Piše: Toma Petrović
Zbog dužine članak o Jabučju podeljen je u dva dela. Ovo je II deo:
Jabučje u Drugom svetskom ratu
Nemački okuptori došli su u Jabučje polovinom maja 1941. godine. Pre njih su se u ovom selu pojavili četnici vojvode Jezdimira Dangića (1897-1947). Oni su se zadržali jedno kraće vreme, posle njih su u septembru 1941. godine došli četnici vojvode Koste Pećanca (1879-1944). Komandant ovih četnika bio je vojvoda Kamenica a u njegovom obezbeđenju bio je, pored ostalih, i jedan Jabučanin.
Partizani su, takođe, došli u septembru i nisu imali sukoba sa četnicima. Dolaskom u Jabučje partizani su zapalili opštinsku arhivu, posle čega je održan zbor građana, na kojem je između ostalih govorio i jedan sveštenik. Posle zbora raspuštena je stara i izabrana nova opštinska vlast koju su sačinjavali:
– Predsednik odbora, Stanimir Popović;
– Sekretar, Velimir Negić;
– Odbornici, Spasoje Živković – Šerinka;
– Ilija Babić – Gaj;
– Života Tufegdžić – Donji Kraj;
– Mila Babić – Gornji Kraj i dr.
Pored ostalih poslova ova vlast je delila stanovništvu namirnice zaplenjene od Nemaca, kao što su ulje, šećer, gas, so i drugo. Na vlasti su ostali do polovine oktobra 1941. godine kada je u Jabučje došla nemačka kaznena ekspedicija koja se sukobila sa partizanskim jedinicama čiji je štab u to vreme bio u kući Stanimira Popovića. Partizanske jedinice su se pred jačim neprijateljem, koji je koristio i artiljeriju, pružajući otpor povukle prema Ubu. Pri tom su Nemci granatirali Paljuve, Stublenicu i okolna sela oko Uba. Posle žestoke borbe partizani su prepustili Ub i povukli se prema Bosni. Od Jabučana koji su u to vreme pristupili partizanima su:
– Pantelić Bogoljub, opančar iz Gaja;
– Pantelić Đorđe, šnajder iz Gaja;
– Petrović Milovan, opančar iz Starog Sela;
– Negić Dragoslav, zemljoradnik iz Starog Sela;
– Marković Bogoljub, zv. Zelja iz Starog sela;
– Smiljanić Dragutin, abadžija iz Starog Sela;
– Marković Miloje, šnajder iz Starog Sela;
– Janković Branislav, zemljoradnik iz Starog Sela;
– Popović M. Velimir, zv. Labud, zemljoradnik iz Gornjeg Kraja;
– Petrović Tihomir, zemljoradnik iz Gornjeg Kraja;
– Pavlović Marko, zemljoradnik iz Gornjeg Kraja;
– Popović Vladimir zemljoradnik iz Viša i drugi.
Od navedenih samo je Dragoslav Negić ostao sa partizanima do oslobođenja.
Nekoliko dana pred bombardovanje Beograda grupa mladića, a među njima i moj otac Dragoje Petrović, iz Jabučja radila je u Beogradu na pranju prozora na višespratnim zgradama. Par dana pre bombardovanja šaputalo se da će švabe bombardovati Beograd, a najviše se o tome pričalo 5. aprila, pa je ta grupa mladića u popodnevnim časovima krenula iz Beograda pešice za Jabučja gde su, snalazeći se, stigli u ranim jutarnjim časovima. Upravo kada su stigli svojim kućama oko 6 sati izjutra mogli su čuti da je počelo bombradovanje. Inače, iz Jabučja se uveče mogu videti na horizontu svetla Beograda.
U vreme bombardovanja Beograda, 6. aprila 1941. godine građani su masovno napuštali grad i odlazili u izbeglištvo u raznim pravcima. Prva izbeglica iz Beograda u Jabučju bila je jedna 18-ogodišnja devojka koja je došla vozom. Sa železničke stanice dovedena je u ondašnju opštinu koja je od ranije imala spremljen plan za smeštaj izbeglica u slučaju rata. Za nju je popunjen upitnik i ona je smeštena u jedno domaćinstvo u blizini opštine.
Kod pominjanja izbeglica treba napomenuti da je u Jabučju sve vreme rata boravila porodica Todora Vujasinovića koji je posle rata bio prvi ministar saobraćaja u novoj Jugoslaviji. Vujasinovići su bili smešteni u crkvenoj kući u porti jabučke crkve, obzirom da je rođeni Todorov brat, Dejan Vujasinović bio sveštenik u Jabučju, a jedno vreme, zbog nedostatka prostora u popovoj kući, u domaćinstvu Petra Savića u Gaju. Pomenuta porodica je došla u Jabučje iz Bosne. U Jabučju je boravilo preko 100 lica, izbeglica iz Slovenije, Hrvatske, Bosne i drugih delova ondašnje Jugoslavije.
Odlaskom partizana, oktobra 1941. godine u selu je uspostavljena Nedićeva vlast. Za predsednika opštine postavljen je Milorad G. Peričin iz Vojvodine. Pored njega u opštini su ostali da rade kmetovi: Milosavljević Jevrem, za gornji deo sela i Savić Čedomir za drugi deo sela. Delovođa je bio Ljubisav Č. Milinović, pisari Mitrović Miladin zv. Rakljaš i Savić Miloš iz Gaja, čiji je brat kasnije poginuo na Sremskom frontu, a blagajnik Jevtić Vlastimir, zv. Vlaja iz Gornjeg kraja. Poštonoša je bio Marković Nedeljko, zv Neđa Ćuban. Svi pomenuti su dolaskom partizana smenjeni ili napustili, ali dolaskom Peričina svi su prinudno vraćeni u opštinu na rad.
Peričin je dolaskom zaveo gvozdenu disciplinu. Svako neizvršenje njegovih naređenja kažnjavano je sa 25 batina. Kaznu su izvršavli opštinski služitelji.
Peričin je sve vreme proganjao porodice i simpatizere partizana. Kaznio je batinjanjem najmanje 100 seljana. Jedina dva čoveka koja su smela da mu se suprotstave bili su Vitomir Vučetić iz Viša i Života A. Negić iz Starog sela. Za vreme njegove vladavine uhapšeno je nekoliko učesnika u partizanskim odredima i predati Nemcima u Valjevo, koji su zatim sprovedeni u Šabac i kasnije streljani u Klenku.
