Blagoslovom Njegovog Preosveštenstva episkopa Isihija Gradska biblioteka Lajkovac organizovala je u predvečerje Sv. Save trinaestu po redu Svetosavsku duhovnu akademiju na kojoj je nadahnuto besedio protonamesnik Branko Čolić.
Ovogodišnji besednik je jedan od najviđenijih sveštenika Valjevske eparhije, koji je po svom predanom služenju Crkvi, dobro poznat pravoslavnim vernicima.
Rođen je 1978. godine u svešteničkoj porodici, u Šapcu. Osnovnu školu završio je u Obrenovcu, potom Bogosloviju Svetog Save i Bogoslovski fakultet u Beogradu. Rukopoložen je 2006. godine u čin đakona, a 2008. godine u čin sveštenika. Paroh je i sveštenoslužitelj pri hramu Pokrova Presvete Bogorodice u Valjevu. Oženjen je i otac dvoje dece.
Posebno onima koji nisu prisustvovali Svetosavskoj akademiji u Gradskoj kući i svim posetiocima portala lajkovacnadlanu.rs prenosimo u celosti Svetosavsku besedu protonamesnika Branka Čolića:
„Ništa na ovome svetu ne biva bez razloga. Tako i mi u ovim danima kada se slave veliki praznici Rođenja i Krštenja našeg Spasitelja i dan Svetog Jovana slavimio spomen na najvećeg Srbina koji je hodio Zemljom. Rođen je kao dragocen dar od Boga dat prestarelim roditeljima, izdanak vladarske loze koja će postati svetorodna,. Sve je ukazivalo na to da će on biti novi vladar, ali Božiji Promisao njegov put je drugačije odredio.
U istoriji spasenja čoveka i sveta, Bog je uvek birao one na koje će bogato izliti od svojih blagodatnih darova. To su svetitelji svih vremena koji su bili so zemlje i svetlost svetu, a princ Rastko Nemanjić postao je tolika riznica tih darova da se mi njima i danas napajamo.
On je glas Pretečin koji nas vekovima vraća na put pokajanja:
Srbi jesu bili kršteni pre njegovog vremena, ali tek od njega Pravoslavlje postaje neraskidivi deo našeg bića. Ko se odrekao pravoslavlja vremenom je prestao da bude Srbin.
Duhovni otac telesnom ocu:
Nigde nije zabeleženo da se vladarski sin odriče svega, i ne samo da sam postaje monah već i svoje roditelje nadahnjuje da to isto učine, a telesnom ocu postaje duhovni otac.
Pomiritelj zavađene braće:
Naš veliki akademik Vladeta Jerotić jednom prilikom je rekao, da sujeta – gordost i zavist kod nas Srba uvek idu ruku pod ruku, dva brata koja nam nedaju dalje. I od ovog usuda Sveti Sava je morao da leči braću. Nad telom oca braća su opet postala braća i mir se vratio.
Učitelj i prosvetitelj, lekar duša i tela, državotvorac.
Osnivač škola i bolnica u srpskim manastirima, prvi Arhiepiskop, nezamnljiv diplomata i savetnik, pisac Zakonopravila koje je veokovima korišćeno i u Crkvi i u državi kao zbornik zakona i kanona
Neiscrpo nadahnuće narodnom geniju.
Koliko je samo priča i legendi o Svetom Savi kako on uči narod da bude mudar, pravedan, kako da gradi svoje domove, vaspitava decu, koliko je toponima vezanih za njega, ne samo kod nas već i kod onih koji nas okružuju. Otkuda priče i legende o Svetom Savi kod njih?
Zaštitinik porodice, pobedonosni barjak u svim ratovima, a opet uteha i pribežište u teškim vremenima.
Naše blagostanje je uvek zavisilo od toga da li smo s njim ili bez njega. S njim smo moćni, bez nega smo slabi, s njim primetni i uvek iznad istoka i zapada, a bez njega samo bezlični deo svetine koja luta ovim svetom.
Kada su spalili njegove svete mošti, ponadali su se da je tu kraj Svetom Savi i da će Srbi konačno saviti glavu, međutim telo se može ognjem spaliti ali duh nikada, pre da će on da slapali i nadjača oganj.
