Milorad Šundić, rođen je 16. novembra 1919. godine od oca Dragoljuba i majke Milojke u Stojniku, opština Aranđelovac. Imao je starijeg brata koga su zvali Luša uz koga je Milorad odrastao. Imao je nepune 22 godine kada je počeo Drugi svetski rat. Milorad je kada su se pojavili partizani u njegovoj okolini, krajem 1941. godine, počeo da ih simpatiše i pomagao koliko je za to imao mogućnosti. To se brzo pročulo po selu, našao se neko i prijavio žandarmima, a ovi ga uhapse, i posle nekog vremena predaju Nemcima. Nemci su ga prvim transportom sa još dosta njih poslali u neki od nemačkih logora.
Janjina Maslovska, rođena je 15. jula 1923. godine od oca Stanislava u mestu Tarnopolje, Poljska. Bila je gimnazijalka 1939. godine kada su Nemci ušli u Poljsku čime je te godine u septembru počeo Drugi svetski rat. Janjina je tada imala 16 godine i bila u školi-gimnaziji kada su Nemci ušli u njen razred i kompletno odeljenje zarobili i oterali u neki od nemačkih logora. Jedan od razloga proterivanje u logor je što je svako treće dete bilo Jevrejskog porekla. Njeno mesto rođenja Tarnopolje bilo je par kilometara istočno od Lavova i pripadalo je pre rata Poljskoj. Tokom rata bilo je dosta političkih podela Poljske. U nekom trenutku rata Poljska je bila podeljena na dva dela, istočni deo koji je pripadao Rusiji i zapadni koji je pripadao Nemačkoj. Tarnopolje je 1944. godine ulaskom sovjetskih trupa, zajedno sa Lavovom i celom lavovskom oblašću, pripalo Sovjetskoj republici Ukrajini, a posle raspada Sovjetskog Saveza, ostalo je u Ukrajini. Centar oblasti Lavov, kome je pripadalo i Tarnopolje, odigrao je značajnu ulogu u borbi za samostalnost i demokratiju Ukrajine 24. avgusta 1991. godine kada je ukrajinski parlament doneo Deklaraciju o nezavisnosti.
Desilo se da su Janjina i Milorad bili u istom nemačkom logoru i, naravno, nisu se znali jer su postojali takozvani ženski i muški paviljoni. Te muke u logoru ne bih opisivao jer se to već zna. Nije bilo hrane i jedva su preživljavali, a logoraša je bilo mnogo. Pošto su svi mlađi Nemci bili mobilisani za Istočni front, velika seoska nemačka domaćinstva ostala su bez mlađe radne snage i domaćinstva su naglo propadala. A onda su se vlasti setile da mlađe logoraše pošalju u takva domaćinstva da rade i da se hrane, što bi bila obostrana korist.
Tako su se Janjina i Milorad našli u istom domaćinstvu koje je bilo na par kilometara od logora. Ona je tada imala već 19, a Milorad 23 godine, što bi rekli u punoj snazi. Janjina ili Jana, kako je Milorad prekrstio, radila je u štali gde je bilo puno krava koje je ona hranila i muzla. Stanovala je pod istim krovom štale ali u jednoj odvojenoj maloj sobici. Sredila je tu sobicu i napravila lep i privlačan kutak. Bilo joj je lepo u odnosu na onaj logorski smeštaj gde ih je spavalo na stotine i to skoro na golim daskama, a o hrani da i ne pričamo. Imala je tu u domaćinstvu dosta posla, ali joj je i gazdarica, shodno obimu posla, ugađala sa hranom. Lepo se oporavila i sa tih svojih 19-20 godina bila veoma privlačna plavooka devojka.
Milorad se razumeo u mašinske poslove pa mu je gazda poverio održavanje poljoprivrednih mašina. Imao je radionicu sa dosta alata, a u jednom delu radionice bio je krevet gde je spavao. Potpuno se posvetio poslu i gazda je bio veoma zadovoljan sa njim. Gazdi je jedan sin poginuo, a drugi je bio na Istočnom frontu pa je Milorada gledao kao na sina. Milorad je to potpuno razumeo, slušao ga je i davao više od sebe. Gazda je voleo malo da popije pa je i Milorad uz njega dobio po neko piće. U tim emotivnim trenucima pravdao se Miloradu kako je on pacifista i kako je morao decu poslati u rat, jer bi u suprotnom sve krenulo naopako.
