Piše: Toma Petrović
Za razliku od nekih drugih sela naše opštine u Srbiji postoji samo jedno selo sa imenom Stepanje. Nastalo je 1903. godine kao raselica sela Bajevac do kada je bio zaseok Bajevca. Po popisu stanovnika iz 2002. godine selo je imalo 405 stanovnika, a već po popisu iz 2022. godine imalo je 374 stanovnika koji žive u oko 160 domaćinstava. Broj stanovnika vidno opada kao i u drugim selima našeg kraje. Stepanje je najbrdovitije selo u lajkovačkoj opštini.
Prvi pomen sela je zabeležen u turskom popisu (tefteru) za hidžretsku 934. godinu, tj. 1527/1528. godinu po sadašnjem računanju vremena. Transkribovan na moderni turski, sa osmanske arabice, unos sa 244. stranice teftera TD 144 je glasio ovako: İstapanya karye, Valyeva nahiye – Selo Stepanje, Nahija Valjevo (slovo I dodato je na početak u skladu sa praksom vokalnog turskog jezika da se dodaju samoglasnici težim suglasničkim grupama, radi lakšeg izgovora. Na isti način je, u istom tefteru, i susedni Slovac zapisan kao Islovac).
O poreklu porodica u Stepanju najbolje je pisao prof. Voja Miljanić u svojoj knjizi „Lajkovačka Tamnava u prošlosti“. Da ne bih prepričavao citiraću Voju uz par malih korekcija kao primedbe autora ovog teksta:
“Graniči se na istoku Nepričavom, na severu Bajevcem, na zapadu Gvozdenovićem (primedba autora: sa sa zapada se graniči sa Vrhovinama) i na jugu sa Slovcem. Nastalo je kao raselica sela Bajevac, grupišući se oko crkve po kojoj je dobila ime. Zvanično kao zasebno selo javilo se tek početkom 20. veka, mada se ovaj naziv pojavljuje i ranije, naročito u izveštajima o školama, kada se škola veoma često locira u Stepanju, jer se nalazila kod crkve i verovatno i tada nazivao taj deo Bajevca.
Stepanje je najbrdovitije od svih sela u lajkovačkoj Tamnavi. Na zapadnoj granici sela nalaze se dva visa, jedan čija je nadmorska visina 376 metara i drugi 337 metara a unutar sela je Drenak (Drenjak), visok 312 metara.
Po popisu od 31. marta 1991. godine, bilo je 551 stanovnika, stanova 226, domaćinstava 162 i poljoprivrednih gazdinstava 140.
Naseljavanje oko crkve započelo je u prvoj polovini 18. veka, kada se prota Ostoja Janošević doselio iz Kakmuže kod Kolašina i naselio kod crkve. Njegovi potomci su Popovići i Molerovići. Slave Sv. Nikolu.
Nešto kasnije prota Ostoja doselio je i pored sebe naselio Nešu hajduka, kao svog ranijeg poznanika. Nešini potomci su: Nešići, Markovići, Stevanovići i Mirkovići. Neša se doselio iz Premićana iz Polimlja. Slave Sv. Jovana.
U vreme austrijske uprave a posle 1771. godine, po pozivu austrijskih vlasti, doselio se Stanoje, koji je imao dva sina, Iliju i Luku. Od Ilije su Stanojevići, a od Luke su Lukići i Gajići. Stanoje se doselio iz Sandžaka. Slave Sv. Jovana.
U drugoj polovini 18. veka doselili su se Lazarevići i Iglarevići. Lazarevići vode poreklo od Katanića iz Pipera. Slave Sv. Arhanđela. Predak Iglarevića bio je Šokac iz Slavonije po narodnosti Srbin, po zanatu dugmedžija. Nosio je po selu svoju robu i prodavao. Kada je došao u ovo selo, neka devojka iz porodice Stanojević zagledala se u njega, a i on u nju, pa na navaljivanje suseda pokrsti se i privenča, zašto mu se dodeli i nešto seoske utrine. Dobije ime Jovan, primi gozbinsku slavu i zadrži zanatlijsko prezime, a seljaci su ga zvali „Šokcem“ pa i njegove potomke što je i danas slučaj (po Ljubi Pavloviću). Slave Sv. Jovana.
U 19. veku doselili su se Jankovići, Mišići, Rosići i Dragićevići. Jankovići su se doselili iz obližnjih Paljuva. Slavili su Sv. Đurđa. Danas ih nema, jer je u ovu kuću došao kao uljez Svetomir, unuk Mladena Popovića.
Mišići i Rosići ne žive u Stepanju.
Dragićevići potiču iz Bajevca od istoimene familije. Slave Đurđic kao i svi Kolakovići iz Bajevca.”
