Piše: Toma Petrović
Od svog nastanka spajanjem rečica Obnice i Jablanice u Valjevu Kolubara teče dolinom severo-istočno prema svom ušću u Savu kod Obrenovca u dužini oko 85,6 km (sa Obnicom oko 123 kilometra). Teče kroz grad Valjevo deleći ga na dva dela gde je regulacijom prelepo sređen tok reke. U samom gradu prima i svoju prvu desnu pritoku Gradac koju mnogi smatraju najčistijom rekom u Srbiji. Takođe u gradu sa leve strane uliva se i rečica Ljubostinja, a par kilometara nizvodno sa iste strane Rabas. Odmah na izlasku iz grada uliva se reka Banja koja izvire u Petničkoj pećini. U okolini Divaca Kolubara postaje veća primanjem desnih pritoka Ribnice i Lepenice, Lozničke reke u Loznici u Slovcu Toplice u Lajkovcu reke Ljig. Izlaskom iz kratke sutecke između brda Jerinin Grad i Oštrikovac u Slovcu Kolubara meandrira potesima sela Slovac, Ratkovac, Nepričava, Rubribreza i Lajkovac i dalje preko Ćelija, Jabučja, Petke, Cvetovca i Skobalja odakle protiče kroz rudarski basen „Kolubara“, gde joj je više puta menjan tok i tako do par kilometara ispod Obrenovca gde se na 27. kilometru jugo-zapadno od Beograda uliva u Savu. Isput se uvećava i desnim pritokama Peštanom, Turijom i Beljanicom. Tu ima jedna anomalija. Naime zbog izgradnje termoelektrane „Kolubara“ u Velikim Crljenima, da bi imalo dovoljno vode za njene potrebe Kolubara je uvedena u svoju desnu pritoku Peštan naspram Skobalja i Vreoca i preuzima ime Kolubara. Nekada se Peštan, koji izvire na severnoj strani planine Bukulja i bio dug 45 kilometara, ulivao u Kolubaru u selu Draževac. Sada je skraćen na 33 kilometra i gubi ime već od Vreoca.
Međutim, meštani sela kroz čije atare je tekao Peštan i dalje ga zovu tim imenom i ako pokušate u Stepojevcu, Konaticama ili Draževcu da pitate nekoga gde je Kolubara, oni sležu ramenima i kažu: Ovde ima samo Peštan. U Kolubaru se sa leva strane ispod Lajkovca uliva Vraničina, u Kaleniću Kladnica i u Liso Polju Tamnava.
U stara vremena Kolubara je bila izuzetno lepa i prilično čista reka u kojoj su živeli rakovi i mnoge veoma zahtevne vrste riba poput vretenara, mrene, šarana, soma, klena a nizvodno pri ušću u Savu i smuđa. Tok reke su zadržavale velike krivine sa visokim bregovima u spoljnim krivinama a sa suprotnih strana mnoštvom vrba, topola i jasika pored samog toka reke.
U našoj okolini bila je široka i do 30 metara a duboka od 0.5 do 5 metara. Celim tokom reke od Valjeva prema ušću bilo je dosta vodenica sa drvenim branama koje su takođe uveliko usporavale tok reke a iznad brana pravile čitava mala jezera od ogromne količine vode koju su brane zadržavale i pravile rezervu za okretanje teških vodeničnih kamenova u sušnom periodu. Ispod vodenica i brana voda je pravila brzake, ili, žargonski, bržaje što je pogodovalo ribolovcima koji su išli na klena na brzo pecanje. Mirna i duboka voda iznad brana bila je stanište soma, šarana, i drugih vrsta ribe kojima pogoduje mirna voda. Generalno, Kolubara je u ta davna vremena bila izuzetno bogata ribom. Postojao je i jedan alas, odnosno profesionalni ribar koji je imao široka ovlašćenja što se tiče izlova ribe na razne načine, uključujući mreže, samice, strukove, potapače i druge načine koji su inače bili strogo zabranjeni ribolovcima sa dozvolom sportskog ribolova. Bio je to Stanimir Sekulić i ribu je nedeljom, na pijačni dan prodavao u prodavnici koju je iznajmljivao od Vukašina Petrovića na staroj pijaci, a riba, uglavnom somovi i šarani bili su okačeni na neku veliku i debelu motku ispred prodavnice. Bilo je tu riba raznih veličina od 1 do 10 kilograma i veće. Nekako u to vreme, krajem 50-ih godina prošlog veka osnovano je Udruženje sportskih ribolovaca „Šaran“ u Lajkovcu. Brojalo je dosta članova jer je Lajkovčanima, ili bar muškom delu populacije, Kolubara pored fudbalskog kluba „Železničar“ i železničke stanice gde je tokom dana prolazio i zadržavao se veliki broj putničkih vozova, bio glavni simbol i stecište mnogih generacija. Kolubara je pored pecaroša privlačila i brojne kupače na tzv. brodovima (Ivkovića, Čančarevića, Ćosin, Radišin, Stojanov, Mirkov…) i drugim pogodnim mestima (Brana, Jaz, Đavolija Jama), a bila je, da ponovim, besprekorno čista tako da se mogla na pojedim mestima i voda piti.
