Uspomene na stari Lajkovac: NEPRIČAVA

Piše: Toma Petrović

Nepričava se nalazi na levoj obali reke Kolubare u opštini Lajkovac. Graniči se sa istoka Rubribrezom, sa severa Rukladom, sa zapada Bajevcem, Stepanjem i Slovcem a sa juga Pridvoricom i Ratkovcem, selima na desnoj obali Kolubare. Kuće im se nalaze na pobrđu iznad Kolubare. Pominje se prvi put u povelji kralja Žigmunda u 14. veku, kasnije i u dubrovačkim spisima iz 15. veka.

Selo je veoma staro, a ime je dobilo u srednjem veku, kada je bilo u okviru distrikta, koji je imao isto ime. U narodu se priča da je nekada bila velika šuma kroz koju se prolazilo sa strahopoštovanjem, a pre prolaska kroz nju govorilo se da ne treba pričati te tako izazivati nečastive, pa je od ne pričaj ostalo Nepričava. Postoji još nekoliko legendi o nastanku imena sela počev od ranog turskog doba.

U srednjem veku naše područje su naseljavali Mađari i Srbi i pripadalo je distriktu Nepričava u okviru Mačvanske Banovine. Nepričava, župa, grad i trg u srednjem veku, danas je selo istog imena u Tamnavi u blizini Lajkovca. Nosi ime po tradiciji i narodnoj etimologiji od sintagme ”ne pričaj“.

Pakaj je bilo ime srednjovekovnog grada u Nepričavi, od koga danas nema ni traga. Ime, njegovo, kažu, podseća na ranije gospodare u oblasti, Madžare, a bio je napravljen prema legendi „od kamena i balvana  jer i kamena i drveta tu beše dosta. Pakaj, beše to Madžarski grad naseljen na Grbi, na 300 metara ispod starog i današnjeg seoskog groblja.
Za grad se priča da se zvao Pakaj, da je bio veliki, naseljen i Madžarima i Srbima i da ga je nestalo kad je ova oblast prešla u Turske ruke. Grad je na samoj obali Kolubare i s južne i jugozapadne strane bio je ograđen rovovima, koji se danas zovu Šančište“.

Ljuba Pavlović spominje da se krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka i Grba i Šančište „ zirate“ i da su se izoravane cigle, kamenje, oruđe i novac i da  mnogi seljaci podigli su ciglom ili kamenom ovog mesta svoje kuće ili druge zgrade.

Nepoznati putnik, Rus, koji je iz Sarajeva preko Srebrenice došao u Valjevo, a odatle u Beograd, prošao je kroz Nepričavski atar u XVI veku i u svom putopisu zabeležio da je išao kroz guste i mračne šume. Utvrđeni grad Pakaj štitio je put, putnike i trgovačko naselje Dubrovčana. Nema danas ni traga od njegovih zidina, samo poneko veće ili manje ulegnuće.

U popisu iz 1863. godine pored ostalog popisani su: Primitelni sud sa jednom apsom i 2 koša od slabog materijala i placem od 0,25 pluga i jedna njiva opštinska od jednog pluga. Na ataru ovog sela ima 4 pluga, opštinskog ispusta, pod šumom. Jedan plug je približno 7 hektara.

Ne tako davno, kada je rađena brza saobraćajnica od autoputa “Miloš Veliki”  prema Valjevu, u Nepričavi na zaravnjenom delu terena, izdignutim iznad Kolubare tako da ga reka nikad ne plavi, arheolozi su, obavljajući nadzor na trasi puta, locirali ostatke građevine iz rimskog doba. Prema rečima Radivoja Arsića, arheologa u Zavodu za zaštitu spomenika kulture Valjevo, reč je o seoskoj kući porodice, verovatno nižeg staleža, s kraja trećeg i moguće, većeg dela četvrtog veka nove ere. Objekat je dimenzija 12 puta 16 metara sa temeljom od kamene, dok su zidne konstrukcije bile od drveta i blata, a krov, kao i na drugim rimskim objektima, od opeke tegole. Posebnu vrednost među pronađenim ostacima ima bronzana skluptura verovatno boginje Dijane, veličine ljudske šake, koja je bila deo neke drvene konstrukcije, verovatno dela nameštaj. U ovom kraju ima malo predmeta iz doba Rimskog carstva, tako da je ovo redak pronalazak.

Nepričavi pripada deo doline Kolubare sa nadmorskom visinom do 112 metara. Iznad Kolubare nalazi se kosa, koja prelazi u visorovan sa nadmorskom visinom oko 150 metara. Na severu se nalazi visoravan Dubrava, sa nadmorskom visinom od oko 140 metara. Nekada je u Dubravi bio deo aerodroma, a druga polovina bila je u Rukladi.  Najviši vrh koji se nalazi u zapadnom delu sela, naziva se Ostreš, visok 219 metara. Selo je razbijenog tipa. Deli se na Gornji i Donji kraj, gde je ovaj drugi bliži putu Valjevo – Lajkovac i pruzi Beograd – Bar. Selo deli i autoput “Miloš Veliki” koji je nedavno izgrađen, a u Nepričavi se nalazi najveća petlja, posle surčinske, na ovom autoputu. Ima izdvajanja za Beograd, Čačak, Valjevo, Lajkovac i izlaz za još nezavršeni zaobilazni put prema Ćelijama. Ukupna dužina petlje je oko 12 km.

Ljuba Pavlović, antropolog i bliski saradnik Jovana Cvijića, koji je početkom 20. veka obilazio naša sela zapisao je o familijama u Nepričavi:

“Starom porodicom u selu smatraju se Gavrilovići, Slave Đurđic. Potiču od Jankovića iz Virovaca, koji tamo žive veoma dugo i dosta su se raselili po okolnim selima pa i dalje.

U Gavriloviće spadaju: Gavrilovići, Jelenići, Jeremići, Petrovići, Pantelići, Kovačevići, Mitrovići, Nedeljkovići, Miloševići, Novakovići, Stanojlovići, Jeličići, Uroševići, Stevanovići i Savkovići.

U prvoj polovini 18. veka doselili su se Ilići 1 iz Gornjeg Lajkovca. Za njih Ljuba Pavlović kaže: „Najstarija porodica u selu (Gornji Lajkovac) koja je bila za vreme Kosova jesu Ilići na koje se očuvala uspomena u imenu potoka gde su im kuće bile. Ilića nema nijednog u selu. Oni su se preselili u Nepričavu u Tamnavi i tamo ih ima i danas“ (Antropogeografija valjevske Tamnave, 165).

Pored Ilića u prvoj polovini 18. veka doselili su se Radičevići, Živanovići i Petkovići.

Radičevićisu se doselili iz Crne Gore iz Njeguša, slave Sv. Đurđa. U njih spadaju Ninkovići i Živkovići.

Živanovići i Brankovići doselili su se iz Donjeg Polimlja. Pripadaju Piperima i u srodstvu su sa Katanićima iz Bajevca. Slave Sv. Arhanđela.

Petkovići su se doselili iz Starog Vlaha. Slave Sv. Nikolu.

U drugoj polovini 18. veka doselili su se Jankovići, Ljikići i Pavlovići-Pašići.

Jankovići su došli sa Rudnika. Slave Sv. Vasilija.

