U Lajkovcu žive potomci porodice koja je tačno pre 100 godina doseljena u naše mesto. Budimir-Buda Petrović, rođen je 1898. godine u Jabučju, od oca Dobrivoja i majke Milenije. Imao je rođenog brata Marka Petrovića koji je ostao na porodičnom imanju u kući gde su rođeni, a Budimir se preselio u Donji kraj Jabučja koji još zovu Dabinac zbog Dabinog broda na Kolubari. Kuća im je iznad stare železničke stanice.
U vreme kada je postao punoletan, oko 1920. godine, u lajkovačkoj Ložinici bio je stalno otvoren konkurs za radnike pa je i Buda hteo da okušao sreću u državnoj službi. Zaposlio se u Ložionici kao fizički radnik, a onda je vrlo brzo postao ložač parnih lokomotiva.
Foto: Buda Petrović i komšija iz Triangle Prodan Živković na svadbi Budinog unuka Milana
U to vreme na prugama su bili tzv. štitni signali. Stanični skretničari imali su zaduženje da pale velike fenjere i da ih u prvi suton postavljaju na signale na sve četiri prilazne pruge kako bi mašinovođe mogle da prate signale (da li je otvoren ili zatvoren) i da postupaju po tome. Tu obavezu praćenja signala imali su i ložači. Takođe, fenjeri su pre rata bili postavljani i na lokomotive jer nije bilo interne struje.
Međutim, kada su lokomotive dobile turbine na paru i diname koje su proizvodile struju, više nije bilo potrebe za fenjerima već su imale svoje lampe i reflektore na struju. Ubrzo su i signali dobili struju pa su sa crvenim i zelenim sijalicama označavali da li je signal otvoren ili zatvoren. Pošto je vozno osoblje železnice imalo periodične pregleda gde je obavezno bio i pregled vida, ispostavilo se da je Buda daltonista, odnosno da ne raspoznaje boje. Zbog toga je skinut sa mesta ložača i postavljen na mesto potpaljivača lokomotiva, kasnije je radio na ložioničkom agregatu za struju, a radni vek završio je kao pozivar.
Foto: Sveta Petrović (sa šajkačom) igrao je u predstavi “Đido”. Na slici sa kraja 1945. godine su još: Nata i Jova Damnjanović, Dušanka Ilić, Aca Protić, Toša Kostić i drugi
Pošto je bilo dosta naporno putovati iz Jabučja na posao u Lajkovac Buda je sa suprugom Kristinom iznajmio stan kod Luke Đurovića u blizini sadašnje opštine. Kao podstanar je planirao da pravi porodičnu kuću i kupio je plac u Triangli, odmah do katoličke crkve, a tu je zemljište bilo nešto jeftinije jer je van glavne ulice i još preko pruge. U međuvremenu dobio je sina Svetislava-Svetu 1926. godine. Kada je završio kuću 1927. godine na kupljenom placu na njivi Živote Jovanovića iz Rubribreze, preselili su u novu kuću koja je bila druga u Triangli i tu je Sveta doživeo duboku starost. Dobio je sestru Nataliju koja se kasnije udala za Ratka Miletića iz sela Međulužje kod Mladenovca, kome je otac streljan u Kragujevcu, a majka umrla na porođaju. Ratko se zaposlio u Ložionici i oženio sa Natalijom 1949. godine. U braku su imali sina Radmila, zv. Rajko i ćerku Milevu koja se kasnije udala za profesora matematike Vasu Simonovića iz sela Zaton kod Bijelog Polja. Posle četiri godine, 1930. dobio je brata Petra-Peru. Odrastali su tu u Triangli i bili svedoci građenja još osam kuća u unutrašnjem delu Triangle. Triangla je bila značajan toponim Lajkovca jer su se tu račvale pruge na tri strane pa je to iskorišćeno da se napravi taj pružni trougao gde su se okretale lokomotive, po čemu je Triangla dobila ime. Kada su sastavljani teretni vozovi u Spoljnoj stanici za pravac Ljubić išli su direktno jednim krakom Triangle bez ulaska u stanicu.
