Priredio: Toma Petrović
Makrena Spasojević iz Slovca, od kako je znala za sebe bavila se jedino njivom, štalom, kućom i okućnicom. Sve drugo izvan njenog sveta bilo je zamršeno i nedokučivo. Nije baš sve razumela ali se nije ni trudila da razume nešto što joj je van domašaja. Živela je od sela, a za sina jedinca i maštala o danu kada će ga oženiti. Otkako je postala udovica, jer joj je muž umro kada je sin imao 4 godine, samo je razmišljala kada će dovesti snahu i unuke na put izvesti, da joj se kuća ne zatre i slavska sveća ne ugasi i nadala se da će se to uskoro dogoditi. Devojku su odabrali, samo još da jesen stigne.
To su bili njeni snovi, ali nažalost nije se tako dogodilo. U proleće 1915. godine još uvek se stanovništvo Kolubare oporavljalo od borbi na Kolubari i okolini, svi su žurili da poseju nešto na njivama da bi imali za hranu.
Već u avgustu od Drine, Save i Dunava krenuli su Austrijanci i Švabe da iskale svoj bes za poraze koje su pretrpeli na Ceru i Kolubari. Iza leđa su, kao po običaju, bili Bugari. I šta je ostalo: da se proređena i iscrpljena srpska vojska prethodnim ratom počne povlačiti na jug i povede sa sobom stare i izmučene, mlade i neiskusne. Mobilisan je i Marinko, Makrenin maloletni sin jedinac, kao i svi njegovi drugovi koji su mogli pušku nositi. Išao je Marinko sa svojim drugovima i vojskom, a Makrena je isplela vunene čarape i prtenom košuljom za sina krenula za njima.
Bio je avgust kada je krenula, a vojska je izmicala pa ih je stigla u zimu kada je posle hladnih kiša počeo sneg da pada, na vratima Albanije. Usput se raspitivala, svakoga je pitala gde je Užička vojska kojoj je Marinko po formaciji pripadao. Dugo je stajala na Vezirovom mostu gde je vojska prelazila Crni Drim. Svakog vojnika je dobro zagledala neće li u nekom od njih prepoznati svoga Marinka. Košulju je dala jednom ranjeniku, a čarape je čuvala za njenog sina. Na mostu se našao i kralj Petar sa svojom skromnom pratnjom, koga je Makrena već videla posle službe u manastiru Gračanica ali mu nije smela prići. Sada je to učinila: „Uzmi ovo, gospodaru, i navuci preko čizama, tako ćeš lakše preći preko mosta„ – rekla je Makrena dok su vojnici slušali, a njene reči mnogo kasnije Bogosav Marjanović preneo na papir.
“Kad pređeš most, tebi one neće trebati, gospodaru. Skini ih i potraži moga sina Marinka Spasojevića, iz valjevskog sela Slovca, tvoga vojnika, u Užičkoj je vojsci. Tako se, rekli su mi, zove njegova jedinica. Ako iko mog Marinka, a daće Bog da je živ, može naći, možeš samo ti, gospodaru, i neka ti je to pred bogom najveći amanet“.
Kralj Petar Karađorđević je do života pamtio ovaj susret sa Makrenom, a ona je posle ovog susreta poljubila ruku kralju i vratila se u svoj Slovac. U kući je zatekla manji austrijski odred sa pet teško ranjenih austrijskih vojnika. Neprijatelj je čuvao most na Kolubari između Slovca i Markove Crkve, a u selo su stizale crne vesti. Sve više kuća u Slovcu zavijalo se u crno, a lelek i kuknjava nisu prestajali. U toj kuknjavi i naricanju prednjačila je Makrena koja još uvek ništa nije znala za svog sina. Slušali su to i austrijski vojnici, a ranjenici su slutili i svoj kraj. Zapazio ju je jedan austrijski ranjeni momak i Makrena ga je neobično podsetila na njegovu majku, pa je zavetovao svoje drugove da ga kada umre upravo isprati i ova žena. Pozvali su je kada je umro ali je Makrena to odbila. Nije bilo te sile koja bi je na to naterala. Ali kada su joj rekli da mu je to poslednja želja i da je u tom njenom glasu prepoznao glas svoje majke, Makrena je pristala. Setila se svog Marinka za kojim kada umre niko neće zakukati.
