Uspomene na stari Lajkovac, piše: Toma Petrović,  MILENA I OLGA

Ako bi pravili rang listu poznatih i značajnih žena starog-železničkog Lajkovca onda bi svakako pri samom vrhu liste bile Olga Tarić i Milena Cvetković, zatim Dobrila Ilić, Ljubina Čolović, mnoge učiteljice i druge.

Olga Tarić, rođena je 1928. godne u Lajkovcu. Jedna je od petoro dece Živote Jovanovića, železničkog službenika i majke Jelisavete, domaćice. Imali su dva sina, Radoslava, otpravnika vozova i Acu Jovanovića, električara,  kao i tri ćerke, Olgu, Vinku i Zagorku-Zaju. Olga je završila Železnički tehnikum u Puli i počela da radi kao otpravnik vozova, najpre u Svetozarevu, a zatim u stanici Lajkovac. Bila je jedna od prvih, ako ne i prva žena otpravnik vozova na, tada, Jugoslovenskim železnicama. Bila je prava atrakcija: „Ljudi izađite na prozor da vidite ženu sa crvenom kapom“ vikali su putnici sa prozora putničkog voza svojim saputnicima. Počela je da radi u lajkovačkoj stanici 1955. i ostala do 1968. godine kada je ukinuta pruga uskog koloseka, prešla u stanicI Makiš gde je radila kao neku šef u toj ranžirnoj stanici i dobila stan u Žarkovu. Udala se 1950. godine za kolegu sa tehnikuma, Užičanina sa Tare Nikolu Tarića koji je takođe neko vreme proveo na radu u Lajkovcu. Dobili su sina Miroljuba Miru Tarića (1951).

Foto: Mira Tarić, levo, u društvu Lajkovčana

Stanovali su najpre u Učeničkom domu, a kasnije, kada je završena treća železnička zgrada, od 1957/58. godine u toj zgradi. Mira je tu odrastao i bio je jedan od glavnih „zgradara“ kako su sami sebe nazivali u takmičenjima u fudbalu i drugim igrama, a bio je i jedan od najstarijih od te dece, najviši, najlepši i dominantan u svemu. Njegov otac Nikola otišao je da radi u Užice, povremeno dolazio u Lajkovac, zatim sve ređe i na kraju , razveo se od Olge, bez pompe i nekih velikih uzbuđenja. Olga se ponovo udala za dosta mlađeg Dragana Stefanovića iz Uba koji je bio šef na održavanju TT uređaja na centrali 842 koja je imala 100 brojeva u železničkoj stanici Lajkovac. Sa Olgom je imao ćerku Svetlanu (1966). Kasnije su umrli, prvo Dragan a onda i Olga 1990. godine. Miroljub je 70-ih godina prošlog veka otišao u Beograd kod majke Olga, završio srednju saobraćajnu školu, a zatim upisao FON. Kao student upoznao je Mirjanu Rutić iz Vrnjačke Banje od oca iz Aleksandrovca, a imali su kuću u Banji, koja je studirala prava. Dok je ona bila prvi semestar svoju ljubav ovenčali su brakom 1977. godine. Svadbu su pravili u „Lovačkom domu„ u Lajkovcu. Kada je završila studije, Mirjana se bavila advokaturom, a on se zaposlio, prvo u saobraćajnom transportu u Beogradu, a onda je otvorio privatno preduzeće, trgovao i snabdevao šećerom Robne kuće „Beograd“. Kada je počela izgradnja crkve u Jabučju među prvima je dao veliku donaciju. Lepo su radili do početka 90-ih kada su se stvari u državi iskomplikovale pa njih dvoje odlaze u Johanesburg, Južna Afrika, gde su se lepo snašli. Pokušali su sa uvozom šećera pa su brzo shvatili da je uvoz nameštaja unosniji i počeli su sa uvozom „Simpovog“ nameštaja. Iz početka je išlo teško ali su vremenom dobro razvili posao i to su radili deset godina. Uklopili su se u društvo Jugoslovena koji su tamo radili. Jednom je Miroljuba pozvao jedan Srbin na neki koktel koji je organizovala imućna porodica, takođe iz Srbije. „Kako da idem kada nisam pozvan a i ne poznajem te ljude!? – govorio je Miro drugu. „Pozvan si od mene a to je isto kao da te i moj drug pozvao.“ Došli su u jedno ogromno dvorište, ograđeno, da ni ptica ne može da preleti. Na kapiji sa unutrašnje strane stajao je pored nekih velikih kola vozač u uniformi i kačketom na glavi. U dvorištu usred travnjaka sa uredno negovanom i zalivanom travom sa mnogo egzotičnog i ukrasnog drveća bio je bazen. Oko bazena i pod tim drvećem bili su stolovi nepravilno raspoređeni i puni jela i pića. Miro je malo bio zbunjem takvom slikom ali pošto su svi govorili srpski, a čula se i po neka reč češkog jezika, brzo se uklopio. Ponesen atmosferom malo se opustio i prilazio pojedinim grupama ljudi iz tog društva. U jednom trenutku čuo je sa neke strane i reč Lajkovac.

