Dušan Lukić, rođen je 1900. godine u okolini Ćuprije. U Ćupriji je završio metalski zanat i zaposlio se u ispostavi lajkovačke Ložionice u Mladenovcu. U Ćupriji se oženio sa Jelisavetom i dobio najstarijeg sina Dragana i ćerku Branku. Mlađi sin Aca i ćerka Verica rođeni su u Mladenovcu. Bio je dobar majstor i vrlo brzo je postao ložač što je bio uslov da posle nekog vremena položi ispit za mašinovođu. Posle samo malo prakse dobio je da vozi najveću i najtežu lokomotivu serije 92. Bila je teška 55 tona, četvoroosovinka pa je za vožnju Mladenovac – Aranđelovac bila malo nepodesna zbog sopstvene težine i velikih krivina na toj pruzi. Vozila je ona vozove i do Valjeva. Na delu pruge Beograd-Lajkovac–Valjevo ponašala se izvanredno. Zbog toga je rukovodstvo Ložionice u Lajkovcu odlučilo da lokomotivu 92-039 premesti u Lajkovac i da vuče vozove, uglavno prema Beogradu i tamo gde je pruga većim delom prava. Da bi obučili mašinovođe sa rukovanjem ovom dosta velikom i teškom lokomotivom, pozvali su Dušana da doveze lokomotivu u Lajkovac i da se pripremi da ostane nekoliko dana u Lajkovcu radi obuke. Dušan je došao i Lajkovac, mesto gde sve „odiše“ železnicom koja mu je bila u duši, dopao mu se i pitao je da li bio on mogao da pređe za stalno u vuču u našoj Ložionici. Prihvatili su vrlo rado taj predlog i dobio je potvrdan odgovor. Dušan se vratio u Mladenovac, pokupio stvari koje je imao i sa porodicom, suprugom, majkom i četvoro dece došao u Lajkovac. Kada je već napustio Ćupriju, sve jedno mu je gde će živeti.
Stan je našao kod Grujičića u kući na uglu sadašnjih ulica Vojvode Mišića i Cvijićeve. Ta kuća je nedavno srušena zbog izgradnje nove poslovno-stambene zgrade. Dušan je 1944. godine vraćajući voz iz Valjeva naleteo na porušen propust u Slovcu. Hteo je da pri toj inerciji pređe preko porušenog mostića koji je bio uzak ali lokomotiva koju je vozio imala je tzv. slobodnu prednju osovinu koja je propala kroz ošećen mostić zbog čega se lokomotiva prevrnula. Od siline udarca u betonski profil ili portal tog srušenog mostića, eksplodirao je parni kotao od čega je Dušan dobio velike povrede i opekotine. Nemci su organizovali prevoz povređenog Dušana vozom do Beograda i posle dužeg lečenja se potpuno oporavio. Za vreme bolovanja mašinovođe su dosta gubile jer su pored plate imali i tzv. „kilometar“ koji je isplaćivan u zavisnosti od pređenih kilometara u toku meseca i „premiju“ koja je takođe isplaćivana na kraju meseca od uštede goriva i maziva na lokomotivi. Najviše su zarađivali mašinovođe koji su vozili lokomotive serije 85 jer su bile brze, mogla se napraviti veća kolometraža i na njima se moglo uštedeti gorivo. Kilometar i premija su bili približno u visini mesečne plate.
Deca su u međuvremenu porasla, a najstarija Branka udala se za Miodraga-Miću Čitakovića, mašinovođu, čiji su roditelji Radovan i Kosara živeli u Valjevu i držali kafanu nedaleko od kafane „Sunce“, na uglu Karađorđeve i Vuka Karadžića, gde je kasnije izgrađena Robna kuća „Beograd“. Novac je zaradio kao lađar na Dunavu gde je upoznao Vlahinju Kosaru, oženio je i nastanili su se u Valjevu. U Lajkovcu je Miodrag neko vreme živeo sa tazbinom kod Grujičića, a kasnije su svi zajedno prešli u neku dvorišnu kuću Čitakovića, do kuće Žike Čitakovića jer je Mićin deda Radovan iz Gornjeg Mušića, tu imao neko porodično nasleđe. Živeli su tu dugo, a na kraju su kupili jednu manju kuću između Boška Karana i Negovana Ivanovića. Branka i Mića dobili su sina kome su po dedi dali ime Dule i ćerku Mirjanu. Verica je živela tu sa njima. Dragan, zv. Šaran izašao je iz rata kao oficir, aktivirao se i radio u JNA. Penzionisan je u činu majora i živeo u Šapcu. Imao je dva sina. Aca je završio gimnaziju u Lazarevcu i otišao u vojnu školu u Kraljevo. Dugo godina je radio u Domu ratnog vazduhoplovstva u Zemunu na mestu upravnika štamparije. U penziju je otišao kao zastavnik I klase.