IZVOR: LAJKOVAČKA TAMNAVA U PROŠLOSTI – Poreklo standovništva, prof. Vojislav Miljanić.
U Stepanju se nalazi Crkva, stećak (deo kulturne baštine i od 2016. godine nalazi se na UNESCO listi kulturne baštine, smatraju se važnim svedočanstvom srednjovekovne umetnosti, duhovnosti i načina života na Balkanu, ima ih u Pridvorici nekoliko vezanih za srednji vek i manastir Bogovađa, Rubribreza, Skobalj), spomen-česma, nadgrobni spomenik Vasilija Pavlovića i još nekoliko kao i stara vidno devastirana škola. Kao što sam pomenuo Stepanje je postojalo kao seosko naselje još u srednjem veku locirano oko crkva Stjepanke. Sadašnja pravoslavna crkva podignuta je 1794. godine a posvećena je Prenosu moštiju Sv. Nikole. Po nazivu crkve i selo je dobilo ime. Sveštenik crkve u Stepanju 1722. godine bio je Ostoja Janošević, rođen pred sam kraj XVII veka (1696) u Kakmuži, Kolašin. U Nepričavu je došao 1722. i postao sveštenik crkve u Stepanju. Popovići iz ovog sela, potomci su paleškog prote Ostoje Janoševića i sve do pred kraj 19. veka bili su sveštenička porodica. U selu se još zovu i Molerovići i vrlo su ugledna porodica.
Ostoja je kasnije preveo u Stepanje i svoje brojne srodnike sa kojima je zauzeo veliku crkvenu imovinu, pa je opet crkvi ostalo šest hektara šumske zemlje, koja se i do dan danas očuvala. Imao je 4 brata, 4 sina i jednu ćerku. Treći sin sveštenika Ostoje, Ristivoj, učio je školu u Valjevu.
Foto: Spomenik knezu Vasilju u porti crkve
Menjali su se razni sveštenici u Stepanjskoj crkvi, preko Krste Đelmaševića, Damjana Đelmaša, Simona Đelmaša, Josifa Jeremića, Mihaila Nikolajevića sa kojim je došao i brat Petar Moler od kojih su nastali Molerovići, popovi Stevan i Obrad, Nikola Popović, Matija Molerović, kratko Lazar Popović, Ljubomir Molerović, Jovan Đelmaš, Nikola Jović, Mihailo Radivojević… Posle Mihaila u bajevačku crkvu u Stepanju dolazi sveštenik Zoran Jakovljević iz Sitarica kod Valjeva, zatim Zoran Marković i konačno današnji paroh Nikola Nikolić koji u besprekornom redu održava sve crkvene objekte u porti. Bilo je još par njih koje selo nije prihvatilo i kratko su se zadržali.
Inače, Hram prenosa moštiju Svetog Nikole u Stepanju (ispravno je reći i crkva Bajevačke crkvene opštine u Stepanju, a tako piše i na crkvenom pečatu) po narodnom predanju sagrađen je u kosovskom periodu. Nalazi se na severozapadnoj strani, na tromeđi Stepanja, Bajevca i Vrhovina u podnožju visa koji dominira područjem od Save pa do planinskih ogranaka sliva Kolubare. Na jednoj maloj ravnici, zaklonjena sa tri strane brdima i ne vidi se dok se ne dođe pred nju. Okružena je sa svih strana šumom. Crkva slavi svetog oca Nikolaja – 22. maja. Osim toga postojao je i sabor koji se održavao na Preobraženje Gospodnje – 19. avgusta.
Foto: Lepo uređena crkvena kuća
Postoju i jedna legenda iz Kosovskog perioda o nastanku sela Petke, Markove Crkve i Stepanja: Bila su tri brata – Marko, Stepan i Petko pa su Marko i Stepan otišli na Kosovo, a Petko je ostao kod kuće. Braća mu ostave blago i amanet, da načini svakom po jednu crkvu. jer se oni nisu nadali da će se vratiti živi. Petko načini tri crkve, ali bratnjeve manje, a svoju Petku veliku i lepu. Braća se vrate , i videći to, prokunu, te se Petka poruši ne propevavši (zapalila se), a one dve nikad nisu umukle, niti su ikad porušene od Kosova do danas.
