Uspomene na stari Lajkovac: DA SE NE ZABORAVI

Snežana Bilić

Piše: Toma Petrović

Ne živi se od prošlosti ali moramo živeti sa njom i znati naše korene. Treba se nekada prisetiti starih vremena i ljudi koji su živeli i obeležili to vreme. Nažalost, stari radnički, železnički i sportski Lajkovac živi samo u sećanjima najstarijih stanovnika naše varoši. Red je i zabeležiti nešto o ljudima tog vremena jer na ovu temu neće biti sagovornika u neko, rekao bih, skoro buduće vreme. Ali, pisati na temu poznatih i značajnih ličnosti u starom Lajkovcu i okolini je malo nezahvalan i „škatljiv“ posao. Mnogi će reći da spisak nije kompletan, mnogi će se ljutititi zašto je neko od njihove rodbine „preskočen“ i nije ušao u ovaj spisak, a zaslužuje. Jednostavno, biće dosta opravdanih  reakcija jer sastaviti jedan takav spisak a ne napraviti ni jednu grešku je nemoguće. Pitanje je koji su kriterijumi za nabrajanje poznatih i znamenitih, da li su to bili borci iz ratova, političari, školovani ljudi, uspešni poslovni ljudi i direktori poznatih firmi, čuveni poljoprivrednici, naučni radnici, izuzetni đaci, sportisti i dr. A stari Lajkovac i okolina imali su po nekoga iz svih ovih ketegorija. Generalno, znameniti su bili svi železničari koji su radili na železnici od njenog osnivanja pa kroz decenije, jer stari Lajkovac je bio železnička varoš i zahvaljujući železnici i nastao je u potesima sela Lajkovca. Značajni su bili i poljoprivrednici, prosvetni radnici, službenici, majstori svih zanata, ugostitelji i trgovci, sportisti… Ipak, ograničiću se na stari Lajkovac, od osnivanja do ranih posleratnih godina. Ovaj spisak je nezvaničan i sastavljen je na osnovu prisećanja pojedinih Lajkovčana, a na mlađima je da izvrše dopunu sa novim licima, porodicama i događajima novijeg vremena u nekom eventualnom izdanju nove knjige na ovu temu.

Ipak odlučio sam se da napišem nešto o ličnostima iz starog Lajkovca i okoline koji su na svoj način obeležili ove naše prostore. Pisaću o onima koji su bili prvi u struci, zanatima, zanimanjima, sportu i drugim aktivnostima za koje imam pouzdane podatke.

  • Aleksandar Radovanović, zvani Drpa, rođen 1896. godine, živeo u Rubribrezi, u delu koji je kasnije pripojen Lajkovcu, umro 1977. godine. Aleksandar je bio veleposednik sa ogromnim imanjem u Lajkovcu i jednim kamenom u Jolića vodenici. Njegov otac Svetozar uvezao je prvu vršaću mašinu u valjevskom kraju 1912. godine. Takođe imali su i prvu sejalicu, kosilicu i druge poljoprivredne mašine. Bio je ušesnik Solunskog fronta, preživeo albansku golgotu, bio na oporavku u Bizerti i preživeo brodolom na francuskom brodu „Polinezija“ koji ih je prevozio iz Bizerte prema Solunu, kada su ih Švabe granatirale u blizini Malte. Na brodu se nalazila i Milunka Savić koja se spasila na isti način, ukrcavanjem u čamac za spasavanje zajedno sa našim Aleksandrom. U jednom sazivu od 8. oktobra 1933. godine bio je predsednik opštine Lajkovac. Imao je brata Nikodina i Živka koji je umro u austrijskom logoru Nežider. Nerado koristim nadimak Drpa, jer je Aleksandar bio veoma ugledna ličnost, vredan i sposoban u svakom smislu. Ali Lajkovčani ga koriste, i reći nekome samo ime i prezime mnoge dovodi u dilemu ko je čovek sa tim imenom. Međutim, kada se uz ime doda i ovaj nadimak onda ne treba puno objašnjavati o kome se radi.
  • Dr Milosav Banković, rođen 5. avgusta 1888. godine u selu Kusadak, opština Smederevska Palanka, od oca Marka i majke Mileve. Potiče iz ugledne porodice koja je dala više značajnih ličnosti, među kojima je bilo veleposednika, uglednih ratara, trgovaca, lekara ali i kneževa. Završio je u Beču studije medicine 1922. godine jer je napravio veliku pauzu  zbog Balkanskih i Prvog svetskog rata gde je bio učesnik od 1912. do 1918. godine. U vreme studija u Beču upoznao je Austrijanku Felicitas Irenu Rorbah sa kojom se oženio a koja je po dolasku u Srbiju prihvatila pravoslavnu veru i uzela svekrvino ime Mileva. U braku su imali ćerku Olgu i sina Miodraga-Mila poznatog lajkovačkog lekara. Milosav je bio prvi lekar u Lajkovcu, što u državnoj službi, što u privatnoj praksi kada je to u staro vreme bilo dozvoljeno.
  • Andrija Kuznecov, Rus iz Odese, Ukrajina. Nastanio se i otvorio prvu apoteku  u Lajkovcu 1937. godine u jednoj od prvih spratnih zgrada koju je sagradio u Lajkovcu. Više o Andriji i porodici Kuznecov možete pročitati u knjizi Stari Lajkovac, 2. izdanje.
