Nesvakidašnji jubilej, svoj stoti rođendan, dočekala je Radmila – Rada Jelić u svom domu u selu Lajkovcu, okružena svojim najmilijima i velikom ljubavlju, brigom i pažnjom.
„Srećna sam!“ – rekla je krišom brišući suzu radosnicu.
Zvanično, Rada je najstarija Lajkovčanka, pa su na njen rođendan, na veliko zadovoljstvo slavljenice i njene brojne porodice, sa cvećem, rođendanskom tortom i prigodnim poklonima došli i predstavnici opštine Lajkovac.
Na stoti rođendan zvanično najstarije Lajkovčanke došli su zamenik predsednika opštine Obrad Milutinović i načelnica Opštinske uprave Mirjana Đaković.
Dok tek poslednjih godina oseća promene u fizičkoj snazi i pokretljivosti, njen um je i dalje potpuno bistar. Većih zdravstvenih problema nema. Svakog gosta je prepoznala, sa njim porazgovarala, a sudeći po njenim pitanjima i opaskama u razgovoru očigledno je da je pamćenje odlično služi i da su njena sećanja i na najdalju prošlost itekako živa. A za čitav jedan vek se puno toga nakupilo.
Kaže, da nikada nije razmišljala o tome da će dočekati tako duboku starost. Na ishranu nije pazila, jela je jednostavno ono što sezonski nailazi, a i danas je u njenoj ishrani redovno zastupljen beli mrs.
Rada je rodom iz Zeoka, a u Selo Lajkovac se za Jovana Jelića udala u svojoj dvadesoj godini.
Kada smo je pitali, da li se udala svojom voljom, samo je rekla: „A kako drugačije!?“
U svom novod domu, od prvog dana bila je pravi stub kuće. Tako je i danas. Svija svoje potomke oko sebe i dalje bdi nad njima kao senka, kao i oni nad njom, a ostala je udovica pre više od četiri decenije.
U svojoj stotoj godini Rada danas ima 16 unučića, 11 praunuka i jednu belu pčelu (čukununuku), koji svi zajedno vode brigu o njoj.
U svoj rod odavno ne ide, jer je selo raseljeno i tamo više nikoga nema.
Vremešniji Lajkovčani pamte Radu koja je decenijama raznosila mleko porodicama u Lajkovcu. Mršava, sitna, krepka, sa maramom na glavi uvek na isti način povezanom i kanticom u ruci spuštala se niz Jelića brdo užurbano svakoga jutra. Snabdevala je mlekom mahom po tridesetak porodica istovremeno. I svi su je voleli i izuzetno poštovali. Dolazak mlekarice je u to vreme bio pravi ritual. Rađala su se tako i brojna prijateljstva, koja i danas traju.
Radin izgled bi možda mogao nagovestiti krhku ženu, ali je ona zapravo bila izuzetno snažna i dostojno je iznela sav teret života. Koračala je malim i sigurnim koracima do velikih ciljeva, najviših.
Kaže, da je najvažnija sloga u porodici, i dogovor, te je onda sve lakše.
Starački domovi su joj nepojmljivi, a za današnje brakove kaže da joj se sve to ništa ne sviđa, ali da ona na to ne može da utiče.
Zanimljivo je da Rada, kako je svi od reda i u porodici i u okruženju jednostavno oslovljavaju, na sva pitanja odgovara kratko i jednostavno, bez ijedne suvišne reči. Oni koji je poznaju, znaju da je takva bila i ranije. A godine su dodale samo mudrost. Stiče se utisak da ima posebnu veštinu komunikacije sa mladima, pa kada neutralno izrazi svoj stav, kao nehotice pogodi baš tu savetodavnu notu.
Razne teške životne situacije je imala Rada, a najteže je kaže kada umiru mlađi, kada ne ide po redu.
Sve nedaće je stoički iznela i danas je kaže njeno srce puno.
Na dan svog stotog rođendana, kao na pijedestalu, sedi smirena i zadovoljna. Potomci koji o njoj savršeno brinu i dalje se staraju da bude obučena u boje i krojeve koje je ceo život nosila, sa neizbežnom maramom, sa kojom nekako kao da prkosi vremenu i novotarijama.
Dvorište prepuno ljudi, njenih najbližih, radost, smeh i neibežna pesma. Muziku je specijalno za Radin rođendan unuk doveo iz Beograda.
A muzičari ko muzičaru, znaju svoj posao, pa otpevaše čitav repertoar pesama i mladosti slavljenice, pa dalje redom, vešti da dirnu i najdublju emociju i izmame po koju suzu.
Nije izostala ni rođendandanska torta, i to više komada.
Uz bogatu trpezu, piće i muziku, ostali su gosti u višesatnom rođendanskom druženju sa svojom Radom.
Sreća ove višegeneracijskih porodica je nemerljiva.
