Master književnosti Daren Milivojević obraćajući se prisutnima na svečanosti povodom otvaranja Biblioteke „Radovan Beli Marković“ u novom prostoru, spominjući dugu istoriju knjige i bibliotekarstva u opštini, još od Hadži Ruvima, poentirao je rečenicom: „Podižući biblioteke, ljudi podižu sebe i svoje društvo i jedino tako mogu i treba da se brane od nestanka i jedino tako mogu se nadati budućnosti u kojoj neće biti zaboravljeni“, ali i još jednom rečenicom podjednako svevremenskom koju je izrekao Duško Radović: „Pamtite ove dane, to su ona dobra stara vremena o kojima ćete jednom pričati“.
Za sve one koji nisu prisustvovli svečanosti, govor Darena Milivojevića prenosimo u celosti:
“Srbi su u svom dugom istorijskom kretanju između klanja i oranja prečesto koračali ivicom ambisa, odolevajući propasti samo i isključivo svojim nepokornim duhom i Božjim promislom. Ognjem i mačem jurišali su na nas ne bi li nas prosvetlili lučom svojih lomača na kojima nisu goreli samo ljudi, već i knjige.
Vatra kao simbol ali i neizostavni sadržaj progresa, bila je delatna suština za sve one koji su želeli da zavladaju svetom, ali nažalost na pogrešan način.
Istorija spaljivanja knjiga ima svoju dugu i bogatu tradiciju. U pradavna vremena, prvi kineski car Ćin Ši Huang spalio je sve knjige u carstvu jer je želeo da istorija počne od njega. Aleksandrijska biblioteka, najveća i najznačajnija biblioteka starog sveta dva puta je preživljavala pohare i paljenja, treće i konačno spaljivanje opravdano je možda najprikladnijim argumentom da ono čega nema u Kuranu ne treba ni da postoji. Knjige i biblioteke su se pokazale kao dobar materijal za loženje vatre pa su gorele kroz ceo srednji vek, zbog toga mi je čudno i neshvatljivo zašto je srednji vek nazivan mračnim.
Podsećanja radi, ni mi Srbi nismo tada bili daleko od Evrope i sveta, palili su i kod nas ne samo knjige i manastire, nego i one koji su knjige pisli i čitali.
Dvadeseti vek bio je bogat kulturnim dešavanjima. Jedno od najznačajnijih bilo je spaljivanje knjiga u Berlinu 1933. Među spaljenim knjigama bile su pesme Hajnriha Hajnea u kojima je zapisano da će u zemlji u kojoj spaljuju knjige uskoro početi da spaljuju ljude, svi znamo šta se posle toga desilo.
Kada su jednog lepog prolećnog dana 1941. uz cvrkut ptica bombardovali Beograd, komandant koji je predvodio napad, Aleksandar Ler, izdao sledeće naređenje: „Gađajte im biblioteku, da im se seme zatre.“ U tom plemenitom delu zauvek su nestale neke od najlepših i najvrednijih srednjovekovnih knjiga.
Istorija knjige i bibliotekarstva u našoj opštini veoma je duga i bogata. Posedujemo neke od najlepših rukopisnih knjiga, na njihovoj izradi radili su najbolji kaligrafi, na čijim prihodima se nije štedelo, optočene su zlatom i ukrašene dragim kamenjem. Neizostavno sam siguran da ćete se zadiviti njihovom lepotom kada ih budete videli. Ove knjige, stare nekoliko vekova, pravo su blago, neprocenjivi spomenici kulture. Međutim, teška srca moram da vas obavestim, da trenutno nisu ovde. Pozajmili su ih Austro-Ugari kada su nam bili u gostima devetstočetrnaeste. Pošto nisu imali vremena za gubljenje, a i čitanje, spakovali su celu hadži Ruvimovu biblioteku u sanduke, po signaturi, naravno, ali nažalost po alfabetu, ne po azbuci. Revers se međutim izgubio kada ih je Živojin Mišić ispraćao sa Kolubare, ali sam siguran da će knjige uredno vratiti kad budu ponovo ovde dolazili, naravno ako budu smeli.
Ovi blistavi poduhvati čovečanstva, svedoče da biblioteke nisu obične građevine, već riznice znanja, kojima se koliko-toliko ovaj svet brani od navale potopa besmisla kada će biblioteke postati nojeve barke.
Podižući biblioteke, ljudi podižu sebe i svoje društvo i jedino tako mogu i treba da se brane od nestanka i jedino tako mogu se nadati budućnosti u kojoj neće biti zaboravljeni.
Međutim, ima i onih koji grade biblioteke, oni koji su se trudili da nova stara biblioteka bude jedno od najlepših mesta u Lajkovcu, direktorka biblioteke „Radovan Beli Marković“, gospođa Snežanu Škorić, a zatim i predsednik Opštine Lajkovac, gospodin Andrija Živković.
Neizostavno je da svaki deo zemaljskog šara ljudi odenu nekim imenom. Mi smo ovom posebnom mestu dali posebno ime, breg za razmišljanje. Molim Vas zašto, bi to bila samo privilegija Beograđana.
Šta za Lajkovčane znače ovi velelepni konaci i kakvo dobro im oni donose? Na to pitanje biste dobili zanimljive odgovore, jer je ovdašnji svet veoma duhovit, a pritom i veoma maštovit. Ali, oni Lajkovčani kojima je knjiga u srcu biće ponosni na ova prelepo lepa zdanja, za koja sam siguran da neće biti poslednje i jedino što su Lajkovčani uradili za kulturu svog mesta.
Dragi i poštovani skupe, ponosni smo što pored biblioteke u konacima otvaramo Zavičajno odeljenje, a ponad svega Spomen sobu Radovana Belog Markovića, čije će ime dostojno i na mnogaja ljeta nositi ova biblioteka, time su se Lajkovčani pred Bogom opravdali za Radovanovo raspinjanje kada su ga u vihoru promena smenili sa mesta upravnika biblioteke slično onom rimskom imperatoru koji je oteravši najboljeg senatora na njegovo mesto doveo svog konja. Navedenim primerom potvrđuje se velika životna istina da se istorija ponavlja i da bez raspeća nema ni vaskrsenja. Dragi Radovane, neka Ti Bog da rajska naselja.
Čast nam je da su sa nama direktorka Matične biblioteke „LJubomir Nenadović“, gospođa Violeta Milošević i gospodin Miloš Jevtić, znameniti Valjevac kome se nikada ne možemo odužiti što je trudoljubivo omogućio da se književni opus Radovana Belog Markovića upotpuni jednom od njegovih najlepših knjiga, svojevrsnom labudovom pesmom.
Dragi i poštovani gosti, želimo za kraj da vas podsetimo na jednu veliku životnu istinu koju je izrekao Duško Radović: „Pamtite ove dane, to su ona dobra stara vremena o kojima ćete jednom pričati“.”
Pamtite ove dane…
