Piše: Toma Petrović
Tekstovima u rubrici Uspomene na stari Lajkovac, kao i u objavljenim knjigama o starom Lajkovcu, obuhvatio sam, između ostalog, dosta starih, poznatih Lajkovčana koji su obeležili to vreme. Za te priče dobio sam dosta pozitivnih komentara, ali ima i primedbi zašto nisam pisao o nekim ličnostima koje su po nekima zaslužili da nađu mesto među već opisanima. Tako mi je kritika upućena zašto nigde nisam pisao o Tomi Buljeviću. Moj odgovor je bio da imam prilog na portalu Lajkovac na dlanu o Lajkovcu i Lajkovčanima iz tih tih prošlih vremena jednom u 15 dana ili dva puta mesečno. Jednostavno, ne dođu na red.
Tomislav Buljević, zvani Tobdžija ili Todža, rođen je 27. decembra 1939. godine u Lajkovcu, ponzionisani pukovnik. Otac Trifun iz sela Novaci, sada opština Muškovci na Zrmanji u blizini Obrovca, i majka Ivanka ili Lajkovčanima najpoznatija kao Ika iz knjižare, dev. Jančić, rođena u mestu Ostros, opština Bar, Crna Gora. Todža je odrastao tokom okupacije u Lajkovcu u centru varoši i igrao se sa ostalom decom tih dečijih igara. Dosta vremena provodio je na jednim oštećenim bornim kolima koja su Nemci rashodovali i gurnuli u kanal između ograđene livade Aleksandra Radovanovića Drpe na mestu gde je kasnije napravljena železnička zgrada kod propusta ispod glavnog puta koji je izlazio na mestu gde su godinama rasle dve žalosne vrbe. Žalosne vrbe je posadila Zorka Teofilović ispred svoje kuće. Zorka je imala šest ćerki pa su i njih prozvali žalosne vrbe.
Druga kuća do Zorke bila je kuća Sretena Boškovića, Roma, koga su zvali Puća-Baja. Stanovao je u neposrednoj blizini rashodovanih borbenih kola i dugo razmišljao šta bi od njih moglo da se iskoristi. Ta kola su sa prednje strane imala dva velika točka sa punjenim i ne tako tvrdim gumama, a sa zadnje strane imale su vučne gusenice. Puća je odsekao parče te gume sa točka i odneo u Ložionicu. Tamo su uspeli na naprave izuzetno kvalitetnu i pravilnog oblika loptu koja je fantastično odskakala i bila je neuporedivo bolja od krpenjača za kojima su deca jurila pre Pućinog izuma. I onda je Pući krenulo. Napravio je veliku količinu tih lopti koje je prodavao i na kraju poklanjao deci koja nisu imala novca, tako da je svako dete koje se zanimalo za fudbal imalo tu loptu. Puća je to radio sve dok nije potrošio gume sa oba točka. Znači veliki deo vremena proveo je pored tih borbenih kola. Zajedno sa njim bilo je i dosta dece koja su se igrala na kolima na kojima su bili rashodovani mitraljez i top. Za topom je najčešče bio Toma Buljević koji je stanovao preko puta i Puća mu je rekao: Mali ti ćeš kada odrasteš biti tobdžija. Ostala deca su se smejala i Tomu su prozvali Tobdžija, a bliži prijatelji zvali su ga Todža od tada pa do kraja života.
Foto: Miodrag Mile Likušić, Tomislav Buljević Tobdžija i Živorad Žika Kitanović 1998. godine
Todžin otac Trifun iz okoline Obrovca, bio je žandarm i kada je počeo rat mobilisan je u partizane. Pripao je jednoj jedinici koja je bila stacionirana na relaciji Slovac–Murgaš. Sem jedne akcije kada su partizani od Jolića vodenice napali Ložionicu i Železničku stanicu sa svim železničkim instalacijama, oštetili ih da ih Nemci ne bi koristili i zapalili žandarmerijsku stanicu, drugih aktivnosti nije bilo. Tog, 14. avgusta 1941. godine u ranim jutarnjim časovima razbežali su se Nemci i žandarmi koji su preživeli u toj partizanskoj akciji. Bežali su prema brdu, preko Rubribreze i Nepričave i dalje prema Stepanju i putu od Slovca prema Ubu. Tu ih je sačekala jedinica, u kojoj je bio i Trifun, i na tom putu otvorila vatru na njih. Ponovo su se povukli prema Lajkovcu gde je partizanska akcija već bila završena. Drugih aktivnosti jedinica nije imala sem kontrole tog puta pa je Trifun pitao i dobio dozvolu da ode na par dana da obiđe ženu koja je bila pred porođajem i dvoje dece. Poverio se jednom Lajkovčaninu kojeg je poznavao i u koga je imao poverenja jer je i on pre ratа bio žandarm. U tom razgovoru je rekao da ova jedinica nema nekih aktivnosti sem pomenute kontrole puta i da smatra da su četnici u tom trenutku bili aktivniji, da će se pre upustiti u borbu sa Nemcima i da je razmišljao da ode u Bogovađu da se prijavi u četničku jedinicu vojvode Kamenice koja je trenitno bila tamo. Taj njegov „poverljivi“ drug ocinkario ga je kod komandira jedinice i još malo „dosolio“ rekavši da će Trifun ujutru napustiti jedinicu i preći u četnike. Kada je Trifun, da bi što više vremena proveo sa porodicom, rano ujutru, pred svanuće krenuo u Lajkovac na biciklu koji je još kao žandarm koristio, neko ga je iz kukuruza samo jednim metkom pogodio u leđa i usmrtio. Bilo je to 21. oktobra 1941. godine. Ika je rodila Miru i u tom šoku ostala je bez mleka. Sreća da je Božica Marković imala sina Branka koji je takođe bio odojče, rođen iste godine pa je Božica dojila i Miru. Znači Branko i Mira su bili brat i sestra po mleku.
