RADIVOJE NENADOVIĆ (1948 – 2024)
Lajkovčanin koji je ostavio trag u vremenu, Radivoje Nenadović, dugogodišnji predsednik opštine i jedan od direktora u sistemu Zemljoradničke zadruge Lajkovac, preminuo je juče u 76. – oj godini u svom porodičnom domu u Selu Lajkovcu.
Sahrana i opelo su danas u 14.30 na Novom groblju u Lajkovcu.
Radivoje Nenadović je bio čovek iz naroda, ali u isto vreme i direktor i gradonačelnik, predsednik Lovačkog društva, porodičan čovek, srpski domaćin, boem i kavaljer u društvu.
Umeo je da bude deo tima koji daje rezultate, istovremeno čuvajući svoj lični stav i manire srpskog domaćina. Bio je sjajan saradnik, jednostavan, opušten, pun razumevanja za sve.
Rodio si se 26. jula 1948. godine, na lice letnjeg Aranđelovdana, od majke Desanke i oca Milivoja.
Rođen u seljačkoj domaćinskoj kući, od malih nogu bio je usmeren na put rada i života sa ljudima i za ljude, pa je postao jedan od najmlađih zadružnih direktora posle završene Poljoprivredne škole u Valjevu.
Bio je sinonim za Zadrugu Klas koja je poslovala u sistemu ZZ Lajkovac i vrlo brzo okviri tvog delovanja su bili prošireni izvan područja ove zadruge zahvaljujući činjenici da je devedesetih godina od svog saborca Dragana Markovića i rukovodstva zadruge Lajkovac dobio zaduženja za osnivanje i praćenje rada novih zemljoradničkih zadruga u Planinici, Berkovcu, Donjoj Toplici, Paštriću, Struganiku i čak u Tomaševcu u Banatu. Toliko je bio omiljen u običnom narodu upravo tih 80-ih i 90-ih godina prošloga veka da su nastale brojne lepe priče i anegdote koje se prepričavaju iz generacije u generaciju a koje svedoče o njegovoj veličini i njegovom karakteru, kao i sposobnosti da na jednostavan način kao pravi srpski domaćin reši brojne probleme koji su se ticali običnog čoveka.
Bio je prisutan u narodu i živeo si za narod. Nije bilo skupa kod zadrugara i domaćina da se njei odazvao pozivu. Svuda je stizao kao njihov direktor, njihov predsednik, njihov drug, brat i sa svojim ljudima delio radost i tugu. Niije mu bilo teško da po dolasku na svoje imanje, obuče radno odelo, obuje opanke i sedne na svoj traktor i obavlja svakodnevne domaćinske poslove. To je bio Raka Zelja. Čovek koji se nije stideo svog porekla i koji je znao da obuče odelo i stavi kravatu, ali i da obuče seljačko odelo, sve prema potrebi posla.
Sa lakoćom je rešavao problem, i kao direktor zadruge, i kao predsednik partije i kao gradonačelnik Lajkovca u dva mandata, kao i u rukovodstvu komunalnog preduzeća kasnije. Njegova su vrata bila za sve širom otvorena i svi su mogli kod njega da nađu rešenje, ali i reči utehe i dobre savete. Nije bilo čoveka kome nije pomogao i čoveka koji je bio ljut na njega.
Znao je da dočeka i običnog čoveka, siromaha i gazdu ali je znao da za vreme svog predsedničkog mandata dva puta dočeka tadašnjeg predsednika Slobodana Miloševića, kao i predsednika Milana Milutinovića i predsednika Savezne vlade Radoja Kontića, kao i brojne druge ličnosti koje su obeležile drugu polovinu dvadesetog veka.
Danas odlazi tamo gde ga već čeka skoro kompletan zadružni i politički kolegijum s kraja 80-ih i 90-ih.
Njegova porodica je ponosna što su ga imali takvog kakav je bio i nastaviće da kroz svoj život koračaju onako kako je on to činio, skromno, smerno i uzdignutog čela gledajući svakom u oči. Njegovim prijateljima i saborcima, ostaje da nastave da rade onako kako su radili sa njim u timu.
Iza njega je ostala supruga Lela, ćerke Svetlana i Snežana sa porodicama, i obilje lepih uspomena i anegdota iz jednog u potpunosti ispunjenog života.
