Piše: Toma Petrović
Teritorija opštine Lajkovac, kojoj pripada Donji Lajkovac, ili kako ga žargonski zovu meštani okolnih sela Lajkovčić, ima istoriju još od rimskih vremena. To dokazuje i arheološko nalazište Anine u selu Ćelije, gde su nađeni ostaci palate visokog rimskog veledostojnika. Prvi pisani podaci vezani su za srednji vek. Za vreme vladavine kralja Dragutina (1276-1282), ovo područje postaje deo stare srpske države. To dokazuju i distrikti Pepeljevac i Nepričava sa našeg područja. Naime, knez Lazar je svoju ćerku Teodoru udao za Nikolu II Gorjanskog, palatina, visokog dostojanstvenika Kraljevine Ugarske, pod čijom je upravom bila srpska država pre Kosovskog boja. Nikola mlađi bio je veoma uticajan čovek 14. veka. To je, moglo bi se reći, bio i politički savez, kojim je knez Lazar želeo da obezbedi bolje odnose sa Ugarskom, važnim susedom Srbije. Lazar mu je uoči Kosovske bitke (1389) dao veliki miraz a između ostalog i neke delove srpske teritorije a među njima buduće distrikte Kolubaru, Ljig, Nepričavu, Pepeljevac i Toplicu, da bi ga Nikola izmirio sa ugarskim kraljem i da ne bi ratovao ponovo sa njim. Potom je posle pada Srbije pod Osmansko carstvo (1459) došlo do iseljavanja stanovništva preko Save i Dunava. U periodu kada je Srbijom vladala austrijska (habzurška) vlast (1717-1739), tzv. Austrijska Srbija, naseljenost je bila mala. Posle povratka Turaka, područje je opet počelo da se naseljava i to doseljinicima iz Crne Gore, Hercegovine i Starog Vlaha. Ovu sudbinu delio je i današnji Donji Lajkovac.
Prvi pomen sela Donji Lajkovac zabeležen je u turskom popisu (tefteru) 1528. godine prema današnjem kalendaru. Transkribrovan na moderni turski, sa osmanske arabike, unos sa 211. stranice teftera ovako je glasio – Dolna-İvlaykoviç karye, Valyeva nahiye -Selo dolnji Vlajković, nahja Valjevo. Slovo I dodato je na početak u skladu sa praksom vokalnog turskog jezika da se dodaju samoglasnici težim suglasničkim grupama, radi lakšeg izgovora. Na isti način su, u istom tefteru, zapisana mesta Slovac kao Islovac i Stepanje kao Istepanje.
Pretpostavlja se da je najstarija porodica ovde još od kraja 17. veka, da ju je naselio član porodice, kaluđer koji je ostao u manastiru Bogovađa. Takođe, na područje sela doselila se porodica vlastelina Vladislava Vlajka Vukoslavića i svi njegovi posedi dobili su ime Vlajkovci pa su i naseljima na tim posedima dali ime Vlajkovci kao i meštanima koji su živeli na tim posedina. To su skratili u 19. veku i nastao je Lajkovac a prefikse su dobili i Gornji Lajkovac, Selo Lajkovac i kasnije varoš koja je preuzela ime sela 1904. godine a selo je dobilo prefiks Selo. I sada se u nekim dokumentima vodi Selo Lajkovac i Lajkovac Varoš. Meni još stižu računi za komunalije na Lajkovac-varoš. Da bi se razlikovalo, i selo Donji Lajkovac je dobilo prefiks Donji. Postojao je, navodno, i Srednji Lajkovac između Gornjeg i Donjeg a to je otprilike negde oko područja mioničkog sela Ključ. Međutim, to nikada niko nije potvrdio pa bi to tumačenje moglo da se svrsta u legende. Selo je stradalo 1739. godine i bilo je potpuno pusto 4 godine. Ponovno naseljavanje sela je krajem jula 1743. godine. Sledeće masovnije doseljavanje u selo bilo je u vreme Kočine krajine. Krajem 19. i početkom 20. veka doseljavaju se porodice iz Pomoravlja, velikim delom iz okoline Smedereva i Polimlja. U toku Prvog Svetskog rata selo je ozbiljno stradalo i dosta meštana je poginulo na udaljenim bojištima, čak 52 među kojima je bilo dosta oficira. Sve muške glave izuzev dece, staraca i njihovih saradnika ili su internirani u logore, ili su pobijeni u selu. U tako pustom selu stradale su i žene a pogotovu devojke koje su silovane, mnoge od njih su imale duševne stresove a neke su čak izvršile i samoubistva. Štab Austrougarske vojske bio je u kući Božidara Ilića a on je u to vreme bio u ropstvu. Kada je došao kući i čuo šta se sve događalo u njegovoj kući, upregao je ženu i sina koji je bio malololetan u jaram, naterao ih da vuku plug i tukao ih bičem. Žena se prepustila neprijatelju a sin je trebao da ubije majku kada je sve to gledao.