Udruženje „Šaran“ je na Ivanjdan 7. jula 1963. godine organizovalo prvo takmičenje sportskih ribolovaca na području naše opštine. Takmičenje je održano iznad Jolića vodenice uz učešće velikog broja članova u kategorijama pioniri i seniori gde je podeljen veliki broj nagrada. Nagrade su par nedelja pre takmičenja bile izložene u izlogu stare gvožđare u nekadašnjoj kući Čede Trišića pa je ispred tog izloga stalno bilo dece i drugih zainteresovanih čije poglede su mamile vredne izložene nagrade. Svi su zamišljali sebe kao pobednika. Mnogi od nas, u to vreme deca, nismo nikada do tada imali priliku da vidimo fabrički štap sa mašinicom za pecanje jer smo skoro svi, i stariji i mlađi, pecali na leskove štapove koje smo sušili okačene na neko pogodno drvo u dvorištu sa teškom osmicom (za spajanje vagona) ili pogodnim kamenom pri dnu da bi se sušenjem ispravili. Retki su bili srećnici koji su imali bambusove štapove, još ako je bio crni..!
Krajem 50-ih godina podignuta je u lepo ograđenom dvorištu baraka sa kanadskim topolama okolo koja je bila ribolovački dom. Imala je i bife gde je radio Nikola Dimovski sa suprugom Novkom, a kasnije Aca Protić. Bio je uređen i prostor sa mobilijarom za decu. Kasnije je na inicijativu tadašnjeg predsednika Stanka „Popa“ i drugih ribolovačkih enuzijasta izgrađen novi zidani dom od čvrstog materijala. Regulacijom Kolubare u tom delu smanjen je plac zbog nasipa koji je urađen par metara ispred doma.
Ribolovci su bili podeljeni u, uslovno, dve kategorije i to oni koji su pecali na čekanje i oni na brzo pecanje. Nisu bili retki ni oni koji su pecali na oba načina. Znalo se da su Milisav Milovanović, vozovođa, Mile Ivanović, poštar, Duško Blažić, mašinovođa, Dušan Kostić, mašinovođa, Leka Kostić, Toša Kostić, Petronije Petrović Ćatić, zemljoradnik, Milivoje Urošević, činovnik, Dobrivoje Petković, Slavoljub Petrović, Milovan Ostojić, Života Milosavljević, Gojko Radojičić, Jova Gligorijević, Boba Cingerlić, Miša Tabić, Mića Stanišić, Radiša Kovačević, Baja Vasić, Milovan Ivanović Prcika, Mija Marković, Živko Ilić, Nikola pekar, Gagoš Anić, Žikica Marković, Vlada Kostić, Aleksandar Damnjanović, Gaša Todorović, Dragan Toza Milojević, Miroslav Ilić, Velizar Velja Jovanović, Božidar Biba Maksimović, Blagoje Lala Janković, Živan Radovanović, Ivan Lazarević, Moša Aleksandrić Vencl, Nikola Dimovski, Milorad Aćimović, Jova Jovanović, Mile Ivković, Dragan Ilić Cokara, Milija Mitrović, Tomislav Petrović, Slobodan Petrović, Života Popović Bulja, Života Đurđević Ćife, Milisav Jovanović, Milivoje Pantelić, Vladan Milinović, Miodrag Mija Tašić, Obradin Trifković, Draga Pantelić, Živanko Šumarac, Srećko Živković, Stanko Todorović Piža, Dragić Kostić, Gojko Nikolić sa suprugom Cecom, Aca Protić, Mile Ristić, Milorad Hamzić, Tomislav Mitrić vozač iz Doma zdravlja i mnogi, mnogi drugi pecali na čekanje. Aca Đorđević Keza, otpravnik vozova, Bata Sekulić, šumarski inženjer, Mika Grozdanović, Mile Banković, lekar, Bora Živković Lija, Bogdan Grujičić, Slavko Grujičić Zec, Slobodan Radovanović, matori Musa, Radoje Grozdanović, Petar Petković, Slobodan Stepanović Šljivac, Raka Milosavljević, Predrag Ninković, Zlatomir Hamzić, Buda Milovanović, Mile Lukić, berberin i drugi pecali su na brzo i to isključivo klena i ako naleti poneki bucov kojih je bilo dosta u Kolubari. Oni najzagriženiji koji su imali vremena na pretek pecali su na oba načina a među njima glavni je bio Stanko Milovanović „Pop“ za koga mogu sa sigurnošću reći da je bio najbolji ribolovac svih vremena u Lajkovcu. Bilo je i onih koji nisu do kraja poštovali pravila napisana u ribolovačkoj knjižici pa su pecali i ne neke nedozvoljene načine. Nije tu bilo dinamita i struje već samice, strukovi, potapači i po neka mreža (metlica).