Miodrag Mića Čitaković rođen je 1913. godine i kao đak živeo u Valjevu. U čuvenoj Karića radionici u Ulici Žikice Jovanovića završio je bravarski zanat i zaposlio se po konkursu u Ložionici u Lajkovcu. I on je položio ispit za mašinovođu. Tada ih je bilo potrebno pa su se u Lajkovcu zapošljavale i mašinovođe iz Bosne, Slovenije i drugih republika. Neki su se zadržli kraće vreme, uglavnom do početka Drugog svetskog rata, a neki su ostali u Lajkovcu do penzije. Miodrag je bio veoma sposoban mašinovođa, a iznad svega dobar i human čovek. Jednom je vozio teretni voz prema Gornjem Milanovcu, a na tom delu pruge moralo se preći preko Ljutovnice. Ljutovnica je bila na velikoj visini, sa apekta železnice, jer to su obronci planine Rudnik. Teže teretne vozove uvek su morale da izvlače dve lokomotive, vučna i potisna, pa su i one nekada teško savlađivale taj uspon. Miodrag je, malo sa sažaljenjem, gledao ložača kako ubacuje ugalj u ložište lokomotive i jedva postiže da održi potreban pritisak pare. Uzeo je lopatu da pomogne ložaču i on ložio neko vreme. Kada su izašli uz Ljutovnicu bio je mokar od znoja. Pošto u lokomotivama nije bilo klasičnih prozora na zatvaranje već samo neke zavesice, a na tom brdu je duvao vetar, Miodrag, onako mokar od znoja od tog vetra dobije upalu pluća. Bio je malo na kućnom lečenju a onda je otišao u Valjevo u bolnicu gde je dijagnostikovana jaka upala pluća. Kada je otpušten onako neizlečen iz bolnice nije hteo da ide kući u Lajkovac da se deca ne bi zarazila, već je otišao kod oca i majke gde je imao adekvatnu negu, a bio je i blizu bolnice. Išao je u Sloveniju na operaciju i lečenje od TBC-a. Nažalost, bolest je bila neizlečiva u to vreme i umro je u Valjevu kod roditelja u 32 godine. Branka je ostala samohrana majka sa Mirom i Dulom. Živela je od neke male penzije a onda je pokušala da radi u inostranstvu. Otišla je sa najstarijom ćerkom Kalmana Sabova, Marijinom starijom sestrom, u Nemačku, ali nije mogla bez dece i ubrzo se vratila u Lajkovac.
Ta njena drugarica Sabov ostala je u Nemačkoj gde je upoznala jednog Čeha za koga se udala i sa njim otišla u Prag. Dolazili su preko leta i boravili u Lajkovcu po mesec dana. On je bio izuzetan fudbalski golman pa, pošto je bilo leto, kada nije bilo prvenstvenih utakmica, branio je za „Železničar“ prijateljske utakmice, međutim to nigde nije zabeleženo.
Kada je Aci Protiću tragično nastradala supruga Klara sa kojom je imao ćerku Nadu, Aca je prešao da živi kod Branke. Bio je nemirnog duha, sve je voleo a najmanje da bude kod kuće. Radio je na železnici i ostao kod Branke skoro do smrti, kada je prešao da živi u Učeničkom domu, u stanu koji je dobio od železnice.
Dule Čitaković, Brankin sin iz braka sa Mićom, po završetku osmogodišnje škole otišao je 1954. godine u Beograd na dalje školovanje, zaposlio se i uglavnom se tokom školovanja sam izdražavao. Napredovao je u tim svojim poslovima i postao jedan od direktora GSP Beograd. Mira se udala u Beograd i tamo umrla pre nekoliko meseci.