Sredinom 20. veka od 1922. do 1969. kroz selo je prolazila i železnica uzanog koloseka, ali na njoj nije bila stanica u selu već su meštani koristili stanice u Bogovađi i Latkoviću. Pred kraj Drugog svetskog rata na otvorenoj pruzi u selu izvršena je pljačka nemačkog transportnog voza u povlačenju. Ima i neka druga verzija ovog događaja. U selu nema mnogo ostataka starijih vremena. Najstariji spomenici na seoskom groblju su po pretpostavci meštana stari oko trista godina. Na dnu sela, na reci Ljig je velika poplava 1956. promenila deo toka blizu mesta gde se uliva potok Grabovac i tu su se ukazali ostaci starog rimskog kamenog mosta. Ništa od toga što se nalazi u selu nije arheološki obrađeno.
Valjevac Ljuba Pavlović, antropolog i bliski saradnik Jovana Cvijića krajem 19. veka obišao je i ovaj kraj pa je u svojoj knjizi „Kolubara i Podgorina“ koja je izdata 1907. godine napisao o Donjem Lajkovcu – citat:
„Donji Lajkovac je krajnja istočna tačka ove oblasti, u onom uglu, koji gradi Ljig (reka) sa Kolubarom. Ceo ovaj kraj pri stavama ovih dveju reka, sa valjevske strane, zove se Ključ, te prema tome je i selo u ovom Ključu. Kuće seoske su ili po padinama onih blagih uzvišica oko Bogovađe, koje se postupno spuštaju i gube u Ključu, ili su sasvim spuštene u samu ravan. Znatnije uzvišice su: Pusto Brdo do Bogovađe, Padine do Latkovića, Tubećak pod Bogovađom (delom bivšeg Prnjavora), Kose u selu i Predor do Vračevića (primedba autora: od brda u Donjem Lajkovcu poznata su Žuto brdo, Kose i Janića strana).
Izvora ima dosta, oni su ispod kosa ili u ravnici. Malo ih je čija se voda upotrebljava, nego se većinom upotrebljava bunarska voda. Glavne tekuće vode su: Grabovac, potok koji dolazi iz Vračevića i u ovom selu se sliva u Ljig i Jeovac, koji dolazi iz Pepeljevca i u Ključu pada u Ljig (primedba autora: postoji i Zvekara koja se uliva u Lajkovački potok).
Zemlje i šume:
-Donjolajkovačke zemelje su nanosne ili crne smolne zemlje, podesne za oranicu i kosanicu. Na njima rađa svakovrsno žito, a osobito kukuruz oko Ljiga. Oko Ljiga ima i dobrih livada i još boljih pašnjaka, u kojima seljaci i susednih sela napasaju svoju rogatu stoku. Najlepše livade i ziratne zemlje su u Ključu, a tu su i čuvene manastirske livade.
Šume u selu ima dosta. Najlepši šumski delovi su oko Bogovađe i po dnu Vračevića. Šume su lisnatog drveta. U selu nema nikakvih zajednica (misli se na zajedničke šume, livade, pašnjake).
Tip sela:
Donji Lajkovac je selo rasturenog tipa. Po celom ataru i po ravnici, kao i po brdu, rasturene su kuće bez ikakvog reda tako, da se retko mogu naći dve do tri zajedno, koje predstavljaju neko bliže srodstvo. Prema ovome i ovo ljiško selo nema džemata, kao i sva druga sela pored njega, a najviše s toga što su ovo novija naselja, koja se popunjavaju novijim doseljenicima iz ove oblasti i sa strane.
U Donjem Lajkovcu su: Rankovići, Perovići, Milovanovići, Blagojevići, Pavlovići 1, Jevtići, Budimirovići 1, Radovanovići, Jovanovići, Radojičići 1, Janići, Hadžići, Maksimovići, Teodosijevići, Božići, Lazići, Đurići, Budimirovići 2, Andrići, Ilići 1, Nedeljkovići, Vlajići, Rajići, Petrovići 2, Đorđevići, Krštenići, Milutinovići, Ilići 2, Živkovići, Milivojevići, Radojičići 2, Srećkovići, Krstići, Miškovići, Savčići, Radojičići 3, Milekići, Pavlovići 2(Marinkovići), Kikojevići, Krstivojevići, Čolakovići, Neškovići i Petkovići.(ovi podaci su iz 1907. godine)
Zadružni život nije razvijen u ovom selu, a od kuda se može razviti, kada su svi skorašnji i pojedinačni doseljenici.
Podaci o selu:
-Po haračkom tefteru iz 1818. godine u ovom selu, koje se pisalo „Vlajkovci“ bio je 21 dom sa 24 porodice i 56 haračka lica. Po popisu iz 1866. godine bilo je 35 domova sa 215 stanovnika, dokle po popisu od 1874. godine bio je 41 dom sa 225 stanovnika. Po popisu iz 1884. godine bilo je 50 domova sa 255 stanovnika, dokle po popisu od 1890. godine bilo je 52 doma sa 262 stanovnika. Po popisu od 1895. godine bilo je 53 doma sa 284 stanovnika, dokle je po popisu od 1900. godine bio 71 dom sa 388 stanovnika.
Godišnji priraštaj stanovništva je od 1866. godine 6,12 a procentni 2,26%.
Ime selu:
-Ime selu je, kao prvom Lajkovcu, bilo Vlajkovci, a došlo je otuda, što su ga neke stare porodice iz Gornjeg Lajkovca prvo naselile, ali koje su se u toku vremena izgubile ili zamrle, pa ih danas nema. (primedba autora: ovaj podatak treba staviti pod znak pitanja).