Ispod kamenoloma Ostenjak u Jabučju bila je jedna ogromna okapina gde se povremeno viđao ogroman som težak oko 100 kilograma koji je povremeno izlazio, a oni koji su ga videli kažu da je ličio na prevrnuti čamac. To je bio veliki izazov za Rosketa, Mila Bankovića, Ćola i još nekih njihovih ortaka. Jednog dana kada je bio niži vodostaj pokušali su da ga uhvate u mrežu. Mrežu su postavili na ulaz u tu rupu (okapinu) a Ćole Ilić je kao najbolji gnjurac uplivao u okapinu dok su ostali čvrsto držali mrežu i čekali udarac. Međutim, to čekanje je potrajalo 4-5 minuta pa i duže a onda su se uplašili za Ćola, Roske je zagnjurio prema njemu i našao ga onesvešćenog i onako polumrtvog izvukao na površinu. Odmah su mu izbacili (ispumpali) vodu i dali veštačko disanje. Kada su ga vratili iz mrtvih ispričao im je šta se desilo: Bilo je dosta mračno i ja sam rukama pipao po kamenom zidu okapine dok u jednom trenutku nisam napipao meko telo grdosije. Bio je ogroman, nisam mogao da ga obuhvatim pa sam ga gurkanjem pokušao isterati iz okapine. U trnutku sam osetio izuzetno jak udarac u stomak i više se ničega ne sećam… (Ćole je imao ogroman stomak). Ta hajka je prošla neuspešno pa su pokušali da ga ulove na udicu posle nekog vremena. Nije bilo pravila kada je izlazio iz okapine ali se znalo da izlazi kada je gladan. Kovali su velike udice i kao mamac postavljali pečenu patku, kokošku, celu svinjsku džigericu ali je sve kidao ili ispravljao udice. Ista ekipa pojačana Slavoljubom Petrovićem i Perom Žunjićem jedan dan, pred sumrak postavili su par strukova između Ostenjka i mosta iznad brane Žižića vodenice gde je bilo lovno područje grdosije ispod Ostenjka što je neki kilometar mirne i duboke vode pa se moralo raditi iz čamca. Struk se sastoji od debelog ribarskog kanapa na koji se na svaki metar kače velike udice sa živom, u ovom slučaju većom, ribom na udici i to se zategne malo ispod površine vode preko cele reke. Kada su došli ujutru u praskozorje prvo su pregledali dva struka na kojima nije bilo ništa, čak ni riba koje su postavili kao mamac. Na trećem struku koji je otkinut na jednoj strani sve je mirovalo, ali kada su došli na drugu stranu reke i dohvatili kanap usetili su jak udarac. Vezali su taj kraj kanapa za čamac jer su shvatili da se upecala ogromna riba. Kada su vezalu kanap za pramac čamca riba je počela da vuče čamac sa nekoliko njih stokilaša u čamcu. Vukla ih je nizvodno prema mostu u pojedinim trenucima i velikom brzinom. Kada ih je dovukla do brane naglo se okrenula i povezla ih u suprotnom smeru, prema Ostenjku. Smatrali su da će se brzo zamoriti što im je i bio cilj da bi je lakše savladali pri vađenju iz vode. Međutim, vožnja se nastavila još nekoliko krugova dok posle jednog sata nisu osetili da brzina jenjava i da se riba zamorila. Čamac su usidrili odmah iznad mosta gde je bio jedan manji brodić (sprud) a onda su uhvatili za kraj struka i svom snagom nasukali ogromnog soma na pesak tog broda. Po proceni imao je preko 50 kilograma. Ćole je tvrdio da je bio duplo manji od onog od kojeg je dobio udarac u okapini ispod Ostenjka.
