Uspomene na stari Lajkovac: JOLIĆA VODENICA

Piše: Toma Petrović

Vodenice i danas zavređuju pažnju etnologa, turizmologa i drugih zainteresovanih kako za oblast u lancu tradicionalne proizvodnje hrane tako i zbog toga što u većoj meri pripadaju prošlosti.

Vodenice na potocima i manjim rekama se zovu potočare, а mogu biti građene od različitih građevinskih materijala. Tako postoje vodenice brvnare, zidane vodenice i sl. Postoje i tzv. brodarice ali one su na većim rekama pa ćemo ih samo pomenuti.

Na području opštine Lajkovac postoje četiri aktivne vodenice. Dve su na Kolubari – Ilića u Nepričavi i Jolića vodenica u Lajkovcu, a dve su na reci Toplici, u Markovoj Crkvi – Sretenovića i Kumova vodenica.

U stara vremena postojala je na Kolubari jabučka vodenica, na Adi. Oko 1825. godine premestili su Jabučani svoju vodenicu na Beli Brod, na granicu jabučkog i ćelijanskog atara. Još poneko od vremešnijih ljudi seća se te vodenice koju je najbolje opisao Toma Bajić u knjižici ili brošuri „Stara jabučka vodenica na Belom Brodu“. Srušena je malo pre izgradnje mosta na Kolubari za potrebe pruge Beograd – Bar i sada od nje postoji gde koji crep ili kolac pobijen u dno reke.

Krajem 18. i početkom 19. veka Čančarevići iz Rubribreze u Bostaništu, na Kolubari, napravili su prvu Čančarevića vodenicu sa 4 kamena.  Vodenica je imala 6 suvlasnika.

Tada su imućne lajkovačke porodice imale svoje vodenice na Kolubari (Pavlovića kod Stojanovog broda i druge), a jedna je bila u blizini pomenute Čančarevića vodenice.

Kažu da je u tu staru lajkovačku vodenicu lično svraćao knez Mihailo Obrenović kada je jednom konjem dojahao iz Beograda u ove krajeve.

Jovanovići ili Jolići, kako su ih zvali, u to vreme nisu bili suvlasnici nijedne vodenice. Međutim u drugoj polovini 19. veka po bogatstvu i političkoj vlasti u selu Lajkovcu se izdvajao Mitar Jolić, naprednjak i tadašnji kmet sela Lajkovca. On je ubrzo postao vlasnik lajkovačke vodenice i po njemu dobije ime Jolića vodenica. U to vreme kupio je i umestio peti kamen izvesni Stevan iz Mušića.

Plahovita Kolubara je često menjala tok i jedne godine je zaobišla Čančarevića vodenicu u Bostaništu koja je ostala na suvom. Zbog pogodnog vodotoka Čančarevići premeste vodenicu u Adice, četrdeset metara uzvodno od Lajkovačke vodenice. Druga vodenica je imala 4 kamena i 11 suvlasnika. Krajem 19. veka desilo se da je u jazu voda na duže vreme omanjila i vodenica je slabo mlela. Prirodni pad Kolubare i dobro urađen jaz omogućili su međutim dobar rad Mitrove vodenice.

Velisav Čančarević i Mitar Jolić dođu do zaključka da vode (po njihovoj logici) nema dovoljno za dve vodenice  na tako kratkom rastojanju. Trećeg februara 1895. godine overe na Ubu ugovor o podizanju nove vodenice na Kolubari. Mitar i Velisav su zajednički napravili vodenicu, danas poznatu kao Jolića vodenica, na jazu na kome je i pre bila sama Mitrova vodenica. Troškove oko podizanja vodenice podneo je Mitar Jolić sa 5, a Velisav Čančarević sa jednom šestinom.

Jolića vodenica imala je 6, a onda je Aleksandar Radovanović Drpa dogradio još jedan i od tada ima sedam kamenova. Svaki kamen podeljen je na četiri litre, svaka litra ima 100 drama. Poredovnik koji poseduje litru, ima pravo da sedam dana i noći uzima ujam od samlevenog brašna ili jarme na tom kamenu. Sada vodenica ima 28 poredovnika, a upravnik je Milovan Bajić. Trenutno je vodeničar Veroljub Pajić, zvani Tuka.