Poreklo stanovništva i osnivanje sela:
-Narod ovog kraja očuvao je vrlo dobro u svojoj uspomeni sva zverstva, koje su Turci činili s manastirom Bogovađom, njenim duhovnicima i svetinjama, kao i narodom. Kod njega su sveže priče o ovim pokoljima i jurenjima, koja su najjača bila pred kraj 18. veka. Mnogo je ovo uticalo na stanovnike ovog prvog sela do Bogovađe, s čega su njegovi stariji stanovnici, morali napuštati svoje kuće i bežati u kolubarske šume okruga beogradskog, a odatle se vraćati ili odlaziti može biti i dalje. Ni pored svega toga ima jedna stara porodica ovog sela, koja je bežala i ponovo se vratila, to su takozvani Filipovići, doseljeni u ove krajeve odnekuda od staro-srbijanske Mitrovice, još u opštoj seobi, uz nekakvog svoga srodnika kaluđera, koji, kad ga je bratstvo bogovađskog manastira primilo pod svoje okrilje, nije hteo dalje ići, nego i svoju porodicu zadržao i ovde naselio. Filipović se niko ne zove, a izgleda da je Filip bio rodonačelnik ove porodice. Oni se danas zovu raznim prezimenima (Rankovići, Petrovići 1, Milovanovići, Blagojevići, Pavlovići, Jevtići, Hadžići i Radovanović) osim jednog jedinog, koji živi u Valjevu i koji je uzeo sam ovo staro prezime. Ovde ih je 22 kuće, slave Nikoljdan.
U ovu porodicu se se prizetili:
–Budimirović od Budimirovića iz istog sela, slavi Nikoljdan a svoju slavu je ostavio.
–Janić iz Todorinog Dola, slavi Nikoljdan.
–Hadžić, je od Filipović iz Briježđa, slavi Alimpijevdan i Nikoljdan.
–Jevtić iz Popadića, slavi Nikoljdan, svoju slavu ostavio.
–Radojičić od Radojičića iz istog sela, svoju slavu ostavio slavi Nikoljdan.
–Jovanović iz Berkovca, slavi Nikoljdan.
Sve su ovo doseljenici iz poslednjih godina prošlog veka.
Od starijih seoskih porodica, doseljenih pred kraj 18. veka, u Kočinoj Krajini, jesu drugi Filipovići (ili donji Filpovići, Ravničari). Oni su se doselili iz Zvezda u Polimlju; ima ih u selu (a i raseljenih) pod prezimenima (Vlajići, Rakići, Petrovići 2 i Đorđevići) i slave Đurđic.
U ove Filipoviće przetili su se krajem 18. veka:
–Krštenić, doseljeni iz Srema kao manastirski sluga, slavi Đurđic.
–Nedeljković iz Rosića-okrug užički, slavi Đurđic.
–Budimirovići doseljeni u prvom ustanku iz Židovića u Potarju, slave Stavanjdan.
–Andrići, isto.
–Ilići 1, isto.
–Milivojevići doseljeni u Prvom ustanku iz Vardišta u Starom Vlahu i za sebe kažu da su „uskočani“, slave Jovanjdan.
–Radojičići, isto kao i Milivojevići.
Od Radojičića su nastali: Srećkovići, Krstići i Živkovići.
Posle Drugog ustanka doseljeni su na ranije kupljeno imanje:
–Maksimovići iz Gornjeg Lajkovca od porodice Kovačevića, slave Đurđevdan
–Božići, isto kao i Maksimovići.
Od Božića su nastali: Lazići, Đurići i Teodosijevići.
–Pavlovići (Marinkovići) su doseljeni u Prvom ustanku iz Šljivanskog u Potarju, slave Srđevdan.
–Miškovići su iz obližnje Kadine Luke od tamošnjih Miškovića, slave Aranđelovdan.
Od Miškovića su nastali: Miloševići, Stojanovići i Savčići.
–Radojičići 2 su iz Cvetanovca od tamošnjih Gavranovića, slave Simeundan.
–Radojevići, isto kao Radijičići 2.
–Milekići su iz Planinice, slave Savindan, posle deobe na svoje imanje.
–Petkovići su, takođe iz Planinice, slave Veliku Gospojinu, posle deobe na svoje imanje.
–Kikojević je iz Nikšićke Župe, doselio se posle 1878. godine, slavi Lučindan (primedba autora: po drugim podacima Kikojevići su najstarija familija u selu).
–Krstivojević je od Krstivojevića u Krčmaru, slavi Lučindan.
–Čolaković doselio se iz Adžibegovca u smederevskom okrugu, slavi Sv. Petku, doseljen zbog nemaštine.
–Neškovići, isto kao i prethodnik osim što slavi Mratindan.
–Milutinovići, doseljeni oko 1840. godine, iz Komanica, slave Sv. Dimitrija, došao na svoje imanje.
–Ilići 2, isto kao i Milutinovići.
U selu ima 73 kuće od 23 porodice.
Zanimanje stanovništva:
-Donjolajkovčani su zemljoradnici. Nemaju zanatlija u svojoj sredini, a nadniče po selu i kod manastira u Bogovađi.
