Piše: Toma Petrović
Lajkovac je u svojoj relativno kratkoj istoriji preživljavao faze uspona ali i bolnih padova. U Prvom svetskom ratu bio je sa Kolubarskom bitkom u žiži događanja. U decembru 1914. godine bio je na puškomet od mesta gde je vođena glavna bitka kada su Austrougari potučeni do nogu i proterani iz Beograda i Srbije. Narod iz lajkovačkih sela bio je prinuđen da u toku te teške borbe napusti svoje kuće i pobegne na sigurnije. Jabučani su, npr. mahom išli u sela iza Lazarevca, Trbušnicu i druga. Kada su se vratili krajem decembra od pojedinih kuća ostali su samo zidovi. Stoka poklana, drva, ograde i tišljeraj Švabe su ložile na sred odžaklija jer je bilo hladno, sredina decembra…
Već u avgustu 1915. godine ponovo su se začule ratne trube sa Dunava i Save. Austrougari i Švabe krenule su da iskale svoj bes zbog poraza koje su prethodne godine doživeli na Ceru i Kolubari. Naravno, po tradiciji, uključili su se i Bugari sa leđa, od istočne granice. I šta je ostalo? Da se proređena i iscrpljena srpska vojska prethodnim ratom počne povlačiti na jug i povede sa sobom stare i izmučene, mlade i neiskusne. I kralj Petar je krenuo sa njima. Posle službe u manastiru Gračanica, dugog pešačenja i hladnih kiša na vratima Albanije sačekao ih je sneg… Jedan deo preživeo je tu albansku golgotu a veliki broj je ostao u gudurama Albanije… Među pristiglima u Grčku, pored onih koji su završili u plavoj grobnici, bilo je dosta bolesnih i iscrpljenih. Mnogi su prebačeni u francusku bazu Bizerta na severu Tunisa, a neki najteži bolesnici i deca u Francusku. U Bizerti su se oporavljali i pripremali za proboj Solunskog fronta.
Mnogo lajkovačkih momaka se nije vratilo kućama. Negovan Grujičić sa suprugom Nikolijom Ivković iz Rubribreze, pored Miladina zvanog Pajica imao je sinove Petronija, Milorada i Nikolu. Negovan je sa sinovima Petronijem i Miloradom bio učesnik Solunskog fronta. Svi su poginuli. Nažalost i Nikola je kasnije poginuo na pruzi ispred kuće jedinog preživelog brata Miladina.
Četiri brata Jevtića iz Donjeg Lajkovca pošla su u povlačenje preko аlbanskih planina. Tri su poginula, samo je Dušan stigao do Krfa. Veoma iscrpljen i bolestan, prebačen je brodom u Bizertu, a odmah potom u Francusku na lečenje. Bio je otac Srbe, odnosno deda Boke Jevtića. Naveo sam samo dva od mnogih slučajeva u kojima se Lajkovčani nisu vratili sa tog puta smrti.
Prilikom povlačenja iz Lajkovca Austrougari su poneli sa sobom što se moglo poneti, a uništili sve što se moglo uništiti. Posebno veliku štetu napravili su na železnici. Srušili su most na Kolubari, buzometar, onesposobili okretnicu, kompletan sistem vodonapajanja lokomotiva i druge objekte.
U prvim posleratnim danima poslove oko oporavka železnica vodila je Vojno-železnička inspekcija vrhovne komande sa inženjerskim jedinicama. U njihovom sastavu bili su gotovo svi inženjeri srpskih državnih i privatnih železnica. Od 1919. godine te poslove je preuzela Direkcija za izgradnju železnica. Konačna popravka svih uništenih i oštećenih železničkih objekata završena je krajem 1924. godine.