Ljikići su se doselili iz Tolisavca iz Rađevine. Slave Alimpijevdan. Ljikića babu doveli su Turci, kao udovu sa decom, radi uhođenja i vrlo rado kod nje odsedali da im čini izmet(!), (Ljuba Pavlović, Antropogeografija valjevske Tamnave 180).

Pašići su se doselili iz Svojdruga, Užički okrug. Slave Andrijevdan. Pašići su Pavlovići i Kojadinovići.

U 19. veku doselili su se Ilići 2, Jovanovići, Jovići, Rankovići, Sekulići, Srećkovići i Blagojevići.

Ilići 2 su došli iz Visokog, Stari Vlah. Slave Sv. Đurđa.

Jovanovićisu se doselili iz obližnjeg Nanomira. Slave Sv. Luku. Nisu se doselili kao uljezi u Petkoviće, kako piše Ljuba Pavlović, već su braća dovedena i posinjena.

Jovići su iz Virovaca i uljezi u Savkoviće.

Rankovićipotiču iz Ojkovice, Stari Vlah. Slave Đurđevdan.

Sekulići su došli iz obližnjih Paljuva, kao uljezi kod Ilića. Slave Sv. Lazara.

Srećkovići potiču iz Starog Vlaha. Došli su kao uljezi u Petkoviće. Slave Sv. Nikolu.

Blagojevići su uljezi kod Ilića. Došli su iz Bosne, iz Osata. Slave Sv. Jovana.”

Ovaj deo priče o imenu sela, o poreklu porodica kao i podacima od pre više vekova zabeležili su, pored Ljube Pavlovića, i mnogo godina kasnije profesori Voja Miljanić i Raško Jovanović.

Nova, savremena Nepričava je naselje u lajkovačkoj opštini koje je po popisu  od 31. marta 1991. godine, imalo 739 stanovnika, 282 stambenih objekata, 201 domaćinstvo i 177 poljoprivrednih domaćinstava. Već po popisu iz 2022. godine broj stanovnika je pao na 532. To znači da je u velikom broju pao broj, uostalom kao i u drugim selima i naseljima u našoj okolini. Uz godišnji pad populacije od oko 1,26% kao što je beleženo u periodu od 2002. do 2011. procenjeno je da bi 2025. godine  Nepričava imala približno 512 stanovnika. Najveći broj stanovnika Nepričava je imala 1953. godine i to 917 a najveći broj domaćinstava, 219, bio je 1981. godine.

U Nepričavi je 1983. snimljena serija za decu “Priče iz Nepričave” sa maestralnim glumcima Zoranom Radmilovićem i Milenom Dravić, koja prikazuje selo i život na selu na najbolji mogući način. Scenario je napisao Aleksandar Antić koji je i režirao seriju. Imao je vikend kuću u Nepričavi i to mu je dalo ideju da napravi ovu seriju. Ova, jedna od najomiljenijih dečijih serija je snimana 2 godine u Nepričavi i okolini. Po tekstu Dobrice Erića, muziku su konponovali braća Mladen i Predrag Vranešević, a izvodila je njihova “Laboratorija zvuka”. Prelepe stihove pevala su uz decu dečijeg dramskog studija TV Beograd i osnovci iz Nepričave, Bajevca i Stepanja. Od prelepe muzike u uvodnoj špici svake epizode njihova muzika prati ceo sadržaj epizoda a samim tim i cele serije od 18 trideset minutnih epizoda.

Serija u kojoj nas raspričani seljak i mudra učiteljica vode kroz veliku Nepričavu, koja nije selo glavno, ali je lepo – prosto nepričavno.

“Pitate li svoje roditelje ko med pravi, gde se žito melje? Da li vam je neko dosad rek’o gde hleb raste, gde izvire mleko? Sve što vidiš, i voda i trava, sve je ovo selo Nepričava, bele kuće i beli oblaci, sve su ovo pravi Nepričavci. Nepričava nije selo glavno, al’ je lepo, prosto nepričavno. Tu se ljudi zdravo mnogo zdrave i pričaju priče iz – Nepričave!” – Dobrica Erić.

Nezaboravni likovi Učiteljice (Milena Dravić) i Seljaka (Zoran Radmilović) upoznaju nas sa seoskim životom: poslovima, običajima, predmetima, šalama, igrama, mudrošću, manama, pesmama, hranom, osećanjima… “Nepričava” nas podseća odakle smo, čiji smo, ko smo.

Foto: Mali Nepričavci u vreme snimanja serije, sada odrasli ljudi i žene prilikom podizanja spomen ploče 2014. godine autora Mišela  Vukadinovića iz Beograda na ulazu u školu u Nepričavi slavnom glumcu Zoranu Radmiloviću u prisustvu Milene Dravić,  Zoranove ćerke Ane koja je usvojena od strane Zorana i njegove supruge Dine Rutić

U svakoj epizodi saznaje se ponešto o seoskom životu i radovima na njivi – šta je motika, od čega se sastoji bunar, čemu služi fenjer, predstavljaju se instrumenti – harmonika, gusle, violina, drombulje… Objašnjavao je Zoran nadahnuto, iz epizode u epizodu, koji su delovi vodeničkog kola, ili bunara, kako se klepa sekira, otkiva kosa, čemu služi keser. Nije se presvlačio ni kada se završi snimanje, plave pantalone i nakrivljen šeširić pa je neko, ko ga nepoznaje, mogao pomisliti da je pravi Nepričavac. Nudili su ga seljaci rakijom što on nije odbijao, pa bi mu se pod blagom dozom nekada potkrala i neka greška u snimanju. Domaćina su upozorili da ga ne nudi toliko rakijom, a Zoran bi domaćinu kada ostanu sami: Pusti ti njih, samo ti meni ostavi satljik u onu koprivu pa ću uzeti pomalo… Milena Dravić, kao učiteljica, postavljala je deci razne pitalice, zagonetke, govorila kako treba da se ponašaju u raznim situacijama.

Serija je nekoliko puta reprizirana i uvek je bila interesantna za gledanje. Mnogi su mislili da je naziv sela Nepričava izmišljen samo da bi se snimila serija.

Nepričavci su poznati i zbog toga što su igrali kolo na jednu stranu što nije slučaj u ostalim selima našeg kraja. Još poznatiji su po čistom izgovaranju srpskog jezika što krasi veći deo valjevskog kraja.

Dom u Nepričavi počet je sa gradnjom odmah posle rata (1947.) ali je zvanično pušten početkom 70-ih godina. Pre toga bio je završen samo deo gde je bila škola i dva stana za učitelje. Velika sala bila je samo pokrivena, gore su bile grede, a dole na podu samo nabijena zemlja. Godine 1972/1973 upriličeno je otvaranje Doma kada je organizovana prva igranka, a pre toga takmičenje pevača amatera.