Peričin se zadržao na mestu predsednika jabučke opštine do polovine 1942. godine kada je po tužbi Živka Bajića premešten iz opštine. Na njegovo mesto došao je ponovo Nedićev čovek, Uroš Štrbački, oficir, koji je našao stan kod Velimira Milosavljevića. Za razliku od zloglasnog Peričina, Štrbački se nije mnogo mešao u politiku i dosta je praštao ljudima. Nije nikoga tukao. Na tom mestu je ostao nešto manje od godinu dana.
Posle Štrbačkog na mesto predsednika opštine postavljani su ljudi iz sela. Prvi predsednik je bio Živko Tejić iz Gornjeg kraja a posle njega u vreme okupacije su postavljani:
– Živorad Milić, Župan, iz Gornjeg kraja;
– Milorad Tejić iz Gornjeg kraja;
– Dragiša Radovančević iz Gornjeg kraja;
– Milorad Milić, Župan iz Gornjeg kraja i
– Života Tufegdžić iz Donjeg kraja.
Tufegdžić je bio poslednji predsednik opštine Jabučje u vreme okupacije i njegov manadat je trajao do 8. oktobra 1944. godine, kada su u Jabučje došli aktivisti nove vlasti Dragiša Čarapić, Nikola Pažinović iz Lajkovca i jedan partizanski oficir iz XIII proleterske udarne brigade. Oni su smenili postojeću vlast i uspostavili narodnooslobodilački odbor opštine Jabučje. Za predsednika NOO izabran je Bogoljub Petrović iz Gornjeg kraja čiji je sin poginuo u partizanima 1941. godine.
Lokalna nemačka komanda (ORTS) bila je u Lajkovcu, okružna (KRAJS) komanda u Valjevu a viša (FELD) komanda u Šapcu. Jabučje je bilo podređeno ORTS komandi iz Lajkovca. Polovinom septembra oslobođen je Lajkovac, bez borbe. Naime, u Lajkovcu je živeo i radio na železnici Franjo Zeman, po nacionalnosti Čeh koji je bio lojalan građanin, nije se mešao u politiku, znao je nemački jezik i zahvaljujući tome spasao je više ljudi iz ovog kraja da ne budu streljani. Kada su partizani planirali napad na Lajkovac i zaposeli desnu obalu Kolubare u Pepeljevcu, sa Božom Radojičićem Zekuljom, otpravnikom vozova dogovoreno je da predlože Zemanu da razgovara sa nemačkom komandom i ubedi ih da je u Pepeljevcu veliki broj partizana sa kojima Nemci ne bi mogli izvojevati pobedu. Dežurni otpravnik vozova te noći na železničkoj stanici Lajkovac bio je Ljuba Stanojlović, koji je nedavno umro a posle rata bio je nastanjen u Varoš Lešnici. Zeman je to i uradio i još predložio da im se ponudi evakuacija specijalnim noćnim vozom do Obrenovca kako bi izbegli velike žrtve. Nemci su to prihvatili, spakovali se u voz i 17. septembra, nešto pre ponoći, napustili Lajkovac, kada se i obeležava dan oslobođenja Lajkovca, a samim tim i Jabučja. I jedna mala pošalica oko tog odlaska. Kod čačanskog mosta na Kolubari bila su tri bunkera, jedan sa lajkovačke strane, jedan sa pepeljevačke i jedan kod tzv. Suvog mosta levo od pruge prema Pepeljevcu. Kada su se Nemci povukli vozom oko 23 časa u toj žurbi potpuno su zaboravili za svoje stražare kod bunkera na Kolubari. Kada je uveliko svanulo stražari su se skupili pored prvog bunkera u očekivanju smene straže. Međutim straža nikako da stigne. Probali su induktorskim telefonom da dozovu komandu ali niko se nije javljao. U to vreme neki pepeljevački železničari su išli pešice iz noćne smene preko mosta i kada su videli nemačke stražare iznenadili su se i malo sprdali sa njima pomoću par reči koje su naučili tokom okupacije. Govorili su im: Was suchen Sie sonst, noch da, wenn Ihr Volk nach Obrenovac geflohen ist!? (Šta vi još tražite tu kada su vaši pobegli prema Obrenovcu). Hitler ist kapuut, bežite dok je vreme.. Nemci su shvatili šta su im ovi savetovali, pokupili se i pešice otišli prugom do železničke stanice u Lajkovcu. Usput ih niko nije dirao, uhvatili su voz 317 i u Obrenovcu se priključili svojoj jedinici. Lajkovac je praktično oslobođen 17. septembra 1944. godine bez ispaljenog metka, ne računajući nekoliko u šenlučenju.
Zbog svoje veličine Jabučje je dalo i najviše boraca u Prvom i Drugom svetskom ratu kao i u finalnim borbama za oslobođenje Jugoslavije od fašističkih okupatora. Kada je 8. oktobra 1944. godine izabran prvi NOO mobilisani su regruti rođeni u periodu od 1920. do 1926. godine. Na ovaj poziv javilo se oko 400 regruta koji su upućeni u Lajkovac gde su rasporđeni po jedinicima. Zbog produženja rata i žestokog otpora Nemaca koji su branili odstupnicu mobilisana su i pojedinci starijih godišta i to 1912. do 1920.
Mobilisani regruti okupili su se pred opštinskom zgradom u Jabučju, odakle su pešice otišli do Lajkovca gde su se javili partizanskom štabu na raspolaganje. Iz Lajkovca su preko Lazarevca otišli do Mladenovca gde su se pridružili ruskim jedinicama i zajedno krenuli u oslobođenje Beograda. Prvi borac od ove jabučke grupe mobilisanih poginuo je u Sopotu krajem oktobra bio je Vojislav Ž. Grčić. Nekoliko Jabučana poginulo je prilikom oslobađanja Beograda. Moj ujak, Savić Đorđe, poginuo je sutradan po oslobođenju Beograda, 21. oktobra u ranim jutarnjim časovima kada je prešao reku Savu gde ga je na Starom sajmištu pogodio geler nemačke artiljerije koja je dejstvovala sa Bežanijske kose.
U Jabučju je osnovana i prva škola na ovom području daleke 1825. godine, a Ministarstvo prosvete je prvu dozvolu za rad škole u Jabučju zvanično izdalo 1842. Početak prosvetarskog rada vezan je za ime prvog učitelja u Jabučju Milisava Paunovića. Škola je prerasla u osmogodišnju 1950. godine. Danas vaspitno-obrazovni proces realizuje 35 nastavnika, 5 administrativnih i 6 pomoćnih radnika. Čvrstom povezanošću sa društvenom sredinom i nesebičnim učešćem roditelja, škola je opremila mini-informatički kabinet i multimedijalnim sadržajima obogatila nastavni proces.