  • Profesor dr Branka Živojinović, rođena 7. novembra 1948. godine pod oca Svetolika i majke Ljubinke, devojačko Živojinović iz Strmova. Branka je završila osmogodišnju školu „Mile Dubljević“ u Lajkovcu. Još kao dete zavolela je i shvatila da je elektrotehnika nauka budućnosti slušajući njenog oca i komšiju „Vladu – jaka struja“ kada su, ponekad  i uz čašicu, diskutovali na razne teme a najviše o Vladinoj struci. Nošena tom svojom idejom završila je Srednju elektrotehničku školu u Lazaravcu, a Elektrotehnički fakultet u Beogradu, gde je završila magistarske studije i doktorirala. Bila je jedno vreme profesor na Saobraćajnom fakultetu, zatim se udala za Slobodana Vučetića i prešla da živi u Edelajd u Australiji. Kasnije su se preselili u Sidnej gde je radila kao predavač na Univerzitetu u Sidneju. Bila je dekan na Elektrotehničkom fakultetu Sidnejskog univerziteta. Član je dve akademije u Australiji, što bi mi rekli dupli doktor nauka. Kasnije se posvetila naučnim radom, koji su najpre zapazili Kinezi pa je tamo provela nekoliko godina na razvoju  mreža 5. generacije zašto je dobila brojne nagrade i bila na prijemu kod premijera Kine na skupu kome je prisustvovao i predsednik Kine lično. Veoma opširnu priču sa fotografijama o Branki i taksativino nabrojanim podacima oko njenih naučnih radova možete naći u knjizi „Stari Lajkovac, drugo dopunjeno izdanje“.
  • Prof. dr Milutin Milovanovića iz Ćelija od oca Novaka, mašinovođe, doktor mašinskih nauka bio je direktor instituta „Kirilo Savić“. Njegova sestra Perka Marković, stomatolog udata je za Predraga Markovića Prešu, rudarskog inženjera, koji je bio upravnik polja „D“ i jedno vreme svih kopova i zamenik generalnog direktora.
  • Radovan Beli Marković, književnik, rođen 10. oktobra 1947. godine u Ćelijama. Bio je novinar u valjevskom listu „Napred“, a zatim, do penzionisanja, upravnik lajkovačke Gradske biblioteke, koja danas nosi njegovo ime. Šta bih ja koji sam napisao dve knjige o starom Lajkovcu bez ikakvih ambicija da iza sebe ostavim  neko značajnije književno delo, da podatke do kojih sam došao „stavim na papir“ i sačuvam za mlađe generacije,  mogao da kažem o ovom velikom književniku koji je koristeći toponime našeg kraja i aforizme izgradio jedinstven i vrlo specifičan stil pisanja po kome je postao poznat na prostorima Srbije i šire. Mogu samo da izrazim divljenje i poštovanje prema Radovanu kao književniku, kao i da sam srećan što sam ga lično poznavao i živeo u njegovo vreme, a Lajkovac treba da je ponosan što je imao takvog velikana iz oblasti književnosti.
  • Žarko Praštalo imao je prvu knjižaru i štampao prve razglednice Lajkovca. Knjižara mu je bila u centru između Krasićeve kuće i apoteke, a kuća levo od crkve kojoj je poklonio deo velikog placa za izgradnju crkvenog doma. Posle rata mu je knjižara konfiskovana, a on se sa porodicom preselio u Valjevo. Knjižara je prerasla u državnu i tu je dugo godina radila Ika Buljević, majka Jele, Mire i Tome Buljevića, pukovnika JNA.
  • Nikola i Pera Ilić (1914), rođeni u Ohridu, tadašnja Makedonije, od oca Vasilija i majke Careve, držali su prvu pekaru   u Lajkovcu, preko puta železničke stanice i kasnije, kada je pekara prešla u državnu svojinu otvorili privatnu preko puta opštinske zgrade. Nikola je pred rat bio napredni omladinac, aktivni fudbaler i jedan od osnivača FK „Železničar“. U toku rata, kao aktivni učesnik streljan je u logoru na Banjici februara 1943. godine.
  • Boško Milovanović bio je prvi paroh u Lajkovcu, a pravoslavna crkva izgrađena je 1938. godine kada je održana i prva liturgija. Doprinos izgradnji dao je u velikom delu, a bio je jedan od inicijator ideje o izgranji pravoslavnog hrama Dragoljub Boška Todorovića koji je u to vreme bio viši savetnik u Ministarstvu saobraćaja i građevine u Beogradu. O tome je opširno pisano i ilustrovano fotografijama u knjizi Stari Lajkovac, drugo dopinjeno izdanje.
  • Velisav Petrović, zvani Saka, držao je prvu kasapnicu u Lajkovcu i ubrzo i kafanu čiji je moto bio: Ovde se dobro jede, a još bolje pije. Kafana je bila u dvorištu gde je kasnije Živeo njegov zet Dragić Kostić sa suprugom Zorom i ćerkom Snežom. Bašta kafane je bila u dvorištu gde su bili ogromni hrastovi i jasenovi koji su tu ostali od starog potesa i šuma kada Lajkovac, kao varoš nije ni postojao. Pored ćerki Olge i Zore, Saka je imao i sina Dragana, zvani Mućula poznatog fudbalera „Železničara“.
  • Bogoljub Janjić Beli, zajedno sa Vasom Ječmenicom osnovao je prvo trgovinsko preduzeće u Lajkovcu 1954. godine. Zvalo se „Partizan“ pa je kasnije preimenovano u „Pobeda“.
  • Raško Radojević, zvani „Raško Moćni“ odrastao u Lajkovcu, kao diplomirani ekonomista bio je dugogodišnji komercijalni direktor JAT-a.
  • Boško Svetozara Čančarevića (1894-1975) bio prvi predsednik opštine Lajkovac posle Drugog svetskog rata i jedan od osnivača zemljoradničke zadruge Lajkovac.
  • Blagoje Đorđević sa bratom Vladimirom jedni od prvih koji su se između dva svetska rata doselili iz niškog kraja, iz sela Ličje, opština Gadžin Han. Vladimir je otvorio crepanu-ciglanu, a Blagoje kafanu „Kolubara“ i napravio  prvu spratnu zgradu u Lajkovcu. Kasnije je to bio  Grand hotel  „Kolubara“ koji je dugo godina držao Milorad Aćimović, poznati lajkovački ugostitelj i taj naziv je pisao na fasadi zgrade što se lepo vidi na jednoj razglednici starog Lajkovca. Đorđevići su pokrenuli lavinu preseljenja iz pomenutog sela koje su po doseljenju postale ugledne lajkovačke porodice.
