- Knjiga „Otvorena polja Radovana Belog Markovića“, uglednog i priznatog novinara i publiciste Miloša Jevtića, predstavlja knjigu razgovora, koji su vođeni u poslednjih nekoliko godina života Belog Markovića. Knjiga je izašla u glasovitoj Kolekciji „Odgovori“, a izdavač je lajkovačka biblioteka, koja će u uskoro poneti ime slavnog književnika. Pisac predgovora je Predrag Piper, univerzitetski profesor, koji se nažalost upokojio u toku pripreme knjige za štampu. Posmatrajući piščevo delo u okvirima srpske književnosti i umetnosti, profesor ističe da Radovanu pripada jedno od vodećih mesta u savremenoj srpskoj prozi, dok ovu knjigu smatra odličnom prilikom da čitalac uživa u bogatstvu i mogućnostima srpskog, odnosno „beloslovenskog jezika“.
Ovim činom, impozantnom opusu od 221 knjige intervjua sa istaknutim i vrhunskim umetnicima i naučnicima, novinar i publicista Miloš Jevtić (1936) svojoj kolekciji “Odgovori” pridružio je još jednu – “Otvorena polja Radovana Belog Markovića”, svojevrsni omaž uglednom srpskom književniku koji je živeo i stvarao u Lajkovcu.
Autor knjige je prvi dobitnik novoustanovljene nagrade “Beli” za ukupno novinarsko delo u afirmaciji književnosti i kulture.
Naime, još početkom ovoga veka Jevtić je predložio Belom Markoviću da se i njihov razgovor nađe u kolekciji “Odgovori”. U trenutku kada je na Bogojavljenje stigla vest da je književnik Radovan Beli Marković (1947-2022) iznenada preminuo, knjiga je bila skoro pripremljena za štampu.
Lajkovačka biblioteka, koja i oficijelno treba da ponese ime čuvenog književnika, a za taj čin su pripreme u finišu, ima intenzivnu i bogatu izdavačku delatnost. Povodom 65 godina života i 40 godina rada čuvenog književnika, upravo u izdanju lajkovačke biblioteke objavljena su njegova sabrana dela u 13 knjiga, publikovani brojni Zbornici sa naučnih skupova posvećeni stvaralaštvu Belog, kao i knjiga – doktorski rad dr Slađane Ilić „Državna životinja – Politika i ljudi u pričama Radovana Belog Markovića”…
Privodi se kraju i konkurs za književnu nagradu “Radovan Beli Marković”, za roman, pripovetku, ili zbirku pripovedaka na srpskom jeziku, koja će prvom laureatu biti uručena 10. oktobra, na dan piščevog rođenja, a Dani Radovana Belog Markovića, koji će se održavati početkom oktobra biće manifestacija u kalendaru važnih manifestacija Opštine Lajkovac.
Na sve te i brojne druge načine, Lajkovac se odužuje svom Književniku.
Čitaocima portala lajkovacnadlanu.rs prenosimo u celosti jedan prilično sveobuhvatan tekst mr Darena Milivojevića, bliskog prijatelja i saradnika preminulog čuvenog srpskog književnika, pripremljen za jedan ugledni književni časopis.
Otvorena polja Radovana Belog Markovića
Miloš Jevtić
Veliki srpski pisac, Radovan Beli Marković, upokojio se na Bogojavljenje 2022. godine, u Lajkovcu, varošici na levoj obali reke Kolubare. Ugledao je mrak ovoga sveta, kako je često umeo da kaže, 10. oktobra 1947. godine, na stogodišnjicu rođenja književnika Milovana Glišića, velikog prethodnika, koji je u značajnoj meri uticao na njegovo književno stvaralaštvo. Ponikao je u kolubarskom kraju, u selu Ćelije, nedaleko od Lajkovca, osećajući kao dete da su oni, Ćelijanci, „otpali“ od Lajkovca, a da se u Lazarevcu nisu baš najbolje „primili“, ostajući na „ničijoj zemlji“, pa se tako u njemu zametnulo Ćelijanstvo, teško objašnjivani osećaj izdvojenosti i skrajnutosti, nešto kao drukčiji pogled na svet, kome je do kraja života ostao „duševno priklonjen“. Pored toga, godine mladosti i zrelog doba, ali i dobronamerni ljudi koje je sretao u Valjevu, uticali su da prihvati još jedan dominantan uticaj. Valjevstvo je primio kao „duševno određenje“, iliti neku osobenu vrstu plemstva, skromno previđajući značaj koji je imao u oblikovanju kulture Valjeva, u čije su duhovne temelje sebe ugradili velikani poput narečenog Milovana Glišića, Hadži Ruvima, Prote Mateje i Ljube Nenadovića, Vladike Nikolaja, Desanke Maksimović, Matije Bećkovića, Petra Pajića, Ljube Popovića, kao i drugih što više, što manje znanih Valjevaca.