Dosta dece bilo je u tom delu Lajkovca, sasvim dovoljno da se naprave dva fudbalska tima. Jedan se zvao Industrijalci, a drugi Kozaci. Tim Industrijalaca bio je sastavljen od dece ispod i oko Ložionice. U timu su bili braća Raćini-Uglješa, zv. Ćira i Pera, zatim Slavko Grujičić, zvani „Zec“ koji je imao sestru Jovanku koja se kasnije udala za limara Škembarevića doseljenog sa Kosova i Metohije. Otac Andrija koga su takođe zvali Zec, a koji je bio ložač poginuo je na lokomotivi. Kažu da je bio pod dejstvom alkohola kada se popeo na tender da nagrne uglja i ispao u nekoj krivini. Mašinovođa to nije ni video. Kada je došao u stanicu video je da mu nema ložača. Tragičan kraj, a desio se pre ili početkom rata. Deca su rano ostala bez oca i odgajala ih je majka Vukosava. U timu Industrijalaca igrao je Miodrag-Mile Lesendrić, sin iz Milovanovog prvog braka, koji je rođen oko 1930. godine i njegov brat od strica Petar, zvani Božana, otac poznatog muzičara Zorana Lesendrića – Kikija. Milov mlađi brat po ocu Dragan, dok je išao u 7. beogradsku gimnaziju branio je za FK „Bulbuderac“ čiji je trener bio čuveni reprezentativni golman Srđan Mrkušić. Školski drug mu je bio bek „Partizana“ i reprezentacije Fahrudin Jusu.
Foto: Veličko vodeničar, Burbika, sinovac Milan Petrović i rođak iz Beograda
Drugi tim, Kozaci bio je sastavljen od dečaka iz unutrašnjeg i spoljneg dela Triangle. Utakmice su igrali na velikom placu gde su braća Lesendrići napravili mlin i strugaru (na mestu sadašnje Distribucije). U timu Kozaka igrao je Pera Petrović koji je kasnije igrao i u podmlatku „Železničara“, Boba Cingerlić, Perić koji je kasnije postao mašinovođa i koji je prebačen u Kraljevo gde je vozio 01 seriju za Kosovo Polje. Bilo je više tih Perića koji su radili u Ložionici. U timu Kozaka igrao je i Miša Živković koga su u to vreme zvali Mica, onda Žic, Živadin Živković. Imali su neku staru kožu od fudbalske lopte. Za unutrašnju gumu su koristili svinjsku bešiku i kada je ubace u tu kožu neduvaju je cevčicom, a doduvavali su je tokom utakmice. Za novu utakmicu morali su tražiti drugu bešiku. Ali bilo je toga da se nađe, uvek je neko klao svinje. Kada nije bilo svinjokolja – nije bilo ni utakmice.
Foto: venčanje ispred nove crkve, Sveta kao dever Milanu limaru i Draginji, dev. Ostojić iz Strmova ispred tek podignute crkve pred Drugi svetski rat
Sveta je bio veliki šaljivdžija ali nije preterivao u tome i bio je jako odgovoran, dok je Pera bio sasvim poseban, ne samo šaljivdžija već i veoma duhovit mladić i spadalo, aktivan u svakom pogledu i u Lajkovcu nije mogla proći nikakva akcija bez njega. Svuda ga je bilo. Kada je bio mali nije znao da izgovori reč petlić, već umesto toga Pevlić pa je u ranoj mladosti dobio taj nadimak. Kada je odrastao taj nadimak su svi zaboravili i dobio je novi – Burbika po frizuri „burbiko“ koju je imao i koja je bila aktuelna u to vreme. Svi su ga znali uglavnom po tom nadimku pa pojedinci nisu ni znali njegovo pravo ime.
