Piše: Toma Petrović
Glavna ulica u Lajkovcu pre Drugog svetskog rata nosila je ime Prestolonaslednika Petra i kućni brojevi su rasli iz pravca Valjeva, od Markovića rampe prema železničkoj stanici i dalje. Trg ispred opštine nosio je ime Trg princa Tomislava, bile su tu i ulica Kralja Aleksandra, Lomina i druge. Glavna ulica posle oslobođenja nosila je ime Maršala Tita, uostalom kao i u većini mesta u Srbiji, a promenila je ime početkom 90-ih godina prošlog veka. Ne samo glavna, već i 90 posto ulica kod nas, pa je npr. Maršala Tita postala Živojina Mišića, 7. jula – Kralja Petra Prvog itd. Ulica Alekseja Voronjina, koja je dobila ime odmah posle rata, a kada su poremećeni odnosi sa Rusima (rezolucija IB-a), promenjena je u 13. proleterska, i konačno od demokratskih promena zove se Kneza Miloša. Trg Živojina Žujovića preimenovan je u Omladinski trg itd. Možda je ovo zadnje i najbolje rešenje, a najgore rešenje je davati imena ulica po ličnostima iz trenutne ili politike uopšte. Glavni trg u Novom Sadu je Trg mladenaca, neke ulice u Beogradu nose nazive Ulica lipa, Ulica kestenova i sl. što je sasvim uredu. Davanje imena ulicama po političkim ličnostima je razlog što se nazivi tako često menjaju. U Beogradu su neke ulice u političkim previranjima menjale ime i po 3-4 puta tako da je se više teško snaći prilikom traženja nekih ulica. Ni Google mape ne mogu često da prate te promene pa nas često odvedu na pogrešnu lokaciju.
Kod nas u Lajkovcu zadnja promena ulica bila je 2002. godine i to je radila komisija od par članova, jednog ili dva istoričara a ostali su opet bili političari. Ukinuta su imena nekih ulica koje su te nazive nosile zadnjih 50 godina i više, npr. Vukašina Zurovca, Raška Vukadinovića, Miladina Ilića premda su to bili napredni omladinci, vredni radnici Ložionice i fudbaleri „Železničara“ koji su svoje mlade živote dali još na samom početku II svetskog rata kada su se organizovali da brane svoju zemlju od fašističkog okupatora. Ali komisija je tako odlučila pa je tako i prihvaćeno. Te ulice su dobile imena lekara, pisaca, slikara, geografskih pojmova što je donekle ispravno, jer u tome nema politike.
Sve te promene naziva ulica unele su malo konfuzije, a đaci dobijujaju za domaći zadatak da napišu nešto o nosiocima imena njihovih ulica. Da bi im pomogli u tim njihovom zadacima objavljujemo o svakom, deci nepoznatog nosica imena ulice, ali samo onih koji su sa našeg područja ili bliže okoline. Nije potrebno pisati o poznatim slikarima (Nadeždi Petrović, Mileni Pavlović Barili), piscima (Milovan Glišić, Dositej Obradović) ili geografskim pojmovima (Toplička, Drinska) već o licima za koja se i mi stariji često zapitamo: Ko to bi !?
DEO ULICA U VAROŠI I SELU LAJKOVCU (spisak nije pravljen po važnosti, veličini i značaju određenih ličnosti, već po abecednom redu):
Andrije Kuznecova, Prvu apoteku u Lajkovcu otvorio je 1937. godine Andrija Kuznecov, Rus iz Odese. Do te godine radio je u Obrenovcu, takođe u privatnoj apoteci. Sazidao je veliku porodičnu kuću sa spratom, gde je u prizemlju bila apoteka, a na spratu stan. To je bila jedna od prvih spratnih kuća u Lajkovcu. Imao je sina Pavla, rođenog 1940. godine, koji je završio tehnološki fakultet, bio je dugogodišnji uspešan direktor fabrike kreča „Dimitrije Tucović“ u Ćelijama, a kasnije prešao u „Kolubaru“ i bio vodeći tehnolog-istraživač i veoma cenjen kao stručnjak.