Na pamet mi pada izjava Raška Dimitrijevića, velikog univerzitetskog profesora i besednika, da iako je život proveo u 20. veku, on je bio i ostao čovek 19. veka. Tako nešto bismo mogli reći i za Radovana Belog Markovića. Zagledan u natražje, prebivajući u knjigama podjednako kao i u „takozvanoj stvarnosti“, živeo je sudbinu „mnimog literate R. B. Markovića“, sledeći svoje junake kroz matricu vremena i stvarajući književno delo nemerljive vrednosti, na svom, kako je umeo da kaže, „svinjarskom i kraljevskom“ srpskom jeziku.
Knjiga „Otvorena polja Radovana Belog Markovića“, uglednog i priznatog novinara i publiciste Miloša Jevtića, predstavlja knjigu razgovora, koji su vođeni u poslednjih nekoliko godina života Belog Markovića. Knjiga je izašla u glasovitoj Kolekciji „Odgovori“, a izdavač je lajkovačka biblioteka, koja će u uskoro poneti ime slavnog književnika. Pisac predgovora je Predrag Piper, univerzitetski profesor, koji se nažalost upokojio u toku pripreme knjige za štampu. Posmatrajući piščevo delo u okvirima srpske književnosti i umetnosti, profesor ističe da Radovanu pripada jedno od vodećih mesta u savremenoj sropskoj prozi, dok ovu knjigu smatra odličnom prilikom da čitalac uživa u bogatstvu i mogućnostima srpskog, odnosno „beloslovenskog jezika“.
U mnogobrojnim novinskim člancima ostale su rasute partiture biografije Radovana Belog Marković. Sada se u jednim koricama nalaze njegov „život i priključenija“, od najranijeg detinjstva, preko uzleta i zanosa mladosti, do doba u kojem čovek svodi životni račun, izmirujući se sa Bogom i sa ljudima. Radovan je smatrao da se „grešni čovek, kako vreme ide, sam od sebe udaljava“ i obećava da će pokušati da se spusti u „bunar sećanja“ i sastavi „ono što se u vremenu rasplelo i rasenilo“.
Porodični album u sećanju Belog Markovića, posebno je mesto na kom prebivaju dobre duše detinjeg mu doba. Baba Ljubinka, brižna i otresita žena, neobičnog karaktera za svoju okolinu, opismenjena na poseban način, tako da je znala da pročita svaku stvar iz nje same, deda Vlastimir talumni pčelar i baštovan, spreman da udovolji svojoj ženi i teškom mukom fijaker nabavi, ne bi li se o slavi, na sto koraka od kuće, Ljubinka u Stošiće izvezla. Njihova se ljubav zametnula dok su jedne jeseni, gledajući za jatom odlazećih ptica, zajedno uzviknuli: „Odoše!“ i to beše najljubavnija reč među njima. Pored njih, tu su portreti i drugih članova familije, upečatljivo, deskriptivno i poetično usaglašenih sa njihovim osobinama i naravima. Sa manje, i to značajno manje pojedinosti, u odnosu na druge likove iz porodičnog albuma, prikazani su likovi majke Milene Kosare i oca Živorada. Rani gubitak oca, o kom Radovan ne navodi detalje, bolno je mesto i prelomni trenutak njegove mladosti, kada je morao da napusti školovanje u Beogradu i vrati se u selo. Naime, taj period, kako ga Radovan naziva „ćelijansko međuvreme“, značajan je po tome što je tada počinjao da piše, sebi iza leđa, pomišljajući da to negde i objavi.
Vreme provedeno u službi, na benziskoj pumpi kod Lazarevca, koristio je, u slobodnim časovima noćne smene, da se posveti onome što mu je bila istinska duhovna uteha i okrepa, a to su čitanje i razmišljanje. Blagodaran je Bogu na tom vremenu, jer se tada, kako navodi, načitao knjiga. Ljubav prema čitanju rodila se u detinjstvu, a podstrek tome desio se u trećem razredu kada je dobio poslušanje da se stara o maloj školskoj biblioteci. Seća se da je tu bilo i knjiga koje „nisu išle“ (Dedijerov opsežni „Dnevnik“, „Balade Petrice Kerempuha“ Miroslava Krleže, kao i mnozina „kupusara“ bez korica, na beznadnom putu ka sanduku za drva kraj školske furune), ali je bilo i onih koje je naprosto „gutao“: „Pop Ćira i pop Spira“, „Ženidba Dušanova“, „Hajduk Stanko“. Dok je čitao pomenute knjige „o koncu je visilo“ da li će se i sam oženiti, otići u hajduke, ili u daleki svet, gde popovi tamane „vruće“ krofne iz korpi za veš. Taj period postavio je temelje da se utvrde kule u „vazduhu i na morskoj peni“ (Miloš Crnjanski), ali i zamisao da se život odsanja. Sanjario je o životu mladića iz ruskih romana, o dokolici posednika nesagledimog spahiluka, setnog bojara koji u zavejanoj stepi čita i piše knjige, očekujući da pravi život tek počne. S tim u vezi, ističe da je dokolica postala njegova celodnevna obaveza, ali za tako štogod bio je „obučen“ i „naredan“, kasnije je žalio za onim godinama koje je, umesto u dokolici, proveo radeći uglavnom ono što su i drugi mogli da rade, kud i kamo bolje od njega.