Ta ribolovačka idila trajala je do kraja 60-ih godina prošlog veka. Pojavom gumaraba i traktora mnogi su počeli vaditi pesak i šoder u Kolubari čije obale su se počele osipati a reka se širila i sve više ukopavala u dubinu. Dobijali su dozvole od vodoprivreda i od toga napravili veliki biznis od koga su se mnogi i obogatili. Posle nekoliko godina na pojedinim mestima to više nije bila naša stara Kolubara. Više je ličila na neki industrijski kanal.
U međuvremenu se i Valjevo sa svojim prigradskim naseljima širilo i stvaralo sve više otpadnih voda koje su prečišćavane ali nedovoljno. Bilo je i fabrika koje su u velikom delu zagađivale reku (Kožara, Gradac, Srbijanka i druge) i sve je to uticalo na kvalitet vode u Kolubari. Nije više važila ona narodna izreka da: kada voda pređe preko 9 kamenova postaje čista. Naravno, to se odrazilo i na kvalitet vode u lajkovačkom ataru. Jednostavno iščezle su ribe koje su zahtevale čistu vodu, nestalo je rakova… Umesto njih pojavio se skobalj koga je ranije bilo malo i koji je živeo i u prljavim vodama. Pojavili su se i ribolovci koji su počeli pecati samo skobalja. Zanat su naučili od Čačana čija je Morava bila ranije zagađena pa su imali priliku da godinama pre toga pecaju tu vrstu ribe. Mi, Lajkovčani smo do tada samo gledali ogromne skobalje koji su se belasali na maloj dubini najčešće iznad brodova i za naš pojam bili neuhvatljivi. Jednostavno nisu grizli ni jedan naš ponuđeni mamac. Kada su Čačani došli mnogi su ih krišom gledali kako hvataju velike količine skobalja, a gosti su bili korektni pa su pojedincima koji su im se podvukli na neki način pokazali kako se peca skobalj. Brzo se to proširilo pa su i Lajkovčani postali eksperti i sada ih ima dosta koji pecaju samo skobalje čak i u zimskim uslovima. Kasnije je Kolubara regulisana, ispravljena i sa obadve strane urađeni nasipi pa je postala dosta pliča i brža. Praktično su uništeni ribolovački tereni sa vrbama oko toka reka i ogromnim okapinama ispod žila tog rastinja gde je krupna riba najviše boravila. Tada su Lajkovčani pecali u drugim manjim i velikim rekama, Ljigu, Ribnici, Gradcu, Kacapi ali i u Drini, Savi i kasnije na Dunavu.
Mnogi pecaroši na brzo pecanje otkrili su nove terene za klena. Išli su vozom do Malog Borka dok Kolubara nije i tu regulisana i gde je izvršena devijacija zbog proširenja rudarskog kopa, a onda do Brgula, pa pešice preko Poljana do reke u atarima sela Stepojevac, Konatice i Draževac. Naravno kasnije se išlo i kolima preko Stepojevca. E, tu je Kolubara bila ona naša prava iz sretnih vremena sa onim poznatim meandrima, bržajama i tišacima. U tom delu retko ko je pecao klena pa smo mi hvatali ogromne količine. U početku smo sve ispod 200 grama vraćali u vodu. Bilo je tu kilaša ali i većih primeraka. Nažalost i tu se situacija promenila. Na pojedinim mestima, a pogotovu odmah ispod železničkog mosta u Stepojevcu počeli su ispuštati vodu koja je imala braon boju ili boju vode u kojoj kao da su oprane šoljice od kafe. Do mesta gde se ta voda ulivala bila je bar na oko čista voda a onda u tom ušću dizala se ogromna pena visoka i po nekoliko metara. To je bio znak da se u čistu uliva prljava voda ispod tog ušća sve do Obrenovca i Save voda je bila takve boje. Na klenovima su se pojavile fleke iste te braon boje pa smo odustali i od tih terena.