  • Prva kafana još pre nastanka Lajkovca bila je drumska mehana i porodična kuća braće Ivanovića koja je početkom gradnje pruge Zabrežje – Valjevo prerasla u radničku menzu. Ta kafana je bila preko puta sadašnje autobuske stanice. Zatim je Aćevac otvorio hotel „Lajkovac“ preko puta železničke stanice, pa kafana „Koreja“ koja se u početku zvala „Drina“ Pavla Dušića i tako dalje.
  • Aleksandar Drašković iz Ušća, Kraljevo bio je prvi upravnik pošte u Lajkovcu. Doneo je prvi fudbal u Lajkovac i bio jedan od najboljih igrača „Železničara“ od samog osnivanja 1927. godine.
  • Ljubomir Kitanović, rođen 1904. godine u selu Ličje, opština Gadžin Han, od oca Jovana. Doselili su se u Lajkovac 1927. godine. Ljuba kolar, kako su ga zvali, položio je kolarski ispit i dobio majstorsko pismo u Mionici. Sa suprugom Milenijom, dev. Bogdanović iz Jabučja imao je tri sina Bogosava, Živorada i Milovana. Ljuba se kasnije zaposlio u stolarskoj radionici lajkovačke Ložionice gde je radio do penzionisanja.
  • Živojin Tašić iz Jabučja bio je prvi opančar u Lajkovcu i imao je kuću u Guskovači koju je kasnije kupio Andrija Marković.
  • Andrija Andra Marković, prvi limar u Lajkovcu, sa suprugom Janom imao je sina Vladimira, zvani Bata Krnja i ćerku Radmilu udatu za Stevu Ivkovića dugogodišnjeg šefa železničke stanice u Lajkovcu.
  • Života Jovanović, prvi kovač i potkivač u Lajkovcu, rođen u Trišićima u Selu Lajkovcu. Pravio je i veoma kvalitetne okove za šinska zaprežna kola. Radio je privatno ali i u lajkovačkoj Ložionici. Radnja mu je prvo bila u kući Milorada Lukića gde je kasnije njegov sin Milomir Mile Lukić držao berbersku ranju, a kasnije u Guskovači pored puta za Selo Lajkovac. Nekako u isto vreme radili su Janko kovač, Rade Matković, Radoslav Iričanin-deda Rada, Živorad iz Ćelija, Živorad Ranković Kulača i Aleksandar Jakovljević Leja iz Rubribreze.
  • Leposava, prva vunovlačarska radnja, na mestu gde je sada Nocina piljarnica. Kasnije je otišla kod ćerke negde u inostranstvo i više se nije vraćala. Takva mašina, koju su deca zvala drndara, postoji u Teheranu u muzeju tepiha. Potpuno ista, nemačka. To je ogroman muzej za svom opremom i tepisima koji su vekovima pravljeni u Persiji, odnosno polovinom 30-ih u Iranu. To mi je ispričao jedan naš bivši sugrađanin koji je posetio taj muzej, a seća se i Leposavine mašine.
  • Ranko Bajić, iz Jabučja, jedan od prvih stolara u Lajkovcu gde je radio godinama. Pošto nije imao dece stolarsku radnju i kuću prepisao je sinovcu Milovanu Bajiću, a on sazidao novu kuću i u njoj ugostiteljski objekat-kafanu koja je radila pod raznim imenima ali su je svi zvali „Bajića Kafana“. Radi i danas. Naslednik, sinovac Milovan nastavio je stolarski zanat sve do penzionisanja. Zanimljivo je da je ceo radnik vek proveo kao stolar i nikada nije radio u državnom preduzeću. Bilo je još dosta stolara u Lajkovcu u to vreme i kasnije.
  • Po priči starijih Lajkovčana prvi brica  u Lajkovcu bio je Cveja sa nadimkom „Brica“ (kako bi drugo). Ima i drugih mišljenja, pa neki smatrju da je to bio Ljuba Milovanović zvani „Konj“ i frizerski duo „Dve dlake“. Kod Ljube je radio izvesni Isa koji je nesretnim slučajem odsekao jedan prst brijačem i Miša Radosavljević, zv. Bricko, doseljen iz Smedereva koji je kada se odselio Vesa Lukić, pekar otvorio frizersku radnju u tom lokalu koji je bio u vlasništvu Voje Filipovića koji je tu nekada držao kafanu. U toj berberskoj radnji bile su napisane dve parole: Čast i čest svakome, veresije nekome i Ko nema para da se briči njemu brada liči. Miša je imao prvi čamac u Lajkovcu a sidrio ga je na Brionima, kako je zvao svoj plac na Kolubari iznad Đavolije jame gde je imao kolibu, baštu i već pomenuti čamac koji je vezivao za vrbu ispred kolibe. Interesantno je da Miša nije znao da pliva a veći deo života proveo je na Kolubari u pecanju. Pretpostavljam da je najstariji ipak bio Cveja brica, jer samo njega ne pamtim. Čika Ljube se sećam odlično kao i frizerskog salona između kafane „Koreja“ i bivše trgovačke radnje Đure Petrovića gde je radila sestra Miše Mačka sa koleginicom. U tom lokalu ranije, odmah posle rata, bio je po ugledu na praksu u Rusiji, „Pionirski restoran“ gde je siromašnoj deci deljena hrana poput Trumanovih jaja, kuvalo se mleko i čaj i delile zemičke. Cveja je prodao kuću Borisavu Živkoviću i sada je tu pekara Tri klasa.
  • Milorad Ivković, od oca Kosana iz Rubribreze i majke Olge iz Jabučja najpre je radio kao instruktor vožnje u Lazarevcu i jedno vreme u Valjevu da bi 1991. godine otvorio svoju privatnu auto školu „Bolid“ kao prvu na teritoriji opštine Lajkovac koja i danas veoma uspešno radi.