Foto: Korzo u Lajkovcu u sred bela dana pred Drugi svetski rat, levo je Sveta. Korzo je bio od bioskopa do Stanića kuće
Sveta je tokom rata bio šegrt u Ložionici. Neposredno po oslobođenju Lajkovca dobio je vojni poziv za popravku ošećenih delova pruge tokom rata. Kada se pripremao za teren stigne mu poziv i za odlazak na Sremski front. Posle dobijanja i drugog poziva, njegov otac Buda ode u Vojni odsek i nadležnima postavi pitanje: „Hoćete li da sina delim na dva dela – podužno ili poprečno?“ Kada su upoznali partizanskog oficira on je rekao da ide na popravku pruge uz napomenu: „Nemoj čiča da ne ode nigde !“. Mobilisani su otišli na Sremski front, a u međuvremenu je otkazana grupa za popravku pruga. Sveta je teko po završetku rata dobio poziv za redovno odsluženje vojnog roka gde je završio redio-telegrafiju u tenkovskoj jedinici u Skoplju. Kada se vratio sa odsluženja završio je kurs za mašinovođu. U početku je vozio šerpulju (serija 83) a kasnije je prešao na seriju 85 koju je dugo vozio. Ima jedna priča iz tog perioda. Naime, na dan Svetine slave Đurđevdana Sveta je morao da vozi za Beograd. U povratku je u Obrenovcu imao ukrštanje sa vozom koji je trebao da stigne iz Lajkovca. Otpravnik je pomerio Svetin voz do međika, izlazne skretnice prema Lajkovcu. Čekajući to ukrštanje Sveta se malo dosađivao a onda ugledao tek procvatali bagrem u obali uz prugu. Siđe sa lokomotive, nakida puno tog bagremovog procvatalog granja i ponesen atmosferom nedavno proslavljenog 1. maja kada su sve lokomotive bile okićene cvećem i zastavama, Sveta okiti svoju lokomotivu tim bagremom. Kada je stigao u domicilnu stanicu Lajkovac i obavio potrebne poslove oko podmirivanja lokomotive otišao je kod nadzornika da pogleda raspored za sledeću smenu. Na stolu ga je čekalo rešenje da se po kazni, na odrđeni vremenski period šalju Srneticu na zamenu. Odmah! Srnetica je bila glavna stanica na šumskoj pruzi kod Drvara i tu su mašinovođe uglavnom slali po kazni, ali bilo je, u nedostatku vučnog osoblja, i slanja u redovnu zamenu.
Foto: Pera i Radovan Tadić. U pozadini je Sveta naslonjen na ogradu između perona i restoracije. Ograda je dugo bila na tom mestu
Sveta je u periodu 1945-1947. godine igrao u pozorišnoj predstavi „Đido“ koju je par godina organizovalo Diletantsko društvo (raniji naziv za amaterska društva). Mnogi su mislili da se tako zvala i ta sekcija, međutim to nije tačno. „Đido“ je bio naziv predstave koja se igrala u Lajkovcu i u okolnim mestima. Pored Svete tu su igrali Aca Protić, glavnu ulogu, Nata i Jova Damjanović, Toša Kostić i drugi. U prilogu je fotografija sa kraja 1945. godine sa svim glumcima koji su učestvovali u toj predstavi.
U međuvremenu je mlađi brat Pera položio ispit za mašinovođu pa su onda godinama vozili istu lokomotivu 85-045 koja se sada kao muzejski eksponat nalazi u železničkoj stanici Užice. Njihova lokomotiva je bila najsređenija i u svako doba najčistija. Pera je posebno puno vremena posvećivao izgledu lokomotive. Privatno je kupovao farbu i farbao pojedine delove lokomotive da bi lepše izgledala. Perin ložač bio je Ćambez, a Svetin Milijan Ivković. Ko je bio treći mašinovođa na toj lokomotivi nije mi poznato. Imali su i konkurenciju. Slobodan Ilić je takođe održavao svoju lokomotivu i nikada se nije moglo odrediti čija je lokomotiva lepša i čistija. Bilo je to među njima svojevrsno takmičenje. U Beogradu, na Savskom pristaništu su od nekih lađara kupili brodske reflektore koji su radili sa istim naponom kao i lokomotivski. Davali su jaku belu svetlost tako da se uvek tokom noći znalo koja je lokomotiva u pitanju. Jedno vreme deljene su prelazne zastavice za najsređenije lokomotive. Jedne godine zastavicu je dobio i Biba Maksimović.
Sveta se oženio u maju 1950. godine sa Olgom rođenom 03.12.1928. godine u selu Lipovac, kod Topole od oca Mihaila i majke Radmile Avramović. U braku sa Olgom imao je dva sina, Vladetu i Milana. Vlada je napravio posebnu kuću na drugoj lokaciji gde je živeo sa porodicom, a Milan je ostao na staroj lokaciji u Triangli, gde je srušio staru Budinu kući i sebi napravio novu u kojoj i danas živi sa porodicom. Sveta je takođe imao svoju kuću u istom dvorištu gde je doživeo duboku starost i dugo godina je bio najstariji u Lajkovcu. Umro je na Badnji dan 2022. godine u 96. godini.
