Piše: Toma Petrović
Najomiljeniji konobar 50-ih godina prošlog veka u železničkoj restoraciji bio je Boža Teofilović. Prvo je radio u Aćevčevoj kafani, a onda prešao u Restoraciju. Imao je vrlo interesantnu frizuru, kovrdžavu kosu, sličnu mini valu, uredno štucane tanke brkove i uvek je bio crven, više bordo u licu, kao našminkan, možda zbog toga što je mnogo voleo, a i mnogo jeo meso, skoro uz svaki obrok. Bio je simpatičan i interesantan čovek pa su iz beogradskog lista „Duga“ dolazili da prave reportažu o njemu. Na početku reportaže bila je Božina karikatura nacrtana perom poznatog karikaturiste i ko god je video taj crtež na prvi pogled je shvatio da je Boža u pitanju, jer je imao vrlo interesantnu, jedinstvenu facu.
U tekstu je, između ostalog, bila i jedna od mnogih anegdota o Boži koja se još uvek prepričava između starih Lajkovčana, iako je Boža davno umro. Naime, šank u restoraciji imao je staklo sa gornje strane, a jedna petodinarka bila je zalepljena ispod stakla. Kada bi putnici ušli u restoraciju da popiju piće, a imalo je vremena jer je svaki putnički voz stajao 8 minuta. Kada bi na razglasu objavili da voz uskoro kreće putnici bi navalili na Božu da plate. Nekima je trebao kusur da vrati, pa kada bi mu zatražili taj kusur on bi, u toj žurbi, pokazao na onu petodinarku ispod stakla. Putnici bi malo grebali po staklu, shvatili „prevaru“ i na kraju su morali da odu bez kusura jer je otpravnik vozova pištaljkom najavio polazak voza. Niko mu nije zamerao, čak je bilo simpatično, i dugo se pričalo o tome.
Kada je sniman film „Oseka“ i kada je stigao kamion sa četnicima, statistima da snime neki kadar na železničkoj stanici, ugledao ih je Boža, istrčao iz Restoracije i uzviknuo: „Gde ste braćo? Samo da sam doživeo ovaj trenutak da vas ponovo vidim!“. Naravno, svi prisutni su se nasmejali. Pričalo se da im je Boža platio piće.
Ta ista grupa statista snimala je i jedan kratak kadar četničkog napada na železničku stanicu. Kamion je bio parkiran u nekoj sporednoj ulici da ne bi ušao u kadar, a napad je počeo negde oko Božine kuće prema valjevskoj pruzi. Napadom je komandovao Bata Živojinović. Tada je u Lajkovcu bilo vrlo malo vozila, a desilo se da je na kraći odmor iz Nemačke sa kolima došao Slavko Jovanović, zvani „Otrov“. Kuća njegovog oca Živote bila u blizini mesta gde je počeo napad. Slavko je „dremao“ u kući, a kada je Bata komandovao JURIIIŠ ! on se probudio, prišao prozoru i zbunjeno iza zavese posmatrao kako četnici sa puškama jurišaju prema pruzi ne znajući da je u pitanju snimanje filma. Čim je „vojska“ otišla dalje prema stanici, Slavko je upalio auto i tog trenutka krenuo u Nemačku. Čovek koji mi je to pričao, dodao je da se Slavko nije zaustavljao sve dok je imao goriva.
Boža je sa suprugom Desankom živeo u spoljnom delu triangle do glavne ulice između kuća Milovana Bojičića i Živote Jovanovića, ali drugog Živote koji nije imao nikakve veze sa ocem Slavka “Otrova” iz Pepeljevca a slučajno su imali isto ime i prezime, koji je imao petoro dece, ćerke Olgu, udatu Tarić, Vinku i Zagorku-Zaju, i sinove Radoslava zvani Rasle, otpravnika vozova i igrač „Železničara“, koji je odselio u Novi Sad. Dovodio na gostovanje novosadskog Železničara, a odveo je Dragivoja Paunovića u FK Železničar iz Novog Sada koji se tamo i nastanio i ostao da živi. Kasnije je živeo u Vrbasu. Životin sin Aleksandar bio je električar, radio je ceo radni vek u Elektro-distribuciji u Lajkovcu.
Boža je delio kuću sa Mićom Vavićem, zvani Žuti Mrav koji je rođen u okolini Smederevska Palanke, koji je sa i Dragom, devojačko Jovanović imao ćerke Ljubicu, udata za Svetolika Markovića Licu i Mariju, zv. Žutomravka udata za Tomu Markovića Dicu. Mića je umro od trbušnog tifusa u toku rata.
Boža i Desanka nisu imali dece. Njihov deo kuće bio je do uluce a Vavića do pruge.