  • Prvu „Vespu“, kada je retko ko imao i bicikl, u Lajkovcu imao je Rajko Miletić, zvani Ćora, sin jedinac Radomira Miletića, nadzornika lokomotiva u lajkovačkoj Ložionici i majke Rade. Ponavljao je jedan razred i završio sa generacijom iz 1939. godine. Em što je ponavljao, em bude izbačen iz škole. Neko društvo iz komšiluka pokralo je zečeve Perki (Jerotijevoj) slikarki pa su nabedili njega. Imao je pravo upisa u drugu školu pa je malu maturu završio u Lazarevcu. Onda je završio industrijsku školu za TT mehaničara. Stanovao je u centru Beograda u Kosmajskoj ulici, imao je novca jer je bio jedinac i u njega se zaljubila jedna studentinja medicine sa neobičnim imenom, Momira. Završila  je sa uspehom medicinu i udala se za Rajka. Postala je dr Momira Miletić udata, malo neobično u to vreme, za TT mehaničara.
  • Milovan i Velimir Lesendrić rođeni su u Stepojevcu u uglednoj i bogatoj porodici Periše Lesendrića koji je imao pet sinova, Milovana, Velimira, Milorada, Stevana i Živorada. Periša je kao veoma vispren čovek hteo da obezbedi sve sinove pa je Milovana i Velimira doveo u Lajkovac gde im je napravio mlin i strugaru, a pomogao i u izgradnji velike porodične kuće. To su bili prvi mlin i strugara u Lajkovcu. Radili su veoma uspešno do posle rata kada im je sve to kao „kulacima“ konfiskovano pa je Lajkovac ostao bez mlina i strugare koji su mnogo značili žiteljima naše varoši i okolnih sela. Kasnije je to zaraslo u korov, mašine su propale, sve dok taj njihov plac nije dodeljen Elektrodistribuciji koja je napravila svoju zgradu i poslovni prostor. Milovanovog sinovca Petra, koji je odrastao u Lajkovcu, sin je poznati kompozitor, gitarsta i pevač, frontmen grupe „Piloti“ Kiki Lesendrić.
  • Čika Andra iz Gornjeg Milanovca, bio je prvi poslastičar u Lajkovcu. Pred početak Drugog svetskog rata vratio se u Milanovac gde je nastavio sa istim poslovima.
  • Matija iz Smederevske Palanke bio je prvi taksista u Lajkovcu. Došao nekoliko godina pred okupaciju iz Palanke jer je tamo imao veliku konkurenciju, a u Lajkovcu nije bilo taksista. Na kraćim relacijama, do Uba, Lazarevca i u lokalu imao je konkurenciju od fijakerista, ali je sa svojim Fordom vozio ture do Valjeva kada je nešto bilo hitno. Posle par godina, pred početak rata vratio se u Palanku.
  • Obrad Petković, piljar bio je prvi sladoledžija u Lajkovcu. Sladoled je pravio u svojoj kući iznad Sokolane a imao je ona karakteristična kolica sa dva velika točka. Sladoled je prodavao na relaciji Sokolana – Stari pijac a najviše se zadržavao oko železničke stanice. Kada otvori poklopac na tim kolicima unutra je bila jedna velika posuda, takođe sa poklopcem oko koje je bio led koji se u dodiru sa vrelim letnjim vazduhom pušio, a miris sladoleda se neodoljivo širio.
  • Jerotije Milovanović, potiče iz poznate fotografske porodice iz Kragujevca, radio u Ubu kao fotograf pre rata, imao kuću i bio oženjen. U braku nije ima dece pa je sa kućnom pomoćnicom Perkom napustio Ub i preselio se u Lajkovac 1936. godine gde je otvorio prvu fotografsku radnju u Lajkovcu.
  • Radovan Petrović, šef računovodstva u Ložionici, zanimao se za tehniku i bio je prvi kinooperater u Lajkovcu. Aparatura je bila u Železničkom domu, iza bine u dozidanoj prostoriji do kuće Borka Pavlovića. Tu je radio na projekciji filmova sve dok se sa porodicom nije preselio u Čačak. U toj sali Železničkog doma bilo je malo inprovizacije. Naime, kada su bili koncerti i pozornišne predstave klupe i gledaoci su bili okrenuti prema bini. Međutim, kada su prikazivani filmovi ekran je bio na suprotnoj strani od bine pa su i klupe i stolice okretane na drugu stranu. Tada je bina sa nekoliko redova stolica služila kao balkon odakle je bio najlepši pogled na ekran. To je neko kratko vreme posle njega radio Radovan Boljanović, a onda se desila neka havarija na aparaturi i tu se filmovi više nisu prikazivali. Bioskop je preseljen u Zadružni dom, gde su radili profesionalni kinooperatori zaposleni u tadašnjem opštinskom centru zaduženom za kulturu, a među prvima izvesni Desimir iz okoline Požarevca, zatim Bogdan Jovović i na kraju Zoran Mitrović Baka.
  • Bratislav Baja Vasić iz Pepeljevca bio je predsednik opštine Lajkovac u dva mandata, od 1966. do 1973. godine kada mu je mandat skraćen pola godine pre isteka drugog mandata. Na njegovu inicijatitivu SO Lajkovac, 3. marta 1969. godine, donela je odluku da se osnuje „Elmont“. Opština je dala nešto novca za osnivanje, a drugi deo dala je „Elektromontaža“ iz Prijepolja čiji je direktor bio Žika Ilić koji je bio i prvi direktor „Elmonta“. Takođe, iste godine Vasić je, a uz pomoć Miodraga Anića Pacike, doprineo da preduzeće „Eksport-Bilje“ iz Herceg Novog osnuje hladnjaču u Lajkovcu koja je radila dugo godina. Tada se dosta Crnogoraca nastanilo u Lajkovcu. Pacika je putovao za Beograd vozom i slučajno se našao u kupeu gde su sedeli neki Crnogorci iz preduzeća „Eksport-Bilje“ iz Herceg Novog koji su pričali da idu u Beograd da bi negde u okolini našli lokaciju za otvaranje hladnjače. Pacika je to slušao i preporučio im Lajkovac uz napomenu da će razgovarati sa predsednikom opštine da dobiju plac uz prugu. To im je bilo interesantno i prihvatili su Pacikin predlog. Takođe, Vasić je doprineo i u vreme njegovih mandata preduzeće „Žitomlin“ iz Valjeva osnovalo je silos u Lajkovcu koji je radio dugi niz godina.
