Piše: Toma Petrović
Sava je šesto dete Dragutina i Leposave Kostić iz sela Vlakča, kragujevačke gradske opštine Stragari u Šumadijskom regionu.
U rodnom mestu dobio je sina Dragića. Dragutin je bio železnički radnik pa je delio sudbinu vojske, učitelja i milicije da ide u prekomande po potrebi službe. Dok je bio u Skoplju rodila mu se ćerka Vladanka, u Kosovu Polju sin Milan-Dika, a ostali su rođeni u Lajkovcu gde je sa porodicom živeo do kraja života. U Lajkovcu su se rodili Toša, Leka i Sava. Četiri Dragutinova sina, Dragić, Dika, Toša i Leka igrala su fudbal za „Železničar“. Dika je igrao jedno vreme u „Borcu“ iz Čačka, a Leka, dok je bio na odsluženju vojnog roka u Nišu, za „Radnički“. Leka je na jednoj utakmici u Lajkovcu postigao tri gola i sva tri iz kornera što se više nikada nije ponovilo u istoriji lajkovačkog fudbala. Dragić je igrao u „Železničaru“ pre rata kada su pobedili „Jutu“ iz Mladenovca sa 10:0, pa je između ostalih i on dao jedan gol. Biba Maksimović je dao 4 gola. Imam isečak iz novina sa izveštajem sa ove utakmice. Predratna fabrika „Juta“ proizvodila je tkanine i ambalažu, a u to vreme najviše džakove i užad, imala je svoj fudbalski klub pod istim imenom. Drugi fudbalski klub, „Janko Katić“ iz Mladenovca bio je jači predratni klub i on je posle rata prerastao u mladenovačko „Jedinstvo“.
Vladanka je bila udata za pukovnika Spasića čiji je rođeni brat poručnik Spasić bio prvoborac po kome nosi ime beogradska Ulica Spasića i Mašere na Čukarici. Poručnici bojnog broda Spasić i Sergej Mašera iz Gorice, Slovenija, nisu hteli da predaju brod neprijatelju u Bokokotorskom zalivu već su ga uništili i potonuli zajedno sa brodom.
Sava je bio najmlađi (1933) i po mnogima najinteresantniji jer je imao poseban dar za humor i bio je jedan najduhovitijih ljudi u Lajkovcu. Kao električar radio je u Elektrotehničkoj sekciji na održavanju elektro opreme u staničnim objektima, lokomotivama, putničkim vagonima i drugim mestima gde je to bilo potrebno.
Foto: Sava (levo) sa kolegama Ratkom Adamovićem „Arom“ i Milovanom Ostojićem
Najveći deo radnog veka proveo je u Lajkovcu, a kada je ukinuta uska pruga između Čukarice i Beograda, dokle su išli vozovi i pristajali na prvom ili drugom uzanom koloseku u glavnoj Železničkoj stanici, Sava je premešten u stanicu Čukarica koju je po ovim poslovima pokrivala sekcija iz Lajkovca. Radio je u turnusu i često je putovao. Kupe u vagonu gde je sedeo uvek je bio pun i iz njega se čuo grohotni smeh gde je Sava da bi prekratio put koji je trajao dva i po sata pravio šou i svojim doskočicama i pričama zabavljao putnike i železničare.
Jednom se u tom kupeu našla i jedna pričljiva baka koja je mnoge reči izgovarala nakaradno, kao da se trudila. Ona je jedna od onih žena koje su ulazile sa cegerima na usputnim stanicama od Lajkovca do Čukarice i nosile robu, sir, kajmak, piliće i druge proizvode, uglavnom na pijacu Zeleni venac u Beograd. Voz je dolazio do Čukarice, a onda su se autobuskom linijom 34 koja je povezivala tri stanice, Čukaricu, Glavnu i Beograd-Dunav, prevozile tačno do pijace. Baka je u tom kupeu pričala neke priče, tim malo iskrivljenim srpskim, što je bilo veoma simpatično. Prisutni su se smejali do suza što joj je davalo inspiraciju. Jedini je Sava sedeo ozbiljan i kao mudruje što je baka primetila i rekla ostalima: Jedino što je ovaj momak ozbiljan. Što se ne ulegledate na njega. Imam jednu unuku koja radi u KONTRAKAZI na Umci i rado bih je udala za njega ako se njih dvoje slože. Mislila je na „Trikotažu“ Umka koja je tada bila aktuelna. Onda se Sava, onako ozbiljan, uhvatio tog izraza i stalno molio baku da ponovi gde joj radi unuka, kao nije razumeo. Prisutni su se „valjali“ od smeha.Ta ista baka našla se jednog dana na železničkoj stanici u Lajkovcu u trenutku kada je stigao mešoviti (putničko-teretni) voz iz Mladenovca i spremao se za odlazak prema Valjevu. Neki od putnika su otišli na piće u Restoraciju pošto je bilo dovoljno vremena. Ostalo je još da manevarka sa par tih putničkih vagona prebaci neki bruto na 4. i da se vrati na 2. kolosek odakle su polazili vozovi za Valjevo. U tom momentu je jedan momak, putnik koji je sedeo u Restoraciji video da voz kreće potrčao je za njim da „utrči“ u zadnji vagon. Baka koja je bila negde između 1. i 2. koloseka, „snimila“ je to a zatim digla ruku i počela karakteristično da maše momku uz reči: Neće dijete još, on to samo MARVENIŠE (mislila je manevriše).