Prema predanju u srednjem veku u Stepanju je bio manastir a crkva više puta rušena i obnavljana. Kad su je Turci jednom rušili tadašnji sveštenik nije hteo da napusti hram pa je pri rušenju i sam zatrpan. Kao manastir, crkva se prvi put pominje u 1778. godini (zapis na prvoj strani “Trioda” koji se čuva u crkvi), a poslednji put 1840. godine. Zna se pouzdano da je Miloš Obrenović sa svojom svitom dok je prestonica bila u Kragujevcu u Miloševom prvom mandatu (1815-1839) često putovao u Valjevo kod Prote Mateje Nenadovića koji mu je odgovarao na diplomatsku poštu jer je Miloš bio nepismen. Na svom putu od Kragujevca prema Valjevu prelazili su reku Kolubaru na gazu u selu Ćelije kod Lajkovca i pošto nije bilo puta za Slovac išli su desno kroz selo Lajkovac pa pred Rukladom levo putem i uveča spavali u konaku manastira Stepanje. Kada je nivo Kolubare bio veliki i nisu mogli preći jer nije bilo mostova išli bi preko Županjca da manastira Bogovađa gde su konačili i sutradan desnom obalom Kolubare išli do Tešnjara, odnosno do Valjeva. Jedina sumnja da je bio manastir je u tome što se nigde ne pominje monaško bratstvo (iguman, jeromonah, jerođakon, monah, isihasta, jednom rečju monasi i pomoćno bratstvo).
Od većeg broja starih predmeta i knjiga u crkvi se nalaze:
- Knjiga “Oktoih”, štampana 1796. godine, a trudom jereja Mihaila Nikolajevića koji je nabavljen još 9. marta 1796. godine, a čitao ga je i jerej Mateja Nenadović (1777-1854), docnije poznat kao Prota Matija Nenadović i danas postoji u ovoj crkvi;
- Knjiga “Triod” takođe je nabavljena zahvaljujući jereju Mihailu Nikolajeviću;
- Knjiga “Sveto Jevanđelje” stara preko 200 godina, okovana srebrom i nalazi se u oltaru crkve.
- Krst Hadži Ruvima, zlatan – filigranski rad i
- Mineja raznih brojeva i Služebnika sa početka 19. veka.
Kao retkost, u crkvi se pod posebnim uslovima čuva, kao i krst Hadži Ruvima, duborezni krst u zlatnom filigranskom okovu optočen rubinima i koralima u čvrstoj kožnoj futroli. U crkvi se nalaze i dve spomen ploče, izginulima u I i II Svetskom ratu koje su podigli meštani Stapanja, Vrhovina, Gvozdenovića, Bajevca, Slovca i Nepričave. U ovoj crkvi se pored Trioda i Oktoiha čuvaju i knjiga Pentikostar, Evangelije, Služebnik, Trebnik, Minej prazničkij, Apostol, Prolog koje su na veliko kolo i na malo: Psalitra Minej obščij, Polustav, Časlovica Žitija Sv. Nikolaja, Ermologija, Minej prazničkij i Minej obščij više knjiga iz 1868. godine još mnogo toga iz perioda od 1772. do 1873. godine, Sveto pismo iz 1741. godine.
Na crkvenu portu naslanja se školsko dvorište. Škola u Bogovađi je najstarija a u prvoj polovini 19. veka otvaraju se škole u Stepanju i Jabučju. Prvi učitelj u Stepanju, Mihailo Petrović je još 1836. godine počeo rad u stepanjskoj školi. Učitelj Jezdimir Jevtović – Jezda imao je suprugu Leposavu koja je takođe bila učiteljica Stepanjske škole. Leposava je prva umrla a kada je Jezda otišao u penziju u školu je za učiteljicu došla Olga, devojačko Stanković iz Bajevca. Bila je razvedena i došla je u Stepanje iz Valjeva. Lepih puteva kroz Stepanje nije bilo već samo blato kuda god da mrdneš, dva vola nisu mogla da izvuku tri džaka brašna od Ilića vodenice. Da ne bi gazila svakodnevno to blato ona stupi u kontakt sa Draganom Teodosićem školskim inspektorom iz Valjeva i srede da se ta škola zatvori 1975. godine, iako je tada bilo oko dvadesetak đaka koji su prešli u školu u Bajevac. Bilo je tu đaka iz Vrhovina i Gvozdenovića. U toku svog postojanja (1836-1975), škola u Stepanju je radila sve vreme kao četvororazredna osnovna škola i odigrala je prvorazrednu ulogu u prosvećivanju mnogobrojnih generacija na području lajkovačke opštine, a u školi je radila čitava plejada učitelja..
Foto: Poslednja generacija učitelja Jezdimira Jezde Jevtovića 1971. godine pred njegov odlazak u penziju. Đaci su generacije 1960.