Pojedinosti o selu.
-Donji Lajkovac je sastavni deo bogovađske opštine u Srezu kolubarskom. Sudnica, škola i crkva su u Bogovađi. Groblje je u sredini sela. Nemaju zajedničku preslavu.
Još jena napomena: Pomalo je konfuzno sa pojedinim familijama te stoga treba gledati, kod istih prezimena, koju slavu slave.”
IZVOR: Ljubomir Pavlović, „Kolubara i Podgorina“ 1907.
Foto: Mijailo Stojnić
I odmah na se nadovežem na čika Ljubu, iz Kusadka se pre više od sto godina doselio Mijailo Stojnić sa tri sina, Radomirom, Ilijom i Krstom. Nastanili su se u Donjem Lajkovcu i sada tu živi praunuk Bora Stojnić sa suprugom Dragom sa kojom ima dve ćerke i sina koji su otišle za poslom u druga mesta. Ima ukupno 4 kuće Stojnića. Slave Đurđic.
Foto: Škola u D. Lajkovcu počela je sa radom u novembru 1958. godine
Osnovna škola napravljena je i počela je sa radom u novembru 1958. godine i od tada neprekidno radi. Više razrede đaci su, a i sada pohađaju u Bogovađi. Školska zgrada se nalazi u centru sela i posle renoviranja izgleda veoma lepo i održava se u besprekornom stanju tako da pogledom sa ulice izgleda jako uredno. Škola je izdvojeno odeljenje Osnovne škole “Mile Dubljević” iz Lajkovca. U školskom dvorištu, desno od ulaza, bila je nakada selska kuća napravljena pre 1830. godine koju je kasnije koristila omladina za igranke a meštani za glasanja i sastanke. Ta kuća je srušena 1982/1983. i odmah posle toga napravljen novi Dom. Na ulazu u školu postoji spomen ploča izginulih boraca I i II Svetskog rata. U dvorištu škole nalazi se jedan od najstarijih spomenika u ovom kraju a podignut je izvesnom Živojinu Jankoviću 1854. godine. Spomenik je podigao Ranisav Kovačević, trgovac iz Valjeva koji je posle smrti Živojina nasledio imanje i kasnije prodao Neškovićima iz Robaja. Na seoskom groblju postoji još stariji spomenik koji je Živojin podigao svom bratu Živku 1840. godine, u vreme prve vlade Mihaila Obrenovića, što i piše na veoma očuvanom spomeniku.
Foto: Generacija učenika rođenih 1955. godine
Prvi učtelj bio je Radoslav Lazić i njegova supruga Grozdana. Zadržali su se 5 godine a posle njih došla je učiteljica zv. Maca, udovica sa sinom, zatim Nada Petrović iz Lajkovca, Georgina, zv. Goša takođe iz Lajkovac i kasnije Olgica Jevtić, devojačko Pažinović do penzionisanja. Umrla je pre par godina.
Foto: Đaci iz D. Lajkovca na ekskurziji. Učitelj je bio Milan Jeftić, koga su đaci zvali Paprika, iz Bogovađe.
U Donjem Lajkovcu postoji nekoliko krajeva ili zaseoka: Žuto brdo, Kose, Janića strana (gde više nema Janića, ali ni Lazića i Ilića tako da je deo sela ostao pust) Donji kraj ili Grabovac pored istoimene rečice koja teče od Vračevića i Gornji kraj. Od toponima u selu naveo bih: Groblje, Igralište, Škola, Neškovića kraj, Kruševlje, Planina, Vinogradi, Poljane, Potes, Ogumak, Dubravice, Belan i drugi.
Kroz selo protiče reka Ljig koja se uliva u Kolubaru, zatim rečica Grabovac u koga se u Kosama uliva potok Jovac i potoci Zvekara i Padine koji se sastaju u dolini i ulivaju u Ljig. Grabovac je bar nekad nazivan rečicom na kojoj su bile tri vodenice i to: Milekića, Ilića i Dušića (Jovanovića). Ne radi ni jedna a u Grabovcu ima sve manje vode, često presuši i Grabovac postaje povremena rečica, ali koja zna i da poplavi posle velikih kiša. Kada su postojale vodenice vode je u rečici bilo skoro preko cele godine. Inače ovaj kraj postaje svi više bezvodan pa su i izvori koji su nekada postojali presušili, a bilo ih je. Zvekara je bio davno izvor ali i seoski bunar, ispod Ljubisava Kikojevića kuće, skroz dole u šumi. Bila je velika gužva na tom bunaru pa se moralo poraniti i uhvatiti red za vodu. Žene su obično nosile po dve kofe vode na obramici uzbrdo i svakodnevno. Postojao i tzv. Jelčin (Jelka Popović zv. Šećerka, pravila šećerleme) bunar iako je na Lukića imanju ali je bila najbliža Jelčina kuća pa su i bunar tako nazvali. Opština je nedavno obezbedila sredstva za arterski bunar i platila za 150 metara dubine. Izvođač je iskopao tih 150 metara, nije našao vodu i otišao. U selu postoji 6 privatnih arterskih bunara dubine od 146 do 155 i svi imaju dovoljno vode. Kopani su po mesec i više dana a ovaj do dubine od 150 metara za samo 15 dana. Ko zna, možda bi i oni našli vodu da su kopali još par metara ili da su se pomerili samo 50 metara.
