Osnovni deo lajkovačke Ložionice, sa lučnom halom za 6 lokomotiva i manjom okretnicom za tenderske lokomotive, sagrađen je odmah po ustanovljenju železničkog čvora uzane pruge. Godine 1920. bila je kompletno završena, sa radionicama, magacinima i svim potrebnim prostorijama. Nova, veća okretnica kakva je i danas za velike lokomotive napravljena je 1926. godine. U međuvremenu je i rušena od strane Austrougara prilikom povlačenja krajem 1918. godine, kada su onesposobljeni i mnogi drugi železnički objekti.
Na Berlinskom kongresu 1878. godine Austrougarska je pomogla Srbiji da dobije četiri okruga – Niški, Pirotski, Vranjski i Toplički, ali je to uslovila sklapanjem posebne konvencije kojom je Srbija, između ostalog, prihvatila obavezu da za tri godine izgradi prugu od Beograda do Vranja i granice sa Turskom i Bugarskom. Ovaj ugovor srpska vlada je odobrila Zakonom o proglašenju konvencije. Iscrpljena ekonomskom krizom nakon ratova protiv Turaka, nija bila u stanju da odgovori obavezama, pa je Beč konstantno urgirao, upozoravao i pretio. Nekako su za te tri godine uradili prugu do Niša, ali su morali da potpišu novu konvenciju i da rok od Niša do Ristovca na granici sa tadašnjom Turskom pomere za još tri godine.
Tako je vlada krajem godine, da bi ispoštovala rok, raspisala licitaciju na koju se javilo francusko akcionarsko društvo iz Pariza – „Generalna unija“ (Union Generale) sa kojom je potpisan ugovor, a radove je lično obeležio srebrnim budakom knez Milan Obrenović. Na ovoj pruzi je već 1985. godine gostovao Orijent Ekspres London – Konsantinopolj koji je povezivao nekoliko evropskih prestonica i koji će kasnije postati jedan od najslavnijih vozova u istoriji svetskih železnica. Jedan od najzanimljivijih putnika koji je proputovao železnicom Srbije na povratku iz Evrope bio je persijski Šah Musaref el Din 1900. godine.
Radovi su počeli u julu 1881. godine, a jedan od inženjera „Generalne unije“ bio je Francuz Žan Murge (Jean Mourgeu). Kada je završena pruga jedno vreme je bio mašinovođa, zatim pomoćnik upravnika, pa upravnik ložionice u Nišu. Bio je momak, dugo je boravio u Nišu pa se tamo i oženio Nišlijkom sa kojom je 1892. godine dobio sina Rolana (Roland). Žan je uzeo srpsko državljanstvo a iz protestantske prešao u pravoslavnu veru. Promenio je i ime i umesto Žan uzeo je ime Jovan. Potpisivao se ćirilicom.
Rolan je upisao mašinski fakultet i kao student dobrovoljno stupio u Balkanski rat 1912. godine. Kasnije je završio fakultet i kao diplomirani mašinski inženjer zaposlio se u Ložionici Lajkovac po konkursu ili po očevoj preporuci jer je Žan imao veliki uticaj u Direkciji železnica. Odmah je postavljen za šefa, tako da je on bio prvi šef lajkovačke Ložionice.
Bio je, kao momak dosta lep sa nekom modernom frizurom tako da su neke Lajkovčanke videle šansu. Međutim, putujući često za Beograd u sedište ondašnje železnice, u vozu je upoznao Ljižanku Nataliju Simić, učiteljicu koja je radila u nekom selu kod Obrenovca. U trenutku su se stvorile obostrane simpatije. Do tada je Natalija putovala kući u Ljig samo vikendom, ali sada je počele dolaziti češće. U Lajkovcu je voz stajao 8 minuta pa su imali sasvim dovoljno vremena da se vide i malo popričaju. Natalija nije krila ništa od roditelja pa im je ispričala za Francuza. Njen otac Gavrilo Simić (1862) je bio takođe učitelj i obrazovan čovek. Oženio se 1887. godine sa Milkom, ćerkom Timotija Draškovića iz Poloma podno Rajca. Milka je sestra Milorada Draškovića, bivšeg ministra unutrašnjih dela, koga je u Delnicama kod Zagreba iz političkih pobuda ubio Alija Alagić. Gavrilo, kao pismen i pametan čovek rekao je da Rolan dođe kod njih u Ljig da se upoznaju. Iz toga se „izrodila“ svadba, pa je Rolan bio sve više vezan za Ljig.