Lajkovac se posle toga malo oporavio, krenuo sa izgradnjom, izgrađena železnička kolonija i počele sa izgradnjom dve stambene zgrade, a onda je došao 6. april 1941. godine. Opet Švabe. Krenule žestoko sa stotinama bombardera, kao da su hteli da osvoje ceo svet. Lajkovački železnički čvor bio im je veoma bitan jer je na pruzi Beograd-Sarajevo-Dubrovnik koja je bila žila kucavica kako za prevoz ljudstva i opreme, tako i za privrednu eksploataciju okupiranih područja. U Lajkovcu su imali jedinicu koja je sve to čuvala, pa su napravaili garnizon pored Sokolane na livadi koja je najvećim delom pripadala Đorđu Đoki Simiću iz Rubribreze, a na mestu gde je kasnije bio i naš garnizon. Na ulazu u Lajkovac ispred nemačkog garnizona napravili su zapreke od greda i bodljikave žice tako da niko nije mogao ući sa zaprežnim vozilima a da ne bude pretrešen. Po pretresu nemački stražar bi pomerao zapreku i propuštao zaprežno vozilo. Nemci su pravili vrlo kvalitetne barake od građe koju su oduzimali pojedinim Lajkovčanima, pa su npr. od Steve Likušića oduzeli najkvalitetniju građu koju je pred rat spremio da gradi kuću. Za to je dobio overenu potvrdu od nemačke komande sa tačnom specifikacijom šta su mu sve oduzeli sa procenom stručnjaka koliko to vredi, a bilo je dosta kubika i mnogo je vredelo za te uslove.
Foto: Procena vrednosti oduzete građe od Stevana Likušića za izgradnju nemačkog garnizona na Simića livadi. Građa je oduzeta u maju 1941. a procena na osnovu spiska napravljena 28. maja 1942, godine. Tačno posle godinu dana. Naravno, to nikada nije plaćeno.
Naravno, nikada mu to nije vraćeno ni plaćeno, i ne samo njemu. Uzimali su i šumu pojedincima, stoletne hrastove, i strugali u vrlo kvalitetnu dasku. Kada su se Nemci povukli iz Lajkovca 16/17. septembra 1944. godine, nažalost, građani i oslobodioci sve su to spalili iako je moglo da se koristi za našu vojsku ili bar za ogrev ratom osiromašenog stanovništva. Na tom mestu kasnije su sazidane namenske zgrade od čvrstog materijala pa je nastao garnizon naše vojske. U Železničkom domu bila je nemačka komanda i još mnogo lajkovačkih kuća koristili su u početku rata za smeštaj komandanta, oficira, kuhinje i za druge potrebe. Držali su se tog glavnog zadatka-obezbeđenja stanice i pruge. Imali su blindirani (pancirni) voz koji je saobraćao od Beograda do Užica. Nije prošlo ni tri meseca od okupacije, već 11. jula 1941. godine izvršen je prvi ustanički napad na pruzi Lajkovac-Valjevo, između Divaca i Iverka. Od tada su diverzije na prugama našeg kraja bile sve češće uprkos odmazdi okupatora. U cilju onesposobljavanja železničkih postrojenja izvršen je napad na Lajkovac od strane boraca Valjevskog NOP odreda u zoru 14. avgusta 1941. godine, premda ima i kontradiktornih datuma u nekim dokumentima a i na spomen ploči na Jolića vodenici odakle je krenuo napad. U izjavi svedoka, očevidaca i učesnika pomenutog događaja piše da je taj napad izveden 14. avgusta u ranim jutarnjim časovima. To je bio prvi oružani napad na Nemce na teritoriji Srbije i mnogi smatraju da je taj datum trebalo označiti kao Dan ustanka u Srbiji, a ne onaj napad na vašaru u Beloj Crkvi gde je brat ubio brata. Posle ovog napada naređena je odmazda prema Lajkovčanima, gde je po principu sto za jednog ubijenog Nemca trebalo ubiti 100 stanovnika. Međutim, apotekar Andrija Kuznjecov u čijoj je kući stanovao komandant varoši uspeo je ubeđujući ga celu noć da odustane, i pored više komande, da to ne učine. Taj komandant bio je pacifista i svirao violinu, pravdao se Andriji da on nije došao svojom voljom da ratuje u Srbiji već da je primoran, a u suprotnom cela familija bila bi mu pobijena. Prilikom saslušanja zarobljenih Lajkovčana pri čemu je kao tumač prisustvovala poznata Fišerka koja je dosta uticala da se ne izvrši egzekucija tvrdeći da u tom oružanom napadu nisu učestvovali Lajkovčani. Govorila je da bi time ugrozili i funkcionisanje železničkog saobraćaja jer su na spisku za likvidaciju bili mahom železničari. Kao taoci bili su zatvoreni članovi opštinskog odbora koji su kasnije pušteni.