Nepričava se u globalu deli na zaseoke Gornji kraj i Donji Kraj, ali radi lakšeg snalaženja deli se i na  manje krajeve, Pajsi kraj, Cerje, Klenje, Osine, Anište, Bisino polje (njive) ili  po prezimenima poput Nedeljkovića, Ilića, Jovića (Gavrilovića) i drugih. U Nepričavi trenutno nema ni jedne prodavnice, a bilo ih je 3-4. Zadružna prodavnica bila je u Domu gde je radila Dragica Živanović. Jedno vreme bila je tu i privatna prodavnica i sada je zatvorena. Postoji jedna prastara priča o nastanku prve škole u Nepričavi. Naime, bajevačka škola u Stepanju, počela je sa radom 1836. godine  po privatnim kućama, a po nekim podacima i u manastiru. Prva zvanična državna škola u Stepanju otvorena je 1843. pored crkve i nekadašnjeg manastira Stepanje,  zajedno sa školama u Jabučju i Bogovađi, nakon što obrazovanje više nije bilo vezano za manastir već postaje deo državnog sistema. Zvala se bajevačka jer je Stepanje nekada bilo deo ili zaseok Bajevca i odvojilo se 19 00. godine. Pravljena je uglavnom od drveta pa se nekom prilikom zapalila i izgorela do temelja. Bili su određeni ljudi, iz Slovca Jovan Marković, Živanović iz Bajevca i Molerović iz Stepanja da nađu mesto gde će se napraviti nova škola. Kako bi đaci iz Stepanja, Bajevca, Nepričave i još nekih okolnih sela nastavili školovanje, Jevrem Ilić, imućni domaćin iz Nepričave ponudio se da finansira izgradnju nove škole na njegovom imanju u Nepričavi pored ubskog puta. Nudio je 50 hvati (150  kubika) kamena, kreča po potrebi i ostalog materijala. Komisija je poslala pismo Ministrstvu prosvete sa obaveštenjem šta sve nudi Jevrem Ilić da bi se napravila škola. Ministarstvo odgovori na taj dopis u kome izveštavaju da se ponuda Jevrema Ilića ne može prihvatiti kao ozbiljna jer je kompletna Jevremova imovina inabulisana, odnosno stavljena na tablu kao dug. Posle toga je napravljena škola u Stepanju 1892. godine, koja je bila najmodernija u Tamnavi, imala stan za učitelja i podrum za hranu. Jevrem Ilić, povređen što je njegov predlog odbijen, napravi sam tu prvu školu u Nepričavi. Osnovna škola “Milan Munjas” odeljenje u Nepričavi počela je sa radom 1925. godine u zgradi stare škole pored ubskog puta, upravo pored autobuskog stajališta u Stepanju. Sada više ne postoji, urušila se i ako nešto ima od nje ne vidi se u šipražju koje je izraslo na tom mestu koje je sada nekako, po priči meštana, pripalo Stepanju. Prvi učitelj je bio Dušan Jakovljević, posle njega Natalija iz Obrenovca 2 godine, zatim Marko Lazić sa suprugom Stankom pa Žarko Miljković iz okoline Svilajnca i supruga Rosa iz Batalaga. Tu su išli u školu đaci iz Nepričave ali i iz dela Stepanja koji je gravitirao školi. Zadnja generacija koja je išla u tu školu je 1958. godište i tu su išli samo u prvom polugodištu.

Foto: Generacija 1950. godište u staroj školi u Nepričavi. Učitelji Žarko i Rosa Miljković. Ispred Rose je Žika Nedeljković

Foto: Generacija 1957. godište kada su bili VII razred: Dragan Jelenić, Dragan iz Vrhovina, Toma Urošević, Đoka Popović iz Stepanja, Dragan Marković iz Stepanja, Mile Nedeljković – Mlađin, Milan Čančarević „Čančara“, Zoran Stepanović iz Bajevca i Mića Martić iz Bajevca

Foto: Dragan Jelenić i Toma Urošević ali ne na svom motoru, već na motoru fotografa koji je došao u Nepričavu da ih slika

Dom u Nepričavi počet je sa izgradnjom 1947. a školske prostorije počete su da se sređuju 1962. godine  pa je u vreme zimskog raspusta školske 1964-1965 škola je premeštena u Dom. Školsku opremu, skamije i tablu prevezli su seljaci svojim zaprežnim kolima a učitelja i njegovu porodicu dovezao je komšija Milivoje-Mića Pavlović (Pašić) sa svojim fijakerom. Prvi učitelji u novoj školi bili su Žarko i njegova supruga Rosa, stanovali su u stanu na spratu. Žarka i Rosu zamenila je Ljubica Stanojević, pa dosta kasnije Vera Teofilović supruga Dragiše-Draje iz Slovca, da bi se posle nje ređale mlađe učiteljice i sada je trenutno na mestu učiteljice Bojana Nikolić, devojačko Petrović iz Lajkovca udata za monaha u stepanjskoj crkvi. U početku su postojala dva odeljenja. Pre toga generacije rođene oko 50-ih godina išli su u školu u Stepanje, a u više razrede u Bajevac. Išlo se i u školu u Lajkovcu ali oni koji su gravitirali ovom opštinskom mestu. Sada škola ima mali broj đaka, pa je čak u jednom periodu pretila opasnost da se to odeljenje, sada škole “Mile Dubljević” zatvori kada je, tada aktuelna, seoska učiteljica Bojana Nikolić, da bi se održalo to odeljenja u Nepričavi bila prinuđena da svoje dete iz škole u Lajkovcu prebaci u Nepričavu i spasi školu od zatvaranja.

Foto: Čuveni slikar Mića Popović boravio je u mladosti jedno vreme sa porodicom u Nepričavi kod Rozmira Ilića. Kada je postao slavni slikar jednu od izložbi u Parizu nazvao je Nepričava.

Čuveni slikar Mića Popović organizovao je tokom 1952. godine izložbu u Muzeju Vuka i Dositeja u Beogradu. Njegov ciklus Selo Nepričava nastaje 1950-ih, a slikao je motive sela blizu Lajkovca, u duhu seoskog života, ali bez naznake da je u pitanju konkretno mesto gde je boravio. Izložbi u Parizu gde je živeo dugi niz godina i izlagao svoje slike dao je ime Nepričava. U maju 1952. godine objavljen je pregled u “Politici” o izložbi Selo Nepričava, što pokazuje da je za tu temu bio inspirisan seoskom stvarnošću, ali ni u kritikama ni u beleškama nema navoda da je bio fizički u selu sa istim imenom, već je iskoristio “Nepričavu” kao metaforu za seosko iskustvo, ne kao geografski identitet. Ciklus prikazuje seoski ambijent, duh i simboliku narodnog života – ali nema povezanosti sa fizičkim boravkom u selu pod tim imenom. Dakle, nigde nije zabeleženo da je deo života proveo u Nepričavi. Međutim, u razgovoru sa članovima porodice Ilić, Anđelkom, Dušanom i Goranom iz Nepričave došao sam do vrlo interesantnih podataka o članovima porodice Miće Popovića. Naime, Mićin otac Toma Popović, učitelj u Loznici, gde je Mića rođen 12. juna 1923. godine, boravio je jedan period u kući Rozmira Ilića iz Nepričave i tu ostao do svoje tragične smrti početkom 50-ih godina prošlog veka. Toma je i sahranjen na Ilića groblju u Nepričavi gde mu je porodica podigla spomenik. Mića je često dolazio sa majkom Danom, suprugom Verom Božičković Popović i decom  u Nepričavu u Iliće koji ljubomorno čuvaju jednu Mićinu sliku sa posvetom Rozmiru Iliću.

O Nepričavi je pisala i Branka Radovanović, profesor književnosti i književnica iz Bariča kod Obrenovca, unuka poznatog antropologa Ljube Pavlovića. Napisala je knjigu „Nepričava – legende za decu i one koji još nisu odrasli“.