Na železničkoj stanici Čukarica snimani su 1964. godine neki kadrovi filma „Put oko sveta“ koji je režirala Soja Jovanović. U filmu su igrali Miodrag Petrović „Čkalja“ – Jovanču Micića, Dara Čalenić – Julišku, Rade Marković – Crnogorca i brojna glumačka ekipa. Sniman je kadar kada Jovanča Micić kreće vozom iz Budimpešte gde mu se pridružila Juliška. Scene su snimane u vozu i čukaričkom tunelu gde je, kao, bilo i nekog „muvanja“ u tom mraku. Tu se pojavio Sava Kostić i kao iščuđuje se šumadijskoj nošnji koju je nosio Čkalja i mađarskoj u kojoj je bila Dara Čalenić. Ćero, kak’e su to ’aljine, gde ih samo nadje!? Gle ovog brku sa šubarom, odakle ti samo ta nošnja? A lepo ti stoji, nemoj nikad’ da je skidaš. Kada su tu na stanici u vozu „hapsili“ Batu Živojinovića koji je glumio odbeglog blagajnika koji je proneverio neki novac Sava je vikao: ’vatajte lopova, nemoj mangup da vam pobegne. Glumci su se toliko smejali da je Čkalja molio Soju Jovanović, koja je inače bila vema stroga i ozbiljna, da naprave pauzu da se i oni nekome slatko nasmeju. To je samo Sava mogao da izvede, a inače je voleo da oponaša naivnog čoveka iako je bio daleko od toga.
Foto: Sava, dole desno, sa kolegama iz lajkovačke Ložionice
Sava je bio električar, ali se nije puno mešao u svoj posao. Radio je malo i privatno instalacije sa kolegama sa posla. Jedne godine pogodio je posao da radi instalaciju na jednoj velikoj kući u Kadinoj Luci. Naravno, nije to mogao sam da uradi pa je angažovao neke Lajkovčane da mu pomognu. Kada su završili posao „palo“ je i prasence. Kasnije se pričalo da je ta kuća bliske rodbine Jelene, supruge Novaka Đokovića.
Često je gledao kako da se izvuče sa posla pa je jednog dana otišao u Železničku ambulantu i odglumio da je ozbiljno bolestan i da mu treba bolovanje. Doktorka Danilka Dovijarov dala mu je uput za specijalistu u Železničkoj poliklinici u Savskoj ulici u Beogradu. Pošao je prvim jutarnjim vozom. Bilo je strahovito hladno, kiša je padala, a kada je stigao u Beograd sačekala je košava koja šibala sa jugo-istoka. Ušao je u čekaonicu te zdravstvene ustanove gde je bilo jako toplo i prijatno. Sestra se spremala za početak smene a onda se pojavio i stariji doktor koji je par puta rekao da prednost imaju pacijenti iz unutrašnjosti. Počeli su pristizati i beogradski pacijenti, stvara se gužva. Ulazili su redom, a Sava je sedeo u toj toploj čekaonici. Prvi voz za povratak u Lajkovac već je otišao a drugi ima tek posle podne. Gleda na sat i vidi da ima još dovoljno vremena ali nema dovoljno novca da ode u neku kafanu, a i tu mu je bilo baš lepo. Kada je ostao poslednji u čekaonici, lekar je izašao i čudio se zašto ne ulazi. Po kartonu je video da je iz Lajkovca i pitao: Zašto vi niste ušli kada sam rekao da prednost imaju pacijenti iz unutrašnjosti? Sava je odgovorio: Druže doktore, lepo ste vi rekli, ali ja sam shvatio da ste vi Beograđani unutrašnjost, a mi sa strane smo iz spoljašnosti! Iako već umoran stari doktor se slatno nasmejao i rekao: Kad čovek malo bolje razmisli, da znate da ste vi u pravu. Naravno dobio je neko bolovanje jer je bio simpatičan doktoru.
Jednog leta Sava je sa bratom Lekom i njegovom porodicom išao na more u Rogoznicu gde je postojalo železničko odmaralište. Imali su neki zajednički smeštaj. Međutim, Sava se još prvo veče negde izgubio i više nije spavao u odmaralištu. Samo su ga ponekad uveče videli na korzou i to uvek sa drugom Nemicom koje su letovale u Rogoznici. Nije se javljao svojima uveče na korzou, pravio se kao da ih ne poznaje. Čak se i slikao sa par Nemica u kupaćim kostimima i poslao Dragutinu slike da tata vidi kako je i njegov sin uspešan kod žena.