  • Milinko Bojičić, rođen 1925. godine u Pepeljevcu od oca Milorada i majke Darinke dev. Jovanović-Đukić iz Sela Lajkovca. Ovo Đukić naglašavam jer su u Selu Lajkovcu postojale tri porodice sa istim prezmenom a nisu bili u rodu, pa su dobili nadimke Jolići, Trišići i Đukići. Po oslobođenju i proterivanju Nemaca u Austriju Milinko se aktivirao u vojnoj službi u Sloveniji. Po povratku u Lajkovac napustio je vojsku. Kasnije se politički angažovao i bio predsednik opštine u jednom mandatu. U vreme tog mandata pomogao je da se osnuje prvi Opštinski sud, Valjevska banka, utemeljena je Srednja škola, Dom zdravlja i prvo dečije obdanište u Lajkovcu. Uspostavio je blisku saradnju sa ljubljanskom opštinom Rudnik-Vič što je kasnije rezultiralo otvaranjem  Mlekare u Lajkovcu uz stručnu pomoć Ljubljanske Mlekarne gde su bili lajkovački prvi mlekari na obuci. U njegovom mandatu podignut je spomenik Dimitriju Tucoviću i urađen asfalni put do Vračeg Brda. U FK „Železničar“ obavljao je razne dužnosti od blagajnika i sekretara do predsednika kluba u više mandata.
  • Dr Marković Dragiše Bogoljub-Boja rođen je 1934. godine u Jabučju. Kao dobar učenik Gimnazije u Valjevu upisao je i završio Medicinski fakultet u Beogradu. Specijalizirao je urologiju, a doktorsku disertaciju odbranio je na Vojno-medicinskoj akademiji u Beogradu gde je i radio do 1980. godine kada je prešao u KBC „Bežanijska kosa“ gde je bio načelnik Urolološkog odeljenja i upravnik Hirurške klinike. Radio je u svim nastavničkim zvanjima VMA i Medicinskog fakulteta u Beogradu. Objavio je preko 200 radova a imao je i više medicinskih inovacija[31] . Ulica u Lajkovcu od benzinske pumpe prema Jabučju nosi njegovo ime.
  • Braća Toma i Andrija Bajić, rođeni su u Jabučju, kompozitori, tekstopisci, instrumentalisti, vokalni solisti… Tvorci velikog broja kola i pesama u duhu izvornog narodnog, srpskog melosa, pisanih za sebe i za druge. Tokom 50 godina rada izdali su 43 singl ploče i 28 long plej albuma. Dobitnici su „Jugotonove“ nagrade „Zlatna ptica“, dodeljene za milion prodatih ploča za samo jedan singl u vremenu kada marketing kakvog danas poznajemo nije postojao. Snimili su 120 trajnih snimaka za arhivu Radio-Beograda. Tokom pedesetogodišnje karijere, sada pokojni Tomislav Bajić, sakupio je preko 2.000 upotrebnih narodnih reči i izraza koje nigde nisu bile zapisane i ustupio ih Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, gde se i danas nalaze, kao i 12.000 tekstova izvornih narodnih pesama koji nigde nisu objavljeni, a koji se nalaze u privatnoj arhivi.
  • Čeda Jelenić, rođen i odrastao u Jabučju, osnivač i dugogodišnji direktor rodbnih kuća „Beograd“ u vreme kada je dnevni pazar RK „Beograd“ iznosio i po 3 miliona nemačkih maraka i kada se u državnu kasu slivalo 600.000 maraka dnevno na ime poreza, kada su robne kuće imale 4.500 zaposlenih u 40 poslovnih objekata na 288.000 kvadrata. Čeda je, po priči mnogih Jabučana, bio veoma predusretljiv prema njima i, kako kažu, zaposlio je „pola“ Jabučja.
  • Miodrag Mile Likušić, zvani Lika, rođen 1939. godine u Lajkovcu od oca Stevana i majke Zlatije, građevinski inženjer kome je hobi bio putovanja po svetu. Kao pasionirani globtroter video je više od 80 milionskih svetskih metropola i posetio mnoge zemlje na svih 6 kontinenata. Bio je na safariju u Keniji, izbliza posmatrao Ararat, Kilimandžaro, Popokatepetl (u trenucima kada se pušio), Fudžujamu… obišao mnoga svetska najpoznatija arheološka nalazišta, najviše u Meksiku (10) koji je obišao uzduž i popreko. Bio je dva puta u Makču Pikču. Odmarao se na Havajima i Fidžiju, kupao u Indijskom okeanu i plovio rekom Zambezi između krokodila, preko reke La Plate šire od nekih mora, kroz Panamski kanal i preko jezera Tikikaka na visini od 3.812 metara. Po dva dana proveo je na svakom od tri najakraktivnija svetska vodopada – Nijagara, Viktorija i Igvasu. Plovio je na 20-ak svetskih reka a najviše mu je ostalo u sećanju putovanje od 83 kilometra malom rekom Liao u južnoj Kini. Nije mogao napustiti gornju, otvorenu palubu broda sa koje se najbolje videla okolina čak ni u vreme ručka tako da je zbog tih lepota i ručak preskočio. Putovao je od San Peterburga do Moskve vodom 1369 kilometara uključujući nekoliko reka (Neva, Svir, Vitegra, Kovža, Šeksna, Volga), prirodnih i veštačkih jezera i kanala i čak 17 prevodnica na kojima je savlađivana nadmorska visina od 17 do 162 metra. Putovao je i američkim rekama, Hadson, Misisipi, Sent Lorenc koja ističe iz jezera Ontarijo sa hiljadu jezera bujne vegetacije i mnogim drugim rekama a najviše na dalekom istoku.