A onda su se Janini i Miloradovi poslovi malo preklapali, pojavile su se obostrane emocije i često su pravili situaciju da se sretnu i vide u tom ogromnom dvorištu, štali ili radionici. I naravno rodila se ljubav što su gazda i gazdarica primetili. Nisu im pravili smetnje već su to sa simpatijom gledali, ali to nisu pokazivali pred njima. Znali su to Jana i Milorad pa je on sve češće išao tokom noći u Janinu privlačnu sobicu. U jesen 1944. godine provodio je po celu noć sa njom i Jana je ostala u drugom stanju. Posle nove 1945. godine, trudnoća je već poodmakla i više nisu mogli da kriju pred gazdama njihovi vezu.
Jedne večeri, 17. januara 1945. godine, dok je Milorad sedeo sa gazdom koji se sve više odavao alkoholu, a Milorad pijuckao sa njim, slušali su lokalni radio i gazda je pokušao da objasni Milorodu šta je čuo u vestima, premda je i Milorad već dosta znao nemački. Vesti, bar za gazdu, nisu bile dobre. I Milorad je razumeo vesti koje su počinjale, sada već uz pompezne zvuke fanfara: „Ovde na celom istočnom frontu između Baltičkog mora i Karpata u jutarnjim časovima 13. januara Sovjeti počinju najveću ofanzivu do sada. Front je širok hiljadu kilometara.“ Sa svakim metrom tla koje osvoji Crvena armija, sve je bliže i oslobođenje Aušvica i preostalih logora i logoraša u Poljskoj i Nemačkoj. Ali potrajaće još dve iscrpljujuće nedelje pre nego što to postane stvarnost. Konačno, u subotu popodne 27. januara 1945. sovjetske snage stižu u Aušvic. Nemačke jedinice pružaju ogorčen otpor. Za oslobođenje logora smrti gine 231 crvenoarmejac. Preživeli logoraši, njih 7.500, izgledaju više mrtvi nego živi.
Desetak dana kasnije crvenoarmejci stižu i do mesta gde su bili Milorad i Jana. Gazda i gazdarica su u tom meteži pobegli, a i Milorad se negde sklonio misleći da će i Jana za njim. Međutim, sve se nekako odigralo na brzinu, Rusi su brzo stigli i Jana je morala da se sakrije negde tu na gazdinom imanju dok Rusi ne protutnje. Posle toga je već bilo kasno. Milorad je već bio na putu za Stojnik. Hvatao je neke vozove koji su prevozili logoraše i dugo je putovao jer su pruge i mostovi bili porušeni, a lokomotive poluispravne. Nekako je stigao kući i obradovao roditelje, Milojku i Dragoljuba kao i brata Lušu. Domaćinstva u Stojniku, ali i u celom kraju, bila su postavljana tako što su do puta bili prvo obori i štale, odnosno ekonomski deo pa tek iza su bile kuće i dvorišta. Milorad nije pričao svojima o Jani već o teškom životu koji je tamo imao. Roditelji su mu govorili da je već vreme za ženidbu. Milorad je to slušao i sve vreme razmišljao šta je sa Janom.
Jedno rano popodne, bio je početak marta, nešto su sređivali po dvorištu i Milorad je slučajno pogledao prema putu i ugledao Janu, iscrpljenu od puta i nespavanja. Jedva se teturala i smogla snage koliko da dođe do kapije. Kada ju je Milorad ugledao potrčao je u susret i naglas povikao: “Evo moje Jace!”. I ostali ukućani su potrčali i odmah pitali Milorada ko je to. Kada su je smestili u sobu, malo se odmorila o okrepila, Milorad je roditeljima i bratu sve objasnio. Oni su sve to pažljivo saslušali i na kraju bili su srećne što su Milorad i Jana ponovo zajedno i što će uskoro dobiti prinovu.
Šta se dešavalo sa Janom u Nemačkoj posle Miloradovog nestanka?
Kada su Rusi prošli selo u kome se Jana skrivala i otišli dalje prema Berlinu, Jana se vratila oprezno u logor u kojem je bila. Kapije su bile otvorene, a neke žene i iscrpljeni muškarci su čekali da ih transportuju do Aušvica odakle su bili organizovani vozovi za prevoz logoraša do svojih država. Jana, onako sa stomakom je mnogo bolje izgledala od logorašica koje su sve vreme provele u logoru.
