Uspomene na stari Lajkovac: “STOJANOV BROD”

Piše: Toma Petrović

U periodu između 50-ih i 60-ih godina prošlog veka retko ko od Lajkovčana je išao na letovanje na more. Možda neke bogatije porodice sa decom. Dosta kasnije, moja i malo starije generacije išle su na Jadransko more ali sa školom, na ekskurziju. Skoro da smo svi tada po prvi put videli more. Uglavnom se u to vreme išlo na Hrvatsko primorje, na Makarsku rivijeru, u Bratuš, Baške Vode, Promajnu (dečije selo) i druga mesta. Takođe, kasnije kada smo sa školom išli na letovanje, mahom se išlo na taj srednji i severni deo Jadrana. Razlog je bio železnica kojom se moglo ići u Rijeku, Split, Zadar, Šibenik, Vodice, Rovinj i druge destinacije. Železničari sa porodicama išli su mahom u Bol na Braču gde je postojalo železničko odmaralište gde se lako moglo dobiti mesto uz blagovremenu prijavu za korišćenje odmarališta. Međutim, kada je proradila pruga Beograd-Bar išlo se masovno u Crnu Goru. U Sutomoru, gde se preko hotela „Nikšić“, na tom dugom putu, još iz voza ukazivalo more bilo je toliko Lajkovčana da se na trenutke sticao utisak da smo u Lajkovcu. Tako je bilo i u Baru, Šušnju i drugim okolnim mestima. Sada, kada se mahom putuje kolima i kada nam je Hrvatska i Crna Gora, inostranstvo situacija sasvim drugačija.

Foto: Lajkovčani na moru

Mi Lajkovčani, železnička deca preko letnjeg raspusta kupali smo se na nekoliko plaža na Kolubari koja je bila puna rakova i školjki, što znači da je voda bila čista pa se čak mogla i piti. Ali i pored toga svi smo znali iskopati izvorčić pored vode gde bi se voda filtrirala kroz šljunak i pesak, a pošto je izvor bio malo iznad nivoa rečne vode to je se stalno dopunjavao i višak izlivao u reku. Voda je bila besprekorno čista i hladna. Neretko smo u tim izvorčićima nalazili zahtevne rakove koji vole bistru i hladnu vodu, upravo takvu kakva je bila u našim izvorčićima.

Foto: Kupači na Kolubari 1931. godine

Najbolje plaže su bile na Stojanovom brodu, Prljuši, na Brani, Đavolijoj jami, Mirkovom i Ćatinom brodu, kod čačanskog mosta, Rubribreške i Brdarića vodenice i druge. Mi, iz donjeg kraja išli smo uglavnom na Stojanov brod. Brodom smo nazivali sva pristupačna mesta za kupanje gde se može ući i izaći iz reke a da se noge ne ukaljaju, odnosno da se sa peska ide direktno u vodu i obrnuto, a da ima dovoljno dubine i mesta za plivanje i za igru „gnjure“.

Foto : Milovan, Nada i Cule pure – peku purenjake na Stojanovom brodu

U nekim delovima Srbije takva mesta nazivali su sprudovima. Kada sam bio na pecanju u Draževcu pitao sam jednog meštanina ima li brodova nizvodno, misleći na mesta za pecanje jer sam najviše voleo da pecam na tim brodovima, rekao mi je : Ima koliko hoćeš. Kada sam prešao dva kilometra i video da je voda sve sporija i da sam blizu Obrenovca shvatio sam da je moj sagovornik mislio na prave brodove iz Save koji su uplovljavali u Kolubari radi vađenja peska i drugih potreba.

Sa leve strane reke na Stojanovom brodu bila je jedna ogromna kriva vrba i visok breg gde je Kolubara skretala tok u desnu stranu, a u tom unutrašnjem uglu preko puta vrbe voda je nanela veliku količinu peska koji nam je dobro došao za sunčanje ali i ležanje, odmaranje i igranje karata u hladu vrba. Voda, uz pomenuto drveće, imala je vrlo karakterističan-prijatan miris. Preko raspusta Stojanov brod bio je prepun kupača od male dece do starije gospode. Skakalo se sa vrbe i sa tog visokog brega, plivalo uz i niz vodu – maticu. Najbolji skakač u vodu je bio Momčilo Žunjić–Čokanj, iz Sela Lajkovca, rođen oko 1930. godine, čiji je deda Stojan bio vlasnik njive pored broda po kome se brod i nazvao. Takođe dobar skakač bio je i Žarko Čergar koji se više kupao na Jolića brani i Đavolijoj jami. Žarko je, pored Jovice Ristića, skakao najoriginalniju lastu u Lajkovcu. Jedno vreme, odmah posle rata na Đavolijoj jami je postajala skakaonica koju je napravila vojska za svoje vežbe, ali su to obilato koristili i ostali kupači koji su tu skakaonicu sa dva nivoa zvali trambulina.