Foto: Lajkovački globetroter na Nijagarinim vodopadima sa Kanadske strane na delu zvanom potkovica i to je najveći deo vodopada. Sa američke strane je manji deo vodopada nazvan nevestin veo, a između je Kozije ostrvo preko koga je granica

Rođeni Lajkovčanin Mile Likušić ispred mauzoleja Tadž Mahal u mestu Agri u indijskoj saveznoj državi Uttar Pradesh, 1983. godine

  • Živan Luković, od majke Nade, osnovno obrazovanje završio u Lajkovcu, zanat u fabrici „Ivo Lola Ribar“ u Žarkovu gde je počeo da radi. Odmah po zaposlenju upisao je i sa uspehom,  uz rad, završio književnost. Radio je jedno vreme u Bosni, zatim u opštini Lajkovac i na kraju se preselio u Beograd gde je zaposlenje našao u preduzeću „Jugomarka“ koje se bavilo štampanjem poštanskih maraka. Kada se preduzeće fuzionisalo sa Zajednicom PTT preduzeća, postao je novinar a kasnije glavni i odgovorni urednik „Poštanskog glasnika“ ZJPTT. Tu je ostao do penzionisanja. Napravio je lepu kuću u Lajkovcu gde boravi tokom letnjih meseci.
  • Pera Đurović, rođen i odrastao u Lajkovcu od oca Uglješe, pregledača kola, doseljenog iz okoline Višegrada, diplomirani pravnik, bio predsednik suda i predsednik opštine Lazarevac. Supruga, Buljević Jela, nastavnica, sada živi u Lazarevcu.
  • Lazar Popović iz Jabučja bio je dugogodišnji poslanik u skupštini Kraljevine Jugoslavije.
  • Miladin Petrović, rođen 19. oktobra 1922. godine u Nepričavi podigao zastavu na najviši vrh palate „Albanija“ 19. oktobra 1944. godine, na svoj rođendan kojom prilikom je ranjen. Sutradan, 20. oktobra 1944. godine ozvaničeno oslobođenje Beograda posle 1.287 dugih dana okupacije glavnog grada Kraljevine Jugoslavije.
  • Milorad Mile Dubljević, rođen 1908. godine  od oca Đorđa u Tvrdojevcu opšina Ub, bio je među prvim učiteljima u našem kraju, u Jabučju i Lajkovcu. Kao predratni član KPJ i rezervni oficir bivše Jugoslovenske vojske, zarobljen je od strane četnika u Novacima kod Uba i sproveden u logor na Banjici gde je streljan 9. marta 1942. godine. Osnovna škola u Lajkovcu nosi njegovo ime.
  • Brkić Dobrosav i Božidar Boža Mitić, bili su aktivni učesnici NOP-a i prvih dana posle okupacije počeli su da rade kao učitelji u našoj osnovnoj školi. Brkić je bio u zarobljeništvu u Nemačkoj.
  • Sreten A. Smiljanić, rođen u selu Kačulice kod Čačka, 1898. godine bio je prvi direktor škole u Lajkovcu i sa koleginicom Zorkom Miljković ujedno i prvi učitelj u lajkovačkoj osnovnoj školi. Da pomenem da su pre rata u toj školi službovali : Hristina Stefanović, Zagorka Dragović, Mile Dubljević i Anita Stevanović. Škola je bila u zgradi koja je zidana za sokolski dom.

  • Radovanović Momčilo iz Sela Lajkovca, kao učesnik rata bio je prvi predsednik NOO opštine Lajkovac, još u vreme rata kada je uhvaćen i likvidiran od strane četnika.
  • Ivanović Miodrag, rođen 1922. godine od oca Radivoja i majke Dušanke, diplomirani ekonomista, bio dugogodišnji direktor „Balkana“ u Beogradu.
  • Đurđević Miša, jedan od osnivača i dugogodišnji direktor „PRVE PETOLETKE“ iz Trstenika.
  • Zagorka Vavić Gros, ćerka Svete Vavića, nadzornika pruge, školovala se u Lajkovcu. Zagorka je imala sestru i brata Borivoja profesora engleskog. Završla je nemački na filologiji u Beogradu, bila profesor i udala se za Aleksandra Grosa svoju ljubav iz Gimnazije iz Obrenovca. Napisala dve knjige o srpskom jeziku: Prezimena su čuvari našeg jezika i Toponimi su čuvari našeg jezika.
  • Marković Bogoljub, ekonomista, radio na železnici, bio  direktor „Obnove“ i predsednik opštine.
  • Vukašinović Dragan, diplomirani ekonomista iz Pepeljevca, dugogodišnji sekretar i direktor SDK u Valjevu, kasnije direktor „Agrobanke“, jedan od boljih fudbalera lajkovačkog „Železničara“, sada penzioner, vreme uglavnom provodi na Divčibarama gde ima kuću.
  • Živorad Ciglić Cigla rođen u Skobalju 1931. godine, vajar školovan u Splitu a u Beogradu završio studije primenjenih umetnosti. Veoma plodan umetnik, autor oko 50 spomenika, reljefa, fontana realizovanih u slobodnom prostoru u zemlji i inostranstvu. Napisao je i knjigu „Kolubarske jagljenice“ u kojoj govori o svom detinjstu provedenom u Skobalju.
  • Dragan Marković iz Ratkovca, privrednik i političar, jedan je od najzaslužnijih za izgradnju Lajkovca. Bio je predsednik opštine u više mandata, direktor zemljoradničke zadruge, imao je više političkih funkcija a bio je i savezni poslanik. Posle političkih promena 90-ih bio je u nemilosti novih vlasti. Supruga Radmila, diplomirani inženjer tehnologije (prerada mleka) kao najkvalifikovanija bila je direktor lajkovačke „Mlekare“. Radmila, zv, Rada bila je ćerka Milovana i Simke Lesendrić.