Zoran Urošević „Kokica“ je u vreme dok je bio odbornik u lajkovačkoj opštini sa svojim bratom Draganom poklonio deo placa pored asfaltnog puta u takozvanom Jovića kraju gde su članovi opštinskog veća iz Nepričave u to vreme Dragan Jelenić i Zoran Urošević preko tadašnje Direkcije za izgradnju Lajkovca obezbedili mobilijar za dečije igre, klackalicu, ljuljaške, vrtešku i druge rekvizite. To je sada omiljeno mesto gde se okupljaju deca iz tog ali i ostalih delova Nepričave gde se igraju i druže. Ponekad ih ima baš dosta kada se čuje dečija graja u većem delu sela.

Nepričava preslavlja Mladu nedelju, a to pada treći dan posle Spasovdana ili 6 nedelja posle Vaskrsa, dakle u nedelju. Nekada se preslavljao i Sv. Trifun, ali to se već zaboravilo. Nepričava  je imala i svoj vašar a naslonjena je na Bajevac, Stepanje i Rubribrezu a i Lajkovac sa svoja tri vašara nije daleko. Ti vašari iščezli su 70-tih godina prošlog veka sem vašara koji se održavaju u Lajkovcu ali su i oni izgubili tu nekadašnju formu.

Prolazeći kroz Nepričavu zapazio sam neobično veliki broj prelepih kuća i domaćinstava sa po nekoliko automobila i poljoprivrednih mašina u sređenenim dvorištima prepunih zgrada i nastrešnica za mašine.

Foto: Jedna od generacija FK „Nepričava“ slikani na igralištu „Železničara“ u Lajkovcu. Gore, prvi levo je legendarni Kika Stanojlović, koji je uvek igrao bos. Na slci je  izmeću ostalih i Slavko Živanović „Šljava“, koji je kao učenik VIII razreda bio golman, dole levo

Fudbalski klub „Nepričava“osnovan je 1956. godine kao što piše na amblemu kluba premda se zvanično udruženje registrovalo 10. jula 1998. godine. Inicijator za osnivanje kluba bio je Milisav Petrović, zv. Cvetko, poljoprivrednik a jedan od prvih igrača bio je Tihomir Kojadinović. Igralo se na jednoj njivi ispod Ostreša. Kasnije se uključio Veroljub, Dragana Jelenića otac koji je bio 1932. godište, Miodrag i Milorad Uroševići, Miloš Kovačević, Velja, Milisav i Ratko Stanojlovići,  braća. Golman je bio Milorad Urošević. To je bila generacija 1932-1934. godište. Igrali su još Dragan Aničić, Dragan Ivanović, Mlađa Mitrović, Milovoje Urošević koji je doveo još neke Lazarevčane, zatim Mile Nedeljković, Zoran i Milutin Stanojlovići i tada počinju da pristižu novije generacije.  Svlačionica je napravljena 2011. godine na igralištu koje je otvoreno 1999. godine na imanju koje je kupljeno od Miloša Kovačevića. Međutim, kao da je sve manje interesovanje za fudbal a nekada su imali dva kompletna tima.  Trenutno se takmiče u Opštinskoj ligi Lajkovac-Ljig-Mionica. Najbolji plasman imali su zauzimanjem 2. mesta u sezoni 2020-2021.

Bilo je je dosta znamenitih ljudi u Nepričavi od najstarijih dana do danas:

Miladin S. Petrović, rođen 19. oktobra 1922. godine u Nepričavi bio je neustrašivi borac 2. čete, 4. bataljona, 8. crnogorske udarne brigade, Prve proleterske divizije. Istakao se u oslobođenju Beograda, oktobra 1944. godine. Na seoskom domu 4. jula 1979. godine Savez boraca, omladina i građani Nepričave otkrili su spomen ploču palim borcima u Drugom svetskom ratu. Na ploči su imena 24. stradala borca sa fotografijama, a na prvom mestu je Miladin Petrović. Na ploči je slika i ime jedne žene, Leposave Stefanović (1926-1945).

Foto: Kafana „Albanija“ u centru Beograda srušena je, sa još par „čatrlja“, 16. oktobra 1936. godine i na tom mestu sazidana je u vrlo kratkom vremenu pred rat palata „Albanija“ koja je bila najviša zgrada u tadašnjoj državi

Osma brigada početkom oktobra te godine preko Valjeva, Brankovine i Koceljeve kreće prema Lajkovcu, Lazarevcu, Darosavi i nekoliko dana kasnije izbija na put Mladenovac ‒ Ralja, pripremajući se za napad na Beograd.

Foto: Ruski vojnik ispred palate, Albanija prilikom oslobađanja Beograda, 20. oktobra 1944.

Za osam dana borbi u Beogradskoj operaciji učestvovalo je 80.000 boraca na strani jugoslovenskih jedinica i Crvene armije, dok je grad pokušalo da zadrži oko 55.000 nemačkih vojnika. Operacija oslobađanja Beograda trajala je od 12. do 20. oktobra 1944. godine. Tokom akcije poginulo je više od 3.000 boraca a oko 4.000 bilo je ranjeno. Živote je dalo i oko 1.000 Crvenoarmejaca, a poginulo je i oko 28.000 nemačkih vojnika. Beogradskom akcijom okončana je 1.287 dana duga nemačka okupacije glavnog grada Kraljevine Jugoslavije.

Foto: Zapaljeni ruski tenk ispred palate Albanija prilikom oslobađanja Beogra-da, 19. oktobra 1944. u večernjim časo-vima

Najveće borbe u završnim operacijama za oslobođenje Beograda bile su sa jakim nemačkim utvrđenjem u palati Albanija, toj najvišoj zgradi (visokoj 53 metra, sa 13 spratova i četiri ispod nivoa zemlje), koja je započeta sa gradnjom 10. jula 1938. a završena 28. oktobra 1939. godine. U njoj je tokom okupacije 1941–1944. bilo sedište nemačke poluvojne građevinske organizacije TOT, koja je, pored ostalog, upravljala i fašističkim logorom u Starom sajmištu, na Ušću. 

Sa „Albanije”, od prizemlja do poslednjeg, trinaestog sprata, sa mnogih prozora zazidanih džakovima sa peskom, sve do ravnog krova, Nemci su žestokom vatrom iz mitraljeza i snajpera kontrolisali sve prilaze ovoj palati.

Sve vreme borbi na ovom pravcu jedinicama NOVJ pružali su podršku tenkovi Crvene armije od Terazija i iz Francuske ulice. U pripremi opšteg napada na palatu „Albanija”, jedan teški tenk Crvene armije, krećući se od Terazija, ispalio je u pokretu nekoliko granata na „Albaniju” i zaustavio se na samoj raskrsnici Sremske, Knez Mihailove i Kolarčeve ulice. Nemački protivtenkovci sa „Albanije” otvorili su na njega vatru i jednom reaktivnom granatom ga zapalili. Posada tenka je bezuspešno pokušala da se, kroz gusti dim i plamen, spase iskakanjem. Izgorela je. U tom trenutku jedan proleter, nikada se nije saznalo njegovo ime, iskočio je iz zgrade današnje kafane „Dušanov grad” i pokušao da nakvašenim ćebetom ugasi tenk koji je goreo.  Dotrčao je do tenka, bacio preko njega mokro ćebe, ali je plamen zahvatio i njega pa je i on zapaljen pao kraj tenka. Kao živa buktinja pokušao je da se valjanjem po zemlji ugasi i spase. Nije uspeo. Nemački fašisti su ga dotukli mitraljeskim rafalom sa „Albanije”.