Lajkovčanka Milenija-Mila od oca Aleksandra Leje Grujičića radila je kao medicinska sestra-instrumentarka u bolnici “Dragiša Mišović”. Na Sremskom frontu upoznala je saborca, oficira, Čedomira Rožića sa kojim se družila i za koga se posle rata udala. Kada su se uzeli dobili su kuću na Mostaru, u ulici Vojvode Putnika 12A. Tu su dobili dvoje dece Slobodanku i Slobodana. Zbog nekih nesuglasica u braku razveli su se. Rožić je ostao sa ćerkom na Mostaru, a Mila je dobila stan u Maričkoj ulici u Rakovici. Sin Slobodan boravio je dosta vremena kod ujaka Živka Grujičića u Selu Lajkovcu gde je učio i školu. Kada je odrastao i oženio se preselio se u Vladičin Han odakle mu je žena. Umro je relativno mlad.
Pera se dugo nije ženio, a Milu je znao još iz školskih dana iz Lajkovca. Bili su na neki način i komšije samo preko pruge. Pošto je često vozio za Beograd, posle Milinog razvoda, sve češće se družio sa njom i imao je nameru da se oženi. Međutim, kada je to čuo Sveta, a pogotovu majka Kristina digli su frku i nisu hteli da čuju za taj brak. Pera je živeo tu sa njima u Lajkovcu i stalno su ga iritirale te kritike na njegov račun. Jednog dana nije više mogao sve to da sluša i 1962. godine preselio se kod Mile u stan u Beogradu. Pera je prešao i sa poslom u beogradsku ložionicu. Bio je mašinovođa na parnoj vuči, a kada su ukinute parnjače bio je do penzionisanja nadzornik lokomotiva za nekoliko zaostalih parnjača i manevarki. Venčao se sa njom, ali u braku nisu imali dece. Navodno da su mogli da imaju, ali je Pera rekao, kada nije imao do sada ne mora ih ni imati. Lepo su živeli, pa su čak napravili i vikendicu u Ćelijama, na placu koji je dobila od njene sestre. Dugo su živeli tu u Maričkoj dok Mila, koja je bila starija nije umrla, 2001. godine. Sahranjena je u dvojnoj grobnici na Orlovači gde je podignut spomenik njoj i Peri. Pera ostaje sam u stanu. I njega stižu godine pa je angažovao neku komšinicu da ga gleda i sređuje stan. Međutim, vrlo brzo se oženio i venčao sa tom mladom ženom koja se zvala Zorica. Milina ćerka Slobodanka se naljutila na njega kada se venčao pošto će po zakonu taj stan pripasti toj ženi, a ona je mislila da će, što je bilo i normalno, naslediti taj stan svoje majke. Kada je Pera umro, 2011. godine, Slobodanka nije dozvolila da se sahrani u tu zajednčku grobnicu na Orlovači sa njenom majkom, već su ta druga Perina žena i Milan, sinovac koga je Pera najviše voleo zakupili novo grobno mesto, gde su ga sahranili i podigli drugi spomenik, opet sa slikom. Retko se događa da jedan pokojnik ima dva spomenika na dve parcele u jednom groblju.
Pera se preselio u Beograd zbog ljubavi.
Foto: Lokalni voz za Obrenovac postavljen na prvom levom koloseku na Glavnoj železničkoj stanici u Beogradu sa lokomotivom serije 73 iz voznog parka Ložionice Lajkovac. U pozadini je Pošta 6.