Foto: Mira Tarić, najviši gore

„Verovatno mi se samo učinilo!„-pomislio je. Međutim ta reč se sve češće čula. Gazdarica, jedna lepa i visoka žena bila je u tom društvu i Mira iskoristi neki trenutak da je pita ko i zašto pominje reč Lajkovac. „Ja sam rođena u Lajkovcu, od oca Pere i majke Vojke Stefanović, ali sam se kao mala, još 1954. godine odselila sa roditeljima, braćom i sestrom u Beograd“. – rekla je domaćica ove prelepe žurke. „I ja sam rođen u Lajkovcu u zgradi do tvoje ali sam imao samo tri godine kada ste se vi odselili i nisam zapamtio nikoga od tvoje porodice, ali sam ih kasnije kada sam odrastao upoznao, Miću, Zorana i Radu. Čuo sam i za tebe ali ti nisi dolazila u Lajkovac pa te zbog toga i ne poznajem. – odgovorio je Mira. „Da li si ti možda Olge Tarić sin?“… I tako je teklo to upoznavanje Mirjane, Miće Vojkinog sestre i Miroljuba.

Foto: Miroljub i Mirjana Tarić

Mirjanin muž je bio sin Čeha Jaroslava Černog. U Beogradu postoji Institut za vodoprivredu sa njegovim imenom. To je vodeća naučnoistraživačka organizacija u Srbiji i regionu u oblasti voda.

Imao je sina koji se zove isto kao deda – Jaroslav. Miro je se družio sa njima neko vreme dok nije napustio Johanesburg i preselio u Australiji, pred Olimpijadu, jer je čuo da posao dobro ide. Nastavio je sa uvozom „Simpovog“ nameštaja. Posao im je fantastično išao i zaradili su velike pare. Ali ne drži ih mesto. Sa suprugom se vratio u Srbiju 2008. godine. Imaju troje dece. Ćerka Bojana i sin Miloš ostali su u Sidneju, a drugi sin Marko živi u Londonu i radi kao brokerski stručnjak. U Vrnjačkoj Banji, odmah ispod Goča, na Sunčanom Bregu, 5 minuta od promenade gde puca pogled na veliki deo Pomoravlja i brda u daljini, napravili su luksuznu vilu „Opera“ (verovatno po Sidnejskoj Operi) sa tridesetak apartmana za izdavanje koja ih je koštala oko 2 miliona evre. Nije mu prvi put da rizikuje. Miroljub se družio sa Lajkovčanima iz Beograda i prisustvovao skupovima koje su organizovali. Na poslednjem skupu u Beogradu obećao je da sledeći skup on da organizuje u toj svojoj vili. Nažalost nije to dočekao jer je umro od posledica Korona virusa. I ja bih završio ovu kratku priču o Tarićima koji su ostavili trag u Lajkovcu.

Milena Blagojević, od oca Vladimira Vlaje Neškovića i majke Stojane dev. Todorović, železničkog radnika iz Lajkovca. Vlaja, kako su ga zvali, rođen je u selu Kušiljevo, opština Svilajnac, radio je kao likvidator u obračunskom odeljenju železničke stanice u Lajkovcu od 1934. do 1958. godine. Pored Milene imao je još dve ćerke, Verimu udatu za Vladu Berića koji je radio na železnici, a kasnije se preselio u Obrenovac i zaposlio u TENT-u u železničkom saobraćaju. Imali su dvoje dece, ćerku koja se udala za direktora železničkog transporta Vladu Petkovića i sina Dragana Cigu Berića koji je jedno vreme pevao u grupi „7“ iz Lajkovca. Napravili su kuću u Rvatima gde su živeli. Druga sestra Nada radila je kao medicinska sestra u Šapcu i udala se za lekara sa kojim je otišla na rad u Peć. Posle događaja na Kosovu prešli su u Beograd.