Posao u valjevskom listu „Napred“ predstavljao je približavanje onome što je pored dokolice oduvek želeo, da čita i piše. U redakciju je stigao kao „pisac s knjigom“ i član Udruženja književnika Srbije, što se u to vreme posebno cenilo. Vremenom je „kao novinar na glas izašao“, spoznavši da pravi novinar nikada neće postati. Pravi novinar je za njega „uporan čovek sa stavom“, dok on bejaše „oblomovski prilenj i bez volje da se oko bilo čega preganja“. Prijateljsku ruku i pomoć u redakciji pružio mu je Zoran Joksimović, pisac i urednik, od koga je naučio sve što zna o novinarstvu. Godine provedene u Valjevu zapravo su vreme kada je sebe pozicionairao, kako u intelektualnim krugovima Valjeva, tako i na horizontu srpske književnosti. To je period najvećeg životnog zamaha, iskustvenog i duhovnog zrenja, ali i lepota najboljih godina života.
Zamenivši stan, koji je u Valjevu dobio od lista „Napred“, za kudikamo skromniji stan u Lajkovcu, Radovan se vratio u Lajkovac, mada iz njega nikada nije ni otišao, jer je autobusom putovao u Valjevo. U Lajkovcu je dobio funkciju u komitetu, trudeći se, koliko je do njega stajalo, da unese izvesne promene, neznatne i uglavnom bez dejstva, ali i to bejaše dovoljno da se, u Srbiji, pročuje partijski sekretar s bradom i perčinom. Nakon toga bio je jedan polumandat predsednik takozvanog SSRN-a (Socijalističkog saveza radnog naroda). Odlazak iz Valjeva, posle lajkovačke epizode, zamenio je povratak u Valjevo, na pređašnji posao u redakciji „Napreda“. Osećao je da više ništa nije bilo isto u „Napredu“, a i njegovo pisanje ne beše kao ranije. Dok se u narodu osećao nemir zbog dolazećeg rata, bežeći od tegobne stvarnosti, Radovan je vreme provodio u kafani. Tada je nastalo svetovno trojstvo klonulih vitezova, bez oružja i grudnih oklopa, pripravnih za odsudnu bitku za sopstvene duše, uz gotovo znanje da se pomenuta bitka svima činjaše kao čekanje „da padne plafon“, koji je valjda i pao a da to i nisu primetili.
Nakon odsudne bitke, Radovan se službom vraća u Lajkovac, gde se prima upraviteljske časti u lajkovačkoj biblioteci. Odmah je okupio mlade ljude, koji su hteli da nauče ono što nisu znali, i koji su to i naučili, zajedno sa svojim upraviteljem, tako da se lajkovačka biblioteka brzo pročula kao mesto gde se odmah pozna da se i tmurna svakodnevica može „prebojiti i preoblikovati“. Značajan doprinos biblioteke na stvaranju kulturne atmosfere u maloj železničkoj varoši, pokrenuo je lajkovačku vlast da biblioteci opredele novi prostor i bolje uslove rada. U teškom periodu NATO bombardovanja, Radovan se trudio da članovi biblioteke dobiju „patronažno“ staranje, kada su im na kućnu adresu stizale željene knjige, navodeći da je biblioteka tada imala ulogu „duševne apoteke“.
Burne godine smenile su takozvane „godine mira“, praćene smenom vlasti, koja nije mimoišla ni velikog lajkovačkog književnika. Taj period ispunila je njegova rezigniranost za svet oko sebe i duhovni eskapizam, posvećenost pisanju, ali i veliki uspeh u književnosti, kada počinje ozbiljno da se govori o Džojsu iz Lajkovca. Vremenom su se menjale i društvene prilike, pa se sve više, sa poštovanjem i pijetetom, govorilo o Književniku. U Lajkovcu se štampaju njegova Sabrana dela, organizuju naučni skupovi o njegovoj prozi, na fakultetima „brane“ diplomski radovi i doktorske disertacije, Radovan postaje jedan od vodećih srpskih pisaca.
Poslednje godine provešće mirno. Njegov život ne beše život čoveka koji gramzi za lastima i slastima bivajućeg sveta. Pisanje je shvatao kao pozvanje, a ne kao zanat od kojeg se živi. Ova knjiga je labudova pesma odlazećeg pesnika koji je ceo život pisao prozu. Sanjajući život i živeći snove, pokazao nam je da je život gorak i skup, ali i da je uzaludan ako skup i gorak nije… Verujem da će, zatvrajući se za ovaj svet, njegove se oči u nekom lepšem svetu ponovo otvoriti.
Ne(t)ko beše Radovan Beli Marković!
Daren Milivojević
o Krstovdanu, 2022. godine
