Piše: Toma Petrović
Radovan Boljanović-Rade, rođen je 24. aprila 1922. godine u selu Danići zaseok Pusto Polje, zadnja pošta (kako se to tada govorilo) Avtovac, opština Gacko u Hercegovini, od oca Mihajla solunskog dobrovoljca i majke Milice, domaćice. Bio je učenik i kasnije kalfa kod jednog stolara, da bi kasnije kada je malo odrastao počeo samostalno da se bavi stolarskim poslom. Međutim, u tom malom selu, pa i okolini nije bilo toliko posla i odlučio je da posle okipacije, 1947. godine napusti selo i ode u Beograd da pokuša da nađe stričeve, koji su ranije otišli i zaposlili se u „Žegrapu“, da mu eventualno pomognu za početak dok se ne snađe. Uhvatio je „Ćiru“ (voz uskog koloseka) tamo negde u Hercegovini koji je saobraćao od Zelenike, preko Herceg Novog, Dubrovnika i dalje prema Sarajevu, Užicu, Čačku preko Lajkovca za Beograd. Putovalo se dugo. Samo je od Sarajeva do Lajkovca voz putovao 12 časova prolazeći i preko Šarganske osmice. Radovan je iz dosade otvarao prozor na svakoj stanici i kada je bio ispred Ljiga u mestu Kadina Luka ugledao je jednu lepu a uz to i zgodnu devojku kako ulazi u voz. Zapamtio je vagon gde je ušla, uzeo svoj drveni kofer u kome je poneo malo stvari iz zavičaja i pravo u kupe gde je ona već sedela. Počeo je priču i brzo shvatio da je vrlo komunikativna. Ispričala mu je da ide u posetu bratu u vojsku u Mladenovac, da preseda u drugi voz u Lajkovcu, da se vraća sutradan tim i tim vozom. Imali su dovoljno vremena za upoznavanje jer je tih 20 kilometara od Ljiga do Lajkovca voz putovao 45 minuta. U priči već mu se rodila misao da i on izađe u Lajkovcu i da je sačeka u povratku. To joj je i predložio a ona mu je kratko odgovorila: Kako hoćeš. To mu je bio znak da pristaje. Dok su čekali njen voz prema Mladenovcu dosta toga su ispričali o sebi. Našao je smeštaj kod Tuje Radovanovića u Lajkovcu za tu jednu noć. Dok je čekao njen povratak već je pročitao stalno otvoreni konkurs za prijem radnika u lajkovačku Ložionicu na tabli sa oglasima na železničkoj stanici. Ložionica je bila najveća na uzanim prugama tadašnje Jugoslavije, jedno vrema zajedno sa radnicima stanice imala preko 1000 zaposlenih. Primali su na posao sve koji su ispunjavali uslove, pa i iz susednih i drugih opština.
U očekivanju voza sve vreme je razmišljao o Veri, kako se ta devojka zvala, i nosio se mišlju da ostane u Lajkovcu pa i da se oženi sa njom. Kada je stigao voz iz Mladenovca, Vera se malo iznenadila ali je već po sistemu kako hoćeš prihvatila njegov predlog da dođe kod nje u Kadinu Luku, selo kod Ljiga, i da upozna njene roditelje. To upoznavanje je preraslo u prosidbu i oni su se uzeli 1948. godine. Već 1949. godine dobili su sina jedinca Miodraga, zvani Mikica koji je usput rečeno moj školski drug. Mikica u braku sa Milenom ima dva sina, Darka i Dalibora, svi žive u porodičnom domaćinstvu i važe za jednu dobru i poštenu lajkovačku familiju.