Urađena je nova zgrada škole uz razumevanje Ministarstva obrazovanja i lokalne samouprave a sredstva je obezbedio i objekat podigao R.B. „Kolubara“ na ime placa i zgrade izdvojenog odeljenja u Malom Borku koja je porušena zbog proširenja površinskih kopova „Kolubare“. Nova školska zgrada otvorena je 9. maja 2017. godine. U međuvremenu je urađena i druga faza – fiskulturna sala i parterno uređenje u okviru kojeg bi se uradila tri sportska terena.
ZNAMENITI JABUČANI:
Foto: Lazar Popović , zadnji desno
- Lazar S. Popović (1854 -1930) od oca Spasoja i majke Pavlije, trgovao je svinjama i drugom stokom. Po prirodi posla još u mladosti stizao je do Pešte. Bio je glavni u velikoj porodičnoj zadruzi Popovića u Jabučju koja je brojala oko 40 članova. Pre I svetskog rata zadruga je gajila preko 300 goveda, oko 20 konja na preko 400 hektara zemlje i uz to trgovala svinjama i volovima. Lazar je bio dugogodišnji predsednik opštine i narodni poslanik u skupštini Kraljevine Jugoslavije, preko 25 godina. Takođe, bio je i poslanik u Skupštini Valjevskog okruga koja je ustanovljena 1889. godine. Za vreme I svetskog rata povukao se sa vojskom iz zemlje. Na Krfu je učestvovao na skupštinskom zasedanju koje je održano 23. IX i 4. XI 1916. godine. Bio je najpre radikal, od 1901. u otcepljenoj grupaciji radikala samostalaca da bi posle I svetskog rata prišao demokratama.
U braku sa Jelisavkom imao je ćerku Nastu koja je bila udata u bogatu zadrugu Rakića u Stublenici.
- Dr Marković Dragiše Bogoljub Boja, lekar, rođen je u Jabučju 15.06.1932. godine, umro u Beogradu 28.11.2000. godine a sahranjen u porodičnom groblju u Jabučju. Sahrani je prisustvovao veliki broj Jabučana ali i ljudi sa strane. Familiju Marković u Jabučju zvali su Maričići. Ostao je mlad bez oca pa je samohrana majka Draginja sa teškom mukom u vreme okupacije uspevala da prehrani šestoro dece koliko je imala. Od sve dece Boja je bio najbolji đak pa je majka smogla snage do ga školuje. Posle osnovne škole u mestu rođenja i gimnazije u Valjevu završio je medicinski fakultet u Beogradu. Boja je pričao nekim školskim drugovima iz Jabučja da je u vreme studija živeo veoma teško. Stanovao je jedno vreme u podrumu u kome je u jednom delu bio ugalj a u drugom delu, koji je sredio, živeo i učio. Imao je jedan mali prozor kroz koji je mogao da vidi samo noge prolaznika trotoarom. Posle uspešno završenog fakulteta zaposlio se i specijalizirao urologiju, a doktorsku disertaciju „Insuficijencija sfinkternog mehanizma kao uzrok noćnog umokravanja u postelju mlađih punoletnika-vojnika“ odbranio na Vojno-medicinskoj akademiji u Beogradu 1975. godine. Neko vreme radio je na VMA u Beogradu, a od 1980. godine u KBC „Bežanijska kosa“, gde je bio načelnik Urološkog odeljenja i upravnik Hirurške klinike. Radio je u svim nastavničkim zvanjima Vojno-medicinske akademije i Medicinskog fakulteta u Beogradu. Objavio je preko 200 radova i imao je više medicinskih inovacija. Bio je oženjen i u braku je imao ćerku Biljanu.
- Čeda Jelenić, osnivač i dugogodišnji direktor robnih kuća „Beograd“, u vreme kada je dnevni pazar RK „Beograd“ iznosio po 3 miliona nemačkih maraka, i kada se dnevno u državnu kasu slivalo po 600.000 maraka na ime poreza, kada su robne kuće imale 4.500 zaposlenih u 40 poslovnih objekata na 288.000 kvadrata. Čeda je po priči mnogih Jabučana, bio veoma predusretljiv prema njima i, kako kažu, zaposlo je pola Jabučja. Selo mu se odužilo na taj način što su jednoj od najdužih ulica u Jabučju dali njegovo ime.
- Braća Bajići – Toma i Andrija, šta o njima reći a da Jabučani već ne znaju!? Rođeni su u Jabučju, kompozitori, tekstopisci, instrumentalisti, vokalni solisti… Tvorci velikog broja kola i pesama u duhu izvornog narodnog melosa, pisanih za sebe i druge. Za mnoga dela se ni danas ne znam da su ih oni komponovali, već se smatra da su narodna, izvorno nastala. „Nad izvorom vrba se nadnela“ pesma koja je proslavila Silvanu Armenulić, „kolubarski vez“ – naše poznato kolo, samo su deo njih. Tokom 50 godina rada, izdali su 43 singl ploče i 28 long plej albuma. Duet Braća Bajić prvi su dobitnici Jugotonove nagrade „Zlatna ptica“, dodeljena za milion prodatih ploča, za samo jedan singl, u vremenu kada marketing kakvog danas poznajemo, nije postojao. Snimili su 120 trajnih snimaka za arhivu Radio-Beograda.
Tokom pedesetogodišnje karijere, Tomislav Bajić, sada pokojni, sakupio je preko 2 hiljade upotrebnih narodnih reči i izraza, koje nigde nisu bile zapisane, i ustupio ih Srpskoj akademiji nauka i umetnosti gde se i danas nalaze, kao i 12 hiljada tekstova izvornih narodnih pesama.
- Dr ŽivanTašić, lekar specijalista, jedan je od dva sina Živojina Tašića koji je bio prvi obućar u Lajkovcu gde je imao kuću koju je kasnije prodao Andri Markoviću, limaru i vratio se u Jabučje. Živan je završio dva fakulteta, bogosloviju i medicinu sa ocenom 10.00 i bio student generacije na oba fakulteta. Ima dva sina, jedan je bio potparol Anti Markoviću a drugi novinar. Doktor je jedno vreme radio u Domu zdravlja u Lajkovcu. Bio je veliki prijatelj sa Aleksandrom Radovanovićem Drpom, predratnim predsednikom lajkovačke opštine.