Međutim, mi, u to vreme mladi Lajkovčani u tinejdžerskim godinama, vrlo često smo odlazili u Beograd, čisto iz radoznalosti ili da nešto kupimo, prošetamo… Na svu sreću, skoro da smo svi imali tzv. režijske karte kao deca železničara, tako da nas taj put do Beograda ništa nije koštao ili nešto minimalno. Ja sam preko raspusta koristio svako očevo službeno putovanje i sa njim u službenim kolima prevozio sam se kao “slepi putnik”. Uvek sam po tadašnjem redu vožnje imao po 3-4 sata za šetnju. Znalo se tačno kuda to šetamo po Beogradu. Voz je stajao na prvom levom koloseku, onda sa glavne stanice uz Balkansku, pa između hotela “Moskva” i “Balkan” izađemo na Terazije, na sred “kičme Beograda” (od Slavije do Kalemegdana). Pogledamo levo-desno i obično odemo na levu stranu. Pored palate “Albanija” ulazimo u Knez Mihailovu, a na samom ulazu u tu, i tada, mondensku ulicu koja je zadržala balkanski duh bila je robna kuća “Nama” (narodni magazin) koja je, koliko se sećam, bila prva robna kuća u Beogradu. Ta robna kuća postojala je i pre rata i zvala se “TA-TA” čiji su vlasnici bili Grci Stefanidis i Stefaloridis koje poznavao Lajkovčanin Steva Likušić koji je odlično govorio grčki jezik i posećivao ih. Ta robna kuća, pored Mitićevih robnih kuća bila nacionalizovana posle rata. “Nama” je ujedno bila jedna od prvih robnih kuća preduzeća Robnih kuća “Beograd”. Direktor tih robnih kuća bio je naš čovek iz Jabučja, Čeda Jelenić koji je zaposlio “pola” Jabučja, tako da kada uđete u neku od robnih kuća “Beograd” imate utisak kao da ste u Šiljagovcu (centar Jabučja). Bio je izuzetno sposoban čovek o čemu bih mogao mnogo pisati, a to je i opisano u mojoj maloj knjižici o Jabučju. Dok je on bio na čelu ovog preduzeća dotle je i poslovalo i to vrlo uspešno. Kada je on otišao, a i zbog sticanja drugih okolnosti RK “Beograd” su propale i otišle u stečaj.
Kada se uđe u tu robnu kuću sa leve strane ulaza u Knez Mihailovu u prizemlju je pored druge izložene robe bio i pribor i oprema za ribolov što je Lajkovčanima bio praznik za oči. U to vreme u Lajkovcu nije bilo prodavnice ribolovačke opreme, a Kolubara je bila puna ribe. Kada se snabdemo udicama i drugim priborom krenemo lagano uz Knez Mihailovu uz pažljivo razgledanje sve do Kalemegdana. Ko je imao više vremena išao je u obilazak ZOO vrta. U povratku drugom stranom opet do Terazija gde je “Kasina” imala ekspres restoran sa hranom koja nije bila nešto posebno skupa, a najjeftinija je bila mekika sa jogurtom koji je pravljen u “Kasini” i služen u staklenim čašama. Onda pažljivo pređemo ulicu jer nije bilo podzemnih prolaza, a gde je poznati saobraćajni policajac, u to vreme milicionar, Jovan Bulj gracioznim pokretima regulisao saobraćaj umesto semafora. Za njega se pričalo da je završio višemesečni kurs baleta u Narodnom pozorištu u Beogradu što je on demantovao i rekao da se samo bavio fudbalom i rukometom kada je bio mlađi. Početkom 70-ih godina bio je zaštitni znak jugoslovenske prestonice. Bio je redovni gost u Skupštini grada, čak i kod Josipa Broza Tita. Na poziv britanskih kolega, svoje umeće prikazao je i na londonskom Pikadiliju.
Zatim se spustimo niz Balkansku i u poslednjem minutu ulazimo u našeg starog dobrog “ćiru” i već za 2-3 sata smo u Lajkovcu! To nam nije bilo dugo putovanje jer smo se u ćiri osećali kao kod kuće. Više od pola putnika bili su Lajkovčani.
Tada smo u toj šetnji upoznali svaki detalj u Knez Mihailovoj, toj najlepšoj beogradskoj ulici, zatim Terazije i Ulicu Maršala Tita do Slavije. Ništa van tih ulica nije nas interesovalo. Nismo znali čak ni najbliže ulice te naše putanje makar one bile i prva paralelna ili poprečna.
Sada se situacija promenila iz korena. Nema više “ćire” niti Glavne železničke stanice na mestu gde je bila. Sve je se teže snalaziti u zagušenom saobraćaju oko centra, a i stariji smo. Od mnoštva mega marketa i robe iz celog sveta u njima, postali smo racionalniji. Odemo u neki od tih šoping centara, besplatno parkiramo, lako dođemo do njih i tu završimo ceo posao.