Radovan se zaposlio u stolarskoj radionici gde se radilo na održavanju vagona u tom stolarskom delu, popravka klupa i drugih drvenih predmeta kojih je bilo dosta u tadašnjim vozovima. Bio je izuzetno dobar radnik i veoma vispren tako da je vrlo brzo napredovao i uz neku železničku školu prešao na administrativne poslove gde je ostao do penzionisanja. Posebno je voleo tehniku. Jedno vreme bio je kinoperater u železničkom domu posle Radovana Petrovića koji je sa službom premešten iz Lajkovca. To je radio honorarno, sve dok se jednog dana nije upalila celuloidna traka koja je gorela kao barut, zahvatila kino projektor i sve je to izgorelo. Lajkovčani, već naviknuti na filmove brzo su nabavili novi, kvalitetniji projektor koji je bio smešten iznad sale u Domu kulture. U početku su radili Radovan i Bora Rajić a kasnije su imali plaćenog kino operatera.
Iznad svega voleo je radio tehniku. Jedan je od osnivača radio kluba „Železničar“ 1959. godine. Moj prvi susret sa klubom bio je 1963. godine, kada sam bio 8. razred i kada je Radovan u osnovnoj školi „Mile Dubljević“ držao kurs za gradnju i popravku radio prijemnika. Tada u Lajkovcu još nije bilo televizije a radio aparat su imale samo neke bogatije lajkovačke porodice. Često su iznosili te aparate na prozore svojih kuća gde su se komšije okupljale i slušale vesti, a pogotovu prenose fudbalskih utakmica. Mnogi su pravili detektore sa kristalima i onda tražili pojedine stanice pomeranjem igle po kristalu, odnosno traženjem određene frekvencije gde su pojedine stanice emitovale program.
Za razliku od detektora na kursu koji je Radovan vodio sklapali smo radio prijemnik sa određenim elementima, žicama i krokodilkama i što je jako važno sa velikim zvučnikom koji je imao mnogo lepši zvuk od slušalica koje smo koristili na detektorima. Možete zamisliti dečije sreće kada taj prijemnik proradi i muzika zagrmi iz zvučnika. Te, 1963. učlanio sam se u klub i ostao mu veran do današnjih dana. Radovan je kao dobar organizator preuzeo klub i vodio ga do smrti 2001. godine. Pedesetih godina bila je aktivna stanica Glas Amerike sa emisijama na srpsko-hrvatskom jeziku koju je vodio Grga Zlatoper, rođen u Kistanju, Hrvatska, 1910. godine, jugoslovenski novinar koji je vodio ovu emisiju koja je počinjala sa rečima: Ovde Vašington, Glas Amerike, govori Grga Zlatoper… U najgora vremena Hladnog rata, Grga Zlatoper je bio vrlo slušana osoba, tadašnji stanovnici Socijalističke Jugoslavije su u želji da budu dobro informisani nakon slušanja domaćih radio vesti podešavali svoje radio prijemnike na frekvenciju Glasa Amerike da čuju šta Grga Zlatoper o tome kaže. U to vreme uopšte nije bilo sumnje da Grga radi za Centralnu obaveštajnu agenciju, pa je to bilo i zakonski zabranjeno, ali se, svejedno, gotovo svako veče slušao, pogotovu u vreme velikih kriza kao u slučaju Kubanske krize. U jednoj od tih svojih emisija, a sasvim je sigurno da je ta stanica emitovala emisije negde iz zapadne Evrope, Grga Zlatoper pozove jugoslovenske slušaoce da na određenu adresu pošalju izveštaj kako se te njegove emisije čuju u našim krajevima. Njegov cilj nije bio ocena čujnosti već da dođe do podatka koliko se njegove emisije slušaju na teritoriji bivše Jugoslavije i da li se taj njihov trud isplati u toj propagandnoj sferi. Radovan je naseo na tu provokaciju sa nekoliko starih radioamatera i poslali su ocenu čujnosti kao stručnjaci za tu oblast. Naravno vlasti su saznale za tu njihovu aktivnost i Savez rado-amatera im je oduzeo licence. Neke su brzo rehabilitovali, ali Radovan je toliko bio uplašen da mu ponovno traženje nove licence nije padalo na pamet. I dalje je bio aktivan u klubu ali kao organizator i predsednik kluba.
