Piše: Toma Petrović
Jednog prolećnog dana, 1968. godine vraćao sam se đačkim vozom iz škole iz Lazarevca sa mojim školskim drugom Prešom Tanasijevićem. Bio je kraj aprila. Kada je đački voz sa manevarkom i dve klase ušao u Železničku stanicu Lajkovac videli smo da je sve belo, a koloseci i jedna „G“ kola, koja je grupa ljudi ljuljala u mestu, pod snegom. Ta ćirina “G” kola su bila daleko lakša od vagona širokog koloseka pa ih je bilo lako pomerati, a ljuljali su ih da bi izgledalo kao da su u vožnji. Okolo su bile kamere, reflektori i puno ljudi koji su nešto snimali. Malo iznenađeni, pitali smo šta se to događa. Dobili smo odgovor od nekoga iz radoznale publike da se snima partizanski film. Nekakvim topovima pravili su sneg, a u tim železničkim kolima su bili kao zarobljeni i žicom vezani partizani čije su ruke “krvarile”. Kada smo ušli u restoraciju videli smo za jednim stolom, dijagonalno od šanka kod šubera gde je pekar Dragan Kedžić izbacivao tepsije sa vrelim burekom, gde sedi Bata Živojinović u četničkoj uniformi, sa ožiljkom na licu i zavojem preko desnog oka. Sedeo je sa nekim društvom okrenut u našem pravcu pa smo ga odmah prepoznali. Preša, koji je imao neobičnog smisla za humor, odmah je pozvao konobara Leku Mijatovića, zvanog „Pancir“ i rekao mu da ide i pita Batu i društvo šta piju, a da ni Preša ni ja nismo imali ni dinara u džepu. Kada je Pancir prišao stolu, pitao je šta će da popiju i pokazao na nas, Bata je visoko digao ruku i mrdajući kažiprstom u našem pravcu pokazao da mi popijemo piće na njegov račun. Naravno, osvežili smo se malinom sa sodom koja je dugo bila omiljeno osvežavajuće piće u restoraciji, a onda smo se, opet rukom, zahvalili ovom poznatom glumcu.
Kasnije sam saznao da se tu snimao jedan kadar za film „Oseka“ koji je režirao Vladimir Pavlović, koji je zajedno sa Radomirom Šaranovićem napisao i scenario za taj film. Radnja se odvija u zabačenom selu u Srbiji 1941. godine. Kroz sudbine seoskih žitelja reflektuju se strahote i apsurdnost ratnih zbivanja. Epilog se dešava u Valjevu 1944. Nagon za osvetom dovodi do surovog obračuna između dva čoveka ideološka protivnika, partizana i četnika, koji su nekada bili prijatelji i komšije. Pored Bate u filmu su igrali Dragomir Bojanić Gidra, Renata Frajskom, Dušan Bulajić, Dušan Janićijević, Janez Vrhovec, Vesna Krajina, Voja Mirić, zatim neki valjevski amaterski glumci a među njima i Veroljub Veca Andrić. Jedan kratak kadar su snimali i prema Spoljnoj stanici. Imao sam priliku da taj film kasnije gledam u našem lokalnom bioskopu.
U vreme mog ranog detinjstva, 1958. godine, sniman je još jedan film u našoj neposrednoj okolini. Naime, u Ćelijama na delu Kolubare gde nije bila duboka voda i gde se moglo prelaziti zaprežnim kolima, između gvozdenog mosta i stare Jabučke vodenice na Belom Brodu, malo nizvodno od sadašnjeg betonskog mosta, koji prelaz je korišćen i posle izgradnje gvozdenog mosta, sniman je film Žorža Lampena „Čuvaj se La Tur“ (La Tour, Prends garde) u francusko-italijansko-jugoslovenskoj koprodukciji.
Glavne uloge su igrali poznati francuski glumac Žan Mare (Jain Marais) i glumica Kaća Karo (Cathia Caro), a učestvovalo je i nekoliko jugoslovenskih glumaca. Sećam se kada su preko železničke rampe, na mestu sadašnje autobuske stanice, grupe Lajkovčana išle pešice prema Ćalijama da kao statisti učestvuju u snimanju masovnih scena tog filma. Nisu bile neke velike naknade za to snimanje, ali su pojedinci išli da bi se pojavili na filmu i da bi učestvovali u tom velikom filmskom spektaklu, jer film je u to vreme mnogo značio. Sećam se, a film se može naći i na Internetu, kada statiste kao roblje vuku povezane preko Kolubare. Neke Lajkovčane sam i prepoznavao. To je bila generacija Toze, Sulje, Branka Bandže, Muse, Šljivca, Bude, Ćana i drugih.
U to staro vreme snimanje filma u okolini bilo je veoma interesantno jer nije bilo televizije i gde su bilo kakva snimanja bila prava retkost. Sada možemo videti snimanja TV serija i raznih emisija na svakom koraku, pa to više nije nikakav raritet.
Lajkovac je još pre rata, za razliku od mnogih opština u okolini imao bioskop. Blizina Beograda i povezanost železnicom bili su dobri preduslovi za to. Kod nas su u velikim drvenim sanducima sa celuloidnim trakama na koturima, naravno vozom, stizali najnoviji filmovi. Miloš Petrović, koji je hramao na jednu nogu sa kolicima je čekao određene vozove, preuzimao te teške sanduke i vukao do Doma kulture. Već se stvorila publika koja je redovno gledala filmove i upoznala preko platna mnoge tada popularne filmske glumce.
Bioskop nikada nije prestajao sa radom, nekada sa više, a često i sa malo publike, ali je održao kontinuitet. U ta stara vremena bile su po tri predstave sedmično, za decu nedeljom u 10 a za odrasle subotom i nedeljom od 20 časova. Sala je skoro uvek bila puna. Publika, pogotovu deca su burno reagovala na pojedine scene, najčešće ljubavne a kod partizanskih i kaubojskih filmova reakcije su bile navijačke. Nekako smo više navijali za Indijance, pa smo ih i oponašali i oblačili se kao oni sa onim perom na glavi kada smo se igrali kauboja i indijanaca u Lučića šumi, na mestu gde je sada uspon za nadvožnjak. Ko je prolazio ulicom pored doma u vreme prikazivanja nekog interesantnog filma mogao je čuti buku u bioskopu. Filmovi su reklamirana preko plakata sa prelepim slikama u boji koje su lepljene na određenim mestima po varoši. Čak su se pojavili i kolekcionari tih reklamnih plakata.
Nedavno je u našoj bioskopskoj sali postavljeno novo 3D digitalno platno sa takozvanim kristalima dimenzija 8.5 x 3.5 metara, tako da će bioskopska publika uživati u novom ambijentu.
petrovictoma@yahoo.com