Preslava u selu je zajednička, Spasovdan. U selu nema crkve i meštani su parohijani crkve u Latkoviću. Sveštenik je preko 35 godina bio Draža. Kada je otišao u penziju zamenio ga je Goran koji se kratko zadržao.
U selu su bile četiri prodavnice, “Pobedina” – radili Radiša Đorđević i supruga Stanka-Cana i privatne kod Ankice Lučić (preko puta Cibrine kuće), Nedeljkovića prodavnica i kod Bore Lukića poljoprivredna apoteka. Donji Lajkovac nikada imao kafanu sem Doma gde se u prikladnim prilikama služi i piće.
Foto: Dom
Od znamenitih smatram da bi trebalo pomenuti ljude koji su doprineli na neki način selu ili su završili visoke škole, ugledne poljoprivredne proizvođače, poznate sportiste, muzičare … Ovaj deo teksta je veoma škakljiv. Uvek će se pojaviti neko sa komentarom zašto je ovaj upisan, zašto nije onaj i obično pominju članove uže ili šire porodice za koje smatraju da su po nečemu znameniti i to vrlo subjektivno. Kada pišem na ovu temu uvek konsultujem više izvora iz različitih krajeva sela i upišem one koje mi je njih najviše predložilo. Ako se pojavi neka greška i nije ubačen neko ko to zaista zaslužuje, ta greška se da ispraviti u knjizi koja je u pripremi za štampu a koja će se zvati “Stari Lajkovac i okolina”:
Slobodan Jeftić, rođen 1942. godine u Donjem Lajkovcu, završio filozofiju, radio prvo u Ljigu u gimnaziji, pa onda u Užicu i kasnije u Valjevu gde je dobio stan, penzionisan i umro prošle godine. Bio je progonjen od vlasti jer je 1968. godine kao student filozofskog fakulteta bio učesnik demonstracija;
Milovan Kikojević, završio učiteljsku i višu pedagošku školu, bio direktor škole u Bogovađi i jedno vreme predavao matematiku, a supruga srpski. Svi kažu direktor, a on je u stvari bio rukovodioc izdojenog odeljenja OŠ “Mile Dubljević” iz Lajkovca;
Momčilo Jevtić, radio je u vojnoj pošti ali je bio ugledan poljoprivrednik i odbornik u selu;
Raja Ivković, nastavnik matematike u Dudovici;
Srećko Rakić, rođen 1933. godine, bio je ugledni poljoprivrednik i odbornik u selu. Kažu da je bio toliko vredan da je i po mesečini kupio seno;
Milica Mica devojačko Stojnić, udata i sada živi kao penzionerka u Živinicama, BiH, završila pedagošku akademiju;
Snežana Panić, dev. Kikojević, je završila pravni fakultet i sada je predsednik Osnovnog suda u Mionici;
Mira Pavlović dev. Kikojević, diplomirani ekonomista, radila je jedno vreme u lajkovačkoj zadrzi pa je sa mužem Miroslavom Pavlovićem iz Pepeljevca otišla u Čikago. U braku imaju dva sina. Napravili su veliku kuću u Donjem Lajkovcu. Donirali su delom izgradnju Doma i fudbalskog terena jedan deo u renoviranju škole. Njena rođena sestra Ljiljana udata je za Mihaila Obućinu iz Bačevaca kod Valjeva koji je napisao nekoliko knjiga a rezenziju za knjigu „Vatre Mačkovog kamena“ radio mu je R.B. Marković. Njihova ćerka je Jelena Obućina, novinarka televizije N1;
Miroslav Jevtić bio je takođe ugledni poljoprivredni proizvođač;
Foto: Milivoje Mika Stojnić poznati limar u celoj okolini
Milivoje Stojnić, zvani Mika, rođen 1932. godine u Donjem Lajkovcu bio je poznati limar i klomfer u selu i okolini, umro je 1996. godine;
Vukašin Stojnić bio je seoski kovač;
Milena Matić, završila pedagošku akademiju, radila do penzije u Beogradu;
Saša Rakić, završio Poljoprivredni fakultet, najbolji poznavalac istorije Donjeg Lajkovca i okolnih sela još od nastanka u Srednjem veku. Pamti tačne datume nekoliko vekova unazad. Istoriju je zavoleo zahvaljujući svome profesoru istorije iz osmogodišnje škole Rajku Sariću koji ga sada veoma uvažava kao istoričara. Po rečima njegovog profesora koji je izveo 32 generacije đaka sa ovog područja Saša je bio daleko najbolji đak od svih, bar što se istorije tiče.