  • Jordan Prodana Živkovića, zvani Joca Radikal, stari Lajkovčanin, diplomirani pravnik, bio je lični sekretar Petra Stambolića, kada je bio predsednik Savezne skupštine, i kasnije, dugo godina, jedan od direktora „Prosvete“. Pomogao je mnogim školovanim Lajkovčanima da se zaposle u Beogradu. Još se priča kako se obraćao svojim zemljacima kada bi ga neko zamolio da ga zaposli. Uvek je pitao „Gde želiš da radiš“, jer je bio jako uticajan. Bio je oženjen sa Ljiljanom, Mikija Gavrilovića sestrom, sa kojom ima sina Slobodana i ćerku Jasminu. Miki je imao firmu u Londonu, gde ima stan i povremeno odlazi. Trenutno boravi u Beogradu, a veći deo leta provodi u Herceg Novom gde ima kuću.
  • Radovan Jemcov, zv. Ruskin, rođen 1935. godine od oca Rusa i majke Srpkinje, Đurđije iz Sela Lajkovca, završio Mašinski fakultet u Beogradu, mnogi kažu samo sa jednom sveskom u zadnjem džepu, jer je bio jako nadaren za školu. Počeo je da radi u Ložionici, bio j tehnički direktor HE Bajina Bašta, kasnije prešao u Beograd gde je bio savetnik u EPS-u. Kao fudbaler Železničara u vreme dok je živeo u Lajkovcu, po načinu igre podsećao je na slavnog Ivicu Osima. Uz Kola Likušića, Mila Bankovića i Raška Kovačevića bio je jedan od prvih tenisera u Lajkovcu kada su održavani i lokalni turniri na platou kod magacina železničke stanice. Po nagovoru Žuće Markovića najvećeg lajkovačkog avanturiste otišli su u vreme raspusta u Italiju da naprave fudbalsku karijeru u nekom poznatom italijanskom klubu. U tome nisu uspeli pa se Žuća otisnuo u svet i na kraju završio u Las Vegasu, a Ruskin se vratio u Beograd i nastavio studije, gde je diplomirao. Bio je oženjen sa Brankom, ćerkom Radisava i Vinke Marković. U braku imaju dva sina i ćerku. Sin Aleksandar je u Americi, država Ilinois, doktor mašinstva, drugi je takođe doktorirao tehnologiju i radi u Beogradu. Ćerka je udata u Zemun u neku svešteničku porodicu.
  • Borivoje Milovanović, zvani „Gusak“ iz Sela Lajkovca, završio je Rudarsko-geološki fakultet i bio godinama na veoma odgovornim dužnostima u REIK-u Kolubara. Bio je nemiran kao i svako dete u osnovnoj školi, a nastavnik  Jova Rus mu na jednom času kada je čitao neki tekst na ruskom, a Bora nije pratio već gledao kroz prozor, kaže: Borivoj, bulj, bulj…  Bora nije razumeo šta mu Jova kaže a Rajko Ćora koji je sedeo u istoj klupi mu prevodi: Ovaj ti verovatno psuje babu!
  • Milorad Mića Bojičić rođen u Lajkovcu, od oca Milinka i majke Vladinke prvi je padobranac u Lajkovcu. Kao član Aero kluba „Krušik“ iz Valjeva imao je 91 skok i položen ispit za pilota jedrilice zašto još uvek ima važeću dozvolu…
  • Prvi traktor odmah posle rata vozio je izvesni Matić, čiji brat je bio otpravnik vozova, a sestra Rada Matić radila kao obračunski službenik na železnici. Proizvođač traktora i ujedno marka bila je „Lanz Buldog“. Odmah posle toga, do 1948. godine uvoženi su ruski traktori koji su imali spojene prednje točkove pa je dolazilo do čestih prevrtanja. Kao voze brzo, 30 km/h naglo smotaju i prevrnu ga, dok je Buldog imao normalne, razmaknute točkove i bio je pouzdaniji. Ubrzo je došlo do Rezolucije IB-a kada su raskinuti prijateljski odnosi sa Rusijom, a kasnije nisu se više ni proizvodili u toj verziji, a mi smo uvozili „Belorus“ iz Belorusije.
  • Jedan deo Lajkovčana pred Drugi svetski rat završio je srednju školu i Gimnaziju u Aranđelovcu iako je u Valjevu postojala gimnazija koja je bila starija i čuvenija od aranđelovačke. Razlog tome bio je što su uslovi za školovanje bili povoljniji jer je hotel Novo zdanje izgrađen pred rat pretvoren u internat. U Aranđelovcu su na prostoru Bukovičke Banje već postajala dva  hotela, Staro zdanje i Šumadija koji su uoči rata radili sa smanjenim  kapacitetom. U internatu su bili odlični uslovi za učenje, a bio je pod pokroviteljstvom kraljice Marije. Imali su smeštaj i hranu a profesori su u slobodno vreme, i van nastavnih aktivnosti, pomagali učenicima u savlađivanju gradiva.
  • Žika Kitanović, Lajkovčanin, učitelj u Markovoj Crkvi bio je najpoznatiji i najdelotvorniji lajkovački hroničar. Potpuno i bez rezerve posvećen svom poslu, bio je „živa ekciklopedija“ kolubarskog kraja. Poznavao je sela, ljude, rodoslove, a za svoje učenike znao napamet čak i datume rođenja. U odnosu na obilje materijala koji je sakupio jedan mali deo je publikovan a veliki deo je uništen posle njegove smrti. Nešto materijala sačuvao je njegov brat Milovan Mile Kitanović. Pored Žike veliki hroničar je bio i njegov kolega učitelj Milivoje Krstić iz Vračevića.
  • Veljko Glogovac, rođen u mestu Bratač kod Nevesinja, BiH, doselio se u Lajkovac posle Prvog svetskog rata, bio je prvi TT monter na poslovima tehnike još prilikom osnivanja Pošte kada je bila u spoljnom delu Triangle, u kući gde su kasnije živeli Venclovi.
