Dok su bele pahulje sve jače vejale kolubarskom varoši, uz opelo sveštenstva koje je vodio zamenik episkopa valjevskog protonamesnik Filip Jakovljević, upečatljiv govor mr Darena Milivojevića iz Gradske bibloteke Lajkovac, zvuke pesama „Tamo daleko“ i „Ide Mile lajkovačkom prugom“, u prisustvu familije, prijatelja, sugrađana, javnih ličnosti i poštovalaca, u aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Lajkovcu sahranjen je Radovan Beli Marković – lajkovački Književnik, srpski Fokner (kako reče profesor Mihajlo Pantić).
Ovom činu prethodila je jednočasovna komemoracija u lajkovačkom Kulturnom centru „Hadži Ruvim“.
Nakon što je pročitan telegram predsednika Republike Aleksandra Vučića, obratio se predsednikov izaslanik ministar policije Aleksandar Vulin, izrazivši saučešće „ne samo porodici, pa ni samo zemljacima Radovana Belog Markovića, već svakome ko govori i misli srpski, svakom onom ko se ponosi našim jezikom i pismom, jer gubitak je svakog od nas; srpski jezik siromašniji je za jednog velikog govornika, velikog pisca, za jednog kolubarskog ratnika.“
– Otišao je Beli, ali ne mnogo daleko, otišao je u svet koji je sam izmaštao, stvorio, koji je pravio sebi, po sebi, za sebe, ali i za nas. A kako drugačije potomak kolubarskih pobednika i može da ode? Dostojanstveno, mirno, tiho, ali opet tako glasno da se probudimo u sred noći sa osećajem gubitka, praznine. Svet mu se klanjao, a on je izabrao da ostane tamo gde se rodio. I kada je bilo malo onog mesta gde je radio i trajao, onda je odlučio da izmisli čitav jedan svet, ali samo da ga ograniči toponimima svog rođenja. I malo mu je i to bilo, pa je rešio da izmisli i sebe i još jednog sebe, poklisara mrtvih duša, da izmisli i postavi tamo daleko.
Književno delo Radovana Belog Markovića od samog početka njegovog stvaralačkog rada ugrađeno je u istoriju srpske književnosti, ocenila je na komemorativnom skupu pomoćnik ministra kulture i informisanja Slavica Trifunović.
– Književna kritika opisivala ga je kao neobičnog pisca i ta nepresušna originalnost trajala je kroz skoro četiri decenije stvaranja. U tom vremenu kao da je u srpskoj književnosti vladao prećutni dogovor, da pošto niko neće umeti i znati da piše kao Radovan, niko i ne pokušava da stvara dela nalik njegovim. Predivnim jezikom, punim duha naroda kojem je pripadao, gradio je dela kojima nije bilo ravnih ni sličnih…U ovom času, opraštajući se od velikog književnika, prateći ga u nadnebesno Belo Valjevo, u neki višnji Lajkovac onostranog bivstva, uvereni smo u neprolaznost njegovog dela, u nove čitaoce koji će prolaziti predelima njegove umetničke imaginacije, koji će se kao i mi čitajući čuditi i pitati: kakav je ovo neobičan pisac, kakva su ovo divna književna dela sačinjena neopisivom maštom i živim jezikom?
Najveći poznavalac opusa Belog Markovića i recenzent više njegovih knjiga, profesor dr Radivoje Mikić, izričući misao da je pisanje je poništavanje ništavila u koje, pre ili kasnije, tone sve što oko nas postoji, sve što je tvorevina onoga koji se više neposredno ne oglašava, ali bira one kroz koje će nam govoriti, konstatuje da je Radovan Beli Marković jedan od njih.
– Radovan Beli Marković, paradoksalno, u srpskoj književnosti bio je najveći pesnik među onima koji nisu koristili stih kao izražajno sredstvo – ocenio je profesor Radivoje Mikić. – Književna sudbina može da dobije mnogo oblika, Beli Marković je za sebe izabrao onu sudbinu koja podrazumeva predanu službu jeziku, umetnosti pričanja. Zato je i odlučio da piše samo priče i romane. Od samog početka se opredelivši da mu kolubarski kraj, Lajkovac i Valjevo budu središte književnog sveta, Beli Marković sve do zaveštajnog romana “Stojna vetrenjača” nije prestajao da piše jednu razgranatu poemu o svom zavičaju, u kojoj se mešaju pohvala i pokuda, radost i tuga zbog toga što je sve onako kako jeste.
Dušan Mihajlović, dugogodišnji prijatelj preminulog književnika, nekadašnji gradonačelnik Valjeva, ukazao je i na neka druga interesovanja i bavljenja Belog Markovića, odnosno da je bio kulturna potka Mladih istraživača i veliki zaljubljenik u valjevske planine, posebno u Povlen.
– Beli je utemeljivač institucije „povlenskog naroda” i prvi i jedini predsednik njenog izvršnog organa četiri decenije. Na ovoj misterioznoj planini gde je Noje vezivao barku, napisao je Radovan mnoge svoje reportaže, čuvenu “Zvekaru”, pripovetke “Crni kolač” i “Švapsku kosu”. Godine su mu donosile mudrost i stalne književne uspehe i priznanja. Starost je lomila njegovo telo, ali nije slomila njegovu ljubav za odbojku, Povlen, Gornju Kolubaru, Belo Valjevo i Srbiju.
Napustio nas je poslednji „kavaler starog premera“, čovek koga su oni koji su čitali njegovo delo smatrali velikim književnikom, a oni koji su ga poznavali – velikim čovekom, rekao je Andrija Živković, predsednik opštine Lajkovac.
– Radovan Beli Marković je kao direktor lajkovačke biblioteke sarađivao sa najznačajnijim imenima srpske književnosti i kulture, stvarajući kulturni i književni milje u ovdašnjoj železničkoj i radničkoj varoši. Mogao je da bira mesto boravka, ali je ostao veran svom zavičaju, Lajkovcu, Ćelijama i Valjevu, koji su od realnih postali njegovi književni prostori, pokazujući da se geografska širina ne može meriti širinom čovekove duše. Neizbrisiv trag nastaviće da traje kroz književna dela koja je ostavio. Pamtiće se kao jedan od najvećih srpskih književnika. Govorio je da je počastvovan što piše na kraljevskom srpskom jeziku. Ponosio se svojim srpskim poreklom i bogatom tradicijom svog naroda.
Na komemoraciji je prikazan televizijski prilog sa letošnje promocije poslednjeg romana „Stojna vetrenjača“, upriličene na starom železničkom mostu u Ćelijama, rodnom selu velikog pisca.
Voditelj komemoracije Radmila Novaković, koja je godinama učestvovala na književnim događajima posvećenim Belom, na kraju je pročitala odlomak iz pripovetke „Crni kolač“.
Radovan Beli Marković je iznenanada preminuo na Bogojavljenje, u 75. godini. Iza sebe je ostavio suprugu Emiliju, s kojom je proveo skoro pola veka u braku. Stvorio je bogat i jedinstven književni opus, sačinjen od priča, pripovedaka i romana, ovenčan književnim nagradama i društvenim priznanjima.