Borbe  za  osvajanje  utvrđenja  u  palati  „Albanija”  počele  su pred veče, 19. oktobra, kada je nekoliko tenkova Crvene armije, uz podršku delova 1. proleterske brigade i jedinica 73. gardijske divizije Crvene armije sa pravca Terazija, otvorilo jaku vatru na prozore palate „Albanija”, nekoliko boračkih udarnih grupa, jedna za drugom, utrčavale su u palatu „Albanija” kroz ulaze iz Knez Mihailove i Kolarčeve ulice i od Kneževog spomenika. Među prvim grupama, pred početak sumraka, 19. oktobra 1944. godine, na zgradu „Albanija” jurnule su grupe boraca 2. čete, 4. bataljona, 8. crnogorske udarne brigade Prve proleterske divizije. Prvu grupu kroz ulaz iz Knez Mihailove ulice poveo je komandir 2. čete Momo Jakić, sa desetarima Milanom Božovićem i Mladenom Cimbaljevićem, na čelu, a drugu grupu od šest boraca kroz ulaz iz Kolarčeve vodio je puškomitraljezac Miladin S. Petrović, koji je u 8. crnogorsku stupio dobrovoljno početkom septembra 1944. godine, neposredno pre oslobođenja Valjeva.

Još u vreme uličnih borbi u rejonu Slavije 14. oktobra, iz jedne kapije istrčala je mlada devojka, skojevka Mirjana Mitrović, hitro prišla puškomitraljescu Miladinu i iz nedara izvadila svilenu trobojku, sa petokrakom zvezdom na sredini, rekavši mu: Ova zastava je moj rad, a od sada ona je poklon grupe devojaka Beograda vama, oslobodiocima našeg grada, sa željom da je istaknete na nekoj od njegovih najviših…

Poljubila ga i otrčala kroz još otvorenu kapiju u svoje dvorište. A Miladin, malo zbunjen ovim iznenadnim susretom, savio je zastavu i stavio u svoju torbu.

U naredna dva-tri dana Miladin je iskoristio priliku da se pohvali majoru Savi Maškoviću, komandantu 8. crnogorske brigade da u torbi nosi zastavu i objasnio gde ju je i od koga dobio. Major Mašković, i sam obradovan, rekao je Miladinu: Čuvaj zastavu u torbi kao glavu na ramenima, sve do palate „Albanija” najviše zgrade u Beogradu. Naša brigada upravo nastupa preko Terazija ka toj najvišoj zgradi. Ako tvoja četa dobije zadatak da osvaja „Albaniju”, prijavi se kao dobrovoljac u jednu od prvih udarnih grupa koje će u nju upasti. I uspeš li da se probiješ do samog vrha, na nju istakni tu zastavu…

I evo, sada je došao i taj trenutak.

Na samom prilazu zgradi „Albanija” trojica boraca iz Miladinove grupe budu pogođeni vatrom Nemaca i izbačeni iz stroja. U samoj zgradi je nastala ogorčena borba bombama i bliskim rafalima na stepeništima i kroz sobe, od sprata do sprata. Borbene grupe su stepeništima, preko nemačkih leševa, grabile ka vrhu zgrade.

Miladin i dva druga, krčeći sebi put rafalima iz automata i ručnim bombama, popeli su se sve do sedmog sprata. Odatle, pa do trinaestog sprata, puškomitraljezac Miladin se nepokolebljivo probijao sam – njegovi drugovi su zaostali, ranjeni. Pucao je i borio se, napredujući korak po korak, preko leševa nemačkih vojnika. Najzad, izbio je na sam krov „Albanije” i bombama ućutkao nemačke mitraljesce. Tada je i on ranjen, ali je smogao onoliko snage koliko je bilo potrebno da na samom vrhu „Albanije”, na najvišem antenskom stubu, istakne pobedonosnu zastavu, koja se vijorila na vetru, počev od 21 časa. Učinio je to na svoj dvadesetdrugi rođendan, 19. oktobra 1944. godine.

Kada je konačno osvojena „Albanija” borci 2. čete Četvrtog bataljona ušli su u ovu zgradu da pokupe svoje mrtve i ranjene drugove i na samom vrhu, ispod zastave koja se viorila nad slobodnim Beogradom, našli su ranjenog Miladina. U zoru 20. oktobra preostale nemačke snage iz Beograda užurbale su povlačenje preko savskog mosta na levu obalu, ometani od sovjetske avijacije i artiljerije. Inžinjerci su izvršili pripreme da po povlačenju svojih jedinica, sruše most. Međutim, ovaj plan omeo je penzionisani učitelj Miladin Zarić. On je stanovao u blizini mosta, u Karađorđevoj ulici br. 69. Pošto je imao minersko iskustvo iz Balkanskih ratova, uočio je pravi trenutak, izašao na most i presekao provodnike i štapine. Pored ove, postoji još neka verzija o spašavanju mosta.

Nemačko iznenađenje odmah su iskoristili delovi 13. gardijske mehanizovane brigade i delovi 814. i 211. Streljačkog puka Crvene armije, Prva lička i 13. proleterska udarna brigada, prebacili se preko mosta i, uz podršku artiljerije sa Kalemegdana, formirali mostobran na levoj obali Save. U toku prebacivanja Nemci su pokušali nekoliko samoubilačkih napada na most, ali bez uspeha.

Miladin se posle brzog oporavka od zadobijene rane vratio u svoju jedinicu i nastavio borbu protiv Nemaca na Sremskom frontu, do svoje pogibije na ivici jednog salaša kod Kajiševca, sela između Soltina i Grabrova, kod Vukovara jurišajući hrabro na nemačke bunkere, 18. decembra 1944. godine. Nažalost, mladić iz Nepričave, nije imao priliku da se raduje slobodi koja je ubrzo stigla.

Na Sremskom frontu, iste godine kad i Miladin, poginuo je i njegov tri godine stariji brat Jordan. A Miladinov najmlađi brat, Milan, rođen 1925. godine, kao borac Prve proleterske brigade, takođe je učestvovao u oslobađanju Beograda, oktobra 1944. godine.