Potoci, izvori: Mirkovića potok teče od Hajdučke česme, Vitomirove sandže i od crkvene česme gde se sastaju. Izvor Smrdan sa koge 10-12 kuća snabdeva pijaćom vodom. Izvor Studenac podno brda Jasenak sa koga se napaja 9 kuća Lazarevića i dve Čolakovića. Izvor Sandža odakle su Molerovići vodili vodu i izvor Petrijina bašta odakle su opet komšije vodile vodu. Izvor Bukvik sa koga je voda odvedena u bajevačku školu. U blizini je i izvor Banja gde se i danas poji stoka a nekada su bila velika drvena korita na kojima su meštanke prale veš.
Ima dosta znamenitih ljudi iz Stepanja ali je teško napraviti neki realan spisak. Uvek će biti onih koji će se ljutiti što nisu baš oni ili njihovi preci na tom spisku ili što su na spisku pojedini koji ne zaslužuju a nema onih koji sa pravom mogu da se tu nađu. Ako neko ko bi zaslužio da bude ubačen u ovaj spisak, a nema ga ovde, onda je to samo slučajna greška koja se da ispraviti u eventualnoj knjizi “Stari Lajkovac i okolina” ukoliko smognem snage da je izdam:
Pavlović Vasilije, u narodu poznat kao knez Vasilj, rođen 1759. godine u Bajevcu. Prezime je uzeo po ocu a u mladosti je upoznao mnoge viđenije ljude, učestvovao u raznim akcijama, hajdukovao je, učestvovao u oba srpska ustanka, prvo kao buljubaša, kasnije kao knez valjevski, tamnavski itd., ali je smenjen odlukom kneza Miloša i na njegovo mesto je postavljen Pavle Danilović iz Murgaša kod Uba. Godine 1794. bio je ktitor i pomagao obnovu crkve u Stepanju. Kada je umro 1829. godine sahranjen je u crkvenoj porti u Stepanju gde i sada postoji njegov spomenik i nadgrobna ploča.
Milijan Popović, agronom, dugo godina bio direktor PIK “Ub” i direktor ogromne farme svinja (bila treća u Srbiji po veličini) u Banjanima. Kasnije, u vreme privatizacije velikih preduzeća kupio je obrenovačku “Uljaricu” na Vučjaku i do smrti se bavio otkupom suncokreta, soje i drugih poljoprivrednih proizvoda. Umro je 2024. godine. Njegov sin Ivan poznat je košarkaš, bavi se basketom i trenutno igra u Kini. Interesantno je da je Milijanov pradeda Milan Popović bio solunac i prešao albansku golgotu sa konjem kojeg je poveo od kuće, učestvovao u proboju Solunskog fronta i uspeo da vrati konja ponovo u Stepanje.
Milovan Stefanović Gujar, rođen 1938. godine poljoprivredni proizvođač i uzgajivač rasnih goveda. Njegovo čuveno grlo “Zorica” osvojila je više nagrada na izložbama i sajmovima a na sajmu u Novom sadu bila je šampionka. Ima sina Zorana i ćerku Slavicu udatu u Sopot.
Foto: Grlo Zorica, šampionka novosadskog sajma
Dimitrije Diša Popović, rođen u Stepanju 1932. godine od oca Blagoja i majke Dobrije, dev. Nešić iz Vrhovina, završio učiteljsku školu i bio dugo godina direktor OŠ “Andra Savčić” u Valjevu, gde je radila i supruga Desa kao učiteljica, i na raznim političkim funkcijama. Umro je i sahranjen u Stepanju.
Stanojević Miladin Čutura i njegova dva sina, Miloš završio Elektrotehnički fakultet u Banja Luci i Milovan zvani Paspalj, završio Poljoprivredni fakultet i bio upravnik “Žitomlina 15. septembar” u Valjevu.
Sima Popović, eletktro inženjer, bio direktor “Elektroistoka” u Valjevu, i njegov brat Dragan Popović, napredni poljoprivrednik iz Stepanja.
Života Molerović, diplomirani pravnik, bio predsednik opštinskog veća i načelnik opštinske uprave u Lajkovcu. Sve vreme je živeo u rodnom Stepanju, a privatno se bavio tovom junadi sve do jedne teže povrede noge.
Mihailo Molerović, imao je tri sina, Zlatomira i Dragomira, poljoprivredne proizvođače i Radivoja, pedijatra u Ljigu. Zlatomir i Dragomir bili su učesnici NOB-a. Zlatomirov sin završio je mašinski fakultet i ćerka završila učiteljsku i radila u Beogradu. Dragomirov sin bio načelnik opštinske uprave u Lajkovcu.
Mirjana Stanojević, diplomirani pravnik, advokat u Stepanju.