Pavle je ostavio trag u Lajkovcu i kao predsednik Mesne zajednice, predsednik Opštinskog odbora rezervnih starešina i predsednik Crkvenog odbora. Supruga Dragica, rođena 1942. godine u Beogradu, od oca Milana i majke Krstine Lečić. Dragica je kao nastavnica engleskog jezika konkurisala za prijem u školu „Mile Dubljević“ 1963/64 godine i bila primljena. U Lajkovcu se udala za Pavla i ostala tu da živi. Pavle i Dragica imaju ćerku Natašu (1968) i sina Andriju (1967). Nataša je završila pravni fakultet, advokatski ispit i godinu dana je bila na birou rada. I pored toga postala je sa 27 godine jedna od mlađih sudinica u bivšoj Jugoslaviji. Počela je u Lajkovcu gde je bila predsednica suda duži vremenski period. Sada radi kao sudinica Drugog opštinskog suda. Andrija je zaposlen u „Kolubari“. Sa suprugom Dušicom, rođenom 1970. godine ima sina Pavla (1995) i ćerku Nataliju (1994). Andrija i Desa imali su i ćerku Tatjanu rođenu 1934. godine koja je do svoje 15-te godine živela u Lajkovcu, zatim upisala gimnaziju u Obrenovcu i kasnije francuski jezik u Beogradu.
U vreme Drugog svetskog rata u kući Kuznecova bio je smešten komandant mesta koji je bio veoma prisan sa Andrijom jer je bio pacifista i stalno mu se pravdao kako je on protiv rata i da nije svojom voljom došao tu. Kaže, u slučaju da je odbio da se mobiliše cela porodica u Nemačkoj bila bi mu bila streljana. Svirao je vilolinu i tu violinu je poklonio Andrijinom sinu Pavlu kada su se povukli iz Lajkovca. Iz nekoliko izvora došao sam do istog podatka da je prilikom ubistva jednog Nemca trebalo, kao odmazda da se ubije dosta Lajkovčana, po sistemu 100 za jednoga. Neki su već čuli da će biti odmazda pa se čak, po jednom izvoru, znalo i ko će biti streljan, i nastala je opšta bežanija. Naravno i Andrija, apotekar lajkovački, čuo je za to i onda je cele noći molio tog Nemca, komandanta mesta koji je pripadao Vermahtu, koji sa Andrijom nije spavao cele noći iznalazeći rešenje da to ne uradi. Lično Nemac ne bi to uradio, ali se plašio da ne snosi sankcije od viših instanci. Ipak je odlučio da suspenduje to odmazdu i zahvaljujući njemu, a prvenstveno Andriji spašeno je dosta života u Lajkovcu.
Andrija je u Lajkovcu vrlo brzo stekao reputaciju dobrog farmaceuta pa je čak tri leka patentirao u Zavodu za patente. Jedan od njih je bio melem za zarastanje rana. Bilo ga je u prodaji širom zemlje. Odlično se sećam lika starog apotekara Andrije kada sam povremeno, kao dete išao da kupim neki lek. Gledao sam to sve kao u čudu, velike vitrine u staklu sa teglama punim lekova, farmaceutske vage koje su bile stalno u upotrebi jer su se tada oni praškasti lekovi merili i stavljali u neki papir specijalno savijen da se taj lek ne bi prosuo. Sve je to nekako odudaralo od tipičnog lajkovačko-železničkog ambijenta. Na mnoge je to ostavilo dubok utisak i u apoteku se ulazilo sa strahopoštovanjem. Andrija je bio jedan od ktitora kada se crkva gradila i na tabli u crkvi, levo od oltara, ima upisano ime Andrije, Desanke i Tatjane. Pavle nije upisan, jer je to bilo pre njegovog rođenja. Takođe, ime mu je upisano i na tabli ispred službenih prostorija fudbalskog kluba „Železničar“ kome je takođe bio donator. Jednom rečju svi Kuznecovi su voleli Lajkovac, možda čak i više od nekih Lajkovčana koji su tu rođeni.
Otvaranjem Doma zdravlja u Lajkovcu otvorena je i državna apoteka koja je radila dugi niz godina, a zatvorena je 2020. godine. U poslednje vreme otvorene su dve-tri privatne apoteke gde se Lajkovčani snabdevaju potrebnim lekovima.