Moj ujak, Savić Đorđe iz Jabučja, borac 13. proleterske udarne brigade poginuo je sutradan, rano ujutru, po oslobođenju Beograda, 21. oktobra u ranim jutarnjim časovima kada je, preko mosta spašenog od miniranja, među prvima prešao reku Savu gde ga je na Starom sajmištu pogodio geler nemačke artiljerije koja je dejstvovala sa Bežanijske kose. Bio je prva žrtva po prelasku Save. Pogođen je u grudi i geler mu je probušio vojnu knjižicu sa dokumentima koju je čuvao u nedrima. Još uvek čuvamo probušene korice te vojne knjižice. Pokojni deda Svetozar je nekoliko puta sa zaprežnim kolima i kravama išao u Beograd da ga traži. Posle više bezuspešnih pokušaja da nađe mesto gde je sahranjen primetio ga je jedan gospodin, kako vodi krave sa šinskim kolima i skovanim sandukom u njima preko peska, i pitao: Prijatelju, šta ti to danima tražiš? Deda je rekao da traži mesto gde mu je sahranjen sin, našto mu je ovaj rekao da su prvi borci koji su poginuli na levoj obali reke Save, sutradan po oslobođenju Beograda sahranjeni u porti zemunske crkve. Konačno ga je našao posle 6 nedelja u grobnici u kojoj je bilo privremeno sahranjeno 7 boraca. Prepoznao ga je po odelu u kojem je otišao od kuće, beli vuneni džemper sa „prtenom“ torbicom oko vrata u kojoj je bilo samo parče hleba. Sahranjen je po želji lokalnog sveštenika Momčila Krsmanovića u porti jabučke crkve gde su kasnije sahranjeni i ostali izginuli na Sremskom frontu.

Živorad A. Bogdanović, oficir i bankar (Nepričava, Lajkovac, 4. II 1884 – Pariz, 1969). Jedan je od pet visokoobrazovane braće od oca Alekse, rodom iz Velikog Gradišta, i majke Mirjana, rođ. Ilić iz Nepričave, ćerke Jevrema Ilića, ugostiteljski radnici, držali kafanu u centru Valjeva. Osnovnu školu učio je u Valjevu, a gimnaziju u Valjevu i Šapcu. Prvog septembra 1901. godine kao pitomac XXXIV klase stupio je u NŠ VA. Kao jedan od najboljih u klasi, avgusta 1905. proizveden je za pešadijskog potporučnika. Kasnije je završio VŠ VA, pripremu za generalštabnu struku i Školu gađanja. U čin poručnika unapređen je 1909, kapetana II klase 1912. u kapetana I klase 1913. godine. Majorski čin dobio je 1915, a potpukovnički 1920. godine. Po svojoj molbi penzionisan je 21. jula 1921. godine jer se, navodno, nije slagao sa sudskim procesom vođenim protiv Dragutina Dimitrijevića Apisa i njegovih saradnika. Preveden je u rezervu i kasnije unapređen u čin rezervnog pešadijskog pukovnika. Učestvovao je u svim oslobodilačkim ratovima od 1912. do 1918. godine. U balkanskim ratovima bio je vodnik i ađutant Drinske divizije I poziva. Tokom I svetskog rata obavljao je dužnosti: komandira čete, komandanta bataljona i načelnika štaba II dunavske pešadijske divizije. Tokom više borbi vršio je potrebna rekognosticiranja sa neobično voljom, energijom i istrajnošću u radu, a pokazao je izuzetnu hrabrost i snalažljivost. Ranjavan je u borbama na Ceru 17. avgusta 1914. i na Vračem brdu (u Kolubarskoj bici) 10. novembra 1914. godine. U mirno doba bio je komandant bataljona, a neko vreme i na službi u štabu II armijske oblasti. Najčešća njegova službena ocena je glasila: Odličan oficir i zaslužuje svaku preporuku. Kao rezervni artiljerijski pukovnik mobilisan je i aprila 1941. godine. Zarobljen je i upućen u nemačko ropstvo. Po završetku rata odbio je da se vrati u zemlju i ostao u Francuskoj kao emigrant. Umro je u Parizu i sahranjen na tamošnjem oficirskom groblju, uz sve vojne počasti. Posle penzionisanja bio je direktor Bačke kreditne banke u Novom Sadu, član Upravnog odbora Novosadske produktne i efektne banke i direktor Novosadske (Dunavske) štedionice od 1932. godine do početka II svetskog rata. Ban Dunavske banovine ovlastio ga je da izradi Plan kolonizacije Vojvodine, kako bi se sprečilo nemačko jačanje na tom prostoru, ali on nije realizovan, pošto mu nadležne institucije nisu pružile odgovarajuću podršku. Tokom 1910. godine oženio se Milenom, kćerkom Jovana Božovića, poznatog advokata iz Valjeva, a unukom antropogeografa Ljubomira Pavlovića. Imali su kći Katarinu – Lalu. Za ratne i mirnodopske zasluge odlikovan je: Medaljom za revnosnu službu, Zlatnom medaljom za hrabrost, Medaljom Crvenog krsta, Ordenom belog orla V, IV i III stepena, Ordenom Svetog Save III reda oficirskim Ordenom Karađorđeve zvezde IV reda. Imao je i sve četiri spomenice za učešće u ratovima od 1912. do 1918. godine, a Francuzi su ga odlikovali svojim Ordenom ratnog krsta sa palmom.

U Nepričavi ima znamenitih ljudi po raznim osnovama ali je i kod ovog sela problem koga ubaciti u taj spisak. Neki će se ljutiti što se nisu našli tu ali spisak je pravljen na osnovu prisećanja uglednih ljudi u selu, bez unošenja subjektivnog mišljenja. Ako neko ko bi zaslužio da bude ubačen u ovaj spisak a nema ga ovde onda je to samo slučajna greška koja se da ispraviti u eventualnoj knjizi “Stari Lajkovac i okolina” ukoliko smognem snage da je izdam. Sam finansiram izdavanje knjiga uz neznatnu pomoć sponzora kojih je u Lajkovcu malo. Spisak nije ustrojen po abecedi, važnosti određenih ličnosti već slučajnim ređanjem sagovornika:

• Jevrem Ilić, napravio je u Nepričavi vodenicu sa deset kamenova, najveću vodenicu u Srbiji pa i okruženju. Sa svojih deset kamenova povremeno i po potrebi radi, a nedavno je obnovljena i vraćen joj je stari sjaj. Na Saboru vodeničara 21. septembra 2015. godine proglašena je za najveću vodenicu u Srbiji. Predanje kaže da je ta vodenica iz inata napravljena polovinom 19. veka, kada se Jevrem Ilić, domaćin iz Nepričave, obreo u Beogradu, baš kada su se, oko Dorćola, na doboš prodavali magacini soli. Stasiti Nepričavac sa šubarom na glavi, opancima šiljkanima i tkanom torbicom u kojoj se sem zastruga sa sirom i hleba za usput, kod imućnih gazda kakav je i Jevrem bio, moglo naći i nešto dukata, zlu ne trebalo. Rešio je da se nadmeće za kupovinu magacina, ponudi najviše para, te je pobedio na licitaciji. Kako nije imao dovoljno dukata ostavi one koji su mu pretekli kao kaparu pa ode u Nepričavu da ponese još. Kada se vratio u Beograd u kancelariji gde je bila licitacije zatekao je nepoznate ljude koji nisu imali nikakve veze sa licitacijom. Čudili su se o čemu starina priča. Shvativši da je naseo prevari, ljut na samoga sebe, za kaznu je na svom imanju iskopao par kilometara jaza, te sproveo vodu iz reke Kolubare i tu postavio Ilića vodenicu. Vodenica je deo porodične tradicije, u njoj, kada je dobra voda, melju svi iz okoline. Nema vodeničara pa posao obavljaju članovi domaćinstva naizmenično. Za vodenicu ih vežu najlepše uspomene iz detinjstva kada su, pogotovi leti, provodili najlepše dane svoje mladosti. A vodenica je na lepom mestu sa livadom ispred  koja se brižno kosi. Jevremovi naslednici Milan i Goran redovno je održavaju a nedavno su promenili crep na krovu. Od ukupno 10, Dušan Ilić iz ovog sela ima tapije na pet kamenova, četiri su nasledili njegovi rođaci a vlasnik jednog vedeničkog točka nije poznat.

