke predstave čoveka-ptice. Ove kreature imaju telo ptice i lica ljudi. One se pred nama pojavljuju kao na nekakvoj vrsti pozornice, ali ovoga puta pozornice na kojoj nema scenografije koja bi nas uputila u daljem tumačenju ovih slika. Prostor koji zatičemo ima samo jednu funkciju, a to je da istakne lica koja u nas nemo gledaju svojim krupnim očima. Posebno interesantan detalj krije se u broju nogu svakog od pojedinačnih kreatura. Ovde svaki od njih ima po četiri noge, sugerišući svoju praformu i dominaciju fizičkih karakteristika čoveka, ali se čini da u ovom preobražaju čoveka u pticu, čovek nije dosegao slobodu time što je dobio krila. Naprotiv, čini se da su krila mala i zakržljala, te da primarno sredstvo kretanja ostaju i dalje noge. Dakle, vezanost za zemlju i materijalni svet ostaje ljudski usud u ovoj nedovršenoj metamorfozi. Da li Draganovi ljudi-ptice imaju ikakav uzor u originalnoj ikonografiji čoveka-ptice misisipijske kulture gde su ovim životinjama dati božanski atributi ili su srodnije motivima Maksa Ernsta, gde umetnik u različitim nadrealističkim kompozicijama koristi ptice kao simbole kojima predstavlja samoga sebe ? Ili možda predstavljaju neke od ključnih egzistencijalističkih razmatranja pojma slobode i vrednosti ljudskog postojanja, posebno u današnjem modernom tehnološkom društvu. Svakome od posmatrača ostaje da odgonetne zagonetku.”
Izložbena postavka slika i skulptura Radoslavke Lazić i Dragana Aćimovića biće dostupna javnosti do 3. novembra.