Dobričićeva,
Avram Dobričić oficir – pešadijski poručnik rođen je 1890. godine od oca Đorđa iz sela Lajkovca i majke Stanije – Stane iz istog sela. Roditelji su mu bili poljoprivrednici. Ostao je mlad bez oca, a majka se preudala dovodeći mu očuha u kuću. Sa novim mužem izrodila je sina Ignjata i više kćeri. I Avramov brat Kosan i polubrat Ignjat učestvovali su i poginuli u oslobodilačkim ratovima od 1912. do 1918. godine. Pošto se ni Kosanov sin Dragoljub, zvani „Samac“ nije ženio, a u međuvremenu je umro, to u selu Lajkovcu više nema nikoga od članova ove porodice pa je imanje zakonski pripalo opštini.
Avram je osnovnu školu završio u mestu rođenja, ostao u selu i bavio se poljoprivredom. Kad je otišao na odsluženje redovnog vojnog roka zavoleo je vojsku pa je, iako materijalno dobro situiran, odlučio da se aktivira na službi u srpskoj vojsci. Uz rad se usavršavao pa je i napredovao u vojnoj hijerarhiji. U I balkanski rat ušao je u činu narednika. Kao vodnik – narednik isticao se u više borbi i drugih akcija koje je njegova jedinica vodila, a naročito u borbama na Rujnu i Kumanovu zašto je vanredno unapređen u čin potporučnika i odlikovan Zlatnom medaljom za hrabrost. I u Drugom balkanskom ratu bio je veoma zapažen svojim hrabrim držanjem i celokupnom aktivnošću. Na početku Prvog svetskog rata još više se isticao herojskim podvizima. Ostalo je zapisano da se dosta eksponirao u borbama oko Tršićkog brda (17. IX 1914.) i na još nekim položajima. Takođe, bio je veoma zapažen i u Kolubarskoj bici, posebno na položaju oko Mramora 3. decembra 1914. godine. Februara 1915. godine unapređen je u čin aktivnog pešadijskog poručnika. Posebno se ipak istakao 8. novembra 1915. godine kod Kruševca i Jankove klisure, pošto je dva puta uspeo da odbije protivničke napade. Poginuo je hrabro na Kajmakčalanu, 30. avgusta 1916. godine, kao komandir III čete I bataljona V pešadijskog puka. Za pokazanu hrabrost na bojnom polju Avram Dobričić odlikovan je oficirskim ordenom Karađorđeve zvezde sa mačevima IV stepena. O tome je objavljen ukaz FAO br. 9 780. Međutim, nismo uspeli saznati za koji je konkretan podvig dobio to naše najveće ratno priznanje. Takođe, priča se da je imao još neka odličja ali nismo uspeli doznati koja.
Izvor: Milorad Radojčić, publicista iz Valjeva
Bate Todorovića,
najlepša kuća u Lajkovcu bila Boška Todorovića. Građena pre Drugog svetskog rada, 1936. a završena i useljena tokom 1937. godine. Decenijama je nosila primat najlepše, najfunkcionalnije, na najlepšem mestu i sa najlepšim dvorištem. Boško Todorović, rođen je u selu Kruševica kod Kruševca i kao železnički radnik često je menjao mesto boravka zbog premeštaja koji su tada bili veoma česti za radnike železnice.
Krajem 19. veka, ili tačnije 1898. godine obreo se u Beogradu gde mu je rođen sin Dragoljub, zvani Bata Todorović. Kasnije je Boško premešten sa službom u Niš, pa u Pirot gde mu se rodio sin Stanko koji je bio strasni golubar od rane mladosti, pa kako se na engleskom ili francuskom reč golub piše kao pigeon, a na francuskom se čita kao pižon, to je Stanko dobio nadimak “Piža”, kao od milja, pa ga svi znaju kao Stanka Pižu.