Nikola Đorđević, poznati i nadaleko čuveni muzičar Cibra. Njegov sin, Jovica Đorđević, rođen 18. juna 1973. godine, završio je muzičku školu “Davorin Jenko“ u Beogradu – harmoniku, i školu „Vatroslav Lisinski“ – klavir. Po završetku srednje muzičke škole „Kornelije Stanković“ u Beogradu, smer harmonika, klasa Ljiljane Ivanović, studirao je na Konzervatorijumu u Kijevu, klasa V. V. Besfamiljnova, završio je osnovne studije ranije nego što je predviđeno – za tri godine umesto za pet. Postdiplomske studije na Nacionalnoj akademiji P. I. Čajkovskog u Kijevu, a magistarske ispite položio 1997. godine. Radi u Beču kao profesor harmonike (klasične harmonike) na konzervatorijumima i muzičkim školama, među kojima su Prayner Konservatorium, Gustav Mahler Konservatorium, Freidrrich Gulda School of Music. Sa njim je u Beču bio i nekadašnje čudo od deteta koji potiče iz obližnjeg sela Milavac, Ilija Marinković, rođen 1. jula 1980. godine koji je još sa 4 godine svirao violinu. Sa 8 godina svirao je Vivaldija u Galeriji SANU. Publika – akademci vraćali su ga na bis 4 puta, a u Italiji je takođe kao dete pobedio na takmičenju „Bravo, Bravisimo“. Kasnije je završio sve muzičke škole i akademiju i postao profesor violine, najpre u Beču a sada živi i radi na nekoliko kenzervatorijuma u Italiji. Njegov deda je takođe vilolinista iz Milavca a bio je toliko crn pa i pored toga što je Rom prozvali su ga Crni Dragiša.
Fudbalski klub „Polet“ osnovan je 1977. godine, a pre toga, 1957. godine postojao je FK „Napred“ i igrao je Opštinsku ligu. Prvu loptu u Donji Lajkovac doneo je Dragoslav Radovanović pre II Svetskog rata, koji je nažalost poginuo u ratu 1944. godine na relaciji Ilok-Tovarnik. Završio je pre rata neku školu i bio je najškolovaniji između dva rata u Donjem Lajkovcu. Prvi dresovi dobijeni su od opštine i to su bile plave majice bez brojeva i ikakvog natpisa a šortseve su fudbaleri imali svaki svoj. Svoje igralište nisu imali već se fudbal igrao na Miminoj livadi (Mima Krstić) pokraj sadašnjeg igrališta. Jedini uslov je bio da mu igrači očiste baru, jer ovo je bezvodan kraj i svaka kuća je imala svoju baru. Kada je Mima, iz nekih razloga, zabranio da se igra u njegovoj njivi, fudbal se igrao u njivi Prodana Čitakovića Čitaka, iz Gornjeg Mušića koji je došao ženi u kuću u Donji Lajkovac. To je bila takozvana trnovita njiva ispod kuće Rajka Matića. Igralište se „šetalo“ po selu. Konačno se opština zauzela i obezbedila igralište ali dok je teren sređivan se igralo kratko kod potomaka pokojnog Dragoslava Radovanovića koji je doneo prvu loptu. Zahvaljujući prvom učitelju, Radoslavu Laziću koji je bio politički angažovan uz aktuelnu vlast zbog čega ga pojedinci nisu simpatisali, selo je dobilo struju 60-ih godina i igralište. Prvi teren na novoj lokaciji uzorao je Pera Nedeljković a krave je vodio Boža Milošević kao dete, sada ugledan i vrlo vispren penzioner koji živi u selu, a nekada je bio jedan od boljih igrača „Poleta“. Tada je posejana trava i povaljan teren a prva utakmica je odigrana sa Rubribrezom koji su bili daleko bolji od domaćina i reziltat je bio 2:0 za Kujane. To je bila prvenstvena utakmica Opštinske lige Lajkovac 1963. godine. Stadion je dobio ime „Dragan Kikojević“ po bivšem fudbaleru i izuzetnom momku koji je umro sa 23 godine.
Bio je jedan veoma duhovit čovek u Donjem Lajkovcu, Toma Pavlović, zvani Ćuk, koji je pisao stihove. Svetsko prvenstvo je 1962. godine igralo se u Čileu i tu su Brazilci bili neprikosnoveni, a Donji Lajkovac je najčešće igrao pripremne i prijateljske utakmice sa Vračevićem pošto su im bili najbliži i te godine dobiju Vračević sa 5:0 a Toma „Ćuk“ napiše stihove:
Pet golova nije mala šala
Brazilija ne bi više dala!
U prvoj postavi FK „Napred“, 1963. godine igrali su:
Milivoje Nešković, golman, i njegov brat Ljubinko, Mihailo Jeftić, Ljubisav Nedeljković, Jole Stanojević, Radiša Đorđević verovatno najveći talenat u okolini, Milutin Kikojević, Milovan Kikojević i dr. Oni su ujedno bili i osnivači „Poleta“. Ne može se osnivanje kluba vezati samo za jednog ili dva čoveka, ipak je to osnovala grupa ljudi. Jedan od najvatrenijih navijača „Poleta“ bio je Ljubisav Ljuba Ilić sa neobičnim nadimkom iz Lajkovca.
Foto: Jedna od generacija „Poleta“
Godine 1906. Kikojevići su uzeli veliki zajam pod interes od Matića iz Ratkovca, koji su bili izuzetno bogati u to vreme, da bi uzgajali svinje dole pored reke. Svinje su hranjene uglavnom žirom a pored reke, na tom delu, bili su veliki zabrani sa hrastovom šumom. Ljig je „podivljao“ te godine i odneo sve svinje koje su uzgajali i hranili pa nisu imali od čega da isplaćuju rate zajma. U ugovoru je pisalo da zemlja pripadne zajmodavcu ako taj posao za koji su dobili zajam iz bilo kog razloga propadne. Tako su se Matići nastanili u Donjem Lajkovcu.
