Poslednji ovogodišnji galerijski program KC „Hadži Ruvim“ rezervisan je za predstavljanje lajkovačkoj publici slikara Dragana Gavrilovića.
Otvaranje zložbe slika Dragana Gavrilovića je u petak 20. decembar u 18 časova u galeriji KC „Hadži Ruvim“.
Slobodan Ristović: Beleška o slikaru Draganu Gavri Gavriloviću, koji sada živi na Ubu sa ostavljenim životom u Parizu:
“Dragan Gavrilović od Tamnave
Samonikao ko svetlica, kao prasak i vrisak-čovek od kapi rastopljenog baruta i rose. Gospostven, širit na svečanoj uniformi krljevskog oficira. Kika upredena od Raviojline kose i žice, za vez onoga kojeg vode na gubilište, a , u njemu jekne “Niz polje idu babo sejmeni”. On je prebrodio žižljevinu doba nazvanim komunizam.Otrebljen od te hajdučije, uzleteo je u kalendarsko nedoba… A, nedoba je, kada sa sebe skineš sindžir kućnog praga, da bi bio slobodan od ila u obući i pod noktima. Od zemlje kojom si umešan i ispečen u majčinim naćvama.
Njegova krštenica je presuda bez prava na pomilovanje. To je osuda na umetničko bistvovanje.
Dragan Gavrilović od Tamnave, čovek koji se u kreč pretvorio, da bi se ozidao mlekom svojih kostiju.
Stojim dok ga pominjem, jer se plemenita loza veže u uspravnom stavu.
Gospode, dok ti predajem raport o Čoveku, budi mi blagonaklon, jer ja sam prosti rab tvoj. Da sam važan i naročit, bio bih neki umnik a ne deo stada…
Mučim muku, kao da prokišnjavam, pa se oblepljujem pak papirom i rajsnadlama. Sav sam od fleka i ugaraka. Dogorevam mrezganjem. Pisati o Čoveku, “nije što i preko polja preći”.To je iskivanje mača od usijane svile.
Gavrilović je utekao negvama i lancima, jurišajući za svojim srcem, kroz barutanu i apsanički hodnik u svet omeđen za one koji umesto lica nose obraz.
Lako je ubljanima da oslikavaju svoj umetnički grb, kada imaju štitonošu sa prsima od saća. Gde se roje polen i mleč, iz kojeg izleću varnice pune snovida.
Snovidljivi Gavrilović sa tapijom štafelajnog Pariza, gde samo Bog može da vodi likovni katastar ima svoje naćve leba i vrunu iz koje mirišu nade i medarja.
Tu je imao više suparnika u nadmetanju , nego zavičaj stanovnika. Ali, On se nije nadmetao,On se srodio sa ehom lepote, koja je nadletala i obletala matericu svetske umetnosti. Njegov hleb nisu pojeli zli beskućni.Lebom umešenim od sna i boje, od košmarnog brašna mladalačke jare, Gavrilović je ishranio tiće pod čeonom nastrešicom i jato jarebice koje su prštale pariskim ulicama…
Dok smo mi u Tamnavi pred zadružnim domovima, gledali partizanske i kaubojske filmove i slušali ushićenog Ibra ,koji je video svoju kravu,u “priredbi” zvanoj Vuk Bubalo.
On, Gavrilo proklijavao je u muzejima i galerijama. Iz njega je nicao vidik,koji smo čekali da nam donese. Jedino tako smo mogli videti dalje kroz nebesa, shvaćajući da je spoznaja sveta višlja od peskane, tamnavskog Olimpa,omalanog ustima Tamnavki, koje su bežeći sa časova tu šećerile oblande na usnama, od čega je mirisalo bar na pet strana seta, a nekad i na koju više.
To što On slika nije likovnost i vizuelni događaj, to je zavičajna muzika i notarje u evropskim aljinama.
Dragan Gavrilović od Vučijaka, struna Paganinija iz Šarbana, Bogdanovice i Trlića, kolubarska natra i često sito mesečine nad Ubačaom, gde proleću, ptice lastavice, ribe crvenperke i miris kolonjske vode sa zaprškom varošanki…
On je Branislav Petrović u našem slikarstvu, koji se sa odocnelim datumom rodio, da bi bio Gavrilović za života. Samo veliki kasne za svojim pusulama i ćetapima.”Porez na promet duša “i onako plaćaju male duše. Gavrilović je temelljni nišan iz Tamnave sa šljemenom majiom podno Vučijaka i na rv nebesa. Razapet umesto jedra,jedri i vedri, ali tiho i nenametljivo.Kada se gospostven čovek domogne mesta u vr sovre, On i tada to mesto ,samo mestom smatra. A , da je i na kraju, opet bi tu bilo u vr sovre.
On je mnoge generacije slobodnoumnih, proveo kroz poprišta i pustinjišta, duhovnih parloga, o čijem vratu su našle čvorište crvene marame i oskoruša u grlu, neka od slasti a neka od muke.
Nisam imao priliku da ga u to vreme upoznam upoznam, ali sam imao privilegiju da ga upoznam u doba, kada su u reči postale darovne. One koje se kidaju kao dunje sa ormara, i vade iz pregrada novčanika. Imao sam to zadovoljstvo da sa njim ćutim.
Kada se piše o slikaru, obično se piše o slikama, to je kao kada se piše o grožđu i vinu. Retko ko pominje čokot.
Mala je moja pamet, da bih ocenjivao nečije delo. Ja vam ovo pričam ko ljudima, jer i ja sam samo to. Od nas se razlikuju Ovakvi kao što je Dragan Gavrilović.A, razlikuju se ne po tome što bolje slikaju od nas. Ne , razlikuju se po moćima, da život slike u naše živote dovedu.
Srbija je strnjište likovnih pojavnika među koje spada i On.
I među njima ima mnogo onih za koje se može kazati, da su bolji i veći. Ali, Dragan Gavrilović to neče učiniti, čak ni pomisliti, jer to mu plemenitost ne dozvoljava. Ako je čak i trina bisera, od bisera je…
Slika je podzemna voda uvrela u venu.
Slikanje je traženje leka koji ubija malu klicu življenja, da bi nadživljavanje probudila.
Kako da nadživimo sebe, nego ludostima koje smo hrabrostima smatrali. Oni koji su bez toga živali imaju nečitak datium u krštenici.
Ljudi poput našeg Gavre su vizija koja ne podleže tom čapu.”