Foto: Velja Negić
- Velimir Velja Negić, rođen 20. jula 1899. godine u Jabučju od oca Miladina i majke Radojke, devojačko Urošević iz Šopića. Bio je oženjen sa Radmilom, ćerkom Dragomira Lazarevića iz Stublenice, opština Ub sa kojom je imao ćerku Ljubinku i sina Velisava. Radmila je mlada umrla, Ljubinka se udala za Momčila Đorđevića iz Jabučja, a sin Velisav otišao je na školovanje u Beograd gde je i ostao. Imao je sina Aleksandra Sašu Negića, advokata u Beogradu koji ima svoju privatnu advokatsku kancelariju. Velja je ceo život proveo u Jabučju, premda je radio na Ubu i Paljuvima ali je svakodnevno putovao kući. U Ubu je radio na otkupu žita i kao činovnik u sreskom odboru, ali je greškom vođen pod prezimenom Nedić. U Paljuvima je radio kao delovođa u mesnoj kancelariji. Penziju je, zbog te greške u prezimenu, uspeo da ostvari tek pred smrt uz pomoć Živote Negića njegovog rođaka i bivšeg predsednika naše opštine. Uz državne poslove koje je obavljao bio je prvenstveno poljoprivrednik, veoma pismen čovek za to vreme. Učestvovao je na izborima 1933. godine za članove opštinske uprave. U političkom smislu bio je za socijalnu pravdu i u selu su ga zvali ocem jabučke sirotinje. Kontra kandidat bio mu je Živojin Grčić Kusa koji je za razliku od Velje bio dosta bogatiji i kao trgovac je imao veliki broj bogatih birača. Interesantno je bilo njihovo predstavljanje Jabučanima. Imali su svoje agitatore, a Živojin je sa njima išao po Donjem kraju. Onaj koji je išao napred nosio je pečeno prase na ražnju. Dosta dece je trčalo za njima i imali su zadatak da viču: Živeo Živojin Kusa! Bilo ih je dosta i tiskali su se ispod praseta, skakutali i čupkali vruću prasetinu. Bilo je u toj koloni i starijih koji nisu bili gadljivi na prasetinu. U prvom krugu tih izbora pobedio je Kusa. Velja je to dostojanstveno prihvatio. Međutim, neko je u toku noći razbio prozor gde su stajali izborni materijali sa glasačkim listićima pa je stroga izborna komisija poništila prvi i zakazala drugi krug izbora. U međuvremenu Velja i njegovi bogatiji glasači, a bilo je i takvih poput Popovića koji su jedini od bogatih glasali za Velju, skupe novac i iskopaju bunar u centru naselja Dubrava. To romsko naselje nije imalo vodu, nosili su je iz Kladnice sa izvora zvanog Milovanovića perilo što je bilo dosta daleko, pa su svi glasali za Velju koji je pobedio u drugom krugu. Bio je nekoliko mandata predsednik, a bunar star 90 godina još je u funkciji i život u Dubravi bez njega ne bi se mogao zamisliti. To je vrlo interesantno naselje, o kojem je bilo par emisija na televiziji. I danas mrse račune na izborima i za koga oni glasaju taj dobija izbore jer ih je dosta, što je već više puta potvrđeno. Velja je imao samo 4 razreda škole ali bio je veoma pismen i vispren čovek, neprikosnoven za pisanje molbi, predstavki a pogotovu žalbi na sudske presude gde je dobijao veliki procenat pozitivno rešenih žalbi na sudska rešenja. Ne bi se moglo reći da je bio „drveni advokat“ jer je to radio da bi pomogao ljudima a imao je poseban dar. Ništa nije naplaćivao. Mnogi kažu da je imao školu bio bi jači od File Filote. Bio je izuzetno visok, 222 cm možda čak i najviši čovek u našoj okolini ikada. Imao je ogromnu šaku, pa su govorili da mu je ruka kao ugljarska lopata ili ona za sneg. Sve je to ukazivalo na jednog snagatora što je u suštini i bio, ali se ponašao kao veoma miroljubiv i tih čovek što je veoma odudaralo od njegovog fizičkog izgleda. Celo Jabučje kao i okolna sela poštovala su ga i uvažavala. Dok je radio u Ubu imao je svoj sto u kafani “Barut”. Gazda nikada nije dozvolio da plati, a ako bi neko od gostiju seo za njegov sto, a Velja se pojavio, taj gost je ljubazno premeštan za drugi sto.
Foto: Radovan Milinović prvi gore levo u gimnaziji u Lazarevcu
• Radovan Milinović, rođen 5. maja 1934. godine u Jabučju od oca Milisava i majke Darinke. U braku sa Milenom Dobrivojević, rođene 1948. godine u Slovcu od oca Miloja i majke Živodarke imao je ćerku Darinku i sina Miloša. Završio je Poljoprivredni fakultet. Jedno vreme bio je inspektor za poljoprivredu u opštini Lajkovac. Kasnije je prešao u Beograd gde se zaposlio u Radio televiziji Srbije i bio upravnik poljoprivrednog dobra RTV Beograd. Naime, televizija i radio imali su svoje predajnike širom Srbije i u obavezi su bili da oko tih predajnika imaju najmanje 10 hektara zemlje. Tu su obično sadili voće i Radovan je bio upravnik na tim poslovima. U rodnom mestu na imanju koje je nasledio od oca napravio je vikendicu okruženu zasadom voća koje je vrlo uspešno gajio, a jabuke je prodavao vojci Jugoslavije i kasnije Srbije. Kasnije je napravio i električni mlin gde je mleo beli kukuruz, pakovao i prodavao većim trgovinskim lancima, uglavnom u Beogradu. Umro je 25. maja 2016. godine.
• Toma Savić, rođen 1930 . godine u Jabučju od oca Budimira i majke Mirosave. Posle završene srednje ekonomske škole u Valjevu zaposlio se u DOZ-u (Državni osiguravajući zavod) i upisao vanredno Ekonomski fakultet u Beogradu koji je u rekordno kratkom vremenu završio. Po završetku fakulteta prešao je u Beograd i zaposlio se u Saveznoj upravi carine.
Zahvaljujući njegovom znanju i snalažljivosti vrlo brzo je postavljen na odgovornu funkciju u Carini. Kolega mu je bio muž poznate pevačice tog vremena Nade Mamule. Na svadbi mu je upravo pevala Nada Mamula, a svirali su Radojka i Tine Živković. Često su dolazili kod Tominog brata Borivoja koji je živeo u Lajkovcu i do penzionisanja bio upravnik pošte u Ubu. Toma je bio oženjen sa Radmilom Jeftić iz Ćelija sa kojom je imao sina Vladimira i ćerku Marijanu. Toma je bio dobar čovek i pomagao je Jabučanima kada je god mogao.