Brankina sestra Verica živela je sa ocem i majkom u istom stanu gde i Branka. Bila je neverovatno lepa i zgodna, možda jedna od najlepših devojaka tog vremena u Lajkovcu i šire. Tokom rata upoznala je izvesnog Pericu, momka iz Alibunara koji je kao mlad oficir bivše jugoslovenske vojske mobilisan u nacionalnu službu i povremeno nosio neobičnu Nedićevu uniformu, što Nemcima lajkovačke ORTS komande očigledno nije smetalo i na njega su gledali blagonaklono. Sve vreme rata boravio je u Lajkovcu. Oni koji su ga znali kažu da je bio izuzetno dobar momak koji nikom ništa nije nažao učinio. Ljubav između Verice i njega bila je veoma jaka. Polovinom septembra 1944. godine, kada su se Nemci povukli iz Lajkovca, i došli partizani čime je Lajkovac konačno oslobođen, Perica je, plašeći se neke odmazde, uzeo Vericu za ruku, iako nisu bili venčani, i sve sa onom uniformom krenuo u pravcu Bosne. Kada su došli na neki od mostova na Drini videli su ogromnu grupu civila, policije, vojske i opreme koju su prevlačili na jednu i drugu stranu. Tu se našao i Dragan Petrović Mućula, sin kafedžije Velisava Petrovića Sake iz Lajkovca, koji je mobilisan krajem rata. Nije im se javio. Čudio se zašto je Perica u toj uniformi koja je odudarala od uniformi prisutnih kod mosta. Nažalost, Mućula je bio svedok kada su njegovu komšinicu i njenog dečka vezali, odveli ih dola na reku i jednim rafalom ubili. To je Mućula ispričao njenom ocu Dušanu Lukiću. Dušan nije video razlog tog streljanja njegove ćerke, ali su bila ratna vremena i nekako se pomirio sa tim. Shvatio je da je zbog njegove glupe uniforme i ona izgubila glavu. Prošao je rat, promenjen politički sistem, došlo novo državno rukovodstvo. Bilo je to teško vreme, zemlja osiromašena. OZNA je radila svoj posao, pretresala, vodila razgovore i nekako i Dušan dođe na red u vezi ubistva ćerke i nesuđenog zeta. Dule je rekao da nije mogao ćerki zabraniti da se zabavlja sa njim. Šta god da je rekao, bio bi kriv. Izvesno vreme po oslobođenju Dušan je jednog jutra došao s’puta i nadzornik lokomotiva rekao mu je da se javi šefu. Šef Ložionice dao mu je momentalni otkaz. Dule nije uzeo već pripremljeno rešenje već je uhvatio prvi voz, onako u radnoj uniformi, i krenuo u Ministarstvo sabraćaja i železnice. Nije ni znao koje, ni kako se zove ministar. Stigao je u Ministarstvo, gde ga je obezbeđenje zaustavilo i pitalo gde ide:
Dušan: Idem pravo kod ministra!
Obezbeđenje: Ma kakvog ministra, to mora da se zakaže, pa kada dođeš na red pozvaćemo te.
Dušan: Hoću kod ministra, i to odmah!
Obezbeđenje: Nama šansi, pogotovu u tom prljavom odelu. Reci nama šta hoćeš, mi ćemo preneti ministru – samo da bi ga se otarasili.
Dušan: HOĆU KOD MINISTRA!!! – Dule je malo digao glas
To je već čula sekretarica, izašla iz kancelarije i pitala ko i zašto galami. Obezbeđenje je objasnilo i sekretarica je rekla da malo sačekaju. U međuvremenu je ušla kod ministra i rekla da jedan železničar u malo čađavoj uniformu hoće kod ministra.
Ministar: Pa zašto ga ne pustite unutra!?
Odmah ga je uvela, stavila neki papir na fotelju i Dule je seo na ivicu.
Ministar: Prijatelju, koja te je muka dovela kod mene?
Dušan: Ja sam mašinovođa iz Lajkovca, noćas sam izašao iz službe i kada sam otišao da se javim šefu, hteo je da mi uruči rašenju o otkazu. U Lajkovcu je manjak mašinovođa, dovode ih izdaleka, а mene su doveli iz Mladenovca kao dobrog mašinovođu. Imam porodicu, suprugu, troje dece i majku. Ćerku su mi ubili partizani bez razloga. Stanujem privatno, nemam drugih prihoda i sada me još ostavljaju bez posla.
Ministar diže telefonsku slušalicu i kaže sekretarici da mu hitno pozove šefa Ložionice u Lajkovcu. U neverovatno kratkom vremenu preko nekih železničkih linija dobio je vezu.
