Poslednje junske večeri upriličena je konačno i lajkovačka promocija knjige “Vojvoda Zograf”, autora prof. dr Snežane Adamović. Pored autorke, o knjizi su govorili književni kritičar Ana Miljković i mr Daren Milivojević.
Obraćajući se prisutnima u lajkovačkoj biblioteci, autorka je spontano i jednostavno ispričala kako je roman nastao I naglasila da je tema romana sudbina umetnika u ratu i smutnim, teškim vremenima za njihov narod. Poruka koju roman šalje je bezrezervna, da umetnik u teškim vremenima, koja su na našim prostorima česta, na svoj i svaki način mora da bude uz svoj narod.
“Među književnim stvaraocima do sada poznata kao kritičar i autor knjiga o besedama Vladike Nikolaja Velimirovića, Snežana Adamović ovoga puta sa svojim prvencem u proznom stvaralaštvu Vojvodom Zografom na književnu scenu stupa kao potpuno zreo romansijer”, rekao je svojevremeno s pravom Milisav Savić i u to se uverila i lajkovačka odabrana, pasionirana književna publika.
“Roman o Prvom srpskom ustanku, o Valjevskoj nahiji, je u jednoj niti romana, u drugoj priča o savremenom vremenu i nauk kako i zašto nastaje romansirana priča o Petru Nikolajeviću Moleru, Hadži Ruvimu, kneževima Aleksi i Iliji, Proti Mateji… Roman govori o ličnostima iz Prvog ustanka, a glavni junak je vojvoda i slikar Petar Nikolajević Moler. Roman pisan u dva toka, ondašnjem vremenu Prvog ustanka, i sadašnjem o tome kako umetnik stvara roman. Tema je sudbina umetnika u ratu i smutnim, teškim vremenima za njihov narod. Ovo je treće izdanje, prva dva objavljena su u beogradskoj „Prosveti”, rekla je autorka.
To da je ovako kompleksan roman napisan na svega sto strana, svedoči očigledno o znanju i veštini autorke, koji su dovedeni gotovo do perfekcije. Impresivan je i autorkin nastup, skroman, smiren, a pri tom autoritativan, sa jasno definisanim sistemom vrednosti, koji nenametljivo nastoji da predstavi mlađima.
Upravo zato, svemu rečenom na ovoj književnoj večeri posvećujemo punu pažnju.
Toplo, nadahnuto, edukativno i iznad svega vrhunski stručno, o autorki i romanu “Vojvoda Zograf” govorila je Ana Miljković, profesor srpskog jezika i književnosti:
“Jedna žena bila je hrabra da prevaziđe tradicionalna uverenja i da se lati, poput svoje prethodnice Isidore Sekulić, dva muška zanimanja – da bude doktor nauka, i pisac. I otišla je korak dalje – u svoja naučna i prozna dela kao veliku temu postavila je epski, muški svet – Njegošev u doktoratu i svet valjevskih ustanika, u svom romanu.
Kao što u epskoj poetici glas o dobrom junaku prevashodi njegovom pojavljivanju, tako je priča o njoj koju sam čula, preduhitrila naš prvi susret. Kao apsolvent sam je menjala i ,iako bivši đak škole, nisam znala ko je profesorka na čijoj sam zameni. Dugo me je kopkala radoznalost ko je ta žena o kojoj đaci pričaju sa tako puno topline, a tek kasnije, kada sam se vratila u školu, upoznala sam je.
Tako je „Vojvoda Zograf“ našao put do mene i odlučio da mi se razotkrije. To je prvi roman Snežane Adamović, a ujedno i prvi rad ovog autora sa kojim sam se ja susrela. Čitajući ga shvatila sam ono što su I Borhes i Safon i Markes, kao i naši Pekić i Kiš kroz svoja dela rekli – da ne biramo mi knjige koje čitamo, već da knjige pronađu nas u određenom trenutku u kom ih na najbolji način možemo shvatiti; u onom momentu kada pružaju odgovor, utehu ili čak spas.
Već na drugoj strani sam ostala zatečena shvativši da je jedan od glavnih junaka Patar Moler. To me je vratilo u studentske dane koje sam provela živeći u Molerovoj ulici u Beogradu i pokušavajući da o njemu saznam nešto više, a otkrila sam samo šture podatke. Do susreta sa Snežaninim romanom. Najinteresantnije je to što ova autorka, iako dajući precizne, istorijske podatke o životu mladog slikara iz ugledne junačke porodice, služeći se postmodernističkom metodom dokumentaristike i faktografije, prikazuje i svoju poetsku, tananu, lirsku viziju čoveka važnog za umetnički i istorijski život našeg naroda i našeg, valjevskog kraja. Na taj način probija oklop koji je otkrivao Molera samo kao nećaka Hadži – Ruvima i jednog od ustanika, i osvetljava i produbljuje sliku njegovog lika otkrivajući i duhovni, umetnički, pa i emotivni sloj njegove ličnosti.