Foto: Deset kamenova Ilića vodenice u Nepričavi, najveće u Srbiji

-Ilića vodenica, srećom, imala je malo redovnika, odnosno suvlasnika, te je bilo lako sačuvati je i obnoviti. Nije, kao kod drugih vodenica, dolazilo do imovinsko-pravnih nesporazuma naslednika ili zakupaca kamenova. Građena je stilom kakvim su u to doba podizane vodenice u Srbiji, pravi je primer narodnog graditeljstva sredine 19. veka.

Ilića vodenica u Nepričavi predstavlja atrakciju ne samo u srednjoj Kolubari već u celoj Zapadnoj Srbiji. Prema predanju napravljena je polovinom 19. veka. Na istom jazu postojale su još tri vodenice. Pored ove najveće Jevremove bila je tzv. donja vodenica, pa Stanojlovića i na kraju Kršara koju su kupili Strmovci kada je ta vodenica usled ispravljanja Kolubare zbog izgradnje Barske pruge ostala na suvom. Imali su kafanu, kasnije pekaru u Slovcu koju sada drži Jevremov potomak Goran Ilić koji vodi računa i o vodenici.

Foto: Ilića kuća u Nepričavi proglašena je za spomenik kulture

Kuća Ilića u Nepričavi, opština Lajkovac, nalazi se na spisku spomenika kulture od velikog značaja. To je šestodelna zgrada sa podrumom ispod cele osnove, složenog plana, svrstava se u složene zgrade, ne toliko po svojim dimenzijama (12,90 X 10,20 m.) koliko po svom prostornom sklopu i konstruktivnom rešenju uslovnjenom položajem na strmom terenu. Zgrada pripada vrsti konaka, sa nekada velikom odžaklijom oko koje je grupisan veći broj soba i prostorija. Soba na uglu i sada nosi naziv gostinska ili velika. U odžakliji su dva, sada zazidana ložišta preko kojih su tučanim pećima zagrevali sobe. U tri sobe se ulazi direktno iz odžaklije a u jednu sa manjeg ulaznog trema sa stubom na uglu i manjim stepeništem na severnoj strani zgrade. Preko posebnog manjeg hodnika na drugom uglu zgrade izlazilo se iz odžaklije, po kazivanju vlasnika, do nužnika koji je nekada bio postavljen uz zgradu.

Strmina terena na kojoj je kuća ozidana rešena je zidom, u podrumu, od lomljenog kamena debljine 0,67 metra i tri glavna poprečna drvena nosača (podvlake) sa po tri moćna hrastova stuba sa jastucima koji dele podrumski prostor na četiri dela i nose celokupnu bondručnu konstrukciju prizemlja sa svim pregradama kao i dve teške međuspratne konstrukcije i veliki četvorovodni krov.

Ulaz u podrum je rešen uobičajeno, sa naglašenim kamenim dovratnicima koji su lučno zasvedeni kamenim segmentima. Interesatno je da je ispuna bodručne konstrukcije izvedena kamenim materijalom. Kuća ima dvanaest prozora sa metalnim rešetkama po sredini kutije, a krila su dvokrilna otvaranjem u polje i unutra. Pod u većini prostorija je od kvadratne opeke, pa se može zaključiti da su dve sobe kasnije patošene. U gostinskoj sobi deo poda je uzdignut 7 cm od osnovne kote poda, izvedeno u opeci. Zidovi su malterisani kao i plafon preko nazubljene letve. Spoljna obrada fasade je jednostavna, prelaz između zida i krova rešen je simsom sa nekoliko stepenasto prepuštenih traka, a ispod je venac sa ornamentom, krov je pokriven biber crepom. Ulazni deo sa drvenim stubom na uglu ima dva lažna luka po ugledu na arhikteturu moravske kuće.

Pored crkve u Stepanju postoji spomenik Mijailu Iliću, Jevramovom ocu koji je bio dobar drug sa Vasilijem Pavlovićem, u narodu poznat kao Vasilj, rođen 1759. godine u Bajevcu, buljubaša i knez valjevski. I Mijailo je imao neku funkciju uz njega pa su i sahranjeni u porti stepanjske crkve.