Foto: Preša, Fišek, Cone, Miša i Mema

Naučio sam da plivam na Stojanovom brodu. Po ceo dan smo ostajali, nosili sa sobom dve-tri kriške hleba i masti sa malo aleve paprike preko toga za ručak, a preko dana smo i spavali pod vrbama i topolama. Neki su pekli purenjake, a neki kuvali riblju čorbu ili pasulj. U celoj toj gužvi ponekad se pojavi i Bratislav Bata Sekulić u to vreme student šumarstva, sin Stanimira Sekulića, jedinog lajkovačkog profesionalnog alasa sa dozvolom, sa crnim bambusovim štapom kojim je pecao. Bio je ekspert za pecanje klenova na tzv. brzo pecanje sa ili bez plovka i obavezno na skakavca. Protutnji kroz Stojanov brod, napeca ribe i ode dalje nizvodno. U nedostatku skakavaca u rano proleće pecalo se na popca, gusenicu, krompirovu zlaticu ili na svica. Do Stojanovog broda išli smo pored sadašnje autobuske stanice, putem pored klanice do Zemljoradničke zadruge, gde su sada armature „Joksić“, pa onda nekom prekom stazicom kroz kukuruze do broda. Ta stazica je bila jako utabana, a nekada i prašnjava, jer su stotine nas svakodnevno prolazili njom. Dosta pre broda već se čula graja i vriska dece koja su očigledno uživala u kupanju.

Foto: Toma Ivanović, lajkovački pilot i Milovan Kitanović Kića, juli 1962.

Stotinak metara nizvodno od plaže prema Prljuši i Sastavcima, gde su se najviše kupali meštani Sela Lajkovca, bio je put kojim su se spuštala zaprežna kola u reku, gde je reka bila plitka ali brza pa su to svi zvali bržaja. Dolazili su tu iz više razloga, da napoje stoku, operu kola, da izvade malo peska, da žene operu krpare i druge grube prostirke, a najčešće da dovezu ćeten i kudelju na kišeljenje. To je bila neka tehnološka faza u postupku dobijanja „prtenog“ konca i potke za tkanje tkanina od kojih su se kasnije pravile i šile razne stvari a najčešće odevni predmeti i slamarice koje su napunjene slamom ili šuškom od kukuruza služile za spavanje.

Taj ćeten (lan) i kudelja, odnosno industrijska konoplja su se u malim snopovima stavljali u vodu, kroz njih su pobijani kočići da ih voda ne odnese i stavljalo se po nekoliko većih kamenova preko toga. To je stajalo izvesno vreme pod vodom, zatim se odvozilo kući i sušilo na nekoj livadi. Kada je bilo suvo išlo je u dalju preradu drvenim stupama, trlicama, grebenama gde je omekšavano, dobijala se fina vlakna kudelje i kasnije se prela na preslicama u grub konac. Kasnije se od tog konca na razbojima ručno pravljenim tkalo grubo sukno ili tkanina. Svi ti alati bili su uglavnom od drveta. Sada se mogu videti samo u etnografskim muzejima, a sredinom prošlog veka bio je osnovni ženski alat u svakom domaćinstvu u našoj okolini. Platno satkano od kudelje pralo se i belilo najčešće tu gde je i oprano, na velikim i čistim barama ili pored Kolubare. Jadna od najboljih kudelja bila je vojvođanska i ona je diktirala cenu na berzama u Italiji i Engleskoj. Lan je takođe veoma važna tekstilna biljka i nalazi se odmah iza pamuka po kvalitetu. Gaji se od pamtiveka. Rusija sa 70% proizvodnje lana, nosi primat u svetu.

Originalni džins koji je pravio Levi Štraus (popularne „leviske“) bio je od kudelje i to je praktično bila nepoderiva odeća. Današnje farmerke su od pamuka, dosta su mekše a da se nastavilo sa kudeljom taj biznis bi odavno propao jer su farmerke neuništive, a samim tim manje bi se i proizvodilo.

Foto: Stojanov brod danas

Pre nekoliko dana išao sam na Stojanov brod. Urađen je dobar asfaltni put skoro do broda. Međutim, naš stari dobri Stojanov brod nije ni nalik onome na kome smo se mi, lajkovačka deca i ostali kupali pre 50-60 godina. Kolubara je, ko zna iz kojih razloga, otprilike jednom u 20 godina, menjala svoj tok. Jednom je presekla taj „lakat“ na kojem je bio naš dobri brod pa je tu nekoliko godina bila starača. Tok je vodio kroz korito gde je pre više od dva veka bila Pavlovića vodenica. Od te vodenice još uvek postoje debeli stubovi i više od pola zatrpani „jaram“ koji je u stvari ulazni portal na vitlove vodenice. Pre nekoliko godina reka se ponovo vratila u staro korito preko Stojanovog broda, ali je dosta obale osuto a sa njom i vrba sa koje smo skakali i sada se nalazi suva na sred reke. Peskoviti deo plaže je obrastao nekim mladim vrbama i drugim  rastinjem.

petrovictoma@yahoo.com

U štampi je nova knjiga Tome Petrovića, sa preko 120 ovakvih i sličnih priča na 400 strana u tvrdom povezu i sa 228 fotografija starog Lajkovca i Lajkovčana.

Related posts

Leave a Comment

one × 4 =