U vodenicu su dolazili pomeljari iz šire okoline dovlačeći žito za mlevenje zaprežnim kolima. Ponekad su ostajali po nekoliko dana kada su veće gužve. E, zato je postojala štala i bunar za pojenje stoke. Kada su shvatili da je u bunaru ista voda kao i u Kolubari napustili su taj način pojenja pa su stoku vodili na direktno u Kolubaru odmah nizvodno od vodenici gde je napravljen putić do vode kuda su pojedinci izvlačili šljunak i pesak, a vodio je tačno do mesta gde su se spajali jaz i glavni tok reke. Na tom mestu je pontonjerska jedinica lajkovačkog Garnizona odmah posle rata napravila jedan drveni most koji je služio za neke njihove zadatke, ali su taj most koristili i građani i moglo je se kolima preći preko njega i skratiti put za neke delove Pepeljevca. Posle nekoliko godina je srušen.

Pomeljari i vodeničar su pili vodu iz izvorčića koje su kopali uz obalu reke. Ta voda bila je jako čista i neobično bistra. Često su se tu mogli videti vrlo zahtevni rakovi koji upravo vole takvu, hladnu i bistru vodu.

Foto: Kupanje u jazu

Dakle, bunar je zapušten i u velikom delu zatrpan. Izgubio je svoju osnovnu funkciju, ali je zahvaljujući tom širokom betonskom zidu, santraču oko njega na kojem je moglo da se sedi, postao „kultno“ mesto mahom za mlade Lajkovčane koji su se kupali na Brani i Đavolijoj jami. Naime, sednu na beton oko bunara, sunčaju se, a tu se uvek nađe neko ko „uzme reč“ i priča krene. Mahom su to bili oni koji su radili, ili neko vreme proveli u inostranstvu, zatim iskusni iz raznih oblasti, istorije, geografije pa i švaleracije. Mi, klinci smo sa pažnjom sve to „gutali“, samo bi ponekad skoknuli u jaz da se osvežimo. Jaz je desetak metara pred kraj, gde voda počinje da pada na vedenična kola (vitlove), uzvodno od vodenice, bio betoniran i dubok 50-70 cm, u zavisnosti od vodostaja. Dno je, kasnije, bilo povremeno klizavo od zelenih algi pa se moralo voditi računa pri kretanju. Voda je bila bistra i to je bilo lepo mesto za osveženje, a nejlepše je bilo ispod vitlova gde voda pada iz visine i maksimalno osvežava i ujedno vrši „hidro masažu“. U prilogu je jedna fotografija iz 1933. godine gde se vide kupači u jazu. Skoro da se ništa nije izmenilo do izgradnje odbrambenog nasipa, sredinom 80-ih godina prošlog veka. Uzvodno, iznad tog betoniranog dela bilo je dublje i moralo se plivati jer je dubina bila i preko 2,5 metra. Gledajući od vodenice uzvodno, odmah iznad betoniranog dela, da se ne bi išlo preko „jarma“ vodenice, bio je jedan mostić ili brvina preko koje se moglo preći na adicu i dalje prema Pepeljevcu, a još uzvodno sa leve strane bila je velika drvena brana za usmeravanje vode u jaz, koja je redovno održavana, pa je i u najsušnijem periodu bilo dovoljno vode da pokreće bar tri vodenična kamena. Taj deo Kolubare, iznad brane bio je dovoljno dubok i moglo se plivati do pepeljevačkog mosta,  nekih 800-900 metara. Na tom delu „Brane“ kako su svi zvali taj deo plaže bila je tazkozvana „Đavolija Jama“, gde je reka bila najdublja. U toku okupacije tu je skočio jedan nemački vojnik i nije isplivao, udavio se. Udavilo se u tom delu i par naših vojnika koji su bili na odsluženju vojnog roka u Lajkovcu. Tu je bila jedna velika kriva vrba (ili jasika) odakle su najodvažniji skakali u tu dubinu. Takođe, vojska je odmah posle rata u cilju obuke napravila jednu veliku skelu sa tri nivoa koju su svi mogli koristiti za skakanje u vodu. Deca su tu skelu nazvala „Trambulina“ i postojala je par godina. Iznad Đavolije sa desne strane reke gledajući uzvodno bilo je nekoliko manjih njiva koje su služile kao bašte. Njivu je imao Kosan Ivković, „Muse“, Miša Radosavljević, brica i drugi. Miša, zvani „Bricko“ bio je ribolovac, imao je kolibu, svoj čamac vezan uz svoju baštu, a u bašti je imao uvek sezonskog povrća, paradajza, paprike, luka… To je zvao svojim „Brionima“ i svo slobodno vreme je tu provodio.