Boško je kao učesnik Prvog svetskog rata, sa sinom Dragoljubom koji je imao 15-16 godina prošao Albansku golgotu. Bio je učesnik Solunskog fronta i vratio se kući a Francuzi su srpsku decu sa Krfa odveli u Francusku na školovanje pa je sa njima otišao i Bata. U Francuskoj je završio srednju školu, dobro savladao francuski jezik i vratio se u Beograd gde je završio prava. Kao veoma pismen i školovan čovek sa odličnim znanjem francuskog jezika zaposlio se u Ministarstvu saobraćaja i građevine. Markantan, visok i lep čovek vrlo brzo je napredovao i postao viši savetnik, a jedno vreme je menjao i ministra ali nikada nije imao to ministarsko mesto.
Sa visoke funkcije na kojoj je bio u Beogradu, Bata je poveo kampanju preko Ministarstva i drugih važnih faktora da se u Lajkovcu podigne pravoslavna crkva. Govorio je: Lepo je što u Lajkovcu, na granici Šumadije i Zapadne Srbije imamo katoličku ali moramo imati i pravoslavnu crkvu. Naišao je na potpuno razumevanje. Ivan Milovanović i Ivanovići su poklonili plac crkvenoj opštini na najlepšoj lokaciji u Lajkovcu i hram je počeo da se gradi 8. avgusta 1937. godine a ozidan je i pokriven tokom 1938. Iste godine održavane su službe u crkvi koja nije bila u potpunosti gotova, neomalterisana i neoslikana. Počeo je drugi svetski rat tako da su pojedini radovi ostali za kasnije. Dragoljub-Bata Todorović je uz sveštenika Boška Milovanovića imao najviše zasluga za podizanje crkve u Lajkovcu. Pomogao je od projekta i idejnog rešenja do samog kraja radova. Postoji jedna lepa crno-bela fotografija iz 1937. godine kada su dizani rogovi na Todorovića kući a ispred su bila kola i oko kola, Bata, Stanko, Joja njihova sestra i još neka lica. U pozadini se vidi crkva u izgradnji.
Dragoljub-Bata Todorović sahranjen je na groblju u Lajkovcu.
Bogoljuba Molerovića,
Bogoljub Molerović, pešadijski potpukovnik, rođen 1. Juna 1876. godine u Vračeviću, Lajkovac, potiče iz ugledne porodice Svetozara, zv. Cveja, ekonoma i majke Jovanke, domaćice. Posle svršene osnovne škole u Bogovađi nastavlja školovanje u Valjevskoj gimnaziji. Još kao gimnazijalac zapažen je po lepom oblačenju i finom ponašanju, a povremeno se viđao u društvu književnika Ljubomira P. Nenadovića. Zato i nije bilo iznenađenje što je baš njemu, kao učeniku VI razreda, pripala čast da se u ime mladih oprosti od popularnog pisca Čika Ljube i da održi dirljiv oproštajni govor.
Još 1. septembra 1896. godine stupio je u Vojnu akademiju. Ukaz o proizvođenju u prvi oficirski čin dobio je 31. maja 1899. godine. U kratkoj ali bogatoj oficirskoj karijeri obavljao je više značajnih dužnosti, od vodnika do komandanta bataljona. Svaku poverenu dužnost obavljao je kvalitetno i efektno. Takvim radom zavredeo je poštovanje ne samo potčinjenih nego i pretpostavljenih pa je kao državni pitomac više od godinu dana proveo na stručnom usavršavanju u Francuskoj. Potom je završio visoku školu Vojne akademije u Beogradu koja mu je široko otvorila vrata blistave oficirske karijere.
Prvi balkanski rat zatekao ga je na službi u XVIII pešadijskom puku u Beogradu, sa činom kapetana I klase. Učestvovao je u više borbi i zaslužio Medalju za revnosnu službu, Zlatnu medalju za hrabrost Miloš Obilić i još neka priznanja. Po završetku borbi na Kumanovu i Mladom Nagoričanu prekomandovan je u V pešadijski puk Drinske divizije. Kasnije se posebno istakao u zauzimanju Jedrena, pa je za hrabro i korektno držanje od Šukri paše, glavnokamandujućeg na tom delu fronta, dobio zlatnu tabakeru.