U novije vreme, jedan deo leve i desne obale Kolubare, između pepljevačkog i čačanskog (gvozdenog) mosta, uključujući i deo oko Jolića vodenice, podeljen je na oko 170 jednakih placeva sa obe strane reke i ustupljen zainteresovanim Lajkovčanima, Lazarevčanima, Ubljanima i drugima bez naknade i na duži period. Jedini uslov za dobijanje parcele na korišćenje je da korisnik mora u nekom periodu napraviti objekat. Do sada ih je napravljeno preko 140. Kako nazvati taj objekat – sojenica, vikendica, koliba ili magaza!? Po „građevinskim uslovima“ podignute su najmanje 1 metar od zemlje, pa su po tome sojenice, a u vreme poplava su iznad vode. Mnogi tu provode vikende, pa se može nazvati i vikendicom. Nema struju i gradsku vodu, nije određeno sa čime je treba pokriti i od kakvog materijala napraviti, pa zbog toga pojedine liče i na kolibe. U najvećem broju su to stare magaze dovezena iz okolnih sela i adaptirane za ovu namenu. Ima i prelepo napravljenih u modernom stilu, ali malo odudaraju od okoline.
Bilo kako bilo, mnogi su zaljubljeni i taj deo reke i u svoje objekte, ma kako ih zvali, pa najveći deo slobodnog vremena provode tu, na reci. Svako ih uređuje na svoj način. Ukrašava cvećem, mobilijarima u etno stilu i na druge načine što zavisi od mašte vlasnika. Na vratima jednog pomoćnog objekat piše CLOS@. Duhovito! Svuda okolo su velika stabla, najčešće topole i jasike, poneki beli jasen i dosta vrba. Pojedina mesta, između debelih stabala su vrlo pogodna za postavljanje mreža za odmor-ležaljki koje u tom hladu imaju optimalnu funkciju. Put kroz vikend naselje je presut i okolo postoji ulično osvetljenje. Ima i nekoliko klupa za predah šetača gde žubor vode preko prelivne brane deluje opuštajuće. Najveći deo korisnika tih objekata su ribolovci kojih ima u svako doba dana.
Udruženje penzionera „Kolubara“ iz Lajkovca je iz svojih sredstava i uz akciju članova napravilo veoma prijatan kutak, sa stolovima za oko 50-ak svojih članova. Tu često organizuju izlete, sa razlogom ili bez, pripremaju ručkove u svojoj režiji i dele troškove. Postoji i veliki ozidan i lepo osmišljen roštilj. Svako ko želi može to mesto koristiti za neka grupna okupljanja. Dovoljno je samo da se jave predsedniku Mići Bojičiću i da iz sebe ostave sve čisto kako su i našli. Preko reke je plaža i Jolića vodenica, a ima i dubine u reci gde se može plivati do 700-800 metara. Kada su državni ili pojedini verski praznici najviše ljudi je na reci pa taj deo Kolubare kao da je usred velikog požara, jer se na sve strane lože vatre za roštilj, a na mnogo mesta se okreće, a rade i mangala. Proslave matura okupljaju veliki deo omladine pa se na tom prostoru čuje muzika sa svih strana. Ceo taj deo, na samoj reci ukrašavaju rode, čaplje i druge neobične vodene ptice koje su redovni gosti a gde se hrane belom ribom.
Prvi plac na levoj obali Kolubare od Pepeljevačkog mosta koristi Moto klub „TNT“ gde su napravili par objekata i gde se često okupljaju sa bajkerima iz drugih opština, a gde ih bude i preko stotinu. Imao sam priliku da sve to vidim u nedelju 17. aprila ove godine i sve mi je to delovalo impozantno. Korišćenje ovog kampa je takođe besplatno što se može videti i na izloženoj tabli kluba. Na tom prostoru jednom godišnje održava se i takmičenje u pečenju prasića.
I lovci imaju svoj objekat gde se tradicionalno održava takmičenje za „Zlatni kotlić“. Već sam napomenuo da Turistička organizacija organizuje svoje takmičenje pod istim nazivom ali u drugom terminu. Broj prijavljenih ekipa za takmičenje varira od 25 pa do preko 50. Najbolji budu nagrađeni vrednim nagradama.
Širi prostor oko vodenice, odnosno nasip sa leve i desne strane reke između dva mosta (Pepeljevačkog i Čačanskog-gvozdenog) je najidealniji za šetnje po čistom vazduhu, pogotovu u vreme kada počinje grejna sezona i kada se u varoši oseti aero zagađenje.
Još 66 sličnih priča možete naći u novoj knjizi koja je izašla iz štampe i sadrži 400 strana sa 400 fotografija starog Lajkovca koje prate tekst. Knjiga je u čvrstom povezu i sa lepo dizajniranim koricama koje je radio poznati dizajner Duško Arsenić. Može se kupiti u knjižari na staroj pijaci i kod autora. Cena je 1000 dinara.