Prema stanovništvu Lajkovca Nemci su bili, ako se uopšte tako može reći, korektni, bavili su se svojim osnovnim zadatkom očuvanja železničkog čvora i pruga na području Lajkovca. Jedno od retkih zlodela što su počinili na našem području je što su iz pancirnog voza 1941. godine ubili Nikolu Pantelije Bajića koji je na nekih 200 metara od pruge čuvao stoku pored bubanje na livadi zvana „Petlara“ kod Bajića zabrana. Nikola je imao 34 godine i za sobom je ostavio suprugu Ružicu od Uroševića iz Malog Borka, sina Miodraga i ćerke Živanku, Radojku i Prodanu.
Pred kraj rata, 16. septembra 1944. godine u popodnevnim časovima, kada su se, opet na Kolubari kod Jolića vodinice, okupili borci Kolubarske čete, valjevskog NOP odreda sa namerom da sutradan 17. septembra izvrše napad i oslobode Lajkovac. Tog dana u popodnvenim časovima otišla je delegacija predvođena Franjom Zemanom na pregovore kod komandanta nemačke ORTS komande. Rekli su mu da se za ujutru rano priprema veliki napad na Lajkovac od strane partizana i da ne bi ginuli i jedni i drugi predlože mu da se oni u večernjim časovima spakuju i sa kompletnim ljudstvom odu prema Obrenovcu kao i da će im uvesti poseban voz za tu evakuaciju. Nemci su to rado prihvatili i oko 22 časa napustili Lajkovac bez borbe, a sutradan, 17. septembra u Lajkovac su ušli oslobodioci bez ispaljenog metka.
Odmah posle rata Lajkovac je odavao jednu veoma sivu sliku. Nekoliko fijakerista ispred železničke stanice koji su razvozili putnike po okolnim selima, par kafana i prodavnica. Međutim, uporedo sa razvojem posleratne zemlje razvijao se i Lajkovac.
Poučena iskustvom iz Prvog i Drugog svetskog rata kada su porušeni drumski i železnički mostovi na Kolubari što je dosta otežalo prelazak vojske, Jugoslovenska narodna armija osnovala je garnizon gde je u početku bio inženjersko-pontonjerski puk. Radili su na obuci mladih vojnika u savlađivanju vodenih prepreka, učili ih da plivaju i skaču u vodu… Glavna obuka bila je usredsređana na podizanje pontonskih i drugih mostova. Na Đavolijoj jami na Kolubari su napravili skakaonicu od dva nivoa odakle su vežbali skakanje u vodu. U slobodnom terminu kada vojska nije imala obuku omladina Lajkovca mogla je nesmetano da koristi tu skakaonicu koju su žargonski zvali trambolina. Bila je od drveta i koristila se par godina. Ispod Jolića vodenice na jazu vojska je napravila drveni most kojim se prelazilo do ade. Da ne bi svakodnevno odlazili na Kolubaru radi tih svojih obuka na vodi koristili su jednu veliku baru od koje su do izgradnje savremenog stadiona bili ostaci u gornjem desnom uglu igrališta gde je bio i jedan jasen na koji su se deca pela da bi gledala utakmicu. Bara je bila dugačka oko 20 i široka 7-8 metara i kasnije je zasuta. Obala je bila obrasla barskim biljkama bakicom, sirkom i gustim šibljem, a bara puna žaba i zmija belouški. Na obalama bare postavili su drvene pilone a preko njih razapeli dva debela užeta (čelične sajle) i na to okačili preko alki platformu na koju je moglo stati nekoliko vojnika a onda su sa tom pokretnom platformom prelazili sa jedne na drugu stranu, kao forsiranje reke. Iza te bare bila je jedna još veća površinski, razuđena, ali dosta plića pa preko leta kada su velike vrućine ponekad bi presušila. Starešina te jedinice bio je major Jorga koji je kasnije u obuci nesretnim slučajem izgubio jedno oko priliko miniranja jasena u gornjem delu garnizona. Naime, jedna eksplozivna naprava je zatajila pa je on, da ne bi slao vojnika, krenuo prema jasenu kada je sa zakašnjenjem nastala eksplozija pa je jedno parče drveta pogodilo Jorgu u oko.