  • Početkom Drugog svetskog rata kvislinška vlada, takozvana Vlada narodnog spasa sa Milanom Nedićem na čelu, između ostalog formirala je vojsku, tzv. Nacionalnu službu.  Među mobilisanim mladićima bilo je dosta vrhunskih fudbalera od kojih je sastavljen istoimeni fudbalski klub, koji nije igrao u ligi ali je igrao prijateljske utakmice sa vrhunskim klubovima. U „Nacionalnoj službi“, između ostalih, igrao je i Rajko Mitić, kao  i naš Lajkovčanin Stanko Milovanović Pop, koji je do tada igrao za SK 1913 (predratna „Jugoslavija“). Na utakmici Nacionalna služba – SK 1913 pobedili su sa 3:1. Dva gola dao je Milovanović i jedan Rajko Mitić. Stanko je proglašen za najboljeg igrača utakmice. O tome je pisao i sportski list „Sport“ iz te, 1943. godine. Posle rata Stanko je igrao nekoliko puta kao igrač gost u “Partizanu”. U ostalom i Rajko Mitić je igrao kao gost u “Partizan-u” kada su odmah posle rata kao šampioni, dok smo još bili u dobrim odnosima sa Rusima, išli na gostovanje u Moskvu gde su igrali sa njihovim najpoznatijim klubovima. Stanko nažalost nije išao. Nije živeo sportskim životom jer je voleo boemski život, voleo društvo, kafane, iako nije bio alkoholičar, i žene, jednom rečju – voleo je da banči. Već  je pomalo osećao srčane probleme i nije mogao da igra 90 minuta u punom tempu. Igrao na mahove što je bio razlog da ne igra u Partizanu iako ga je forsirao Stjepan Bobek, jer to profesionalni fudbal nije dozvoljavao. Na slavi kod Miše Pavića u Valjevu Bobek je izjavio da je Stanko jedan od najboljih fudbalera sa kojima je igrao.  Kasnije  je bio u “Radničkom” iz Obrenovca zajedno sa Borom Kostićem i čuvenim Bušom Josićem, glavnim golgeterom koji je igrao centarfora. Igrao je i Voja Kostić koji je bio popularniji fudbaler u to vreme u Obrenovcu od brata Bore. Bora je svojom upornošću uspeo da uđe u prvi tim “Crvene Zvezde” i proslavio se. Posle “Radničkog” Stanko je igrao za   “Budućnost” iz Valjeva, jednu polusezonu u Mladenovcu i poslednju polusezonu u Lajkovcu gde je nastavio trenersku karijeru. Povodom njegove smrti valjevske novine su pisale, a jedan od naslova bio je: “Samo je jedan Stanko Pop”. Nekrolog je još zapisao da je je Stanko bio među 11 najboljih valjevskih fudbalera svih vremena, među kojima su Boba Mihailović, Toša Živanović, Jovan Cokić, Slobodan Santrač, Bobule Milošević i drugi.
  • Uz rame sa Stankom, kao najboljim, moramo zapamtiti i najupornijeg. To je Milorad Mića Stefanović, zvani Mića Vojkin. Rođen je 1941. godine u Lajkovcu gde je završio osnovnu školu, a 1958. godine preselio se u Beograd. Fudbal je počeo da igra u Železničaru gde je naučio osnovna pravila, igrao za petliće, omladince i kasnije sa 16 godina u prvom timu Železničara. Posle preseljenja u Beograd gde je završio Višu železničku školu i zaposlio se kao otpravnik vozova u Glavnoj železničkoj stanici Beograd gde je polazilo i dolazilo i po 100 vozova u smeni. Nastavio je da igra fudbal u Železničaru i da putuje 2 ili 3 puta nedeljno. Svom prvom i jedinom klubu ostao je veran sve do 1978. godine kada je završio igračku karijeru. Bio je veoma talentovan za fudbal, odgovoran i disciplinovan, nepušač, nikada u životu nije pio kafu, a alkohol je umereno i retko konzumirao samo u određenim prilikama. Dva puta je dobio Septembarsku nagradu Lajkovca i mnoga druga priznanja. Čuju se neke priče da bi novi stadion Železničara mogao da nosi njegovo ime.
  • Milosav Mika Grozdanović rođeni Lajkovčanin bio je prvi savezni fudbalski sudija delegiran ispred naše sudijske organizacije. Imao je Lajkovac i ranije savezne fudbalske sudije, Vladu Đurđevića i Veljka Cvijanovića ali su oni bili članovi beogradske sudijske organizacija koja ih je i delegirala za savezne sudije.
  • Ninoslav Nino Arapović, bio je sin železničara, odrastao u Lajkovcu, završio je osnovnu školu u Sokolani sa generacijom iz 1929. godine. Kao dete počeo je da kao veoma nadaren igra fudbal. Posle kapitulacije Kraljevine Jugoslavije svi Hrvati zaposleni u Ložionici premešteni su uglavnom u Bosnu. Tako se i Nino sa roditeljima preselio u Sarajevo kada je počeo da igra fudbal za sarajevski „Železničar“. Kasnije su ga odveli u Split gde je igrao za „Hajduk“ u kojem je kao levo krilo u prvom timu osvojio dva puta prvenstvo države, 1950. i 1952. godine što se može videti u arhivima lista „Sport“. U to vreme igrao je sa najboljim jugoslovenskim fudbalerima – reprezentativcima Franom Matošićem, Bernardom Bajdom Vukasom i Vladimirom Bearom.
  • I na kraju da napomenem, a o tome je već pisano, da je prvu kuću u varoši Lajkovac napravio Milorad Aćimović Aćevac, drugu Pavle Dušić, treću Kristina Buljugić, četvrtu Avram Milovanović i tako dalje …

Ova prošlost podarila je budućnost Lajkovca, a i svih nas.

Dosta opširnije o licima iz ovog teksta možete naći u knjizi Stari Lajkovac, drugo izdanje.

petrovictoma@yahoo.com

Related posts

Leave a Comment