Često je putovao po staroj Jugoslaviji, jer je imao besplatnu železničku kartu i obilazio mnoge amatere širom zemlje. Ta njegova putovanja su ponekad trajala i po 20-tak dana. Kada bih došao u njegovu sobicu gde je popravljao stare cevne radio aparate i televizore obavezno bi me ponudio rakijom koju je držao u flaši ispod stola. Dobro je znao da ne pijem ali je ipak koristio trenutak moga dolaska i uvek bi rekao: Ako ne mo’š ti – ja mogu. Kada je dosta oboleo i ležao u krevetu, održavan je radio-amaterski skup u motelu “Romantika” kod Mladenovca. Hteo je po svaku cenu da ide na taj skup jer je živeo za to iako je bio tamno-žut i već se očekivao taj zadnji trenutak. Njegova supruga Vera me je zamolila da ne dolazim po njega da bi ga vodio na taj skup. Nisam ni ja imao nameru da idem ali toga dana došli su neki drugari iz Valjeva i ubedili me da idem sa njima jer je bilo još jedno mesto. Kada smo stigli u taj motel, prvo što sam video bio je Radovan gde sedi u bašti motela i pije rakijicu. Onako zaprepašćen pitao sam ga – Šta ćeš ti ovde brate? Rekao mi je da je pošao iz Lajkovca vozom u dva ujutru, preseo u Beogradu u voz za Mladenovac i stigao već ujutru u 7 sati u baštu motela koji još nije ni bio otvoren za posetioca. Odmah posle skupa zamolio sam nekoga od Beograđana da ga poveze do Železničke stanice u Beogradu i uvede u voz za Lajkovac. Umro je samo par dana posle toga a mene su odredili da održim posmrtni govor. Još uvek kada idem na groblje gde su mi sahranjeni roditelji obavezno svratim i na Radovanov grob gde mu obavezno upalim sveću.
Obzirom da je Radovanu prvo zaposlenje u bilo stolarskoj radionici Ložionice pomenu bih još nekoliko starih stolara koji su pre i posle rata radili u toj na daleko čuvenoj radionici.
- Jedan od najstarijih stolara i dugo vremena poslovođa te radionice bio je Jovanović Rozmir rođen početkom prošlog veka u Pepeljevcu Počeo je da radi odmah po osnivanju radionice i bio je najstariji i po godinama i po radnom stažu. Imao je jednu ćerku udatu u Valjevo.
- Ljubomir Kitanović, kolar, rođen 1904. godine u selu Ličje, opština Gadžin Han, od oca Jovana, doselio se u Lajkovac 1927. godine. Odmah po dolasku položio je u Mionici stolarski ispit i počeo sa ocem Jovanom da se bavi kolarskim zanatom i pravili su šinska kola za stočnu zapregu ne samo za našu okolinu već i za šire područje, čak do Užica. Ljuba je 1948. godine počeo da radi u Ložionici kao stolar u stolarskoj radionici sve do penzionisanja. U braku sa Milenijom, dev. Bogdanović imao je tri sina Bogosava, Živorada io Milovana. Ljuba je umro 1994. godine.
