Književna nagrada “Radovan Beli Marković”, koju je ustanovila istoimena biblioteka u Lajkovcu, u konkurenciji 106 naslova, ove godine pripala je Aleksandru Gatalici za roman “Druga violina i druge priče” u izdanju novosadske “Akademske knjige”.
Nagrada koju dodeljuje Biblioteka “Radovan Beli Marković” iz Lajkovca, a koju je podržala opština Lajkovac, biće uručena trećem po redu dobitniku Aleksandru Gatalici 10. oktobra, na dan rođenja jednog od najznamenitijih savremenih srpskih književnika, u porti manastira Svetog Georgija u Ćelijama, rodnom mestu Belog Markovića.
U obrazloženju nagrade, koje potpisuje tročlani žiri u sastavu Slađana Ilić, Vesna Trijić i Daren Milivojević, stoji:
“Na konkurs za Nagradu „Radovan Beli Marković“ koji je raspisala lajkovačka biblioteka koja odskora nosi ime ovog srpskog pisca, stiglo je 106 književnih naslova. Žiri koji se radio u sastavu: Vesna Trijić (član), Daren Milivojević (član) i Slađana Ilić (predsednik), na sastanku održanom 30. septembra 2024. godine, doneo je odluku da nagradu ove godine ponese zbirka priča Aleksandra Gatalice „Druga violina i druge priče“ (Akademska knjiga, Novi Sad 2024).
U četrnaest pripovednih celina, koje sadrže prolog i epilog, sagledavamo univerzalnost muzike kroz sudbine junaka, velikih muzičkih izvođača. Komunikacija putem muzike i muzika kao smisao života centralni su motivi ove knjige. Čak i pasioniranim ljubiteljima klasike, ona, izvesno, otkriva i njene posve skrivene moći, iznenađuje ih. Takvu njenu kompleksnost mogli su nam dočarati samo pripovedači koji su i sami muzika, a koji strepe i za njenu sudbinu u svetlu kontroverzi sveta u kojem su zatečeni.
Ukoliko se posvetimo tom odnosu, razumećemo u kolikom je raskoraku muzika sa ideologijama, pandemijama, ratovima i drugim ljudskim demonima koji u različitim, često pritvornim pojavama, urušavaju svet. Čitajući ovu knjigu uočićemo i kako se „proširuju područja borbe“ onih koji sagledavaju značaj muzike, ali i muzike same. Ona reaguje na sve pobrojane spoljašnje okolnosti, pa tim reakcijama svetu, u vidu opomene, nešto poručuje. Tek jedan primer iz knjige koji to potvrđuje jeste ćutanje preko šest stotina Stradivarijevih violina.
Istina da je svet sve bliži apokalipsi, kojoj svojevoljno bezglavo hrli, povećava osetljivost, ali i anksioznost, onih koji to uviđaju i koji, bivajući posve obični ljudi koji ni o čemu ne odlučuju, to ne mogu da spreče. U svojoj nemoći oni razmatraju načine na koje bi mogli sačuvati sopstvena muzička ostvarenja, ili pak onih, anonimnih stvaralaca, čija su se vredna dela zatekla u efemerijama. U priči koja nam o tome kazuje („Opklada na večni zaborav“), uprkos njenoj sumornoj atmosferi, uviđamo funkcionalnu upotrebu (auto)ironije i elemente humora.
I dok se u pogovoru, koji ova knjiga sadrži, s ozbiljnim kritičkim odmakom preispituju savremeni srpski roman, uslovi njegovog nastanka i „spektakli“ u vezi sa njim, sve što „Druga violina i druge priče“ sadrži čini čitaoca sigurnim – u pouzdanoj formi priče – u tom mikrosvetu u kojem sve je muzika.
S obzirom na to da je Aleksandar Gatalica pripovedač prepoznatljivog stila i poetike, reprezentativan predstavnik pavićevskog krila postmodernizma, kojem je i sam Radovan Beli Marković pripadao, i da je Gataličino delo unekoliko u dosluhu sa konceptom pripovedanog mesta kakvo je Radovan Beli Marković izumeo, smatramo da je on dostojan dobitnik nagrade koja nosi ime najneobičnijeg savremenog srpskog pisca.”