Pitanje pripovedača je specifično. Posle prvih rečenica koje nas uvode u fantazmagorijski intimni svet : “Pojavljivao se u mom životu uvek nenadano. Nikad nisam znala kada će se ponovo pojaviti, a kad iz njega nestati“, svet između sna i jave, svet u kom Laza Kostić viđa Lenku i Dis svoju snevanu dragu, a Jovan Dučić izmaštanu ženu preko triju mora, pripovedač prelazi na svoje stvaralačke muke kojima mora biti obuzet pisac koji nije laik, koji je pritisnut teretom književnoteorijskih znanja. Ideju da napiše roman o velikanima Prvog srpskog ustanka, pripovedač odbija izričito : “Mnogo sam knjiga pročitala i mnogo o njima znam da bih se usudila da ja nešto pišem. Da ne znam šta je roman, pa još istorijski, pa još zahtevi za stvaranje modernog romana, pa još ovaj nejsano mi rastumačeni postmodernizam. Neka hvala, na taj led me nećeš navući.Imam i ja bar neku trunku dostojanstva.“
Ali, „priča, ja ne smem da kažem roman“ – kako svoje delo junakinja i ujedno narator klasifikuje, strpljivo i lagano nastaje, iako je najpre odbijala da se upusti u spisateljski rad, jer kao što knjige pronalaze svoje čitaoce, tako odabiraju i svoje pisce.
„Vojvoda Zograf“ je roman smešten na prelaz iz 18. u 19. vek, u ustaničku Srbiju, a radnja se uglavnom odvija u Valjevu i selima oko njeg a-Babina Luka, Brankovina i Bogovađa. Iako prikazuje istorijske ličnosti i događaje, pisac nam o svemu tome piše iz lične, često lirske perspektive. Likovi romana su Aleksa Nenadović, Hadži – Ruvim, turske dahije i centralna ličnost romana – mladi slikar, tj. zograf Petar Moler:
„Jelinski vitak u raskošnim konjičkim odorama i crnim kavalijerskim čizmama, nekako naročito gospodstven, možda zbog nauke koju izuči u Karlovcima, a možda takav stvoren od Boga samog, unese u kuću Stanimirovića neku naročitu pometnju. Svugde gde življaše, žene se divljahu njegovoj pojavi, njegovom jahanju na lepim konjima sa ispletenom grivom i njegovoj dugoj raščešljanoj kosi.“ Ovako su ga videli ljudi sa kojima se susretao, a za strica Hadži – Ruvima Petar je bio poseban, voleo ga je više od rođenog sina: “Ruvim, stric mu, oporavi se sasvim videvši ga tako lepolika, izrazna i učevna i požele da vidi šta li je u malanju tamo preko izučio.“ U Petru Hadži-Ruvim vidi svog slikarskog naslednika i posmatrajući ga kako oslikava manastir raduje se kada vidi da ga je mladić prevazišao – i svojim talentom i svojom hrabrošću, jer slika i ono što se ne sme.
Posebno mesto u ovom delu zauzima intimna, ljubavna priča između mladog slikara Petra i Smiljke vilovnice, unuke vidovnjaka koji leči hadži-Ruvima. Od kada se Petar pojavio u njenom životu : “Svakim danom bivaše prozirnija, zaboravljajući sve većma da govori i osećajući da joj se od Petrovih misli zgrušavala krv u žilama i zastajao dah u snu. Izmučena i iznurena, nekakvom nejasnom strepnjom, reši da od njega beži glavom bez obzira.“ To osećanje nespokoja i nemira nije jednostrano, slično proživljava i Moler: “Stade iza nje i pripi se uz njena leđa, sveteći joj se za muke , jer je zbog nje nespretan i ponizan, proživeo mal’ ne pola godine, kao u paklu, uspaljen i izbezumljen“. Međutim, ova intimna, ljubavna priča između slikara i vilovnice, nije jedina u romanu. Postoji još jedna, koja teče paralelno, i ona prikazuje tajnoviti, nedorečeni neuhvatljivi odnos između naratorke i misterioznog umetnika slikara, koji je i nagovara da piše delo o Moleru i koji o životu Molerovom zna pojedinosti kojima ni jedan arhiv i dokument ne raspolažu.
I pored fragmentarnosti i isparcelisanosti ovog romana, i pored dva toka pripovedanja, jednog koji prati živote ustanika, i drugog koji prati naratorku koja najpre odoleva, pa ipak pod nagovorima svog misterioznog prijatelja pristaje da piše delo o mladom Moleru, radnje ta dva toka se približavaju jedna drugoj i lagano se iz paralelnog odvijanja ulivaju jedna u drugu, pa se na karaju i potpuno sjedinjuju.