Foto: Veličko vodeničar

Menjali su se razni vodeničari a najduže je bio bio Veličko Paunović Veka iz Rubribreze. On je ujedno bio i najčuveniji vodeničar Jolića vodenice.

Vodenica je pod zaštitom države, a pod nadzorom je Zavoda za zaštitu spomenika kulture iz Valjeva. Sredstvima opštine Lajkovac vodenica je obnovljena 2017. godine. Na Jolića vodenici okačena je spomen ploča na kojoj piše da su partizani sa te lokacije 15. avgusta 1941. godine krenuli u napad na Lajkovac. Po rečima svedoka to se desilo  14. avgusta. Napad je počeo u zoru, a izvršili su ga borci Kolubarske čete, Valjevskog partizanskog odreda. Među njima je bilo desetinu fudbalera „Železničara“. Lajkovac su branili Nemci i žandarmi. Partizani su demolirali železničku Ložionicu, poštu, žandarmerijsku stanicu i onesposobili 4 lokomotive. Neprijatelj je imao više mrtvih i ranjenih. Partizani su imali osam ranjenih boraca. Za junačko držanje u ovoj borbi komandir, Radivoje Jovanović–Bradonja i zamenik komandira čete, Stevan Filipović, pohvaljeni su u Biltenu Glavnog štaba narodno-oslobodilačkih partizanskih odreda Jugoslavije. Cela akcije je izvedena da se, bar na neko vreme, spreči okupator da koristi železničke objekte koje je obilato koristio za prevoz opreme i ljudstva prema Beogradu i Sarajevu.

Početkom 60-ih godina prošlog veka Udruženje sportskih ribolovaca „Šaran“ iz Lajkovca na delu vodeničnog placa iza štale koja je kasnije srušena, napravilo drvenu baraku za svoje potrebe. Posadili su topole oko placa i ogradili pletenom zicom. Takođe, napravljen je i mobilijar za decu (ljuljaška, klackalica, ograđeni bazen sa peskom). Nekako u to vreme, održano je i prvo ribolovačko takmičenje, tačnije 7. jula 1963. godine, na Ivanjdan.

Foto: Takmičenje ribolovaca

Sve je to trajalo do sredine 80-ih godina prošlog veka dok nije regulisan tok Kolubare pa je više od pola tog ribolovačkog placa zauzeto nasipom. Pre toga ozidana je spratna zgrada za potrebe ribolovaca, gde se i sada okupljaju prilikom održavanja već tradicionalnog takmičenja a i nekih turističkih manifestacija poput takmičenja za „Zlatni kotlić“, „Dani vodenica na Kolubari i Toplici“, „Hajdučki dani“ i druge. Jedno vreme postojali su tereni za odbojku na pesku, košarku, tenis … I sada imaju sprave za vežbanje.