Po izbijanju Srpsko-bugarskog rata bio je na čelu bataljona. Za pokazanu hrabrost i uspešno komandovanje, komandant puka Aranđelović predložio ga je za odlikovanje oficirskim Ordenom Karađorđeve zvezde sa mačevima. U obrazloženju je pisalo: Svojim radom, hladnokrvnošću, prisebnošću i ličnom hrabrošću odlikovao se u ovim bitkama. Zaslužuje svaku pažnju pretpostavljenih. Do sada je odlikovan Zlatnom medaljom za hrabrost.
I komandant Osogovskog odreda pukovnik Milivoje Anđelković, popularni Kajafa, zapazio ga je na bojištu Bezimena čuka, 12. jula 1913. godine. Predložio ga je za odlikovanje i unapređenje rečima: Bogoljub Molerović, pešadijski major, komandant V bataljona IV prekobrojnog puka predlaže se za unapređenje u viši čin i odlikovanje Zlatnom medaljom za hrabrost, zato što je vodio bataljon na juriš pri zauzeću Malog Govedarnika i što se hrabro držao 8. i 9. ovog meseca pri napadu na Veliki Govedarnik. Već 13. novembra 1913. godine odlikovan je Ordenom belog orla V stepena.
U Prvi svetski rat Molerović je ušao kao komandant II bataljona V pešadisjkog puka Drinske divizije i učestvovao na Ceru, Čokešini, Mačkovom kamenu i drugim mestima sve do okončanja prve faze ovog rata, odnosno do proterivanja Austrougarske vojske iz Srbije. Potom je bio zapažen i u borbama na Kolubari i Suvoboru, pa i u drugom proterivanju neprijatelja iz Srbije. Za zasluge iz tog perioda rata 1915. godine prvi put je odlikovan oficirskim ordenom Karađorđeve zvezde za mačevima IV reda.
Krajem 1915. godine Molerović se sa svojom jedinicom u zaštitnim odredima povlači preko Kosova i vrletne Albanije do Krfa. Po otvaranju Solunskog fronta ponovo se vraća u reorganizovanu jedinicu i učestvuje u borbenim akcijama. Već 26. avgusta 1916. godine ponovo je bio veoma zapažen na položaju Jurki Korbiljeri, na Kajmakčalanu.
Po naređenju više komande V pešadijski puk dobio je zadatak da jurišom osvoji jedan od najisturenijih ali i najutvrđenijih položaja Bugara na Kajmakčalanu – Floku.U dugim i teškim borbama koje je imala oko tog položaja naša vojska je trpela i velike gubitke. Među poginulima bila su i dva komandanta puka. Bez obzira na težinu zadatka i broj žrtava Molerovićev bataljon je u zoru 17. septembra 1916. godine, posle opsežnih priprema, krenuo u odlučujući juriš. U momentu iskakanja iz rova na položaju Virut, sa uzvikom Uraaaa pao je smrtno pogođen. Ubrzo zatim njegov bataljon je osvojio i famozni Floku, a po zauzeću Kočebeja i pada Suvog brega potpuno je ovladano i masivom Kajmakčalana.
Pošto je oženjen Olgom, ćerkom Aristida Jovanovića, apotekara iz Čačka, njegovi posmrtni ostaci 1932. godine preneti su i sahranjeni u porodičnoj grobnici u tom gradu. Njegovo ime i prezime uklesano je u spomen pločama u Bogovađi i Mionici.
Za izvanrednu hrabrost, požrtvovanje i umešnost u komandovanju već sutradan po pogibiji, po drugi put je odlikovan oficirskim Ordenom Karađorđeve zvezde sa mačevima IV stepena. Pored ta dva imao je i Orden srpske vojske (Vojne akademije) 1880; Zlatnu medalju za hrabrost Miloš Obilić, Zlatnu medalju za vojničke vrline, Medalju Kralja Petra I, Orden belog orla sa mačevima, Albansku spomenicu i dr.