Solunci: Četiri brata Jevtića pošla su u povlačenje preko albanskih planina. Tri su poginula, samo je Dušan stigao do Krfa. Veoma iscrpljen i bolestan, prebačen je francuskim brodom u Bizertu. Učestvovao je na Solunskom frontu i vratio se kući. Bio je otac Slavka, odnosno deda Boke Jevtića.
Dušanov čukununuk Nikola živi u Beogradu i kada je bio drugi razred imao je zadatak da napiše koja mu je omiljena knjiga i da to ilustruje crtežom. Njegov odgovor je bio „Stari Lajkovac u slici i reči“ autora ovih redova.
Listajući knjigu sa slikama pronašao je fotografije čukundede Dušana i deke Borivoja koji je radio na železnici u Lajkovcu, a koji se slikao kao dete pored voza uz potpis ispod fotografije: Kao da je znao da će postati železničar.
Vlada Radojičić, solunac, veoma vispren i koji je znao da ispriča svaki detalj pri prolasku kroz albansku golgotu kao i detalje sa Solunskog fronta. Imao veliku biblioteku iz tih starih vremena koja se zapalila posle rata ali je veći deo knjiga spašen. Posle Vladine smrti knjige su poklonili Domu u selu ali ih je posle nekog vremena rukovodioc izdvojenog odeljenja škole u Bogovađi preneo u tu školu, navodno pod izgovorom šta će selu tako vredna biblioteka. Ne zna se dalja sudbina tih knjiga.
Bilo je još solunaca iz Donjeg Lajkovca ali nije bilo nosioca Karađorđeve zvezde, bar ih nema registrovanih u Istorijskom arhivu u Valjevu i u knjizi „Besmrtni ratnici valjevskog kraja u ratovima 1912-1918“ poznatog publiciste iz Valjeva Milorada Radojčića Tuda.
Foto: Spomen ploča žrtvama I i II Svetskog rata na ulazu u školu, a spisak je napravljen, odnosno prepisan sa ploče u manastiru Bogovađa 1952.
Žrtve I Svetskog rata iz Donjeg Lajkovca: (Ovaj spisak možete pogledati na fotografiji spomen ploče postavljene na seoskoj školi koja je u prilogu ovog teksta)
Žrtve II Svetskog rata:
- Božić (Branislav) Dragoslav, rođen 1912. Srbin, umro 1945. u NOB-u, Donji Lajkovac
- Božić (Petronije) Radiša, rođen 1924. Srbin, poginuo 1945. u NOB-u, Gračani-Zagorje
- Filipović (Dimitrije) Dragan, rođen 1924. Srbin, umro 1945. u NOB-u, Valjevo
- Jevtić (Dragiša) Milivoje, rođen 1922. Srbin, poginuo 1945. u NOB-u, Kitovnica-Zvornik
- Jevtić (Miodrag) Petar, rođen 1921. Srbin, umro 1945. u NOB-u, D. Lajkovac
- Jovanović (Joviša) Vitomir, rođen 1902. Srbin, ubijen 1943. u direktnom teroru, G. Milanovac
- Krgović (Joviša) Dragiša, rođen 1925. Srbin, poginuo 1945. u NOB-u, Soljani-Vinkovci
- Krstić (Radosav) Miodrag, rođen 1921. Srbin, poginuo 1944. u NOB-u, Manđelos – Fruška gora
- Milošević (Čedomir) Filip, rođen 1921. Srbin, poginuo 1944. u NOB-u, Šid
- Mirković (Stevan) Maksim, rođen 1912. Srbin, ubijen 1942. na prinudnom radu, Borski rudnik
- Mišković (Živko) Čedomir, rođen 1915. Srbin, poginuo 1944. u NOB-u, Kitovnica-Zvornik
- Pavlović (Lazar) Radomir, rođen 1922. Srbin, poginuo 1944. u NOB-u, Bapska
- Petrović (Novica) Svetislav, rođen 1925. Srbin, umro 1945. u NOB-u, Valjevo
- Petrović (Stanimir) Dragoslav, rođen 1912. Srbin, poginuo 1945. u NOB-u, Tuzla
- Radojičić (Rajko) Novica, rođen 1909. Srbin, poginuo 1944. u NOB-u, Šid
- Radovanović (Milorad) Dragoslav, rođen 1924. Srbin, poginuo 1944.u NOB-u, Ilača-Tovarnik
- Ranković (Ljuboje) Aleksandar, rođen 1926. Srbin, poginuo 1945. u NOB-u, Bapska
- Stojaković (Lazar) Radivoje, rođen 1921. Srbin, poginuo 1945. u NOB-u, Blizanci-Hrvatska
- Stojanović (Vojislav) Živorad, rođen 1918. Srbin, ubijen 1941. kod kuće, D. Lajkovac
I na kraju moj omiljeni spisak železničara iz Donjeg Lajkovca koji su radili u periodu od 1945. do 1968. godine, odnosno do ukidanja pruge uskog koloseka i zatvaranja železničkog čvora uzane pruge u Lajkovcu:
- Jevtić D. Slavko
- Jevtić S. Srboljub
- Lazić B. Dragoslav
- Lukić Života
- Mišković Ž. Tihomir
- Nedeljković P. Vojislav
- Petrović M. Svetomir
- Ranković I. Gvozden
- Ranković O. Periša
- Srećković M. Danilo
EVO BOŽE !