Foto: Mira Buljević i Branko Marković, sestra i brat po mleku, kao tnejdžeri
Taj koji je ocinkario Trifuna, posle rata se teško razboleo i pred smrt dugo imao nesnosne bolove. Molio je Iku da mu oprosti da bi mogao da umre. Ika nije htela ni da čuje jer je njeno troje dece napravio siročićima, pa je umro u najvećim mukama. Ika je kao samohrana majke troje dece uspela je da ih prehrani tokom okupacije kada su stanovali kod Živojina i Milana Gligorijevića. Najduži period stanovali su u prizemlju spratne zgrade Bože Petrovića, zvani Žolja, kod stare pijace. Iku su zaposlili u knjižari koja je konfiskovana od Žarka Praštala i pripala „Pobedi“ i tu je radila do penzionisanja. Ta knjižara, koja je bila pored apoteke, snabdevala je školskim knjigama i priborom mnogo generacija. Ika je bila jedna fina i skromna žena.
Foto: Tomislav Buljević Tobdžija levo i Žika Petrović Đurinac. Između njih je njeno veličanstvo, lopta koju je pravio Sreten Bošković – Puća. Za razliku od krpenjače koja gde padne-tu ostane ova je fantastično odskakala
Tomislav je završio malu maturu u Lajkovcu, kasnije podoficirsku školu odsek artiljerije u Zadru i radio u Rumi kao komandir tenkovskog voda dugo vremena. Voleo je fudbal i kao dobar fudbaler igrao je za lokalni klub Sloven. Bio je glavni igrač u Slovenu kada je počeo profezionalizam u fudbalu pa je uprava Slovena ponudila da mu nešto plati, kupi ili učini. Toma je rekao da ne treba ništa da plate jer je fudbal voleo i igrao iz ljubavi, ali im je napomenuo da bi možda mogli da ga upišu vanredno u gimnaziju. Oni su to rado prihvatili i upisali ga u jednu grupu koja je već pohađala prvi razred gimnazije u takozvanoj večernjoj školi kako se to tada zvalo. Todža je marljivo učio jer je imao cilj u životu i završavao je dva razreda za godinu. Posle dve godine kada je završio gimnaziju odmah je upisao Vojnu akademiju u Beogradu. Sa diplomom gimnazije preskočio je uvodni deo tog opšteg obrazovanja, kao i drugi kadeti koji su završili gimnaziju, i prešao je odmah na stručne predmete. Ti stručni predmeti su mu ležali jer je završio podoficirsku školu artiljerije i imao već dosta prakse. Na pojedinim praktičnim predmetima bio je bolji od predavača. Lako je završio akademiju i kao pitomac dobio prekomandu u Požarevac. I u Požarevcu je igrao fudbal za Mladi Radnik dugo godina, bio je stub odbrane i veoma omiljen centarhalf o kome se dugo pričalo. U Požarevcu se i oženio sa Ljiljanom koja je bila sekretarica Vlajka Stojiljkovića u to vreme predsednika opštine Požarevac. Ljiljanin školski drug bio je Slobodan Mićić, vlasnik turističke agencije Kontiki. Sa Ljiljanom, koja je bila ćerka starog, uglednog požarevačkog pekara, imao je ćerku Kaću i sina Vladimira. Iz Požarevca, gde je bio a nekoj visokoj komandnoj dužnosti prešao je na kratko u Smederevo a onda u Generalštab VJ na mesto komandanta tenkovske brigade.
Svi njegovi savremenici i drugi koji su ga poznavali jednoglasni su u tome da je Todža bio izuzetno dobar čovek. Hteo je svima da pomogne, pogotovu Lajkovčanima. Kada se razbolela Perka Marković, majka njegove školske drugarice Nade Šilje i baba po majci Dragana i Dula Savića, kojoj je bio potreban lek koji joj život značio, Nada je tražila po svim apotekama ali taj lek nigde nije mogla da nađe, u celoj Srbiji. Kada su već izgubili svaku nadu Šilja se setila svog školskog druga. Zvala ga je telefonom da ga ne ometa u Generalštabu i obratila mu se za pomoć. Todža je to shvatio veoma ozbiljno i preduzeo sve mere. Na svu sreću taj spasonosni lek je vrlo brzo našao u njihovoj vojnoj apoteci i po kuriru poslao baba Perki u bolnicu u kojoj je ležala u Beogradu. Sve je to trajalo nepun sat.
Početkom 90-ih godina prošlog veka zbog nekih mimoilaženja u političkim stavovima, kada je već ispunio uslove podneo je zahtev za odlazak u penziju. Bio je odlučan i otišao tih par meseci ranije sa činom pukovnika. Tako je naš Lajkovčanin izgubio čin general-majora koji bi verovatno dobio odlaskom u redovnu penziju. Umro je u Beogradu, na Vidikovcu (Labudovo Brdo), 10. aprila 2019. godine a supruga Ljiljana nešto kasnije. Ćerka Kaća je advokat u Beogradu. Sin Vladimir ostao je da živi u Požarevcu.
Izašla je iz štampe moja nova knjiga „STARI LAJKOVAC – u slici i reči“. Na 150 strana formata 21-28 cm sadrži oko 470 fotografija starog Lajkovca i Lajkovčana sa detaljnim opisom svake fotografije. Pojedini opisi su veoma opširni i sadrže čitave manje priče. Može se kupiti u knjižari na staroj lajkovačkoj pijaci po ceni od 800 dinara i poručiti kod autora na telefon 0641439199 (Viber, WhatsAP) u na e-mail adresu.
petrovictoma@yahoo.com