Vojislav Stevanović bio je čuveni abadžija, šnajder, krojač narodnog odela. Njegov sin Dimitrije bio je veliki boem a radio je kao vozač direktora Centroproma u Beogradu. Obećao je njivu da se napravi igralište, međutim, smrt ga je sprečila u tome. Držao je kratko restoran “Svilen konac” kod igrališta u Stepanju na granici sa Bajevcem.
Foto: Aleksandar Popović
Aleksandar Aca Popović, rođen 20. novembra 1929. godine od oca Momčila rođenog i sahranjenog u Stepanju. Aleksandar je bio srpski književnik, najviše je pisao komedije i satire a uspešno se bavio i drugim žanrovima, pa je iza sebe ostavio bogat opus drama za decu, scenarije za televizijske drame i serije. Krajem 40-ih bio je uhapšen i proveo 5 godina na golom otoku. Posle toga je na poziv Duška Radovića pisao radio drame za decu. Njegova drama „Mrešćenje šarana“ bila je zabranjivana, a drama „Razvojni put Bore Šnajdera“ proglašena je za najbolji tekst u periodu od 1944. do 1994. godine. Pisao je dosta drama od kojih su široj javnosti pored već pomenutih poznate: Tamna je noć, Sveti Georgije ubiva aždahu, Kad su cvetale tikve i druge. Popović je svoje prozno delo često pretvarao u dramu i obrnuto – zato se za neka dela vezuju i prozna i dramska verzija. Dobitnik je brojnih nagrada. Umro je u Beogradu 9. oktobra 1996. godine. Aleksandrov otac Momčilo držao je izolatersku radnju u Beogradu i Valjevu. Nekoliko Stepanjaca je radilo kod njega, između ostali i Milovan Čolaković iz Stepanja u periodu od 1958. do 1980.
Foto: Miodrag Čolaković
Miodrag Čolaković, zv. Čolak, rođen 1955. godine, od oca Milovana imajke Krstine dev. Erić iz Vrhovina, oženjen sa Ljubicom iz Lazareva kod Zrenjanina sa kojom ima ćerku Aleksandru, sina Aleksandra i petoro unučadi. Završio je srednju poljoprivrednu školu ali je godinama radio kao trgovac, u direkciji „Pobede“ iz Lajkovca, od 1981. godine, kao šef magacina. Kasnije, 1990. godine otvorio je preduzeće „Uniprom“ u okviru koga je bilo 12 maloprodajnih prodavnica, a sa njim je u početku radio Žika Marković pa se kasnije odvojio i otvorio tgovinsko preduzeće „Vaga“. „Uniprom“ je imao i proizvodnju kartonske ambalaže, kućne hemije i nameštaja po meri. Sve je to radilo lepo sa čak 50 zaposlenih do 2007. godine kada je Čolak otišao u penziju.
Zoran Milenković, umetnički fotograf, živeo je i radio u Zemunu, a pred odlazak u penziju kupio kuću u Stepanju gde već duži niz godina živi sa suprugom Jasnom. Zoran nije rođen u Stepanju, ali je zavoleo ovo naše selo i zadužio decu da njemu i Jasni tu bude večna kuća za koju je već rezervisao mesto gore na brdu na gujarskom groblju, ako mu neko ne preuzme, kaže u šali. Zoran je neverovatan čovek, uradio je između 2 i 3 miliona fotografiskih snimaka prirode, poznatih lica i svega interesantog što je video. Radio je za Železnice Srbije, list Kurir, Večernje Novosti, Telenor, sajmove, fudbalske klubove prve lige, fotografije za omote ploča, kaseta, CD-a poznatih estradnih zvezda sa kojima je ostao u prijateljskim odnosima. Pregledajući samo jedan promil njegovih fotografija na raznim domaćim i svetskim sajtovima kao i na njegovom Facebook profilu našao sam mnogo fotografija sa poznatim ličnostima. Imao je novinarske akreditacije, američku i našu, tako da mu je pristup bio dostupan svuda. Imao je problem samo sa jednim komšijom u Stepanju koju mu nije dozvolio da slika neke interesantne detalje u dvorištu njegovog domaćinstva, naravno obrisao je te fotografije. Dosta šeta po Stepanju i šire a jedan dan je prešao 34 kilometra.
Krajevi: Gornji Popovići, Donji Popovići, Gujari, Markovići- Mirković, Lazarevići- Stanojevići i Stevanovići, Molerovići i Lukići.