Dok sam pisao o selima lajkovačke opštine, stalno mi je u mislima bilo prisutno selo Donji Lajkovac, a i sama pomisao na to selo izazivalo je blagi strah u meni, jer, kako da pišem o selu u kojem nikada nisam bio!? A inače, o ovom simpatičnom selu je malo pisano i malo toga može da se nađe u literaturi. Doduše, prošle godine sam samo prošao kolima kroz selo sa jednim drugom. Ja sam vozio i više obraćao pažnju na put koji je jako krividav tako da nisam mogao razgledati okolinu. I iskreno, to što sam krajičkom oka video nije mi se nešto posebno dopalo. Ali morao sam nekako napisati i tu priču da bih priče o svim selima naše opštine štampao u knjizi “Stari Lajkovac i okolina” koja je već u pripremi. Nikoga od starijih iz sela nisam poznavao. Jedino sam znao dva rođena brata Jevtića koji su se oženili sa dve rođene sestre koji žive u mojem komšiluku i jednog od njih površno poznajem. Međutim, oni su dosta mladi i malo toga znaju o tim starim vremenima o kojima pišem.
A onda mi komšinica Žica sa kojom moja supruga svakodnevno pije kafu reče da ima brata od tetke Boru koji je rođen i živi sa sprugom Bosankom, više od 60 godina u Donjem Lajkovcu. Iskoristio sam prvi verski praznik da odem kod Bore kada se ne radi, pogotovu na poljoprivredi čime se Bora bavi. Bila je nedelja, Mala Gospojina, 21. septembar. Poslednji dan leta a priroda sa svojim dekorom od hljadu boja već spremna za nastupajuću jesen. Lepo sunčano popodne, sedimo na terasi ispred kuće usred velikog travnatog dvorišta. Bora i supruga Draga koja je došla iz Skelana udala se za njega pre 40 godina, trude se svim silama da mi pomognu, dosta znaju i pričaju kako znaju i umeju. Međutim na neka pitanja koja ih nisu doticala nisu imali odgovore i stalno su pominjali nekog Božu: To bi Boža znao! Samo Boža zna odgovor! Na moja pitanja kada je osnovan prvi fudbalski klub odgovaraju: Uh, to Boža zna, on je igrao fudbal! Kada je doneta prva lopta u selo? Odgovor je sličan: I to Boža zna! Ne pitam ih koje taj Bože pošto mi je ionako nedostupan a treba uskoro i da se vratim u Lajkovac. A oni već vidno izmoreni mojim insistiranjem na nekim detaljima i mojom željom da što više izvučem iz njih, što sam primetio i polako prelazim na razgovor iz običnog života, o poslu, o ćerkama i sinu koji su otišli svojim putem. U međuvremenu oni se prisećaju odgovora na neka pitanja i to mi pričaju uz vidnu želju da mi pomognu.
U jednom trenutku vidim crvenog Citroena koji ide putem prema centru, usporava iza njihove otvorene kapije, vraća se polako u rikverc i ulazi u dvorište. U tom trenutku skaču Bora i Draga, dižu ruke u vis i iz sveg glasa: EVO BOŽE! EVO BOŽE! Ponesen njihovom reakcijom i ja se pridižem sa stolice i više u sebi, EVO BOŽE. Shvatio sam – stiže im spas. Ustupili smo mu mesto u prednjem čelu stola i objasnili čoveku otkud ova euforija. A Boža, visok, koščat, dovoljno star za penziju, sa sedom bradom u trenerci i patikama nekako se ukolopio u ovu seosku sredinu. A onda je prijatnim, baršunastim glasom sa izuzetnim smislom za pripovedanje rekao: Odakle da počnemo? Ispričao je mnogo toga naglaskom koji mi nije ličio na lokalni. Rekao je i to da je radni vek proveo u tehnici JAT-a, da je živeo u Beogradu a da je retko koji vikend propustio da ne dođe u zavičaj. Ja bih potpisao da nijedan vikend nije propustio, po bilo kakvom vremenu, jer je jako voleo svoje mesto rođenja. Spremio se za penziju sa namerom da ostatak života sa suprugom provede u selu gde je napravio lepu kuću u isto tako lepom dvorištu punim cveća gde često dolaze deca i unuci.
Otišli smo i do centra sela gde se trenutno igrala utakmica lokalnog kluba i gde je bilo dosta navijača. Preko puta je seoski Dom, a do njega škola na kojoj je spomen ploča žrtava I i II Svetskog rata. Promenio sam mišljenje koje sam prvi put stekao. Mislim da je selo jako lepo, na blagoj talasastoj padini iznad plodne ravnice reke Ljig sa mnogo lepim centrom.
petrovictoma@yahoo.com
