Uoči Vidovdana, u porti manastira Gračanice održano je 31. po redu pesničko bdenije, na kome su dodeljene nagrade. “Zlatni krst kneza Lazara” pripao je piscu Radovanu Belom Markoviću, “Zlatno pero Despota Stefana Lazarevića” pesniku Nikoli Živanoviću i nagrada “Kondir kosovke devojke“ pesnikinji Branki Kasalović.
Pesničko bdenije u vedroj noći nad Gračanicom otpočelo je himnom “Bože pravde” u izvođenju Beogradskog muškog hora, na čelu sa dirigentom Vladimirom Rumenićem.
Vidovdansko pesničko bdenije (Foto: Kim)
Književnik Radovan Beli Marković dobitnik je nagrade “Zlatni krst kneza Lazara”, “Vidovdanskih svečanosti” u Gračanici, za, kako je naveo žiri, “impozantan i izrazito samosvojan prozni opus”. Najznačajnija nagrada koja se dodeljuje u okviru manifestacije je upravo “Zlatni krst kneza Lazara” koja se dodeljuje za celokupni književni opus autora.
Radovan Beli Marković, iz zdravstvenih razloga nije prisustvovao centralnoj manifestaciji u porti Manastira Gračanica, pesničkom pričešću i dodeli nagrada, ali je na pesničkom bdeniju pročitana organizatoru blagovremeno prosleđena beseda nagrađenog književnika, u kojoj je između ostalog izrazio žaljenje što nije u mogućnosti da lično preuzme nagradu.
Besedu književnika Radovana Belog Markovića, koji je nagradom “Zlatni krst kneza Lazara” ušao u red viteza Lazarovih, prenosimo u celosti:
“Odlični Vidovdanski skupe,
Žaoba je u meni velika što ovim časom nisam među vama, što razne nevolje sprečavaju po ovom svetu moje kretanje, pa ću i preko groba žaliti zbog svog odsustva sa ovog mesta i nemogućstva da se lično primim Visokog priznanja kojim vrhuni moje knjžestvo i moj život.
Zidajući i osvećujući svoje namastire, srpski narod je i Srbiju ka nebu vaznosio – uvis, umesto da je, ušir rasteže, kao odranu bivolju kožu…
A uvrh nebes akoli ne ima Srbije, pitanje je: da li je vredelo i za zemaljskom Srbijom vekovima krvcu prolivati?
Najposle, zar i Gračanica, ne odaje svoju gotovost da se i sâma vaznese u nebo (odakle je, Božjom voljom, i spuštena na ktitorske ruke kralja Milutina!), uz znanje da bi se Njeno Vaznesenje moglo i slučiti ( primerom Žiče u romanu G. Petrovića),ako se, o jednom Jutrenju, u Njezinoj porti i hramovnoj lađi, ne zatekne (daleko bilo!) iko ko se krstom krsti, kad bi ispostavljenog monitoringa ovlašćeni portparol slavodobitno obznanio: Gotovo je!, Srba ovde nema, niti će ih biti!
I crno ispod nokta valjalo bi iščaprkati, eda se tako štogod ne bi dogodilo. Eda bi Gračanica, vascele Srbije simvolična sveća, žižak obdržala, počem bez te sveće teško da bi i sebe same u mraku prepoznali, pa bi i sa bližom svojtom smešenije možebiti činili… I narod bi tako usahnuo u odvojenim i oplićalim zabarcima… U enklavama, kako tamo oni kažu, domunđavajući se u napojamnoj tami, gdeno ne potitrava blagi odsjaj oltarskih kandila.
Zna srpski narod dokle i šta može, da sme i preko onog što se može, i da mu je Koosovo skupa, najskuplja reč i sama srčika postojanja.
Pomenimo, stoga, danas i ovde, Čestitoga Kneza. Obilića, Ivana, Milana,sve Jugoviće i Slugu Milutina. Pomenimo Kosovske junake, od Slavne bitke do današnjeg dana.
Hvala vam, Braćo i Sestre.”
Vidovdanskoj svečanosti u Gračanici prisustvovali su vladika raško-prizrenski Teodosije, direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju Petar Petković, ministar za Zajednice i povratak Goran Rakić i predstavnici Srpske liste, ali i mnogobrojni Srbi iz svih krajeva Kosova i Metohije.
Po završetku pesničkog pričešća u portu manastira Gračanice pristigao je i patrijarh srpski Porfirije. Njega su dočekali vladika Teodosije i sveštenstvo i mnogobtojni vernici, koji su primili blagoslov. Patrijarh je uz pratnju monaha ušao u manastir i obratio se vernicima koji su ga dočekali.