Foto: Milena Cvetković, prva levo

Milena je završila Železnički tehnikum u Puli i zaposlila se kao tehničar održavanja parnih lokomotiva u Ložionici u Lajkovcu. Za to radno mesto bio potreban ispit za mašinovođu na parnoj vuči. Bilo je to malo neobično zanimanje za jednu damu, ali ona je smogla snage i položila usmeni ispit. Trebalo je još da položi stručni ispit vožnje da bi stekla zvanje mašinovođe. Za polaganje praktičnog dela ispita izabrali su manje prometnu prugu od Požarevca prema Kučevu. Komisija je bila u službenim kolima, a Milena u lokomotivi sa ložačem i mašinovođom koji inače vozi taj voz, za svaki slučaj da kandidatkinja nešto ne pogreši. Krenuli su sa jedne stanice koja je bila udaljena 7 kilomatara od Kučeva. Lokomotiva je bila serije 01, brza i laka, naručena u Nemačkoj za voz Orijent Ekspres na relaciji od Beograda do Niša. Saobraćala je i do Subotice. Takvu lokomotivu je vozio Biba Maksimović kada je prešao u Beograd. Imala je 4 cilindra i bila je jako teška za održavanje. Pravljena je u Berlinu, a neki delovi u mestu Karls Rue. Milena je najpre dala zvučni signal (_..) jedan dug i dva kratka što je značilo „popusti kočnice“. Zatim je povukla regulator za napred i polako krenula. Dostigla je osnovnu određenu brzinu za tu deonicu pruge. Na svakoj putnoj opomenici daje signal „pazi“, strogo vodi računa da neku ne propusti jer se zbog toga pada na ispitu. Ispred ulazne skretnice smanjuje brzinu i pri ulazu u stanicu koči voz. Komisija je izašla iz službenih kola i čestitala joj. Postala je prva žena mašinovođa parne vuče u ondašnjoj Jugoslaviji. Naravno, nikada nije radila taj posao. Na radnom mestu održavanja bila je nekoliko godina a zatim je prešla u termotehniku gde je radila na kontroli kvaliteta uglja i vode za lokomotive. U lajkovačkoj Ložionici je radila od 1950. do 1968. godine kada je ukinuta pruga uskog koloseka, a onda je prešla u Beograd gde je radila do penzionisanja. Umrla je u februaru 2022. godine. Milena je bila udata za Živojina Žona Cvetkovića (1929-1968) poreklom iz Jagodine (Svetozareva) od oca Dušana i majke Ruže dev. Miladinović, koji je bio nastavnik i veoma aktivan u društvenom životu Lajkovca.

Foto: Milenin muž Žone Cvetković, sagnut, u veselom društvu

Nema sportskih i kulturnih zbivanja u Lajkovcu u to vreme a gde on nije učestvovao i dao svoj doprinos. Kada je Žone umro, 1968. godine, Milena se ponovo udala za Dragoljuba Dragana Blagojevića iz Beograda. Dragan je rođen u Lajkovcu od oca Živorada Blagojevića, tišljera. Rođeni brat je Raje Blagojevića koji je osnovao i dugo godina vodio „Filip Travel“ iz Beograda. Kasnije je to predao sinu Filipu koji još uvek uspošno vodi tu privatnu turističku agenciju. Često se na našim putevime mogu videti autobusi sa tim nazivom.

U braku sa Žonom Milena je imala sina Predraga Prešu Cvetkovića, rođenog  8. marta 1956. godine koji je završio mašinski fakultet i radio u REIK-u „Kolubara“, odnosno „Kolubara-Metal-u“, gde je jedno vreme bio direktor, kao i u pogonu „Elmont“. Kasnije je prešao u Beograd i zaposlio se opet kao rukovodioc na održavanju i kasnije tehnički direktor „Sava centra“. Sada, sa suprugom Snežanom, devojačko Lačković, uživa u  zasluženoj penziji. Milena je umrla u februaru 2022. godine.

petrovictoma@yahoo.com

Related posts

Leave a Comment

13 − ten =