Izvor: Milorad Radojčić, publicista iz Valjeva
Brane Petronijevića,
filozof, matematičar i paleontolog, dr filozofije, profesor beogradskog univerziteta, redovni član SAN (odeljenje prirodno-matematičkih nauka) od 22.03.1948. godine
Rođen je 6. aprila 1875. godine u Sovljaku kod Uba, Kneževina Srbija, od oca Branislava Petronijevića. Prezime Petronijević dobili su po Braninom dedi protojereju Petroniju Jeremiću. Prezime je dobio njegov otac Branislav, koji nije bio sveštenik. Branislav je završio Valjevsku nižu gimnaziju, a nakon toga Prvu gimnaziju u Beogradu 1894. godine. Nakon gimnazije u svojoj 19. godini odlazi u Beč na studije medicine zašto je dobio stipendiju tamnavskog sreza. Samo nakon 4. semestra prašao je na studije filozofije u Lajpcig jer je to voleo i to je bio razlog njegovog odlaska u inostranstvo. U Lajpcigu je upoznao vladiku niškog Nikanora Ružičića kome je davao časove nemačkog jezika. Početkom 1987. godine objavio je prvi filozofski rad o ontološkom dokazu postojanja apsoluta, a vladika mu je onda kod ministra prosvete Andre Nikolića izdejstvovao stipendiju za studij filozofije. U Lajpcigu je novembra 1897. godine diplomirao, i samo dva dana nakon toga predao rukopis disertacije, pa je doktorirao 1898. godine. Iste godine postavljen je za učitelja jezika u Trećoj beogradskoj gimnaziji, gde istovremeno predaje i filozofsku propedevtiku. Već tada je veliki deo vremena proveo na dosustvu po stranim bibliotekama i na studijskom radu.
Godine 1938, u oktobru mesecu osnovao je Srpsko filozofsko društvo i bio izabran za prvog predsednika društva. Proglašen je za najvažniju ličnost valjevskog kraja svih vremena. Uneo je 52 novine u naučni svet.
Umro je u 78. godini života, 4. marta 1954, godine u Beogradu. Bista mu se nalazi u Ubu.
Dr Bankovića,
dr Milosav Banković, rođen 5. avgusta 1888. godine u selu Kusadak, opština Smederevska Palanka od oca Marka, trgovca i veleposednika i majke Mileve je rodonačelnik ove ugledne porodice u Lajkovcu. Osnovnu školu učio je u Kusadku, a gimnaziju je završio u Kragujevcu1907. godine. Potiče iz ugledne porodice koja je dala više značajnih ličnosti među kojima je bilo uglednih ratara, trgovaca, lekara ali i kneževa. Studije medicine u Beču prekinuo je zbog Balkanskih ratova 1912. godine i bio je učesnik ratova od 1912. do 1918. godine. Uključio se u rad jedne vojne bolnice u okolini Niša. Pošto mu neposredno posle rata nije dozvoljen nastavak studija u Beču napravio je veću pauzu i konačno diplomirao 1922 . godine. Mnogi smatraju da je studije posle rata nastavio u Pragu, ali po rečima njegovog, sada već pokojnog, kuma Mila Likušića, napravio je samo pauzu i nastavio studije u Beču. U početku je radio u Dečijoj klinici u Beogradu, po očevoj želji prešao je u rodno mesto, a godinu dana kasnije postavljen je za sreskog lekara u Azanji. Napustivši državnu službu došao je oktobra 1929. godine, po konkursu, za lekara Druge sreske ambulante u Lajkovac i posvetio se sveukupnoj brizi o zdravlju stanovnika Lajkovca i okoline. U Kusadku je ostao brat Gerasim sa ocem i ostalom porodicom. Gerasim je bio poljoprivrednik, ali „nemački seljak“ koji je bio uvek lepo obučen, veoma inteligentan i nastavio je očeve poslove, trgovinom stoke i poljoprivrednim radovima, da bi posle očeve smrti nasledio i celokupno imanje. Voleo je da dođe kod brata u Lajkovac gde je ostajao po nekoliko dana, družeći se najčešće sa kumom Stevom Likušićem koji je držao kafanu „Zlatno burence“. Milosav, kao vrsni stručnjak, a uz to veoma radan i široko obrazovan dao je značajan doprinos u opštem razvoju naše varošice. Znao je dobro nemački i češki jezik, svirao je perfektno flautu. U Beču je upoznao Austrijanku Felicitas Irenu Rorbah sa kojom se i oženio, pa je kasnije dolaskom u Srbiju, Lici, kako su je kratko zvali, promenila ime uzevši svekrvino, Mileva, a promenila je i katoličku veru u pravoslavnu. Lajkovčani su je još zvali Muti (Mutter=majka, mama). Muti je živela 95 godina. U Salcburgu je imala sestru Anu koja je često dolazila u Lajkovac.