Ministar: Vi ste saboteri, sve ću da vas pohapsim. Bio je veoma ljut, a onda se brzo smirio i blažim tonom nastavio – Znaš li ti koliko nam mašinovođa treba da bi prevezli milione tona robe i isto toliko putnika u ovo posleratno vreme. Nismo školovali mašinovođe deceniju unazad, a ti, zbog nekih gluposti, daješ otkaz jednom iskusnom mašinovođi. Hoću da ovog trenutka izdiktiraš u mašinu novo rešenje Dušanu Lukiću, mašinovođi u vašoj Ložionici i da mu daš najviši platni razred mašinovođe. Takođe, hoću da ga sačekaš dok ne dođe, da mu lično uručiš novo rešenje i da me ujutru preko Ministarstva obavestiš o ishodu. Gotovo.
Onda se ministar okrenuo i na Dulovo zaprepašćenje pitao ga šta ima novo u Lajkovcu i Jabučju. I, priča je počela…
Ministar je bio Todor Toša Vujasinović, atipičan komunista koji se družio sa železničarima i koji je sedeo na pruzi sa pružnim radnicima. Nije bio kabinetski tip političara. Njegov brat Dejan Vujasinović po završetku bogoslovije, pre rata, dobio parohiju u Jabučju. Početkom rata Todor je celu užu famijliju iz Bosne doveo kod Dejana u Jabučje. Pošto je Dejan imao porodicu, suprugu i ćerku koja je bila 1936. godište, a taj crkveni stan gde je živeo bio dosta mali, izbeglice iz Tešnja su prešle kod Petra Savića iz Jabučja, na njegov poziv, koji je, takođe, imao samo jednu ćerku, a bio je bogat. Sve vreme rata tu su proveli, radili poljoprivredne poslove, sami sebe izdržavali i postali pravi Jabučani. Posle rata svi su se vratili u rodno mesto, a o njima se dugo pričalo pa sam i ja deo tih razgovora slušao kao mali, uglavnom od majke koja je bila iz familije Savića i dobro se sećala svih Vujasinovića. Pričala mi je da je Todor često dolazio u Jabučje da ih obiđe i donosio je deci bombone.
Todor je rođen 16. oktobra 1904. godine u mestu Tešanj, kod Doboja. Posle završene bogoslovije studirao je filozofiju u Parizu, gde se povezao sa klasnim radničkim pokretom i postao član KP Francuske.
Po povratku u zemlju 1930. godine radio je na povezivanju i jačanju partijskih organizacija u Kraljevu, Čačku, Užicu i Kragujevcu. Član Komunističke partije Jugoslavije (KPJ) je od 1930. godine. U toku 1933. i 1934. zajedno sa Blagojem Parovićem radio je na organizovanju i učvršćenju partijskih organizacija u Srbiji. Bio je član Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju, 1934. i 1935. Zbog revolucionarne aktivnosti više puta je hapšen i proganjan od policije. Aprila 1935. uhapšen je i zatim osuđen na godinu dana robije, koju je izdržao u Sremskoj Mitrovici. Posle izlaska sa robije, nastavlja revolucionarni rad u Srbiji i Bosni. Od 1937. bio je član Pokrajinskog komiteta KPJ za Bosnu i Hercegovinu. Neprestano je proganjan, a 1940. i zatvoren u koncentracioni logor u Bileći. Nekako se izvukao i postao je jedan je od organizatora ustanka u istočnoj Bosni, u leto 1941. godine. Tokom Narodnooslobodilačkog rata nalazio se na raznim dužnostima u NOVJ, a posle rata na raznim odgovornim funkcijama, uglavnom u Srbiji. Napisao je 10 knjiga, a zadnja i najznačajnija je bila Enciklopedija Jugoslavije, čiji je urednik bio Miroslav Krleža.
Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih jugoslovenskih odlikovanja, među kojima i Ordena junaka socijalističkog rada, Ordena narodnog oslobođenja, Ordena zasluga za narod sa zlatnom zvezdom i Ordena bratstva i jedinstva sa zlatnim vencem.
Umro je 25. marta 1988. godine u Beogradu i sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. [31] [32] List „Pruga“ je 30 godine posle njegove smrti objavio članak pod nazivom „Ministar koga su železničari voleli“.
Zanimljivo je da Beograd nema ulicu sa njegovim imenom.