Toponimi: Crkva, Škola, Lazarevića (Laudovića) česma, Rogalj, Klisure, Brdanjak, Šestića brdo, Markov sad, izvor Ležaj na tromeđi Stepanja, Slovca i Nepričave, Ostreš, Smrdan (izvor odakle se napaja vodom 12-13 kuća prema Slovcu), Drenjak, Jasenjak, Sandža …
Postojala je odmah iza stare železničke stanice u Slovcu vodenica zvana „Kršara“. Formalno je pripadala Slovcu i Ratkovcu ali su većinski vlasnici bili Nešići i Molerovići iz Stepanja. Kada je urađena Barska pruga taj deo Kolubare je odsečen, Kolubara je dobila novi tok a „Kršara“ je ostala na suvom. Prodata je u Strmovo. I sada taj deo gde je bila vodenica pripada Tihomiru Nešiću i naslednicima.
Seoska preslava je Preobraženje, a Nikolaji su crkvena slava kada je nekada bio i vašer.
Prvi fudbalski klub u Stepanju osnovan je 1976. godine na inicijativu nekoliko entuzijasta a najveću zaslugu za osnivanje i registraciju kliuba, koji se zvao “Mladost”, imao je Miodrag Čolaković, zvani i poznat svima kao Čolak. Tada su igrali Miodrag Čolaković, Života Molerovići, Slavko Popović, Slobodan Popović, Miloš Marković, Milan Popović, Mile Popović, Aca i Milijan Popović i neki momci sa strane. Funkcionisao je do 1985/86. godine kada se Čolak preselio u Lajkovac i priključio “Železničaru”. Igrali su Opštinsku ligu, nisu imali svoj teren već su igrali u Bajevcu preko puta Kovačevića zabrana. To je bio jedan ugao zadružnog imanja gde su postavili drvene stative a gde je igrao i Bajevac. Jedne godine Stepanje je igralo u Vračeviću. Pošto je bilo malo selo jedva bi iskupili ceo tim, a bio je problem je kako da se prevezu do Vračevića. Dvojica su otišli biciklama a ostali zamole Jovana Stefanovića da ih ih odveze sa traktorom i seoskim kolima. Jovan je u to vreme nosio gips na nozi koju je slomio. Pristao je i stigli su do igrališta u Vračeviću ali ova dvojica što su otišli sa biciklama još nisu stigli. Bilo ih je samo 8 a utakmica u to vreme nije mogla da počne bez 9 igrača. Sudija je bio Dojčilo Čitaković iz Lajkovca i dogovore sa sa njim da uđe i taj Jova sa nogom u gipsu, a i ovi iz Vračevića su želeli da se ta utakmica odigra. Utakmica je počela a u međuvremenu stignu i biciklisti i uđu tako da je ekipa Stepanja bila kompletna sa 11 igrača. Jova sa gipsom stajao je negde uvek blizu ofsajda i niko da postigne gol. Bilo je 0:0 skoro do samog kraja utakmice a onda u zadnjem minutu neko šutne loptu koja pogodi u Jovanovu zagipsanu nogu, odbije se i uđe u gol, tako da je Stepanje pobedilo u gostima sa 1:0.
U “Mladosti” je neko vreme igrao Milorad Stepanović, zv. Batin iz Stepanja koji je imao toliko jak udarac, i to bosom nogom, da kad šutne loptu sa sredine terena ona uđe u go ali kada je golman izvadi iz gola ona je izduvana, raspuknuta. Pošto je klub bio slabog materijalnog stanja zamolili su ga da šuta tako jako jer nisu imali sredstava za kupovinu lopti koliko jer ih on uništavao prilikom šuta.
Foto: Sreten Popović, dugogodišnji sekretar reaktivirane „Mladosti“
Godine 1997. ili 1998. Stepanje i Bajevac se fuzionišu i naprave jedan tim. To je trajalo 2-3 godine pa se zbog nekih nesuglasica razdruže. Klub je opet ostao pasivan ali se pojavi sveštenik Zoran Jakovljević i ponovo registruje klub 2000. godine. Prvi predsednik novoosnovanog kluba bio je Zoran Nešić. Ni to nije funkcionisalo pa je jedna delegacija došla kod Čolaka i molila ga da pomogne i ponovo prihvati da vodi kliub. Mija se prihvatio i ponovo vodio klub od 2001. do 2020. godine. Dve godine su igrali Međuopštinsku ligu, jednu godinu su se plasirali za Okružnu ligu ali su zbog nedostatka sredstava to prepustili dugoj ekipi, a opština im je zauzvrat kupila teren od Ljubisava Petronijevića, 1 hektar i 30 ari iznad krečana koji još uvek nije završen. Klub je još uvek aktivan a u njemu su igrali Veselin Janković, Ivan Popović, Ivan Stanojević i drugi.