• Milan Stanisavljević, samouki vajar, rođen 15. januara 1944. godine u Jabučju od oca Dragiše i majke Stane. Osnovnu školu završio je u Jabučju. Radio je sve fizičke poslove koje je zahtevalo jedno poljoprivredno domaćinstvo. Bavio se svim i svačim a najviše je zidao hlebne furune i još neke manje sanitarne objekte. Kao mlad počeo je da se bavi vajarstvom. Vajao je na tzv. fosilnom hrastu, odnosno na hrastovom drvetu starom po nekoliko hiljada godina, izvađenom iz reka Kolubare koja je veoma blizu njegove kuće. To je naučio od oca Dragiše koji je bio dobar vajar, izlagao je u Parizu, a najpoznatije delo mu je bilo Tajna večera.
Milan je počeo skromno i figure je u početku izlagao u dvorištu svoje porodične kuće gde je živeo sa ocom Dragišom. Prvi put se oženio sa Nadeždom Tašić iz Jabučja, rođenom 21. januara 1949. godine, od oca Miodraga i majke Julijane sa kojom je imao dve ćerke. Jedna od njih, Ivana nasledila je očev talenat, ona je vajar ali i crta uglavnom ikone pa se može nazvati ikonopiscem. Nekada se bavila atletikom u „Crvenoj Zvezdi“. Godine 1975. Milan prelazi u Beograd kao već afirmisani vajar i otvara atelje u jednom potkrovlju u Knez Mihailovoj ulici. Povremeno je po pozivu držao pojedina praktična predavanja i vežbe ta temu naivnog vajarstva na Fakultetu primenjenih umetnosti. Tada se oženio drugi put sa Katicom Marijanović, rođenom 11.09.1956. godine u Begovom Hanu, Žepče-Zenica, od oca Petra i majke Anice i sa njom ima ćerku Irinu koja živi u Lajkovcu. Atelje u Knez Mihailovoj mu je uzelo preduzeće „Progres“ u vreme kada je Mirko Marjanović bio direktor, gde su napravili veliku upravnu zgradu a Milan je za to dobio veliki stan na ogromnom soliteru na Crvenom krstu na nekom od visokih spratova (11) i sada tamo ima svoj umetnički atelje. Veoma je cenjen u krugovima vajara i svrstan je u sam vrh svetskog vajarstva. U ogromnoj svetskoj Enciklopediji naivne umetnosti nalazi se odmah na drugoj strani posle Henri Mura, a pre Pikasa. Kaže da je za to „kriva“ majka priroda i svevišnji koji ga je „pogledao“. Još kao dečak u Beogradu se družio sa Ivanom Tabakovićem, Aralicom, Šerbanom, Peđom Milosavljevićem, Milićem od Mačve, prijatelj mu je bio i Vlada Veličković… Na „Bienalu“ u Kairu dobio je zlatnu medalju lično od Hosni Mubaraka. Radio je za mnoge poznate ličnosti a Dobrica Erić sa kojim se intenzivno družio bio mu je kum. Emiru Kusturici napravio je za „Drvengrad“ ogromnu drvenu figuru orla ili neke slične ptice. Sada živi u tom ogromnom stanu na Crvenom Krstu gde su mu izložene mnoge svetske nagrade dobijene na izložbama u Parizu, Londonu i drugim mestima kao i mnoga druga priznanja.
• Stanimir Milosavljević-Mašić, advokat, rođen 12. marta 1900. godine u Jabučju od oca Ljubomira i majke Vukosave, devojačko Popović. Završio je Pravni fakultet u Beogradu, položio pravosudni ispit i postao poznati beogradski advokat, ali je najviše voleo da zastupa ljude iz našeg kraja. Zastupao je jabučku crkvu u maratonskom procesu povratka patrijaršijskog doma koje su oduzele tadašnje vlasti za njihove potrebe. Bio je nastanjen u Beogradu, ulica Koče Kapetana 32, ali je dosta vremena provodio u Jabučju gde je imao konja i čeze koji su mu služili za prevoz ovim krajevima. Oženio se u 33. godini sa Negosavom, rođenom 11.05.1912. godine, ćerkom Svetislava i Živke Manojlović iz Dokmira kod Uba. Brak su sklopili u Jabučju. U braku je imao sina Živana, poznatijem kao Žika Mašić, koji je rođen u Beogradu 14. juna 1935. godine. I on je završio pravo. Radio je u jednoj od beogradskih opština na inspekcijskim poslovima. Žika je još kao dete razmažen jer je bio iz bogate porodice. Kasnije je bio veliki boem. Vozio je crveni Mercedes kabrio i mamio poglede mnogih pa i nas dece u to vreme jer smo takav auto mogli videti isključivo u nekim filmovima. On je to nemilice vozio po prašnjavim jabučkim putevima. Bio je izuzetno lep i visok poput glumca Tonija Kertisa, tada aktuelnog glumca, na koga je mnogo ličio. Mamio je poglede žena ali je više voleo da popije jabučku šljivovicu. Brak je sklopio 1963. godine sa Svetlanom iz Karlovca, Hrvatska. Umro je u februaru 1982. godine.
- Slobodan Ivanović, rođen 24. avgusta 1913. godine u Jabučju, od oca Ljubomira i majke Anke, dev. Rakić, završio je gimnaziju u Valjevu i Pravni fakultet u Beogradu. Bio prvi čovek sa fakultetskom diplomom u Gaju. Brak je sklopio sa Stakić Dušankom iz Beograda sa kojom je bio kratko u braku. Radio je u Beogradu u Trećem opštinskom sudu. Umro je 16. maja 1974. godine.
- Radoslav Marković Raka, rođen 2. aprila 1947. godine u Jabučju, gde je završio osnovnu školu, vojnu Gimnaziju u Mostaru i Vazduhoplovnu akademiju u Zemuniku kod Zadra. Službovao je u Skoplju i u Nišu. Leteo je 20 godina na mlaznim avionima i 5 godina na helikopteru. U penziju je otišao 1992. godine.