Foto: Defile kamiona Ševrolet i GMC (dži-em-ci)popularno kod nas nazvanih Džems
Motorna vozila u oružanim silama prvi put su korišćena na vojnim manevrima u leto 1901. godine u zapadnoj Pruskoj, dok je motorna vozila u ratu prvi put koristila Rusija 1905. godine. U Srbiji je postupak uvođenja motornih vozila pokrenuo pukovnik Damjan Vlajić koji je 1906. godine bio predsednik srpskog artiljeriskog komiteta za nabavku novih topova. Ovaj visoki oficir je ministru vojnom uputio samoinicijativno širi referat o potrebi dopune naoružanja i modernizacije. Pozivajući se na činjenicu da su u svim naprednim armijama usvojeni kamioni, ukazao je da je zbog slabo razgranate železničke mreže i oskudicom u zaprežnim sredstvima, taj napredak tehnike srpskim snagama bi dobro došao. U teškim godinama koje su sledile, motorni prevoz je u mnogome olakšao pitanja manevarskih sposobnosti, dopremanja, prevoza ljudstva i vojne opreme.
Foto: Dodž proizveden 1941. godine dobijen kao vojna pomoć posle Drugog svetskog rata
Najveći posleratni uspon saobraćajna služba doživela je 1955. godine kada je formirana Saobraćajna uprava sa svim granama saobraćaja.
U Mučićima kod Rijeke bio je nastavni puk sa nekoliko bataljona, a putno-eksploaticioni bataljon premeštan je iz Ljubljane u Lajkovac i smešten u već postojeći garnizon sa velikim prostorom i potrebnim objektima. U Lajkovac je premešten i veliki broj vozila, pretežno kamiona GMC (Džems), Dodge (Dodž) i Ševroleta dobijenih od Zapada kao vojna pomoć, uglavnom od Amerikanaca koji su napuštali pojedine baze u Evropi posle završetka Drugog svetskog rata. Dosta američkih kamiona posle rata bilo je stacionirano na skladištu u Austriji gde su naši, pored tih koje su dobili kao pomoć, kupili izvestan broj i dovezli Dunavom iz Austrije. Bili su veoma očuvani i vrlo malo su prešli jer uglavnom u toku rata nisu angažovani i korišćeni. Stigli su iz Amerike brodovima na Siciliju odakle su prešli na kopno i uglavnom bili stacionirani u amaričkim bazama po Evropi. Od te silne američke mašinerije koja je stigla u Italiju 1943. godine najbrže su zastarevali i rashodovani avioni, a bilo ih je na stotine. Onda su Italijani jeftino kupovali te avione, seckali i prodavali na otpadima kao aluminijum. Jednom od tih visprenijih Italijana palo je na pamet da točkove od aviona koji su bili potpuno novi kupi i počne da proizvodi Vespe na koje je ugrađivao te avionske točkove. Vespe su postale hit, ne samo u Italiji već u celoj Evropi i šire. Naročito su bile popularne kod žena jer se nisu jahale kao motocikli, a mogle su da ih voze i u suknjama. Džipovi koji su dodeljeni Jugoslovenskoj narodnoj armiji posle rata u vidu tehničke podrške Amerikanaca korišćeni su uglavnom do početka 70-ih godina a onda ih je vojska rashodovala i davala na otpad. Mnogi ljubitelji oldtajmera kupovali su ih, sređivali i registrovali na civilne tablice. Jedan od njih je i bivši vojni komentator i kasnije ambasador Srbije u Rusiji, sada pokojni Miroslav Lazanski.