Tradicija zadrugarstva u Stepanju datira od početka 20. veka. Godine 1910. osnovana je Stepanjska zemljoradnička kreditna zadruga, u prvo vreme za Stepanje i Nepričavu a kasnije i za Bajevac i Vrhovine. Upravni odbor činili su:
- Velimir Trifunac, predsednik
- Živko Molerović, član
- Ignjat Nešić, član
- Jevrem Stevanović, član i
- Miloš Janković, član
Tradicija zadrugarstva sačuvana je do današnjih dana.
Seljačka zdruga osnovana je 1953. godine u Stepanju. Kasnije je pripojena ZZ Slovac a u Stepanju je ostala ekonomija sa direkcijom u Slovcu. Direktor u Slovcu bio je Milutin Mijailović i jedno kratko vreme Velimir Velja Petrović. Slovačka zadruga ekonomija u Stepanju pokrivala je 7 sela (Nepričava, Bajevac, Stepanje, Vrhovine, i deo Gvozdenovića) i imala je preko 500 zadrugara.
Postojala je sušara sa 5 tunela gde se sušila šljiva i izvozila za Rusiju i neke evropske zemlje.
Kamenolomi na Brdanjku, Ostrešu, Markovom sadu, Banderi i Šestića brdu su u velikoj meri promenili ekološku situaciju i konfiguraciju terena u selu. Neki izvori su zasušili, putevi vidno devastirani mada se vlasnici kamenoloma trude da nadoknate nanetu štetu. Neki od kamenoloma će početi da se zatvaraju jer ponestaje kamena za dalju eksploataciju a pojedina brda polako nestaju.
Žrtve 1912-1918:
- Aćim Popović,
- Danilo Popović,
- Boško Popović,
- Momčilo Popović,
- Borisav Popović,
- Dragomir Popović,
- Živojin Popović,
- Milisav Popović,
- Momir Popović,
- Luka Popović,
- Pavle Popović,
- Dragiša Popović,
Milorad Popović, - Petar Popović,
- Spasoje Popović,
- Blagoje Popović,
- Mihailo Stevanović
- Milorad Stevanović
- Svetislav Stevanović
- Milisav Stevanović
- Boško Stevanović
- Dragoljub Stevanović
- Filip Stevanović
- Ljubisav Stevanović
- Stanislav Stevanović
- Miloje Stevanović
- Stanoje Stevanović
- Živorad Stevanović
- Miloje Stevanović
- Mirko Stevanović
- Jevrem Stevanović
- Radomir Petronijević
- Života Molerović
- Živorad Molerović
- Gavrilo Molerović
- Trifun Rosić
- Tihomir Mirković
- Spasoje Marković
- Budimir Gajić
- Božidar Gajić
- Mirko Mitrović
- Ignjat Nešić
- Ljubomir Nešić
- Ljubisav Nešić
- Dušan Nešić
- Milan Stanojević
- Prodan Stanojević
- Aleksandar Janković
- Milinko Lukić
Žrtve 1941-1945
- Lazarević (Milorad) Slavoljub, rođen 1921. Srbin, poginuo 1945. u NOBu, Čakovci;
- Lukić (Živko) Živorad, rođen 1926. Srbin, poginuo 1944. u NOBu, Šid;
- Marković (Spasoje) Matija, rođen 1922. Srbin, poginuo 1944. u NOBu, Čakovci;
- Matić (Dragomir) Živorad, rođen 1925. Srbin, poginuo 1944. u NOBu, Beograd;
- Mirković (Milan) Joviša, rođen 1922. Srbin, poginuo 1944. u NOBu, Mikuševci;
- Mirković (Živorad) Bogoljub, rođen 1921. Srbin, poginuo 1944. u NOBu, Orolik-šid;
- Nešić (Bogosav) Jovan, rođen 1925. Srbin, poginuo 1945. u NOBu, Čakovci;
- Nešić (Jevrem) Vojimir, rođen 1925. Srbin, poginuo 1945. u NOBu, Virovitica;
- Nešić (Privislav) Milomir, rođen 1922. Srbin, poginuo 1944. u NOBu, Grabovačke Pust;
- Petrović (Jevrem) Aleksandar, rođen 1923. Srbin, poginuo 1945. u NOBu, Zagreb-Vrbas;
- Popović (Danilo) Dušan, rođen 1909. Srbin, poginuo 1941. u aprilskom ratu 1941. god. Ravne Dubrave;
- Popović (Mimir) Vojimir, rođen 1912. Srbin, poginuo 1944. u NOBu, Šid;
- Popović (Radoje) Živorad, rođen 1924. Srbin, poginuo 1944. u NOBu, Beograd;
- Popović (Radovan) Čedomir, rođen 1925. Srbin, poginuo 1944. u NOBu, Vinkovci;
- Popović (Radovan) Radomir, rođen 1924. Srbin, poginuo 1944. u NOBu, Lipnje;
- Popović (Velimir) Marko, rođen 1897. Srbin, ubijen 1941. kod kuće, Stepanje;
- Stanojević (Andrija) Dušan, rođen 1926. Srbin, poginuo 1945. u NOBu, selo Velika Bara;
- Stanojević (Mihailo) Miodrag, rođen 1925. Srbin, poginuo 1944. u NOBu, Šid i
- Stefanović (Petar) Miroslava, rođena 1893. Srpkinja, poginula 1944. prilikom borbi ili bombardovanja, Stepanje.