- Živorad Blagojević, tišljer, koji je imao dugačku kuću na početku bivše ulice Žikice Jovanovića sa leve strane, gde su stanovali mnogi stanari: Vukosav, zv. Mališa Ćatić sa suprugom Radmilom, sinom Miroslavom i ćerkom Verom. Mica, bivša supruga Miloja Jerinića Gandija sa sinom Mikijem, zv. Glista. Zatim Bora Janković sa suprugom Milenijom, zv. Žabajka, Savka Urošević sa sinom Mitrom, zv. Točkaš i drugi. Živorad je imao dva sina Raju, kasnije osnivača i vlasnika turističke agencije “Filip-Trevel” koju je kasnije preuzeo njegov sin Filip i koja još uvek uspešno radi. Drugi Živoradov sin, Dragan Blagojević oženio se posle Žonove smrti sa Milenom, Vlajka Neškovića ćerkom. Raja i Dragan imali su sestru Nadu koja je bila udata za Mila Marković iz Kruševca, direktora Vuče vozova u Beogradu. Druga Živoradova ćerka Danica bila je medicinska sestra u Valjevu, udala se u Beograd za Momčila koji je jedno vreme bio naš ambasador u Kartumu, Sudan i kasnije do penzionisanja radio je u našem konzulatu u američkoj državi Pensilvanija.
- Božidar Adamović – Boža, rođen 1914. godine u Rukladi, oženjen od Grozdanom, dev. Ivanović iz Rubribreze i u braku je imao dva sina, Milomira i Miodraga-Mila, kao i ćerku Nevenku. Boža se zaposlio u solarskoj radionici pre rata i godinama je, kao i mnogi drugi radnici železnice iz Ruklade i Paljuva, putovao peške na posao. Posle ženidbe je kupio plac i napravio kući i kasnije i svoju stolarsku radionicu na brdu desno od starog groblja. Božin zanat prihvatio je i sin Mile koji je takođe preko dvadeset godina radio u ložioničkoj stolarskoj a sada, kao penzioner, ima svoju stolarsku radionicu koju je napravio kod tasta Vlaje kod Markovića (pepeljevačke) rampe. Boža je bio izuzetno dobar čovek, tih i uvek nasmejanog lica i veoma dobroćudan. U penziju je otišao sa 35 godina radnog staža a umro je 2000. godine.
- Miodrag Seležević – Mija, rođen u Rukladi. Otac Nestor Seležević, bio je najbolji stolar u Ubu i okolini, gde je imao svoju radionicu a može se slobodne reći i stolarski salon. Pored Mije, Nestor je imao još jednog sina koji je ostao na imanju u Rukladi. Mija je u braku imao dve ćerke. Godinama je radio u Ložionici a po penzionisanju u svojoj privatnoj stolarskoj radnji sve dok se nije zapalila. Tada je prestao da radi i do kraja života uživao u penziji.
- Milan Radojević, iz Ruklade, predratni stolar, imao je pet ćerki od kojih je jedna udata u Cvetovac i jednog sina koji se bavio muzikom svirajući u harmoniku. Ostao je u kod kuće u Rukladi.
- Radovan Mešterović, iz Pepeljevca bio stolar u stolarskoj, a kasnije ložač i mašinovođa gde je radio od 1951. do 1965. godine kada je tragično nastradao u Kosovu Polju.
Milenko Milanović Tolbuhin bio je jedno vreme poslovođa, više po političkoj liniji, a radili su: Vukoman Davidović, Miodrag Adamović, Miodrag Mika Radojičić, Nišlija Nikolić, Kolačarić iz Dudovice i mnogi drugi, duže ili kraće.
U Ložionici je postojalo dosta radionica, mašinska, alatnica, elektro, limarska, kolska, laboratorija, leteća opravka, magacin HTZ opreme, režijska, kovačnica, armature, štanglara, strugara, glavna opravka, kotlari, dimničari, varioci, tender partija, livnica… sa isto tako dosta vrlo poznatih majstora. Mislim da bi trebalo sačuvati od zaborava druge radionice i njihovo osoblje zašto ima i velikog interesovanja ali o tome u nekoj novoj priči, a možda i u nekoj novoj knjizi, uz napomenu da imam još 20-ak primeraka najbolje knjige, po oceni mnogih, „Stari Lajkovac – drugo dopunjeno izdanje” kao i izvesnu količinu knjiga Stari Lajkovac – u slici i reči.
petrovictoma@yahoo.com