Takođe, u novije vreme, jedan deo leve i desne obale Kolubare, između pepljevačkog i čačanskog (gvozdenog) mosta podeljen je na oko 170 jednakih placeva sa obe strane reke i ustupljen zainteresovanim Lajkovčanima, Lazarevčanima, Ubljanima i drugima bez naknade i na duži period. Jedini uslov za dobijanje parcele na korišćenje je da korisnik mora u nekom periodu napraviti objekat. Do sada ih je napravljeno preko 140. Kako nazvati taj objekat – sojenica, vikendica, koliba ili magaza!? Po „građevinskim uslovima“ podignute su najmanje 1 metar od zemlje, pa su po tome sojenice, a u vreme poplava su iznad vode. Mnogi tu provode vikende, pa se može nazvati i vikendicom. Nema struju i gradsku vodu, nije određeno sa čime je treba pokriti i od kakvog materijala napraviti, pa zbog toga pojedine liče i na kolibe. U najvećem broju su to stare magaze dovezena iz okolnih  sela i adaptirane za ovu namenu. Ima i prelepo napravljenih u modernom stilu, ali malo odudaraju od okoline.

Bilo kako bilo, mnogi su zaljubljeni i taj deo reke i u svoje objekte, ma kako ih zvali, pa najveći deo slobodnog vremena provode tu, na reci. Svako ih uređuje na svoj način. Ukrašava cvećem, mobilijarima u etno stilu i na druge načine što zavisi od mašte vlasnika. Na vratima jednog pomoćnog objekat piše CLOS@. Duhovito! Svuda okolo su velika stabla, najčešće topole i jasike, poneki beli jasen i dosta vrba. Pojedina mesta, između debelih stabala su vrlo pogodna za postavljanje mreža za odmor-ležaljki koje u tom hladu imaju optimalnu funkciju. Put kroz vikend naselje je presut i okolo postoji ulično osvetljenje. Ima i nekoliko klupa za predah šetača gde žubor vode preko prelivne brane deluje opuštajuće. Najveći deo korisnika tih objekata su ribolovci kojih ima u svako doba dana.

Udruženje penzionera „Kolubara“ iz Lajkovca je iz svojih sredstava i uz akciju  članova napravilo veoma prijatan kutak, sa stolovima za oko 50-ak svojih članova. Tu često organizuju izlete, i sa razlogom ili bez, pripremaju ručkove u svojoj režiji i dele troškove. Postoji i veliki ozidan i lepo osmišljen roštilj. Svako ko želi može to mesto koristiti za neka grupna okupljanja. Dovoljno je samo da se jave predsedniku Mići Bojičiću i da iz sebe ostave sve čisto kako su i našli. Preko reke je plaža i Jolića vodenica, a ima i dubine u reci gde se može plivati do 700-800 metara. Kada su državni ili pojedini verski praznici najviše ljudi je na reci pa taj deo Kolubare kao da je usred velikog požara, jer se na sve strane lože vatre za roštilj, a na mnogo mesta se okreće, a rade i mangala. Proslave matura okupljaju veliki deo omladine pa se na tom prostoru čuje muzika sa svih strana.

Ceo taj deo, na samoj reci ukrašavaju rode, čaplje i druge neobične vodene ptice koje su redovni gosti a gde se hrane belom ribom.

Prvi plac na levoj obali Kolubare od Pepeljevačkog mosta koristi Moto klub „TNT“ gde su napravili par objekata i gde se često okupljaju sa motoristima iz drugih opština, a gde ih bude i preko stotinu. Imao sam priliku da sve to vidim u nedelju 17. aprila ove godine i sve mi je to delovalo impozantno. Korišćenje ovog kampa je takođe besplatno što se može videti i na izloženoj tabli kluba.

I  lovci imaju svoj objekat gde se tradicionalno održava takmičenje za „Zlatni kotlić“. Već sam napomenuo da Turistička organizacija organizuje svoje takmičenje pod istim nazivom ali u drugom terminu. Broj prijavljenih ekipa za takmičenje varira od 25 pa do preko 50. Najbolji budu nagrađeni vrednim nagradama.

Širi prostor oko vodenice, odnosno nasip sa leve i desne strane reke između dva mosta (Pepeljevačkog i Čačanskog-gvozdenog) je najidealniji za šetnje po čistom vazduhu, pogotovu u vreme kada počinje grejna sezona i kada se u varoši oseti aero zagađenje.