U početku je odlazio svaka dva-tri dana a onda je prešao za stalno kod žene. Napustili su posao 1929. godine, ona u Obrenovcu, a on u Lajkovcu i prešli sa stanom kod Simića u Ljig. Rolan je odmah po prelasku u Ljig otvorio mlin koji je pripremao još dok je bio u Lajkovcu i nabavio parni kotao, od nekog starog lokomobila (automobil ili traktor na paru), koji je služio za pokretanje mlina. Taj posao je kao mašinski inženjer usavršio, prilagodio brzinu kamena na neku optimalnu vrednost da ne bi „palila“ žito i već 1930. godine prešao je na „belu meljavu“.
U braku sa Natalijom, Rolan je imao ćerku Margaretu i sina Žana, kome je dao ime po dedi. Margareta je bila jako lepa ali se nije udavala, a Žan se oženio sa Oliverom, ćerkom opančara Jovana Petrovića. U braku su dobili dva sina, Zorana i Draška koji sada žive u Nišu. Žan je igrao fudbal za lokalni klub pa je imao težak saobraćajni udes na krivini ispred Vrujaca pri odlasku na gostovanje u Mionicu. Ostale su mu posledice tog udesa u vidu crvenila očiju.
Važili su za jednu otmenu gospodsku porodicu koja je uživala veliki ugled u Ljigu. Rolan je besplatno činio usluge prevođenja sa više evropskih jezika i predavao tehničke predmete đacima u školi. Sve je to lepo trajalo do kraja Drugog svetskog rata kada su porodici Murge nacionalizovali mlin. Rolanova ćerka Margareta, zapamtila je kako je ta nacionalizacija izvedena: „Rolane, ovo više nije tvoje. Od sutra nemoj dolaziti na posao. Tata se našao na ulici. Sve što je zaradio, uložio je u taj mlin. Mlinsko kamenje nekim rasporedom odmah je oterano u Ba, a solidno izgrađena spratna zgrada mlina porušena je i razvučena za seoske zadružne domove sa osnovom na slovo T (Tito). Misleći da će se vlast zasititi mlinom, tata je podigao strugaru, ali i ona mu je oduzeta. Sve je to doživeo dobrovoljac u našim ratovima, čovek koji je u Drugom svetskom ratu spasao sigurne smrti 20 talaca uzetih za odmazdu partizanskog napada na Nemce i sprečio paljenje varošice. Odselio se sa porodicom u Niš gde je još imao familije po majci, gde je i umro.“
Za zasluge prema Ljigu i Srbiji posmrtno mu je dodeljena opštinska lenta „Đak kaplar“.
Već je rečeno da je Rolan Murge bio prvi šef ložionice, premda na nekim forumima piše da je to bio njegov otac Žan. Međutim, na osnovu ove kratke biografije i dosta njegovih fotografija sa područja Ljiga može se sa sigurnošću reći da je to bio Rolan. Otac Žan je ostao u Nišu i posle završetka pruge radio je u ložionici u Nišu kao šef. Po jednom izvoru Žan Murge, Rolanov otac, poslat je pred Prvi svetski rat od strane Srpskih državnih železnica kao mašinski inženjer i veliki stručnjak da oformi ložionicu u Lajkovcu i da bude neko vreme prisutan gradnji. Tu je urađena mala okretnica za manje lokomotive zvane tenderice. Dasta kasnije (1926) urađena je nova okretnica koja i danas postoji. Ponovo se vratio u Niš, tamo je penzionisan i živeo do kraja.
Posle Rolana za šefa ložionice došao je inženjer Miroslav Marković. Bio je na čelu uprave FK “Železničar“. Uspeo je posle dugo godina da 1935. obezbedi klubu igralište i da ih učlani u Beogradski loptački podsavez.
Na njegovo mesto par godina pred Drugi svetski rat došao je diplomirani mašinski inženjer Dragobrat S. Obradović i na tom mestu je ostao do oslobođenja, 1945. godine.
Još kao student oženio se i kasnije dobio dvoje dece. Rođen je u Beogradu i odmah po završetku studija počeo je da radi na železnici, najpre u Sarajevu, zatim neko vreme u Užicu a najlepši deo vremena proveo je u Lajkovcu gde se osećao kao kod kuće. Sreću je našao sa drugom ženom. Deca iz prvog braka, ćerka i sin, redovno su dolazila u Lajkovac. Imao je stan u drugom delu kolonije u kući koja je pravljena specijalno za šefa ložionice. U dvorištu do pruge bio je bazen, a do ulice veliki i lepo oblikovan paviljon sa kosim ukrštenim letvicana i ružičnjakom okolo. Pod hladnjakom je bio veliki sto sa klupama i stolicama. Celo leto, deo proleća i jeseni provodili su pod tim hladnjakom. Tu se obedovalo, družilo, posebno deca sa klincima iz kraja. Ćerku je Buda Likušić učio da svira klavir. Deca su obožavala Lajkovac i dolazili su redovno iz Beograda gde je živela prva Dragobratova supruga. Ćerka je nekako boravila u Lajkovcu i duži vremenski period. Obradović se totalno posvetio uzanoj pruzi i ne samo u Lajkovcu već na celoj Lajkovačkoj pruzi. Bilo šta da se desi, Lajkovčani su tu, a sa njima i Dragobrat, i danju i noću. Pored službe imao je vremena i za privatan život. Kada je imao mogućnosti, pre rata i dolaska Nemaca obeležavao je železničku slavu Car Konstantin i Carica Milica. Jednom je slava obeležena u Sokolani sa dosta uglednih gostiju iz Lajkovca, uz kolač, sveću i žito.