Foto: Branko Marković „Bandža“, Sava Kostić i Milan Đokić „Đeka“ ispred vitlova Jolića vodenice na Kolubari
Početkom pedesetih Sava je prosio jednu Engleskinju i to pravu. Bila je gost kod Milenije Žabajke, šnajderke i tu je provela letnji odmor. Neka Žabajkina rođaka je dovela u Lajkovac. Vreme su uglavnom provodile sa lajkovačkim društvom na kupanju na Kolubari i na igrankama koje su često u toku leta organizovane u Železničkom domu. Tada u Lajkovcu niko nije znao engleski jezik. U to vreme došao je Buda Likušić iz Beograda da poseti roditelje. Buda se služio engleskim pa je posredovao u prevođenju. Pre toga boravio je neko vreme u Engleskoj. Jedne večeri Buda je na igranci svirao neki najnoviji engleski hit „Jabuke i trešnje“. Engleskinja se zapanjila i pitala gde je nabavio te note i gde je čuo tu pesmu jer je to bio hit koji se upravo pojavio u Londonu. Nedavno sam došao iz Engleske – rekao je Buda. Na Kolubari se pojavi Sava i glumi da je zaljubljen u Engleskinju. Angažovao je Budu da prevodi. Sava je bio „mrtav“ ozbiljan i glumio je kao u nekom holivudskom filmu. Izjavljuje ljubav i prosi je. Rekao je da ima ozbiljne namere i želeo bi sa njom da se oženi. Ona je bila jako dostojanstvena i ozbiljna za razliku od Nemica u Rogoznici koje su sve dozvoljavale.Ostala je uzdržana na Savina udvaranja i posle mesec dana provedenih u Lajkovcu, puna utisaka i lepo provedenog odmora vratila se u Englesku.
Lola Novaković je pevala u to vreme pesmu čiji stihovi su između ostalog bili: Kad pođeš ti u dalek kraj u Čile, u Čile … u stilu neke rumbe. Sava je to odmah prepevao: Kad pođem ja sad u dalek kraj u Čile, u Čile … a moja Leposava spremi jedno pile, jedno pile … i „turi“ u ruksak. Ili, U maloj krčmi sedi Gonzales, u gradu poznaju ga svi… a Sava sedi sam u Restoraciji, dolazi društvo i on počinje da peva – u maloj krčmi sedi Gonzulas … Možda sve ovo nije tako smešno u pisanoj formi, i ako to neko drugi izgovori ili prepriča, ali je bilo pravo zadovoljstvo slušati te njegove gegove.
Jedne nedelje pre podne dolaze u Restoraciju Jordan Živković, Nenad Erdeljanović i Kole Likušić. Svi su oni živeli u Beogradu ali su skoro svakog vikenda dolazili u Lajkovac da obiđu roditelje, da se vide i popričaju sa starim društvom jer je to u Lajkovcu bilo daleko izvodljivije nego u Beogradu. Jordan je u to vreme bio direktor „Prosvete“. U Restoraciji je već sedeo Sava kao deo inventara. Pozvao je Božu Teofilovića, konobara i rekao: Žarlov, pitaj šta će da popiju Prodanov sin, Vojin sin i Stevin sin, a meni, zna se, sok od šantelije. Boža je već znao da Sava hoće rakiju. Sava je voleo da popije ali nije bio alkoholičar.
U našoj okolini pojedinci su umesto čarapa govorili čorape, pa Sava kada sretne ili vidi Vladu Čarapića kaže: Gde si Čorapiću!?
Nemoguć je bio susret sa Savom a da se ne nasmeješ. Faca i hod su mu bili smešni. To je najbolje znala njegova generacija i mi koji smo, bar u nekom periodu, bili u njegovoj blizini. Toliko duhovitih pričica ima o Savi da bi mogla da se napiše cela knjiga. Jednostavno, Sava je neponovljiv. Duhoviti su bili i Žika Ćora, Janko Kovač, Miša Mačak, Buda Milojević, Musa Matori i mnogi drugi. Nažalost, prostor na ovom portalu je ograničen pa možda nekom drugom prilikom i na drugom mestu.
Foto: Sava Kostić, desno, i autor ove priče na ispraćaju u JNA Preše Tanasijevića „Ušonje“ 1971. godine
Sava se dugo nije ženio, a onda je kada je već bio u penziji, stupio u bračnu zajednicu sa jednom ženom koja je želela da stanuju u Valjevu. Sa njom nije imao dece. Bio je odvojen od Lajkovca i koliko su mu mogućnosti dozvoljavale dolazio je kući što mu je još više stvaralo nostalgiju. Razboleo se i umro. Sahranjen je u starom lajkovačkom groblju pored oca i majke.
Dosta priča i fotografija o starom Lajkovcu i Lajkovčanima možete naći u knjizi „Stari Lajkovac“.