Nije ovo nikakva pesnička sloboda već samo nabrajanje činjenica jer, sa Svetim Savom čak i kad je Carstvo propalo granice su bile od Skoplja do Sent Andreje, od Sofije do Beča. Danas smo tu ili nestali, ili postali nešto drugo, ili imamo kolektivnu amneziju, ili se stidimo sebe. U tom periodu nismo imali državu ali imali smo savin duh, koji nije ništa drugo nego Duh Boga živoga koji sve i sva oživljava i drži u životu.
„Sudbinu Srpskoga roda iz veka u vek rešio je jedan susret: susret Rastka sa Gospodom Hristom. Tim susretom predodređena je sudbina Svetoga Save i sudbina svih pravih Srba u svima vremenima. Taj susret, posredno i neposredno, izazvao je sve sudbonosne susrete u našoj istoriji“, rekao je prepodobni Justin Ćelijski ratne i stradalne 1942 – ge godine.
Nekoliko godina ranije srpski intelektualci, među kojima su prednjačili Sveti Vladika Nikolaj i prep. Justin, osećajući svu opasnost od nadolazećih Svcila i Haribda materijalizma, fašizma, nacizma, komunizma, unijaćenja, agresivnog liberalizma, koje su se nadvijale nad našim narodom definisali su pojam Svetosavlje.
Naime, pre pojave Svetog Save hrišćanstvo se dugo propovedalo Srbima i svakako da im je bilo poznato, ali samo zahvaljujući pastirskoj revnosti Svetog Save u prosvećivanju naroda Jevanđeljem Hristovim, Pravoslavlje je proželo i duhovno preporodilo narodno biće. Na taj način je postavljen temelj za stvaranje i negovanje prave hrišćanske kulture u Srba, a najbolju definiciju Svetosavlja dao je Prepodobni Justin Ćelijski rekavši da je Svetosavlje „Pravoslavlje srpskog stila i iskustva”. Drugim rečima, Svetosavlje je naš pravoslavni izraz. Svetosavlje izvire iz same ličnosti Svetog Save koji je, kako svedoče žitija, u prvi mah svoj asketski podvig shvatao kao svoj individualni duhovni podvig, ali vremenom, boraveći u opštežiću svoje obitelji sve više se okretao drugima, radu sa drugima i za druge: za svoju monašku sabraću, crkvu u celini, državu i narod. Jevanđelje Hristovo je proželo u potpunosti ličnost Svetog Save i bez njega nemoguće ga je shvatiti. Zbog toga se ne može govoriti o Svetom Savi kao samo o nacionalisti, političaru, državniku ili episkpu. On je bio sve to, a osnova njegovog bića bio je Hristos. Shodno tome osnova Svetosavlja je Hristos i istinskog Svetosavlja ne može biti mimo Crkve. Sveti Sava je bio jaka i duhovno zrela ličnost, nepokolebljivo svesna svog pravoslavnog hrišćanskog identiteta, čovek širine i dobre volje, čovek ljubavi i dijaloga. Iz njegovih žitija je poznato da je vodio dijalog ne samo sa vladarima i crkvenim velikodostojnicima hrišćanskoga Zapada, već je, bez obzira na velike duhovne razlike, tokom svojih pokloničkih putovanja na Istok posećivao i muslimanske duhovne i svetovne vođe, uvek u misiji dobre volje. Na dvoru egipatskog sultana ostalo je o njemu zabeleženo da je plenio dobrotom i duhovnom lepotom svoga lika više od svih prethodnih hrišćanskih posetilaca. Čak je zabeleženo da je dok je boravio u Maloj Aziji spasavao iz ropstva Turke, čiji će potomci svega vek kasnije ugnjetavati i ubijati njegove potomke. Sveti Sava, podrazumeva se i istinsko Svetosavlje, nikada nije bio fobičan jer je znao ko je, šta je, od kuda je i kuda ide. On je bio Hristov Srbin.
Njemu se pripisuju reči da će na nas istok uvek gledati kao na zapad, a zapad kao na istok, a da mi treba da budemo iznad istoka i zapada. To ćemo zaista ispuniti ako svetu budemo neprestano Bogojavljenje.
Jedno je sigurno, Sveti Sava nije, niti će ikada, odstupiti od nas, spreman je da nas spase prvo od nas samih, a onda od svih iskušenja kakve god prirode ona bila i od bilo kakvih sila, makar i adskih, dolazila. Vodiće nas putem koji vodi u život i ovovremeni i Večni, a mi tražeći Nebesko, imaćemo i zemaljsko carstvo. Samo da njegov duh, duh ljubavi, sloge i mira, Duh Hristov bude u nama.“