- Mirko Popović, rođen 30. septembra 1928. godine u Jabučju, od oca Spasoja i majke Stajke. Završio Poljoprivredni fakultet i radio kao direktor u PIK „Tamiš“ u Pančevu. Bio je oženjen sa Oliverom Savić, medicinskom sestrom, rođenom 5.11.1936. godine, ćerkom Dragoljuba i Dragojle, dev. Ivanović. Dragoljub je mlad poginuo od groma i Dragojla je ostala sama pa je Mirko sa porodicom često boravio kod tašte u Jabučju. Brak su sklopili 1960. godine u opštini Novi Beograd i u braku imaju sina Nešu. Živeo je u Pančevu, Vojvođanski bulevar 2/11, gde je i umro 2020. godine. Pomagao je Jabučanima u kriznim vremena u nestašici pri kupovini traktora i druge mehanizacije.
• Milan Mića Janković, protojerej-stavrofor i glavni sekretar Svetog arhijerejskog sinoda Srpske pravoslavne crkve, rođen na Usekovanije, 29. avgusta 1932. godine u Pričeviću kod Valjevu, od oca Dojčina i majke Ljubice. Imao je još 4 brata i jednu sestru. Njih dvoje su mladi umrli. Ostali su lepo i bezbrižno proveli detinjstvo do početka Drugog svetskog rata. Posle rata završio je gimnaziju u Valjevu, a 1949. godine Bogoslovski fakultet koji je tada bio u Rakovici.
Foto: Mića sa porodicom
Po završetku bogoslovije oženio je se sa Natom i dobio parohiju u selu Dokmiru da bi posle dve godine, 1956. prešao u Jabučje i nasledio popa Momčila Krsmanovića. Momčilo je bio školski drug Patrijarha Pavla, a završili su zajedno šestorazrednu bogosloviju u Sarajevu. Jabučka crkva i porta bile su prilično zapuštene posle rata pa je Mića imao dosta posla da to sredi. Supruga popa Momčila je sa ćerkom otišla u Valjevo pa su nove vlasti oduzele stan u parohijskom domu koji je bio preko puta crkve i tu smestili mesnu kancelariju i kasnije poštu. Kada je došao u Jabučje, Mića je sa porodicom živeo u crkvenoj kući pored groblja. Dosta je se sporio sa opštinom da bi povratio parohijski dom i uz pomoć advokata Stanimira Milosavljevića-Mašića posle 9 godina suđenja uspeo je. Opet se pojavila opština i tražila od njega da menjaju dom za zgradu koja je bila preko puta, do crkve, a gde je tokom rata bila opština. Mića je u dogovoru sa crkvenim odborom pristao na to i tako su dobili veliku portu od puta pa prema groblju. Odmah je uz pomoć parohijana ogradio portu žicom i napravio veliku kapiju sa portalom. Otac Dojčin je često dolazio da pomogne sinu i njegovoj porodici pa je po porti posadio 80 četinara. Međutim neko je, verovatno uz saglasnost novih vlasti, u toku noći počupao sve četinare i stavio ih pred vrata parohijskog doma. Suđenje sa opštinom izazvalo je veliki gnev tadašnjih vlasti. Kada je Mića postavio drveni krst na portal crkvene kapije neko je još u toku te noći odsekao taj krst. Onda je javio Radojica Smiljanić koji je obećao da će napraviti krst od metala, odnosno od osovina šinskih kola, koji neće moći da odseku. Kada je postavio taj krst na kapiju jedne noći čula se strahovita detonacija. Krst je miniran i raspao se na komade. Mića je preko svega toga prešao, zadobio je veliko poverenje vernika i posle 12 godina službovanja u Jabučju dobio je premeštaj u Beograd u Patrijaršiju u vreme kada je patrijarh bio German. Vrlo brzo se dokazao kao veoma sposoban i kada je Mladenović, tadašnji sekretar, otišao u penziju Milan Mića Janković je postao glavni sekretar svetog Sinoda Srpske pravoslavne crkve. Na toj visokoj verskoj funkciji ostao je do pred smrt. Mića nije rođen u Jabučju ali je mladost ostavio u njemu, preživeo teške ali i lepe dane tako da mu je Jabučje ostalo duboko urezano u srcu.
- Cakić Miodrag i supruga Dušanka bili su dugo godina učitelji u Jabučju, izuzetno dobra i cenjena porodica. Imali su dve ćerke, Olgu i Dragoslavu i sinove Žiku i Mila koji je živeo u Beogradu.
Koliko je bilo veliko selo Jabučje pokazuje i podatak o broju zanatlija koji su radili kroz decenije u ovom selu. Dok su druga, manja sela iz našeg okruženja imala po jednog – dva majstora svoga zanata, Jabučje je imalo: 19 tišljera, 10 šnajdera-abadžija, 7 bunardžija, 12 kovača, 9 dunđera-zidara, 7 opančara i 21-nog poznatog muzičara poput Milana Marinkovića Milančeta, violinistu, Bogoljuba Petrovića Bokicu, harmonikaša, Slobodana Radovančevića Žuću, frulaša, Velimira Kokoru, violinistu, Višeslava Bajića Šamonju, harmonikaša, Vladu Đorđevića, harmonikaša i pevača sa snimljenom pločom itd. U spisku muzičara su uglavnom stari poznati svirači, uglavnom violiniste, ali ima jedan vanserijski harmonikaš koji je sada aktuelan i koga moram pomenuti. To je Milan Jovanović Jabučanac, koji je sa svojim orkestrom učinio Jabučje još poznatijim. Pored talenta poseduje i izuzetan muzički studio i produkciju gde na snimanje dolaze poznate muzičke zvezde.
Foto: Milanče Marinković, violinista
Posle Drugog svetskog rata redovno su se održavale i konjske trke na zadružnom imanju u Jelićevci, gde su pored lokalnih učestvovali i jahači sa svojim konjima iz okolnih sela.
Foto: FK „Mladost“ 1955. godine. Igralište je bilo na ulazu u ekonomiju sa leve strane
Fudbalski klub OFK „Jabučje“ osnovan je 1975. godine i trenutno se takmiči se okružnoj ligi “Kolubara” uz lepe šanse da tu i ostane.
Pored ovog kluba zapaženu ulogu imali su i klubovi „Dabinac“ iz Donjeg kraja, koji je ugašen, i „Kolubara“ iz Gaja, osnovan 1988. a koji postoji i danas i takmiči se u opštinskoj ligi Lajkovac-Ljig-Mionica. Postojao je nekada i FK „Mladost“ koji je bio preteča OFK Jabučja.