Bio je prisutan i narodni orkestar. Sve je to zabeleženo aparatom lokalnog fotografa gde se na slici u prednjem čelu, kao domaćin slave, vidi Dragobrat i svi gosti u toj sali. Učestvovao je u podizanju Železničkog doma (1936) u kome su se kasnije prikazivali tonski filmovi zašto je Dragobrat bio najzaslužniji. Kino operater bio je šef računovodstva Ložionice Radovan Petrović, koji je ujedno bio i prvi kinooperater u Lajkovcu. Malo se zna o tome da je Dragobrat polagao za mašinovođu jer mu je to bila životna želja. Da bi polagao taj ispit morao je neko vreme biti ložač što njemu, iako diplomiranom mašinskom inženjeru, nije bilo teško i položio je ispit bez protekcije i nekih posebnih obzira. Voleo je da vozi što je često činio i kasnije. U Lajkovcu je proveo i najteže ratne godine. Tu se više nije znalo ko zapoveda – Nemci, lokalne vlasti i žandarmi, nedićevci, partizani ili četnici. Naredbodavci su se svakog trenutka smenjivali. Lajkovac i njegovi železničari su sa teškom mukom sve to prebrodili do oslobođenja. Posle rata prešao je u Beograd gde je dobio posao u Direkciji za kotlove. Kuća u kojoj je živeo kasnije deljena je za stanovanje radnicima Ložionice. Sada je na tom mestu parking do poslednje zgrade Kolonije koja još uvek odoleva zubu vremena.
Posle Obradovića češće su se menjali šefovi. Prvo je bio Vlada Veljković, Dušan Predić pa Živojin Mitić. Svi su bili inženjeri. Zatim 1950. dolazi Mladen Pakić do 1952, pa Slobodan Brkić iz Bošnjanovića kod Ljiga od 1952. do 1958. godine. U međuvremenu bio je i Radojica S. Živojinović iz Pružatovca kod Mladenovca. U periodu od 1928. do 1960. godine koliko je radio u Ložionici bio je mašinovođa, nadzornik lokomotiva i jedno vreme šef. Po odlasku Slobodana Brkića u Zaječar na dužnost šefa Ložionice ponovo preuzima Mladen Pakić, pa Previslav Rosić i Milan Đurić. Tu je već i 1968. kada se ukida „Ćira“, mnogi prelaze na druga mesta. Uporedo sa šefovima vuče bili su i šefovi održavanja. Posle inženjera Petrovića poslove radionice vodili su Nikola Sabljić, pa Milojko Bogdanović dugo godina, sve do Milana Đurića koji je bio i na toj funkciji. Uporedo sa njim u vuči šef je bio Bora Grujičić čitav niz godina. Posle Đurića za održavanje je došao Vojin Marković, inženjer iz Kraljeva. Ostao je zapamćen jer je osmislio tzv. loko-traktor.
Počeli su da ga proizvode u ZOVS-u u Lajkovcu i prikazan je na Velesajmu u Zagrebu 1989. godine. Proizvedeno ih je oko 150 komada. Tada je korišćen klasičan traktor IMT 577 na koji se stavljavju takozvana Valter kolica ispred i pozadi traktora i onda on može da se vozi po šinama. Obično se to radilo na stanicama gde je smetalo zagađenje od raznih lokomotiva koje su vršile manevru po stanicama a korišćen je i za vuču po 1-2 vagona napunjena raznom robom. Tako je npr. korišćen za vuču po dva vagona na industrijskoj pruzi do linija „Srbijanke“ u Valjevu. U Mladenovcu je bila jedna manevarka serije 62 koja je zagađivala okolinu, a bilo je i dosta skupo njeno održavanje, pa su odvezli loko-traktor koji je tamo vršio manevru i spajao vozove. Loko-traktor je bio opšte prihvaćen na železnicama Srbije, a možda i nekih susednih zemalja. Posle Vojina za šefa održavanja došao je Dragomir Čohadžić, takođe iz Kraljeva, kasnije Branko Savić iz Divaca, potom par mlađih Lajkovčana.
