Piše: Toma Petrović
Lik paroha Boška Milovanovića u ovim pričama o starom Lajkovcu u mnogome smo „otrgli“ od zaborava, što on kao prvi paroh lajkovačke crkve i zaslužuje. Velika je njegova zasluga što je pravoslavna crkva uopšte izgrađena, jedanaest godine posle katoličke kapele u Triangli. Pojedini detalji iz njegovog života skoro da su bili zaboravljeni. Bila su takva vremena iza nas da se o tome malo pisalo, a i govorilo. Otac Boško deo svog života u Lajkovcu proveo je u tuđim kućama gde je stanovao privatno sa svojom velikom porodicom. Nije imao ni bicikl, a o kolima da i ne govorimo. Takav je bio život i ostalih crkvenih verodostojnika u okolini i šire. Sada se ta situacija iz korena promenila.
Pisano je i o pojedinim članovima njegove porodice, pogotovu o sinu Stanku, ali isključivo o njegovoj fudbalskoj karijeri.
Već znamo de je Prota Boško Milovanović, rođen 1881. godine u Šapcu u poznatoj trgovačkoj porodici Luke Milovanovića. Završio je odgovarajuću školu i dobio parohiju u valjevskom selu Jovanji. Školski drug bio mu je Nikolaj Velimirović rođen iste godine u Leliću kod Valjeva, 1881. kad i Boško. Nikolaj je bio episkop Ohridski i Žički, istaknuti teolog i besednik, novokanizovani srpski svetitelj. Dolazio je u posetu Bošku. Boško je sa suprugom Jelenom iz okoline Užičke Požege, imao je sinove Petra, Mišu, Žiku, Stanka i ćerke Zlatu i Vericu. Imali su još jednu ćerku koja je mlada umrla. Posle službovanja u Jovanji, dobio je lajkovačku, tzv. prvu parohiju jabučke crkve, jer u to vreme nije postojala crkva u Lajkovcu. Jedan je, pored Dragoljuba Todorovića, od najzaslužnijih za izgradnju pravoslavne crkve u Lajkovcu čija gradnja je počela 8. oktobra 1937. godine. Menjao je više privatnih stanova, ali u prvo vreme i najduže je sa porodicom živeo u kući Ljube Kitanovića, lajkovačkog kolara.
Boškov sin Miša živeo je i radio u Ložionici u Sarajevu. Kada je počeo rat 1941. godine izgubio je život, a da se ni danas ne zna kako. Bilo je raznih priča, ali porodica nakada nije znala pravu verziju njegove smrti. U Sarajevu je i sahranjen.
Sin Petar, završio je Vojno-trgovačku akademiju i rat ga je zatekao kao oficira Jugoslovenske vojske. Vrlo brzo je zarobljen od Nemaca i sproveden u logor u Nemačku. Uspeo je nekako, ko zna na koji način, da se prebaci u Norvešku, a zatim u američku državu Viskonsin i nastanio u Milvokiju, gde je ostao do kraja života. Nije ni video tek rođenu ćerku Bobu koju je dobio sa nevenčanom suprugom Verom iz Novog Sada jer je pre toga bio zarobljen i nije stigao ni da se venča. Brat Žika je otišao kod Vere i uz potrebne „papire“ uzeo Bobu, doveo u Lajkovac koja je odrasla sa Žikinom porodicom. Boba i Zlatina ćerka Nevenka odrastale su zajedno. Ne zna se koja je bila lepša.
Petar nije smeo da dođe u Jugoslaviju jer je mislio da će biti uhapšen. Takva je propaganda bila u Americi. Tamo se oženio sa Amerikankom Alisom. Vera je posle rata živela u Novom Sadu i bila je prva žena pilot jedriličar posle rata u Jugoslaviji. Boba ima troje dece i udovica je bivšeg sudije Vrhovnog suda Melvingera.
Žika je radio na železnici i stanovao u železničkoj koloniji u Lajkovcu. Bio je oženjen sa Dušankom, Prodana Ilića Šicara ćerkom sa kojom je imao ćerku Snežanu i sina Boška. Snežana živi u Kanadi, a Boško penzionerske dane provodi u Beogradu. Žika je igrao fudbal u „Železničaru“ skoro od samog osnivanja. Po završetku igračke karijere, 1959. godine, bio je trener što je ukupno iznosilo 17 godina volonterskog bavljenja sporta u Lajkovcu. Krajem 60-ih godina prošlog veka zbog potrebe službe na železnici, sa porodicom prelazi u Beograd. Tamo se odmah uključuje u „Hajduk“ sa Liona gde je bio dugogodišnji sekretar kluba.
Najmlađi Boškov sin, Stanko Milovanović „Pop“, rođen 1. januara 1922. godine u Jovanji kod Valjeva, gde mu je otac Boško Milovanović službovao kao paroh u to vreme. Međutim, odmah po rođenju došao je u Lajkovac i svi ga smatraju Lajkovčaninom i retko ko zna da nije rođen u Lajkovcu. O Stanku sam pisao u posebnom članku na strani 115.
Ćerka Verica, nije se udavala i živela je posle Boškove smrti sve vreme sa majkom Jelenom i bratom Stankom kada je bio u Lajkovcu. Stanovali su na više mesta, a kada je Stanko dobio stan u vojnoj zgradi preselili su se tamo.