• Miloš Ilić, rođen 1939. godine u Nepričavi, od oca Živorada i majke Desanke, završio građevinski i šumarski fakultet, radio u CIP-u, zatim u beogradskoj “Mostogradnji”, projektovao puteve, između ostalog i put kroz Nepričavu, napravio više desetina mostova u Valjevskom kraju ali i u bivšij Jugoslaviji;
• Milovan Gavrilović, rođen 1929. godine od oca Svetislava završio Šumarski fakultet, bio je dugo godina direktor “Erozije” u Valjevu, predsednik Izvršnog saveta opštine Valjevo, pre Dušana Mihailovića, pa predsednik Privredne komore Podrinjsko-kolubarskog regiona i na kraju, do penzionisanja, bio je direktor “Srbijanke” iz Valjeva;
• Žika Lazarević, vlasnik preduzeća za proizvodnju, promet i usluge “IVA-AGRAR” doo Nepričava, ima na teritoriji Nepričave poslovni prostor i pogon za proizvodnju Čarobne zemlje, sopstvenog brenda koji predstavlja prirodni organsku supstrat i oplemenjivač zemljišta dobijen od najkvalitetnijih nemineralizovanih treseta. U sklopu firme nalazi se i kamenolom Ostreš, koji se bavi lomljenjem, mlevenjem i distribucijom kamena raznih granulacija. Pored Ostreša ima i kamenolome u Bajevcu i Osečenici;
• Miodrag Urošević, rođen 1935. godine u Nepričavi, od oca Svetolika i majke Drage, bio dugo godina komandir Vatrogasne jedinice u Lazarevcu. Zamenio ga je Milivoje Novaković, rođen 1962. godine u Nepričavi od oca Tomislava i majke Olge;
• Slobodan Srećković, rođen 1935. godine u Nepričavi od oca Stepana, zv. Zlatan i majke Milice, mašinski inženjer, radio u “Šamotu” u Aranđelovcu;
• Živojin Gavrilović, rođen 1945. godine u Nepričavi, od oca Jordana i majke Danice, oženjen Ružom, dev. Milijanović iz Lajkovca,poljoprivredni proizvođač iz Nepričave, imao preko 20 hektara zemlje, jedno vreme tri kombajna i četiri traktora. Umro je nedavno. Sin Zoran (1970) i unuk Mihailo-Mića (1997) su zaposleni u “Kolubari” i uz velike napore održavaju to domaćinstvo u stanju kakvo je bilo za vreme Živojina. Obrađuju zemlju uredno ali više nemaju stoke koliko je bilo ranije.
• Poljoprivredom se bave i Rankovići, Rade i njegov sin Ivan, konkretno, imaju veliko stado ovaca, a ranije su tovili bikove. Savremenom mehanizacijom proizvode hranu za životinje kojih ima dosta od kokoški do konja;
• Rade Jelenić, rođen 1951. godine u Sarajevu gde mu je otac Slavoljub bio vojno lice, završio Saobraćajni fakultet, PTT odsek i dugo godina bio direktor Pošte 6 u Beogradu na železničkoj stanici i na aerodromu “Beograd” odnosno u poštama koje su imale carinsku ispostavu;
• Miloš Jelenić, rođen 1952. godine u Sarajevu, završio Mašinski fakultet. Upisao je treći stepen i pošto je bio stipendista “Energoprojekta” pozvali su ga da radi tako da je zapostavio magistraturu jer je stalno bio na terenu. Radio je u Peruu 4-5 godina, u Keniji 3-4 godine, u Iraku 2-3 godine pa ponovo u Peruu. Kada je bio u Kini došlo je do promena u Srbiji, pa je i “Energoprojekt” kao i mnoga državna preduzeća propao. Miloš i nekoliko inženjera su se radeći u Kini upoznali sa kolegama iz Amerike koji su radili na sličnim poslovima. Miloš i ostale kolege dobiju ponudu da pređu i rade za tu američku firmu. Pošto je Srbija bila pod sankcijama, Amerikanci su poslali avion po njih u Rim, odakle su otišli u Ameriku. Nažalost, Miloš se posle 15-tak godina rada u Americi razboleo i tamo umro. Iza sebe je ostavio suprugu Jovanku i dve ćerke.
• Đorđe Nedeljković, rođen u Nepričavi 1985. od oca Živojina – Žike, završio građevinski fakultet, radi u Beogradu. Njegova sestra Nevena završila je FON i ostala u Beogradu, gde je zaposlena u Lilly-ju.
• Dušan Ilić, držao pekaru u Slovcu, pa kada je penzionisan rad sa pekarom nastavio je njegov sin Goran, a sin Milan vodi računa i o čuvenoj Ilića vodenici, melje i pakuje brašno od kukuruza, pšenice, heljde, integralno, ražano i od drugih vrsta žitarica i to prodaje po prodavnicama ;
• Života Mitrović, bavi se građevinskim poslovima, ima betonjerku u Lajkovcu. Njegov sin Đorđe je građevinski inženjer i on vodi te poslove oko izgradnje stambenih i drugih objekata. Drugi sin Radivoje, radi dosta poslova oko održavanja mašina, vožnje kamiona i drugih.
• Dragoslav Živanović, bio je napredni poljoprivredni proizvođač i delegat u skupštini Jugoslavije 80-godina prošlog veka, učesnik rata i ratni vojni invalid, dva puta ranjavan;
• Milorad Mitrović, bio šef TT sekcije na železnici u Valjevu, rođen u Nepričavi;
• Radoslav Rade Jovanović, metalostrugar, a sin Ivan ima pogon za proizvodnju peleta;
• Bojan Novaković, bavi se mašinskom obradom metala, ima privatnu firmu WBA metal, a sestra Bojana radio u banci “Intesa” u Lajkovcu;
• Milovan Aničić, automehaničar za popravku kamiona;
• Ivan Jelenić, rođen 1987. godine od oca Slobodana i majke Mirjane iz Jabučja, rudarski inženjer zaposlen u Iva -Agrar u Nepričavi;
• Slavko Jelenić, rođen 1990. godine u Nepričavi od oca Slobodana i majke Mirjane, rudarski inženjer, zaposlen u Beogradu u nekom od Minsistarstava.

Već po običaju, kao i za druga mesta u okolini, nabrojaću železničare iz Nepričave koji su radili neki period na lajkovačkoj pruzi uskog koloseka od 1908. do njenog zatvaranja 1968. godine:

Pavlović S. Hristina, telegrafista, Petrović R. Milorad, telegrafista, Milošević A. Milutin, rukovaoc manevre, Aničić V. Svetozar, vozovođa, Živanović J. Ljubinko, vozovođa, Jeremić D. Dušan, kondukter, Jeremić D. Milomir, kondukter, Milošević A. Miladin, kondukter, Petrović A. Života, kondukter, Andrić V. Svetozar, saobraćajno-transportni radnik, Aničić V. Radisav, saobraćajno-transportni radnik, Jovanović B. Zoran, saobraćajno-transportni radnik, Jovanović Branislav, saobraćajno-transportni radnik, Kojadinović M. Tihomir, saobraćajno-transportni radnik, Ranković M. Svetomir, kočničar, Savković S. Desanka, obračunska služba, Kovačević A. Branislav, pomoćno osoblje, Aničić R. Života, ložač, Aničić Ž. Jordan, pregledač kola, Aničić Ž. Selimir, NK radnik, Blagojević M. Boško, NK radnik, Jeremić D. Miodrag, KV radnik, Jovanović Ž. Živojin, tehničar, Jovanović B. Tomislav, KV radnik, Kovačević V. Joviša, PK radnik, Kovačević D. Živko, mazač kola, Milošević T. Radovan, mašinovođa, Nedeljković Ž. Tomislav, KV bravar, Ninković Ž. Rajko, mašinovođa, Novaković M. Živko, mašinovođa, Pavlović D. Boško, mašinovođa, Jelenić Milisav, ložač pa mašinovođa, Pavlović D. Dragoljub, mašinovođa, Pavlović D. Pantelija, mazač kola, Pavlović M. Živorad, PK radnik, Pantić M. Ljubodrag, mašinovođa na manevri, Peterlin Ž. Kosana, NK radnik, Petković D. Milan, KV radnik, Petković R. Dobrivoj, mašinovođa, Petković A. Živojin, PK radnik, Petković A. Ranisav, ložač, Petković R. Dragomir, PK radnik, Petrović I. Svetislav, mašinovođa na manevri, Petrović M. Slavko, mašinovođa na manevri, Petrović O. Ljubomir, ložač, Radovanović J. Milisav, KV strugar, Ranković M. Milivoje, nadzornik lokomotiva, Stanojević Ž. Milivoje, ložač, Filipović V. Radovan, PK radnik, Jeličić Živorad, čuvar pruge i Milošević A. Stojadin, pužni radnik, Ranković Živko, pregledač kola.

Nažalost neki od navedenih železničara su tragično nastradali na železnici, radnom mestu ili van njega. Najdrastičniji primer su Nepričavci, braća Rankovići, Svetomir, Živko i Milivoje. Svetomir je bio kočničar i prilikom manevrisanja – sastavljanja voza 1959. godine poginuo je na stanici u Lajkovcu. Živko je poginuo na Barskoj pruzi, ubila ga je dizelka kod Miše Mačka kuće, bio je pregledač kola. Milivoje je bio kod Svetomirove supruge Drage u gostima i pošao kući prugom gde ga je naspram kuće Race poštara stigao voz iz Užica. Imali su i četvrtog brata koji je ostao na selu ali je i on tragično nastradao u Nepričavi, u saobraćajnoj nesreći.

petrovictoma@yahoo.com

U prodaji je knjiga „LAJKOVAČKE PRIČE – uspomene na stari Lajkovac“ koja sadrži oko 400 strana i isto toliko fotografija. U knjizi je 66 priča o ljudima i događajima u starom Lajkovcu i okolini. Cena knjige je 1.000 dinara. Može se nabaviti u knjižari na staroj lajkovačkoj pijaci, kod autora lično, ili poručiti na telefon: 0641439199, Viber i WhatsApp ili na e-mail adresu petrovictoma@yahoo.com