Transportovali su ih do tog sabirnog centra kod Aušvica gde su bili već postavljeni vozovi za određene pravce. Bilo je nekoliko koloseka i pukim slučajem voz za Varšavu i Lavov bio je sa leve strana, a odmah sa desne voz za Beograd, i na ostalih par koloseka za druge pravce. Sada je Jana bila na velikom iskušenju. Pogleda u voz za Lavov i seti se strogog oca Stanislava koji bi je prekorio zbog trudnoće, a onda pogleda u voz za Beograd i pomisli – ko zna šta je sa Miloradom, da li je živ i da li je uopšte stigao kući. Dugo se lomila i gledala čas levo, čas desno u jedan ili drugi voz!? Ipak, ljubav je pobedila. Danima je putovala do Beograda, a kada je stigla pitali su je gde ide da bi joj obezbedili voznu kartu. Naučila je poneku reč srpskog od Milorada i od drugih logoraša iz Srbije. Rekla je nekako – Stojnik, Aranđelovac i dobila je voznu kartu do Aranđelovca preko Mladenovca gde je presela na voz uzane pruge. U Aranđelovcu se raspitala za Stojnik i za porodicu Šundić.
Miloradovi roditelji su je dočekali oberučke, još kada su videli da je u drugom stanju, Milorad više tu nije odlučivao. Jani je tu bilo lepo. Kada se potpuno oporavila počela je da radi po kući, da pomaže svekrvi što je ovoj dobro došlo jer se pre toga borila sa tri muškarca, kuvala, prala, peglala … Jana je već imala iskustva u radu u štali i pokušala je i tu da pomogne ali joj nisu dozvolili da uđe u štalu ne znajući da je za takav objekat vezuju lepe uspomene.
Trebao je i Luša da se ženi, pa su se jedno veče dogovorili da Luša sa budućom suprugom ostane na imanju sa roditeljima, pošto je mnogo voleo selo, a da Milorad i Jana odu negde u varoš i da se Milorad zaposli. Izbor je pao na Lajkovac koji je doživeo ekspanziju u razvoju železnice i stalno su primali radnike. Milorad se javio na neki konkurs i bio primljen. Prvo je malo radio kao majstor u radionici, a odmah posle toga polagao za ložača, vozio neko vreme i pošto je trebalo dosta mašinovođa polagao je i postao veoma cenjen mašinovođa.
Stan su našli kod Miladina Ivanovića, zv. Hitler, koji sa suprugom Mandom nije imao dece a živeli su sami u kući. Imali su veliku prizemnu kuću u četvrt. Na kući je bio ogroman krov na dve vode. Negovan i Manda su se dogovorili da ih prime na tavan i da im u početku ne naplaćuju kiriju. Milorad i Jana su sredili taj tavan, uradili izolaciju od kartona i dasaka, spoljno stepenište – basamke od dasaka i doveli tavan u neko pristojno stanje u kojem je se moglo živeti. Postavili su neke paravane od platna i napravili sebi spavaću sobu. U velikom dvorištu imali su bunar i spoljni toalet. Sećam se tog drvenog stepeništa koje su Jana i Manda održavale i redovno prale ribaćom četkom. Nije bilo ofarbano ali se žutelo koliko je bilo čisto. U međuvremenu im se rodio sin Dragan 1945. godine, zatim Slobodan 1949. i Milica 1951. godine. Često sam odlazio kod njih jer mi je Slobodan bio školski drug iz istog razreda, a bili smo i komšije, samo preko pruge. Moja majka Jana družila se sa imenjakinjom Janjinom. Dugo su živeli u tom stanu sve dok Milorad nije dobio stan od železnice na prvom sprati žute zgrade preko puta autobuske stanice.
Kada su deca odrasla i završila školu, Dragan, a kasnije i Slobodan otišli su na rad u Nemačku, a Milica se udala za Milisava Tašića iz Lajkovca sa kojim je imala dvoje dece, Vesnu (1979) i Vladimira (1988). Dragan i Slobodan su se oženili u Nemačkoj i dobili decu, Dragan troje: Svetlanu(1976), Ljiljanu (1978) i Milorada (po dedi 1981). Slobodan je iza sebe ostavio sina Slobodana-Bobu (1972) i Snežanu (1977).
Slobodan je u Nemačkoj na nekoj nagradnoj igri dobio novi automobil “mercedes” i posle toga se vratio iz Nemačke kada je napravio kuću u Lazarevcu i vulkanizersku radnju “Šundić” na Ibarskoj magistrali u Šopiću koja je radila do njegove smrti. Govorio je u šali da nije štos imati i voziti “mercedesa” u Nemačkoj, već u Lajkovcu. Dragan je punih 40 godina radio u Nemačkoj kada je penzionisan, vratio se i napravio kuću u Lajkovcu.
Nažalost, niko više od Miloradove i Janine dece nije živ ali su ostali potomci treće generacije koji održavaju ovo neobično prezime, bar u našem kraju.
Knjigu STARI LAJKOVAC, drugo dopunjeno izdanje možete naći u knjižari kod Vesne na staroj lajkovačkoj pijaci.