Foto: Sređen Dodž Miroslava Lazanskog proizveden 1943. godine, registrovan na civilne tablice sa njegovim inicijalima ML
Za toliko vozila stacioniranih u lajkovačkom garnizonu otvorena je i vojna auto-škola za obuku i polaganje vozačkih ispita raznih kategorija, prvenstveno za kamione. Starešina cele auto jedinice bio je Kapić koji je kasnije kada se jedinica rasformirala prešao u Mostar.
Za obuku i polaganje vozačkih ispita vojska je uredila specijalni poligon-autodrom koji je imao kolovoz od šljake iz lajkovačke Ložionice. Kada padne kiša voda se nije zadržavala već je ta podloga dobijala lepu površinu a i boju sličnu asfaltu. Autodrom se protezao iz gornjeg dela Garnizona, preko pomoćnog terena „Železničara“, koji je sada napušten i prilično zarastao u šiblje, u blizini sadašnjeg zatvorenog bazena, između njiva i livada do vojnih magacina u delu Rubribreze koji su meštani zvali Potočara i u krug nazad pored sadašnjeg novog groblja i već pomenute velike bare, pored sadašnjeg stadiona ponovo u Garnizon. Imao je nekoliko „S“ krivina i dosta pravog dela gde se vozilo brže i kočilo ispred „S“ krivina. Autodrom je bio jednosmeran i vozilo se obrnuto od kazaljke na satu. Obuka se uglavnom izvodila na američkim kamionima GMC (Dži-Em-Si, General Motors Cooperation) koje su naši zvali Džems. Tada su i pevačice u „17. septembru“ pevale: Mala moja skidaj ambalažu da uteram Džemsa u garažu, koju su uglavnom naručivali šoferi.
U sklopu Garnizona postojao je i konjički bataljon sa oko 250 vojnika i određenim brojem konja raznih rasa u zavisnosti od namene, a najviše onih za vuču koje su žargonski zvali „štajerci“, dosta tromih, debelih i širokih, nekakve čudne braon boje i žutom grivom, sa ogromnim kopitama takođe obraslih tom žutom dlakom. Išli su tromo glavnom ulicom a njihov topot stvaran udarcima kopita o lajkovačku kocku čuo se na daleko. U večernjim časovima mogle su se videti i varnice koje sevaju od tih udaraca metalnim potkovicama o granitnu kocku. Jedno vreme oko 1947. godine potkivao ih je Rade Marković, vojnik kovač koji je došao na odluženje vojnog roka iz sela Oplanić kod Kraljeva. Nikada se nije vratio u rodno mesto jer se oženio sa Dragom Pavlović i u Lajkovcu ostao do smrti. Konji su vukli najčešće karuce, ali i velika i teška kola sa drvenim točkovima okovanih debelim šinama, pokretne kuhinje ili topove. Kola su mogla poneti i preko dve tone razne robe i vojne opreme koja im je stizala železnicom. Vojska je često terala konje pored Triangle na Kolubaru da ih kupaju u letnjem periodu a i nekakvu obuku pa su dečaci iz Triangle, u fudbalu zvani „Kozaci“, koristili priliku da jašu konje do Kolubare što im vojnici nisu branili. To je trajalo dok jedan nemiran konj nije nagazio Mišu Živkovića, zvanog Mica u to vreme, u lopaticu i prilično ga povredio. Ostao mu je večno taj veliki ožiljak. Od tada im je to dečije zadovoljstvo uskraćeno.