Milojko Bogdanović, kao ratno siroče, svojom upornošću i spletom okolnosti dugo je bio jedan od šefova lajkovačke Ložionice. Rođen je 1912. godine u selu Kumanice, opština Ivanjica u siromašnoj porodici Jeremije Bogdanovića koji je bio učesnik Balkanskih, a 1914. godine otišao je u Prvi svetski rat gde je poginuo prilikom povlačenja kroz Albaniju. Majka mu je umrla 1917. godine kada je Milojko imao 5 godina pa je ostao da živi sa bratom i sestrom, a imovina je vremenom propala pa je otišao u dom za nezbrinutu decu u Čačak, kasnije u Kosovsku Mitrovicu pa u Beograd i Belu Crkvu gde je završio I razred gimnazije. Upisuju ga u Železničku školu u Subotici koju je pohađao u vremenu od 1927. do 1930. godine. Po završetku škole radio je u Somboru i Vinkovcima do 17. maja 1941. godine kada je otpušten sa posla od strane NDH. Od 21. maja 1941. godine do oslobođenja radio je kao poslovođa u ložionici Užice.
Kada je mobilisan radio je i dalje u ložionici ali na izradi i popravci oružja, ali i na popravci lokomotiva. Bio je određen da u avgustu 1941. godine ide u Lajkovac sa radnim vozom radi izvlačenja lokomotiva 83-002 i 83-084 koje su borci valjevskog NOP odreda gurnuli u okretnicu, da ih Nemci ne bi koristili, što je on odbio i bio kažnjen stavljanjem na raspolaganje. I konačno, novembra 1949. godine premešten je u Ložionicu Lajkovac na mesto poslovođe vuče. Od 1954. godine postaje šef odeljenja za opravku lokomotiva i kola, a od 1963. Milojko je šef radionice u Sekciji za vuču vozova Lajkovac, da bi 1968. godine postao šef Lokomotivskog depoa Lajkovac. Penzionisan je 1970. godine i ostao upamćen kao veoma odgovoran, disciplinovan, stručan i rukovodilac sa autoritetom. U braku sa Drinkom imao je dvoje dece, ćerku Gordanu i sina Aleksandra „Acu komunalca“.
Borivoje Bora Grujičić, Lajkovčanin čija je cela prodica, od dede Momčila, preko oca Milutina do sina Milana bila železnička. Bora je bio šef vuče lajkovačke Ložionice i to najduže, pa je red da se i o njemu nešto napiše, zaslužio je.
Rođen je 1953. godine u Lajkovcu, od oca Milutina i majke Darinke Despotović iz Popučaka kod Valjeva. Osmogodišnju školu završio je u Lajkovcu, zatim elektrotehničku u Lazarevcu i u „Zdravka Čelara“ višu tehničku a na kraju i Visoku strukovnu železničku školu „po Bolonji“. Diplomu nije ni uzeo jer je bio pred penzionisanjem, karijera inženjera nije ga interesovala, a uplata za izdavanje diplome bila je previsoka. Dosta ranije polagao je ispit za mašinovođu i od 3. februara 1974. godine počeo je da radi u Ložionici u Beogradu, gde je bio najmlađi mašinovođa na elektro lokomotivama u tadašnjoj SFRJ. Na tom poslu proveo je 10 godina. Vratio se u Lajkovac i bio neko vreme nadzornik lokomotiva i na kraju, od 1990. do penzionisanja, 1.1.2015. godine, 25 godina, bio je šef vuče vozova. Oženjen je iz Pepeljevca sa Miladinkom Jovičić i u braku ima sina Milana i ćerku Milicu. Sin je takođe zaposlen na železnici. Zajedno žive u velikoj porodičnoj kući sazidanoj na imanju deda Momčila. Borina glavna preokupacija kao penzionera je gajenje unuka.
Fudbal je mnogim železničarima iz Lajkovca bio na prvom mestu, pa i Bori. Počeo je u redovima omladinaca „Železničara“ 1967-68. godine. Kao veoma talentovan igrač postao je Željin prvotimac već 1970. godine. Bio je proglašen za najboljeg fudbalera Valjevskog kraja za 1983. godinu. Uporno je odbijao pozive „većih“ klubova i ostao veran „Željinoj“ plavoj boji. Aktivno je i sa dosta uspeha igrao do 1986. godine. I dalje je ostao u klubu, bio predsednik, podpredsednik i član skupštine Fudbalskog saveza Srbije. Dobar je poznavalac istorije železnice ali i Lajkovca pa je veoma čest gost na raznim štampanim i elektronskim medijima kada rado priča o Lajkovcu, a naročito o železnici.
Knjigu sa sličnim pričama o starom Lajkovcu možete kupiti u knjižari na staroj lajkovačkoj pijaci i kod autora, a može se poručiti na gornju e-mail adresu.