I kukala je Makrena kako već može majka da zaplače. Naricala je na grobu neprijateljskog vojnika, oplakujući svog jedinca o kome još uvek nije ništa znala. Kada je kovčeg spuštan u raku, kada su prvi grumenovi zemlje počeli dobovati po dasci, Makrena je ostala bez glasa, posrnula i pala u grob. Kada su je izvadili bila je mrtva.
Sada je kralj počeo tragati za vojnikom. Jedne studene zimske večeri kralj je zastao. Kraj strme kozje staze pažnju mu je privukla grupa mrtvih, smrznutih vojnika. Njih petorica sedeli su oko vatre koja je dogorevala, ukočenog lica i smrznutog pogleda. Naredio je pratiocima da ih pretresu i nađu vojne bukvice. U jednoj je pisalo: „Marinko Spasojević, selo Slovac, srez Valjevski, vojska Užička…“
Kralj Petar nije taj crni glas poslao u otadžbinu, ćutao je ali Makrenu, tu nesrećnu ženu sa Vezirovog mosta na Crnom Drimu nije zaboravio. Kada se vratio u zemlju oronuo i oboleo poslao je profesora i državnog savetnika Iliju Đukanovića u Slovac da pronađe Makrenu i izjavi joj saučešće, ali da detalje o smrti njenog sina ne saopštava.
Đukanović je otišao i saznao za detalje Makrenine smrti ali njih po povratku nije saopštio kralju. Rekao je samo da je umrla, da nije imala nikog svog, te da su u selu na nju već zaboravili.
Smrtna bila, pa umrla – rekao je kralj Petar i kao da je sa olakšanjem primio ovu vest. Ali nije zaboravljena, ja je nikako ne mogu zaboraviti. Pružio je Đukanoviću svežanj novčanica i zamolio ga da ponovo ode u Slovac i da Mekreni i njenom Marinku podigne spomenik. Na njemu je bilo isklesano: „Ovaj spomenik podiže Petar Karađorđević Makreni Spasojević, koja leži ovde, i njenom sinu Marinku, koji se večnim snom smiri u gudurama Arbanije.“
U svojoj knjizi „Čarape kralja Petra“ Milovan Vitezović je zapisao da se tog vrelog letnjeg dana, 16. avgusta 1921. godine, u Pavlovića vili na Topčiderskom brdu oko samrtne kraljeve postelje okupio brojan lekarski konzilijum. No, pomoći više nije bilo. Bolničar koji je prišao da popravi ležaj iznenadio se kada je pod jastukom našao seljačke vunene čarape.
– Obuj mi ih, da ugrejem noge. Pri obrazu, umreću – jedva čujno je izgovorio umirući vladar i zauvek sklopio oči.
Malo je ko uistinu znao priču o Makreni, Vezirovom mostu i smrznutom srpskom vojniku. Još manje su o tome, očigledno, znale i posleratne vlasti, kada su 1945. godine naredile da se spomenik sruši. Nije ih puno zanimala sudbina nesrećne srpske majke već ime potpisanog na spomeniku.
Malo je falilo da se Makrena i Marinko potpuno zaborave. Posle 65 godina Društvo srpskih domaćina, a pre svega njihov predsednik Nićifor Aničić, biznismen iz Johanesburga, Južna Afrika, dao je najveći prilog da se spomenik obnovi. Aničić je zapucao čak sa juga Afrike i dođe na osvećenje novog spomenika.
„Dragi braćo i sestre, dragi domaćini, ne znam da li se ikad igde dogodilo da jedan vladar podigne spomenik običnoj seljanki – rekao je Aničić. – Učinio je to kralj Petar Prvi Karađorđević. Skroman, kakav je bio, nije dao da o tome pričaju radio stanice i pišu novine.”
Ova priča o Makreni, koja je glavna junakinja ove epske tragedije i koja je otadžbini dala jedino što je imala i što je magla dati, dosta Lajkovčana svakako zna. Vlada Arsić, književnik i novinar iz Beograda koji je uneo novo, prijemčivo kazivanje, ustupio mi je deo podataka uz reči „bitno je da se ova povesnica sačuva“. Bila istinita ili samo legenda, a koja je izazvala suze u očima mnogih koji su je pročitali, posvećena je svim majkama koje su u oslobodilačkim ratovima izgubile svoje najdraže.
Toma Petrović
petrovictoma@yahoo.com