Sa bataljonom iz Ljubljane došao je i jedan broj oficira. Ostao je u sećanju jedan sa prezimenom Delbelo i igrao je beka u Železničaru. Nije se dugo zadržao. O njemu više niko ne zna i nigde nije zapisano da je igrao za naš klub. Pored njega u Želji su igrali Jorga dok nije izgubio oko i Voja, a kasnije Krstić, zvani Krle koji je bio savezni fudbalski sudija kada se odselio za Valjevo. Te godine, 1951, 52. i 53. bile su, moglo bi se nazvati, gladne godine. Zahvaljujući Jorgi, a pogotovu njegovoj ženi mnoga deca iz komšiluka, Ivanovići, Gajići, Pavićevići i drugi preživeli su dobijajući od nje hranu. Tada su oficiri i policajci (bilo ih je dva ili tri) dobijali nekakve bonove mimo tačkica koje su svi imali i koje su služile za nabavku hrane. U pekari gde je radio Pera Ilić, preko puta železničke stanice, mogla se dobiti samo žuta proja, a malo kasnije hleb od crnog brašna i uvek su bili ogromni redovi ispred ćepenka stare pekare. To se dobijalo za karte za snabdevanje koje su su bile kategorizovane na osnovu težine posla zaposlenih i to R1, R2 i R3. Nezaposlene domaćice su imale karte sa oznakom G a deca sa oznakom D.
Jedan od najboljih fudbalera lajkovačkog Garnizona bio je oficir Živko Blagojević, rođen u Delčevu, Makedonija, 1933. godine od oca solunskog dobrovoljca Nikole. Završio je vojnu akademiju u roku. Na utakmici Garnizon-Sloboda iz Užica pobedili su sa 1:0 a Blagojević je čuvao najboljeg igrača užičke Slobode Remzu D. Nuhanovića, koji je došao iz rodnih Pljevalja gde je godinama igrao za lokalni FK „Jakić“, a pre toga odbio ponude Partizana, Dinama i Sarajeva. Na sreću, Blagojević 1954. godine dobija prekomandu u Lajkovac i igra za Želju, a nažalost samo utakmice kod kuće jer na stranu zbog službe nije mogao ići. Stanovao je kod Miše Tanasijevića i Slavka Jakovljevića. Bio je vrhunski sportista i fudbaler ali zbog obaveza prema poslu nije mogao više napredovati u sportu. Godine 1961. počeli su slati neke oficire u prekomandu što je već bila priprema za postepeno ukidanje garnizona i oficir Živko Blagojević dobio je prekomandu u Užice odakle je i došao u Lajkovac. Jednom je u „ćiri“ Velja Jakovljević, koga su ukućani zvali Prodan, dok je studirao u Beogradu, u istom kupeu sedeo sa dva čoveka koji su putovali u Užice. Jedan od njih ga je pitao: Momak dokle ti putuješ? Kada mu je Velja rekao da putuje do Lajkovca, saputnik ga je pitao poznaje li Slavka Jakovljevića. Velja mu je odgovorio da mu je to otac, a saputnik se osmehnuo i pitao: Prodane, jesi li to ti? Ispričao mu je priču o njegovom boravku u Lajkovcu kada je Velja još bio dete. Bio je to Živko Blagojević, penzionisani oficir JNA iz Užica.
Bilo je dosta oficira i podoficira ali se više niko ne seća činova a u evidencijama je to problem naći. Nekolicina je ostala u sećanju, Kadović, Kapić, kapetan Marčok Milan, Stošić, zastavnik Mitić Dimitrije Mitke, Živko Blagojević, stariji vodnik prve klase Rade Jovičić…
Nekoliko lajkovačkih devojaka se udalo za bivše vojnike našeg Garnizona, pa se npr. Nada Protić udala za Djola iz Niške Banje, Caka Radivojević za vojnika vozača koga su zvali Čutura, Olga Živomira Živkovića za Batu Šumara iz Bihaća. Neki su se oženili i ostali u Lajkovcu, Stole Lapčević sa Dušankom Ilić, Rade Marković, kovač sa Dragom Pavlović, Novka Jovanović za zastavnika Nikolu Dimovskog i drugi. Naveo sam samo nekoliko od većeg broja takvih brakova.
Sve je to trajalo do 1968-1969. godine kada je ukinut Garnizon, a i uzana pruga. Vojska je prekomandovana u Obrenovac i Valjevo, a objekti su ostali na milost i nemilost vremenu. Kasnije je nešto rušeno, građeno a sada je većim delom iskorišćen taj ogroman prostor.
Početkom 70-ih godina već ulazimo u noviju istoriju Lajkovca koju mnogi pamte, pa o tome neka pišu neke nove generacije.
petrovictoma@yahoo.com
