Umetnik Milutin Ranković, osvedočeni borac za očuvanje srpske kulture i tradicije i otimanja od zaborava srpskih narodnih običaja, poznat je posebno u dijaspori po svojim zdravicama, koje često kazuje prilikom svojih gostovanja. Zapravo, ne propušta ni jednu priliku da najčešće u tradicionalnoj srpskoj narodnoj nošnji pred onima koji su daleko od svoga ognjišta održi zdravicu.
Zdravice su u srpskoj narodnoj tradiciji i nalaze na listi nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije.
Milutinova zdravica je ovih dana upravo objavljena i na Jutjubu i izazvala je veliku pažnju:
Korisno je da se upravo sada u vreme slava i drugih svetkovina podsetimo na značaj i ulogu zdravica.
Zdravice su veoma stara lirska vrsta, koja uz obredne pesme čini najstariji oblik narodnog pesništva. Iznikle su iz čovekove svakodnevice i potrebe da se upotpune običaji vezani za rođenja, krsno ime, svadbe, umiranje. Kao deo srpske usmene baštine, zdravice se svrstavaju u narodne lirske običajne pesme, i za razliku od obrednih koje su se u savremeno doba izgubile iz upotrebe zajedno sa obredima uz koje su pevane, sačuvale su se do današnjih dana.
Odlikuje ih eliptični izraz i figurativnost jezika. Metafora je najčešće usmeno sredstvo zdravice, kao i lirski simbol. NJjma se izražava ljubav i iskazuje želja za sreću onih kojima se uz zdravicu besedi.
One su viši vid običnog svakodnevnog govora, one su besede koje se drže uz čašu vina ili rakije, i to je javni i svečani govor u naročitim prilikama, za vreme svečanih ručkova, večera, na svadbama, krštenjima i slavama. Nazdravičar je jedna od ključnih ličnosti za sofrom, to jest slavljeničkim stolom.
Zdravice se drže po jednom ustaljenom redu i svaka ima svoj naziv, koji se može razlikovati od mesta do mesta, u zavisnosti od toga kako su se pokolenjima zdravice prenosile. Tako na primer prva zdravica koja se drži na slavi negde se zove U dobri čas, negde Za pomozi Bože, a nagde Za zdravlje domaćina i ukućana, pa sve do Ispratnice, uz trinaestu čašu – zdravice za rastanak.