Ćerka Zlata bila je jako lepa, kao i Verica, ali je više ličila na majku Jelenu. Nije bila fotogenična koliko je bila lepa u prirodi. Tako lepa je konkurisala 1940. godine za Mis Kraljevine Jugoslavije. Dostigla je neki uspeh koliko da sve novine koje su to pratile u to vreme objave, između ostalih, i njenu fotografiju sa kratkim biografskim podacima.
Lajkovac, jesen 1940. godine, subota popodne. Na stanici jedna lokomotiva i par manevarki sklapaju vozove i svakog časa ispuštaju višak pare i dim što stvara neku sivu sliku tog dela Lajkovca. Na železničku stanicu u popodnevnim časovima ulazi voz iz Sarajeva u čijoj kompoziciji imaju i dva vagona na kojima piše ZELENIKA-BEOGRAD. Pridodati su u Sarajevu da putnici iz Zelenike, Herceg Novog, Bjele,Tople, Igala i drugih primorskih mesta ne bi presedali, već da idu direktno za Beograd. Iz voza izlazi mlad, visok i pomalo bucmast oficir mornarice u mornaričkoj uniformi beloj kao sneg, što jako odudara od naše pomalo čađave sredine. Po izlasku iz voza navukao je čak i bele rukavice. Na peronu pita železničare gde može da odsedne. Izlazi na ulicu i ide sredinom pošto nema saobraćaja. Pomalo umoran od puta gazi laganim korakom (kao Gari Kuper u filmu „Tačno u podne“ iz 1952.). Bilo je to doba dana kada omladina, a bogami i stariji izlaze na korzo. Subota je, okolo mnogo naroda. Gledaju kao na čudo. Mornarički oficir u belom odelu i to u Lajkovcu koji od vóda ima samo Kolubaru i po neku veću baru u Selu Lajkovcu. Ispratili su ga pogledima, a deca su išla za njim sve dok nije ušao u tadašnji „Grand Hotel Kolubara“ koji je u to vreme držao Milorad Aćimović, poznati lajkovački ugostitelj u spratnoj zgradi Blagoja Đorđevića kod stare pijace.
U nedelju je „lajkovački gost“ poranio i otišao u crkvu na jutrenje. A crkva, ozidana dve godine ranije, neomalterisana i ne oslikana, ali u funkciji i sa dosta vernika na službi Božijoj. Otac Boško Milovanović privodi službu kraju i vernici počinju da se razilaze, a gost ide sve bliže proti i „vreba“ priliku da mu priđe. Celiva ikone i dariva, a onda dosta hrabro prilazi Bošku i otvorenu mu priča otkud on ovde. Rekao mu je da je video njegovu ćerku Zlatu u novinama i da je došao da je lično upozna.
– Zašto da ne !? – rekao je Boško neznancu, a u sebi pomislio: imam ih dosta, treba udavati i ženiti!
Kada je paroh lajkovački završio službeni deo u crkvi krenuli su ka kući i usput pričali, ali su sve više usporavali jer je priča bila dosta obimna i interesanta pa su brzinu hoda prilagođavali vremenu koje im je potrebno da sve to ispričaju jedan drugom pre nego što stignu do Kitanovića kuće, gde su Milovanovići stanovali.
Prota je još sa kapije pozvao suprugu:
– Jelena dođi, imamo gosta – hteo je da joj skrene pažnju i namerno se zadržao malo na kapiji dok popadija u tim ranim jutarnjim časovima na brzinu ne pospremi malo po dnevnoj sobi.
Ušli su u kuću i Boško je upoznao gosta sa Zlatinom majkom:
– Ovo je Grigorije Setenčić, kapetan korvete, Srbin iz sela Rose, na poluostrvu Luštica, na ulazu u Bokokotorski zaliv u Croj Gori. Video je našu Zlatu u novinama pa mu se svidela i ima žarki želju da je upozna. Tamo, u novinama, je bio i neki tekst o njoj.
– Malo je neobičan način tog upoznavanja, ali ako to Zlata želi, zašto da se ne upoznaju – rekla je Jelena i pozvala Zlatu koja je još bila u spavaćoj sobi ali je kroz vremešna vrsta čula celu priču.
Zlata je izašla iz sobe, zbunjena, crvena u licu i, pomalo znojavu ruku pružila Grigoriju. Po irazu lica bilo je jasno da se i on njoj sviđa. Sedeli su tu ceo dan. Boško i Jelena su kao nekim poslom povremeno izlazili napolje – do letnje kuhinje. U vreme i posle ručka imali su već konkretne dogovore. I „otvorili su karte“. Zlata je imala 21 godinu, Grigorije posao i imanje u Rosama, mlad, simpatičan odlučili su, posle tako malo vremena poznanstva, da zakažu svadbu još iste jeseni.
Opet, istim vozom, došla je Grigorijeva familija, obavljena je mnogo lepa svadba po svim srpskim običajima. Gosti su odveli mladu u Rose i tamo su mladenci srećno živeli.
I tu bi trebao biti srećni kraj ove priče…
Međutim, . . . !
Nastavak ove i još preko 120 sličnih priča možete naći u knjizi STARI LAJKOVAC – 2. izmenjeno izdanje, na oko 400 strana, u tvrdom povezu, sa preko 230 fotografija starog Lajkovca i Lajkovčana, koja je upravo danas, 10. avgusta 2022. godine izašla iz štampe.
Knjiga se može nabaviti kod autora i u knjžari „Gora“, kod Vesne, na staroj pijaci.