Malo je ljudi, ako ih uopšte više ima, koji pamte jedan interesantan događaj vezan za Čačanski, odnosno gvozdeni most. U vreme okupacije Nemci su napravili tri bunkera, dva sa leve i desne strane mosta na glavnom toku Kolubare i jedan kod tzv. suvog mosta stotinak metara prema Pepeljevcu koji je služio da u slučaju većih poplava prihvati višak vode i propusti nizvodno. U ovim bunkerima dežurali su nemački vojnici jer im je bezbednost mosta bila veoma važna zbog železničkog saobraćaja koji su obilato koristili od Beograda prema Sarajevu i obrnuto. Dva puta nedeljno, a po potrebi i više, saobraćao je pancirni voz prema Gornjem Milanovcu. Pred konačno proterivanje Nemaca iz našeg kraja i oslobođenja Lajkovca, uveče 16. septembra 1944. godine,  od strane nekoliko železničara (Franjo Zeman, Steva Stanojlović, Boža Radojičić i drugi) i verovatno neke više instance potekne predlog da preko Fišerke (nemački tumač) prenesu Nemcima poruku da se velika grupa partizana stacioniranih kod Jolića vodenice priprema za napad sledećeg jutra na Lajkovac i da Nemci nemaju nikakvih šansi da se odbrane jer su partizani daleko nadmoćniji. To je bilo samo u priči. Predlože im da uvedu jedan večernji voz do Obrenovca kojim bio se izvukli iz Lajkovca. Nemci su to, da bi izbegli žrtve, oberučke prihvatili, na brzinu se spakovali i oko 22 časa otišli vozom prema Obrenovcu. U toj brzini potpuno su zaboravili na tri stražara koji su dežurali u bunkerima na mostu. Kada je svanulo nemački stražari čekali su smenu, ali od smene ništa. Zvali su nekim induktorskim telefonom, i naravno nije imao ko da se javi. Prelazili su Pepeljevčani, a među njima i železničari, preko mosta i čudili se otkud oni još tu. A onda su se malo sprdali sa njima pomoću par nemačkih reči koje su naučili tokom okupacije. Govorili su im: Šta vi još tražite tu kada su vaši pobegli prema Obrenovcu; Hitler ist kaputt; Bežite dok je vreme … Nemcu su shvatili šta su im ovi savetovali, pokupili se i pešice otišli do železničke stanice u Lajkovcu. Usput ih niko nije dirao, uhvatili su neki voz i u Obrenovcu se priključili svojoj jedinici. Lajkovac je praktično oslobođen, 17. septembra 1944. godine, bez ispaljenog metka, na računajući nekoliko u šenlučenju.

Veoma često, doduše u letnjem periodu, prolazim u šetnji pored vodenice, gde sve ređe čujem zvuk čeketala i stičem utisak da je sve manje pomeljara, bar u tom periodu. Kao da se bliži vreme kada će vodenica postati samo turistička atrakcija. Ako ne grešim! Ne može se reći za vodenicu da je zastarela, ja bih pre rekao da je tradicionalna. U eri velikog tehnološkog razvoja i pojavom veoma savremenih mlinova u kojima se melju i pakuju žitarice od 1 kg pa naviše i mogu se kupiti u svakoj prodavnici razne vrste brašna, pšenično-više tipova, projino, speltino, ražano … sasvim je sigurno da vodenice gube na aktuelnosti. Ali, treba ih čuvati i održavati ako već za to postoji mogućnost. Što kaže naš narod „Zlu ne trebalo“.

Mnogo je događaja vezanih za Jolića vodenicu i oko nje i teško ih je sve opisati na ovom portalu. Još toga, kao i priče o još tri aktivne vodenice na Kolubari i Toplici možete pročitati u novoj knjizi „Stari Lajkovac – 2. izdanje“ koja je nedavno štampana.

petrovictoma@yahoo.com

Related posts

Leave a Comment

20 − eleven =