Foto: Jedna od starijih generacija FK „Mladost“ (Jabučje)
Pri osnivanju Donjani su hteli da klub nazovu „Dabinac“, a Šiljagovac „Mladost“. Nisu se dogovorili i na kraju su napravili dva kluba. Jedan od osnivača FK „Mladost“, pored Svetozara-Cveje Živojinovića, dugogodišnjeg predsednika mesne zajednice, bio je Radisav Savić, koji je radio u Pošti Jabučje i sve oko fudbalskog kluba u to vreme „vrtilo se oko njega“. Pored njega igrali su Milan Savić zv. Ćup, Moša Kostić, Toma Grčić zv. Dulek, bio je tehniko, kao i Dobrivoje Janković-Proda učitelj, Đorđević, Milenko Perić i drugi . Jedan od aktivista u klubu bio je i učitelj Miodrag Cakić.
Prvi teren je bio na imanju Zemljoradnike zadruge, levo od glavne kapije. Teren je kasnije premešten u tzv. Markovu livadu, da bi konačno bio napravljen sadašnji teren sa sportskim centrom „Car“ koji je dobio ime po Sretenu Bajiću, koji je dosta zaslužio za izgradnju tog centra i koji je svo slobodno vreme posvetio fudbalu da bi na kraju i život izgubio u saobraćaju žureći na utakmicu 1993. godine.
Od 2006. godine organizuje se fudbalski turnir pod nazivom „Sreten Bajić–Car“. Na turniru učestvuju lokalni klubovi „OFK Jabučje“ i „Kolubara“, lajkovački „Železničar“, klub iz Donjeg Lajkovca, prijateljski klub „FK Banjani“ i neki valjevski klubovi.
U selu je postojalo više prodavnica, najpre „Pobedine“ a kasnije i privatne. Uvek je bila prodavnica u Šiljagovcu gde su radili poznati jabučki trgovci Mitar Radovančević i Aca Negić. Kasnije su se menjali i drugi trgovcu. Bila je i prodavnica na staroj železničkoj stanici, zatim na Dabincu preko puta škole, u Šerinci, Višu na Žutom Brdu „Duvan“ Ub…, sada ih samo u Šiljagovcu ima tri, uključujići i Mini market „Europroma“. Bilo je i poljoprivrednih apoteka. Od jabučkih trgovaca vredno je pomenuti: Negić Predrag, Tašić Ljubinka, Tašić Miodrag, Živanku Radovančević i još stotinu i više trgovaca koji su bili zaposleni u Robnim kućama “Beograd”, a koje je zaposlio lično Čeda Jelenić, osnivač i dugogodišnji direktor ovog giganta.
U Jabučju je bilo vremenom više kafana. Najstarija i najpoznatija je bila kafana Đoke Negića u Šiljagovcu, otvorena pre Drugog svetskog rata a gde su redovno održavane i igranke u vremenu koje je to dozvoljavalo. Bila je i kafana kod “Parcana” na Žutom Brdu, “Šarena štala” u Donjem kraju, kod Zorana Živanovića, zatim na Dabincu, u Višu kod Veke Pantelića, u Šiljagovcu u Domu kulture, “Kod Ljiljane” i druge.
Bilo je u Jabučju i nekoliko strugara. Najpoznatija i jedna od starijih je strugara Radojice Smiljanića u Gaju. Kasnije je bilo još nekoliko, a najpoznatije su bile Mije Tašića u Šiljagovcu, Milete Pantelića, takođe u Gaju i Ace Milinovića u Višu, koja trenutno ne radi.
Godine 1909. otvorena je Jabučka zemljoradnička zadruga sa 25 zadrugara. Upravni odbor: sveštenik Miladin Tašić (predsednik), Milijan Radovančević, Svetozar Bajić, Milijan Radivojević i Miloš Radovančević, nadzorni odbor: Velimir Ivanović (predsednik), Svetozar Milinović, Velisav Ivanović, Uroš Smiljanić i Živan Nešić, sekretar Radovan Vladisavljević i blagajnik Velimir Bajić
Aprila 1955. godine, tokom „Nedelje studenata medicine“, pokrenuta je akcija koja je narednih godina dala značajne rezultate. Reč je o oglednom medicinskom selu Jabučje, osnovanom na inicijativu grupe studenata medicine u Beogradu, uz podršku Saveza studenata, fakulteta, lokalnih organa vlasti i Crvenog krsta, a potom i Higijenskog instituta i Instituta za zdravstveno prosvećivanje NR Srbije. Jabučje, selo sa oko 3.500 stanovnika i 730 kuća u kojem su od 23. aprila 1955. godine boravile ekipe od 8 do 10 studenata medicine (uglavnom apsolvenata koji su položili ispit iz interne medicine) i nekoliko lekara specijalista, smenjivale se na 10 dana, ispitivale zdravstveno stanje i higijenske uslove i lečile i zdravstveno prosvećivale stanovništvo. U dve zgrade su bile smeštene ambulante, previjalište i stanovi za ekipu, a osnovana je i mala apoteka sa najnužnijim lekovima. Studenti i lekari su primali bolesnike u ambulanti i obilazili ih po kućama; vršili pojedinačne i sistematske preglede dece i odraslih, analize i ankete, davali recepte; kroz razgovor upoznavali zdravstvenu problematiku i patologiju i ispitivali uzroke oboljenja; pregledali sobe, bunare i česme; u školi držali predavanja deci i odraslima o raznim temama, držali kurseve prve pomoći i seminare za omladinu i žene, prikazivali zdravstvene filmove; borili se protiv nehigijene, nadrilekarstva, vradžbina i praznoverica. Na preglede u Jabučje dolazili su i seljaci iz okolnih sela, a ubrzo je u obližnjem rudniku Radljevu otvorena ambulanta za rudare. Izveštaji i rezultati anketa dostavljani su Medicinskom fakultetu, Higijenskom institutu NRS i Institutu za zdravstveno prosvećivanje NR Srbije. Ovom akcijom selo je dobijalo stalno lekarsko osoblje i brigu, što su meštani ubrzo uvideli i pružali pomoć i saradnju. Studenti su mogli da direktno upoznaju zdravstveno stanje naroda, prikupljaju materijal za naučnu obradu sela, rade na zdravstvenom prosvećivanju i uz stručnu lekarsku pomoć primenjuju znanja stečena u nastavi. Do kraja 1955. u Jabučju su boravile 24 ekipe studenata, a rad je nastavljen i tokom 1956. Medicinsko područje je od početka imalo veliki odjek i značaj u stručnom radu studenata. Đorđe Kozarević, apsolvent medicine, dobio je za 29. novembar 1955. prvu nagradu u iznosu od 20.000 dinara za temat „Medicinsko područje Jabučje i njegov doprinos u vaspitavanju studenata za rad na zaštiti i unapređenju narodnog zdravlja“. Rad u Jabučju je praćen u časopisu Medicinski podmladak, a deo materijala je objavljen 1957. u zborniku radova Instituta za zdravstveno prosvećivanje NR Srbije.
