Početkom septembra 2022. godine na portalu „Lajkovac na dlanu“ objavljena je priča „Jolića vodenica“. U priči sam objasnio koliko je vodenica bilo u našem kraju, koliko na Kolubari, koliko na Toplici.
Pisao sam detaljno o vodenicama koje su još uvek „žive“, odnosno koje u povoljnim uslovima vodostaja rade, ko su bili vodeničari, koliko su, da se žargonski izrazim, imale kamenova, a izneo sam i druge podatke. Jedino što nisam napisao je uzimanje ušura ili ujma koji predstavlja naknadu za mlevenje žita. Naravno, to se uvek naplaćivalo pa su od toga isplaćivani vodeničari, održavane brane na ovim našim rekama koje znaju da podivljaju i da često probiju brane kada se sliju vode sa valjevskih planina u vreme topljenja snega i velikih kiša, kao i drugi troškovi oko vodenice.
U poslednje vreme sve češće na You Tubeu pojavljuju se klipovi na kojima grupa lajkovačkih i rubribreških vlasnika i redovnika ispred Jolića vodenice objašnjavaju novinaru Miodragu Popovu sa neke beogradske televizije kako se uzima ujam u vodenici koja je u to vreme imala 29 suvlasnika na sedam kamenova. Mnogi su kasnije koristili detalje iz tog klipa i montirali nove, za situacije kada se neko „zapetlja“ i ne može da objasni nešto što želi ili nije siguran u to što priča, pa se to već dosta proširilo. Moram priznati da su to vešto radili i da su nas nasmejali. Sreća je da se u tim smešnim klipovima ne pominje Lajkovac već samo vodenica i vide likovi gde se mogu prepoznati Aleksandar Leja Jakovljević iz Rubribreze, Toma Lukić „Gasara“, Vukosav Žunić „Žuća“, vodeničar Živan Ostojić i jedini živi iz ove priče Milan Radović „Malajac“, lovac koji je tada bio mlad i dete Nikola Žunić. Ko nije upućen teško može da shvati šta pričaju ovi ljudi koji su u to vreme bili u toku svega oko vodenica. Novinar pogotovu, jer verujem da mu je ovo bioprvi susret sa tom temom.
Istini za volju, ni gledaoci televizije ništa nisu razumeli šta ovi ljudi pokušavaju da objasne pominjući kamenove, litre, drame… Kada je Leja to objašnjavao i on se malo zbunio, ali ipak se začudio novinaru koji mu je postavljao pitanja: “Kako ne mo’š da razumeš?“.
Pokušao bih da dovršim svoju priču o vodenicama i objasnim kako se zapravo uzimao ujam ili ušur. Suština je u tome da su svi termini koji se koriste vremenski i virtuelni gde se obračunava vreme koje mogu da koriste redovnici da melju žito na svoj račun, jer bilo je, i u to vreme, 7 kamenova, i 29 redovnika ili suvlasnika. Ko zna koje i kada, vekovima unazad, mudro osmislio kako to da urade a da svi budu zadovoljni, pogotovu u to vreme kada je bilo dosta pomeljara i kada se moralo čekati na red da se samelje kukuruz ili žito. Sećam se mojih rođaka iz Paljuva koji su i po nekoliko dana čekali na red.
Vodenice i danas zavređuju pažnju etnologa, turizmologa i drugih zainteresovanih kako za oblast u lancu tradicionalne proizvodnje hrane tako i zbog toga što u većoj meri pripadaju prošlosti. A, bilo ih je u Srbiji preko 7000. Dakle, sada se koriste vrlo malo, ali je vredno zapisati i ovu priču, neka se zna.
Jolića vodenica ima 7 kamenova, i vodenički kamen (gornji i donji) melje žitarice, a pokreće ga tok reke. Svaki kamen ima 4 litre. Naravno, pod pojmom litra ne misli se na mernu jedinicu za zapreminu. Ukupno ima 28 litri (7 kamenova x 4 litre), a svaka litra podeljena je na 100 drama. Svaki od vlasnika vodenice ima vlasnički udeo koji se izražava u litrama i dramima, a koji stiče kupovinom od prethodnih vlasnika ili nasleđem.
Jedna litra „nosi“ 7 dana, tako da ako redovnik ima jednu litru može mleti za svoj račun 7 dana. Ako vlasnik ima 50 drama, odnosno pola litre, on će za 3.5 dana uzeti ušur u kukuruzu ili žitu koje je samleveno u tom periodu. Svaki mesec je „februar“, traje 28 dana. Tako, onaj čiji red za ujam padne uoči nove godine dobije u brašnu, praktično, 13 platu u firmi.
Kada pomeljar dođe na red sipa svoj kukuruz ili žito u kupac, koji zahvata 20 kilograma. Za ujam se uzima jedna porcija, oko osam odsto (1,6 kg) količine iz svakog kupca. Razne žitarice imaju i različite tarife zbog dužine procesa mlevenja. Količina ušura zavisi od količine samlevenog kukuruza, što je pak u direktnoj vezi sa količinom vode koja protiče kroz vitlove vodenice. Sve je računato u uslovima nekog prosečnog protoka vode, a dešava se, i to vrlo često, kada je mali vodostaj, da od sedam radi samo jedan ili dva kamena.
Bilo je vlasnika koji su imali udeo u dva ili više kamenova, pa oni dobijaju toliko puta više litri, odnosno časova za koje uzimaju ujam. Neko je imao dve, neko jednu ili pola litre.
Svaki kamen ima svoje okno (sanduče) koje se sastojalo od dve dela, jedan za beli a jedan za žuti kukuruz sa ključem u koji vodeničar kroz otvor sipa kukuruz. Ključ od okna držao je redovnik čiji je red za mlevenje. Kada istekne vreme jednom redovniku on detaljno očisti mučnjak i pokupi kukuruz iz okna i ključ predaje sledećem. Dakle, taj kamen spreman za korišćenje od strane sledećeg redovnika.
U Jolića vodenici bilo je dosta redovnika. Na primer, već pomenuti Toma Lukić imao je udeo na dva kamena, pa Leja Jakovljević, Dojčilo Čitakovića, Ivkovići iz Rubribreze, a onda i poznatiji Lajkovčani koji su živeli u varoši imali su manji udeo kao dr Mile Banković, Roske Mitrović, Milan Jovanović “Malajac” i drugi, čisto da bi imali uvek svežeg projinog brašna za kačamak, cicvaru, proju i slično. O suvlasničkim odnosima, rasporedu mlevenja i o ostalim poslovima, pa i sporovima, vodio je upravnik vodenice koga biraju redovnici, odnosno suvlasnici. Sada je trenutno upravnik Jolića vodenice Milovan Bajić, penzioner iz Lajkovca, a vodeničar je Veroljub Pajić, zvani Tuka. Malo je posla i sve ređe dolazi u vodenicu, uglavnom na telefonski poziv. Tuka sve više vremena provodi na pecanju oko vodenice.
Foto: Naslovna fotografija Vlada Bajić, a ostale su iz moje lične kolekcije.
petrovictoma@yahoo.com