Petar zograf, ikonopisac, se u ustaničkim borbama ističe svojim junaštvom,pa dobija titulu vojvode – vojnog komandanta . Na taj način postaje i vojvoda i zograf, vojni zapovednik i slikar ikona i fresaka, na izged spoj nespojivog – kao anđeo ratnik. Nikada se neće navići na smrti i na krv: “ Da li ovo ubijanje i buraženje zlotvora može biti po promisli Božijoj? Nije mogao u to istinski da poveruje, a opet je jurišao na Agarjane sekući ih i burazeći, a potom se dugo molio za oprost. “
I ubrzo ga je snašla smrt. Zavist Miloša Obrenovića je otpočela Petrov kraj. Miloš je imao utisak da ga je Moler po svemu nadmašivao – po junaštvu,po mudrosti,po obrazovanju,po stasu i lepoti. Miloš je znao da boljeg od sebe mora ukloniti. Zbog toga ga je Ali –paša, po Miloševom nalogu, udavio. Na Kalemegdanu 1816.godine.
Na Kalemegdanu se junakinja i tvorac priče o Moleru i susreće sa svojim misterioznim prijateljem slikarom – čovekom vitkog stasa i duge crne kose. On joj govori o poslednjim trenucima Molerovog života ,o precima koje je video umirući i svetlucavom roju nad svojom glavom. A potom, sve manje tajnoviti slikar nastavlja ovako: “Video sam to jasno.Igličasto sjajne zvezdice u vrtlogu spuštaše se ka mojoj umrloj, usnuloj glavi. Ja sam bio, međutim, vozdignut. Moj duh je lebdeo nad tim zemaljskim prizorom.“
Sada već razotkriveni slikar, Petar Moler, ili njegov duh, govori o tome kako je u svojoj glavi i licu koje je nepomične posmatrao sa visine, ugledao savršenu lepotu koja mu je nedostajala da za života ovozemaljskog naslika Arhangela Gavrila, koji ga većma inspirisaše,a koji je glasnik koji ljudima saopštava božije odluke, a čije ime znači „snaga Božija“.Ako pratimo tu analogiju, dolazimo do zaključka da je u početku tajanstveni slikar koji nagovara spisateljicu da piše delo o Moleru, u stvari sam Petar Nikolajevič Moler iza kog se skriva Arhangel Gavril, koji sapoštava glas o Božijoj volji da knjiga bude napisana.
Tako je pred kraj 20. veka na Kalemegdanu govorio Petar Moler o svom iskustvu odlaska sa ovog sveta koji je obeležen susretom sa bezgraničnom lepotom. Neko će reći da je to bio duh, blizak duhu Hamletovog oca; neko će sve pripisati bogatom maštenskom svetu pisca.
Za mene čuda u ovom susretu nema. I te kako je moguće. Umetnik ne umire, on večno živi kroz svoja dela.I nema ničeg neobičnog u spoju slikara iz 19. veka sa spisateljicom iz 20. veka. Oni se traže, pronalaze i zbilžavaju kroz svoje umetnosti, a umetnost, koja je veća od nas malih, zemaljskih, i koja je od Boga, nam pruža beskonačnost i trajanje. I nadu da ćemo se jednoga dana, na ovom ili onom svetu, sresti sa svima onima koji su svojom lepotom, talentom, hrabrošću, plemenitošću, dobrotom ili ljubavlju dotakli našu dušu.”
U ulozi domaćina i književnog kritičara, mr Daren Milivojević” izarazio se izizetno pohvalno o književnom stvaralaštvu Snežane Adamović i romanu koji je bukvalno slučajno odabran za predstavljanje te večeri:
“Roman ,,Vojvoda zograf” Snežane Adamović istorijski zasnovano pripovedno pletivo koje tematizuje ličnosti i događaje s kraja 18. i 19. veka, predstavlja najlepši spoj mašte i zbilje, istorijskih činjenica i literarne pikantnosti. Centralna ličnost je vojvoda zograf, lepoliki i talentovani Petar Moler. Neobična umetnička duša mladog zografa uhvaćena u kovitlac sudbonosnih dešavanja pokazaće nam glavnu temu koju je autorka želela da tematizuje, a to je sudbina umetnika u stihijama rata. Približavajući nam ličnosti minulih vremena, autorka poseže za starim, arhaičnim rečima i rečeničnim sklopovima, kako bi nam se cela radnja učinila živopisnijom i realnijom. Na kraju ako kraja uopšte ima, ovaj roman ostaje kao vredan književni spomenik o ličnostima i vremenu koje je bilo prelomno za srpsku istoriju i kao takav bi trebalo da predstavlja neizostavno štivo za sve one koji bi želeli nešto više da saznaju o Prvom srpskom ustanku i njegovim herojima i umetnicima.”
Da ništa nije slučajno, potvrdilo je i ovo književno veče, koje je zaustavilo vreme, podsetilo prisutne na tu neophodnu notu uzvišene, vanvremenske duhovne dimenzije, koja vekovima osnažuje narod na ovim prostorima.
Oni koji ovoj književnoj večeri u organizaciji lajkovačke biblioteke nisu prisustvovali, mnogo su propustili.