Meštani su im bili neizmerno zahvalni za sve što su učinili. A pokazali su mnogo truda, išli su i po desetak kilometara, često i po blatu, samo da bi nekom bolesniku ukazali pomoć. Iz Beograda i nazad putovali su vozom. Stariji meštani, mada ih je sve manje, još uvek sa zahvalnošću pamte Dr Veru Perišić, internistu, Branimira Mijailovića, studenta 5. godine medicine, Smilju Bauk, babicu, Dr Srbobrana Đorđevića, Dr Stefanovića, Dr Veru Atanacković, Dr Sofiju Rodić, Dr Popovića i mnoge druge.
Foto: Železnička stanica Jabučje
Nekada je u Jabučju postojao parni mlin a kasnije i električni ali i više vodenica na Kolubari i na manjim pritokama. Prva vodenica podignuta je na Belom Brodu oko 1750. godine. Pošto nije imala dovoljan pad vode sporo je mlela a pomeljara dosta, to se ljudi dogovore i nađu bolje mesto da premeste vodenicu. Ali tu gde su našli mesto i gde su trebali kopati jaz prolazio je put od Valjeva za Topolu i dalje. Mosta nije bilo pa su svi koji idu tim putem prelazili preko toka Kolubare i to je redovno održavano da nebi nivo vode bio veliki. Pošto nisu smeli „na svoju ruku“ da prekopaju put već im je bilo potrebno odobrenja, jedna delegacija od 10 ljudi ode u Kragujevac oko 1830. godine kod Knjaza Miloša Obrenovića da ga mole da odobri kopanje jaza preko državnog puta. Knjaz im je dao odobrenje ali pod uslovom da na tom mestu naprave most preko koga bi taj put prelazio, a u supotnom će ih svih deset povešati na tom brodu (sprudu). Oni su to sve prihvatili i napravili most i lepu vodenicu sa 8 kamenova. To je bila čuvena jabučka vodenica na Belom Brodu koja je radila sve do početka 60-tih godina prošlog veka. Još uvek se mogu videti ostaci stubova od mosta koji su napravili. Bio je u funkciji do izgradnje drumsko-železničkog mosta u Ćelijama. Žižića vodenica je bila takođe velika i imala je dosta pomeljara a najduže je bila u finkciji. Bila je i Pečanska vodenica u Ključu na jednom velikom meandru pa kada je Kolubara promenila tok na toj krivini vodenica je ostala na suvom. Dugo godina je bila jedna brana iznad Dabinog broda i Kotline u Donjem Kraju, ali niko ne zna kako se zvala ta vodenica i dokle je radila. Ptretpostavlja se da je bila šopićka. Ja se odlično sećam te brane, čak sam i pecao iznad nje.
Postoji u Jabučju jedna kuća koju je obnovio Zavod za zaštitu spomenika iz Valjeva, a koju je podigao ugledni jabučki domaćin Jovan Bugarčić još 1850. godine. Kuća je građena u bondruk stilu, ima drvenu konstrukciju ispunjenu ciglom, dok je severni deo urađen od tvrde graničevine. Bežeći ispred potere Obrenovića, knez Aleksandar Karađorđević se 1858. godine sklonio u Bugarčića kuću. Zatekao je Filipa, Jovanovog sina, koji je tada imao 18 godina. Kada mu je Filip rekao da сe Jovan upokojio, knez ga je okuražio rečima: „Pa ti si sada bimbaša“. Od tada potomke ove kuće zovu Bimbaše. Ovo je priča Slobodana–Bobana Bugarčića Bimbaše koji sada sa majkom živi u toj kući.
Foto: Pera Milanović i Vidoje Ilić dovezli su zadnji voz iz Čukarice u Lajkovac 1968. godine.
Železničara zaposlenih u Ložionici i žel. stanici Lajkovac u periodu od 1945. do 1968. godine, odnosno do ukidanja pruge uzanog koloseka, bilo je ukupno iz Jabučja 227, što je veći broj od zaposlenih Lajkovčana na železnici kojih je bilo 179. Neki od njih radili su na železničkoj stanici Jabučje i na, takođe jabučkom stajalištu Žuto Brdo. Voz je zbog veličine sela stajao na dva mesta. Mislim da bi bilo iluzorno nabrajati sve železničare ali ću pomenuti samo neke za koji su vezani neki interesantni događaji ili su bili na odgovornijim radnim mestima:
- Grčić Ratka Tomislav, bio duži period šef Železničke stanice Lajkovac;
- Milanović Petar, mašinovođa, sa Ilić Vidojem dovezao zadnji voz iz Čukarice u Lajkovac 1968. godine;
- Perić Dušan, radio u ZOP-u Valjevo i bio odgovoran za održavanje donjeg stroja svih pruga lajkovačkog čvora;
- Hodak Stanko, nije bio iz Jabučja ali je imao vikendicu u tom našem selu i veliki deo života tu je proveo, bio nekada šef žel. stanice u Lajkovcu i kasnije visoki rukovodioc u Zajednici JŽ u Beogradu;
- Savić Svetozara Miloš, administrativni radnik i jedan od pismenijih na našoj, lokalnoj železnici toga vremena. Bio je referent za radne odnose u vreme kada je na železnici u Lajkovcu bilo najviše zaposlenih. Radio je od 1948. do 1977. godine i svakodnovno, i ako je bio hrom na jednu nogu, putovao od Jabučja do Lajkovca na posao, nekada vozom od Žutog brda a mnogo više peške oko 4 kilometra u jednom smeru po svim vremenskim uslovima.
petrovictoma@yahoo. com
U pripremi je nova knjiga pod radnim naslovom Stari Lajkovac i okolina koja će sadržati kratke monografije svih 18 lajkovačkih sela kao i nekoliko priča iz starog Lajkovca a koja će izaći na proleće iduće godine. To su mahom priče o našim selima koje su delom objavljene na portalu Lajkovac na dlanu, ali sada ispravljene i dopunjene.
U prodaji je još izvesna količina knjiga “LAJKOVAČKE PRIČE – Uspomene na stari Lajkovac” i “STARI LAJKOVAC- U slici i reči”, a mogu se nabaviti u knjižari na staroj pijaci ili kod autora ličn