Foto: Spomen ploče za poginule u I i II svetskom ratu u crkvi u Stepanju
Nekada je više domaćinstava imalo krečanu za proizvodnju kreča jer je u blizini svako imao sirovinu – kamen krečnjak i nisu ga morali dovoziti sa strane. Bilo je i šume pa se pekao kreč i prodavao na pijacama i drugim selima koja za to nisu imali mogućnosti.
U Stepanju je postojao i staklorezac Nikola Petrovnijević koji je godinama imao staklorezačku radnju u Lajkovcu i putovao u Stepanje.
U selu su kroz duži vremenski period bile tri kafane: Ilića, “Božur” i kafana Branka Lazića iz Lajkovca koju je držao u kući Leke Stevanovića koja je imala dva lokala, kafanu i prodavnicu. Najstarija je bila Ilića kafana, pa kafana “Božur” koju je držao izvesni Žiža a bila je u seoskoj kući. Ta kuća je srušena i pošto je bila na državnoj parceli bilo je u planu da se tu napravi Dom, ali to nikada nije realizovano. Ta parcela se nekada vodila u katastru na Agatona Peskovića ali ga se u selu niko više ne seća. Ili nije imao naslednika, ili mu je oduzeta i prešla u državne ruke, a možda i neki treći razlog.
Bile su dve prodavnice, najpre prodavnica mešovite robe (prehrana i hemija za domaćinstvo) trgovinskog preduzeća “Tamnava” Ub koju je u svojoj kući držao Leka Stevanović do penzionisanja krajem 80-ih godina prošlog veka. Posle njega je to nastavila jedna devojka koja je radila sa njim. Kasnije, 1991. godine otvorena je takođe prodavnica mešovite robe “Uniprom” iz Lajkovca, vlasnika Miodraga Čolakovića i radila je 5-6 godina. Neki Nepričavci su otvarali prodavnicu na kratko i na kraju Drgan Stevanović je otvorio trafiku. Zadnjih 10-ak godina u selu nema prodavnice.
Spepanje je imalo u proseku po 20-tak lovaca koji su bili članovi Udruženja lovaca iz Slovca kome su još pripadala sela: Ratkovac, Markova Crkva, Stepanje, Bajevac i Nepričava.
I na kraju moj omiljeni spisak železničara koji su radili do 1968. godine u lajkovačkoj ložionici ili u saobraćaju čija je domicilna stanica bila Lajkovac. U Stepanju ih nije bilo mnogo kao u drugim susednim selima:
- Petronijević M. Novak, kondukter;
- Popović B. Petar, kondukter;
- Popović D. Danilo, telegrafista;
- Stanojević M. Aleksandar, ložač;
- Stefanović D. Radiša, mašinovođa;
- Stefanović S. Dušan, NK radnik;
- Čolaković Miloš, mašinovođa, prešao u Zrenjanin po završetku rata, a u Lajkovcu je radio u vreme II svetskog rata. Bio je mobilisan u četnike. Jednom je oko Božića dežurao više noći za redom na velikoj hladnoći a nije skidao obuću nekoliko dana. Kada je pobegao iz četnika i došao kući skinuo je cokule u njima su ostali promrzli prsti i tako je živeo bez ijednog prsta na nogama do smrti.
petrovictoma@yahoo.com
U prodaji je knjiga „LAJKOVAČKE PRIČE – uspomene na stari Lajkovac“ koja sadrži oko 400 strana i isto toliko fotografija. U knjizi je 66 priča o ljudima i događajima u starom Lajkovcu i da ne bude zabune, što se tiče okoline u knjizi je samo priča o Malom Borku i još ponešto o okolnim selima. Ostale priče o selima lajkovačke opštine biće objavljene u knjizi pod radnim naslovom „Stari Lajkovac i okolina“ koja je u pripremi. Cena knjige „Lajkovačke priče“ je 1.000 dinara. Može se nabaviti u knjižari na staroj lajkovačkoj pijaci, kod autora lično, ili poručiti na telefon: 0641439199, Viber i WhatsApp ili na e-mail adresu petrovictoma@yahoo.com