Milosav je u braku sa Milevom dobio sina Miodraga, rođen 1924. godine i ćerku Olgicu, rođenu 1928. godine. Dolaskom iz Kusadka Milosav se najpre nastanio kod Aleksandra Radovanovića Drpe, gde je otvorena 2. sreska zdravstvena zadruga, kako je pisalo na zgradi gde je radio.
Mladi Lajkovca su se organizovali i 17. avgusta 1930. godine osnovali Sokolsko društvo, a za predsednika izabrali upravo dr Milosava Bankovića. Društvo je nastalo u cilju negovanja fizičkih aktivnosti. Rad se odvijao u prostorijama Sokolane u sklopu koje se nalazila i moderna sala za vežbanje sa svim potrebnim rekvizitima. Članovi „Sokola“ imali su svoje nastupe u varošici, a često su gostovali po susednim i daljim mestima. Već u junu 1932. godine učestvovali na velikom sokolskom sletu u Valjevu, a u septembru iste godine na zabavnoj svečanostiu Zabrežju, što je prenosio i Radio Beograd. To je potrajalo neko vreme, Milosav je bio podstanar, gajio dvoje male dece i bio je veoma radan i široko obrazovan, a dao je i značajan doprinos opštem razvoju varošice. Imajući sve to u vidu, a pošto je bio i jedini lekar u Lajkovcu, Aleksandar Radovanović, koji je u to vreme (od 8. oktobra 1933. godine) bio i predsednik opštine, da bi ga zadržao u Lajkovcu, ponudi Milosavu dva spojena placa od svog imanja u glavnoj ulici da tu napravi kuću za svoje dvoje dece. Milosav je kupio plac od Aleksandra i Nikodina i kasnije napravio sebi i Miodragu prelepu kuću. Olgica je živela u Beogradu i bila je udata za Prof. dr Milana Todorovića (1924-2012). Bio je profesor Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu i direktor Instituta za fiziku do 1985. godine. Olgica je ceo radni vek provela u Institutu za srpskohrvatski jezik kao bliski saradnik Aleksandra Belića na izradi velikog srpskog rečnika SANU.
Milan i Olgica su pred njeno penzionisanje sazidali kuću na porodičnom imanju u Lajkovcu, gde su provodili skoro svaki vikend pa su se i trajno preselili sredinom devedestih godina.
Njihova ćerka Nevenka Todorović nastavila je tradiciju redovnih poseta Lajkovcu, te su i njena deca Nikola i Katarina Petrović usvojila Lajkovac kao drugu kuću, a sada i najmlađe generacije skoro svaki vikend ispunjavaju dvorište u Ulici dr Bankovića koja nosi ime po njihovom čukundedi. Tu uživaju u prirodi i formiraju svoj Lajkovački krug prijatelja. Profesor Milan Todorović i Nevenkin suprug Prof. dr Zoran Lj. Petrović, akademik dovodili su u Lajkovac veliki broj svojih prijatelja, naučnika iz celog sveta. Treba pre svega navesti Boba Kromptona, akademika iz Australije i Tošiaki Makabea, akademika iz Japana, a i mnoge druge. Pošto su Nevenka i njen suprug proveli tri godine u Australiji, svi njihovi prijatelji su čuli za Lajkovac i njihovu kuću u Lajkovcu. Zanimljivo je da je to bilo u vreme kada nije bilo kompjutera sa našim slovnim oznakama, pa su se naša prezimena završavala sa „C“ a čitala se kao ć. Tako su svi australijski prijatelji sami ukapirali da bi Lajkovac trebalo izgovarati kao Lajković.
Zbog dobrote i humanosti dr Milosava Bankovića i danas se mnogi stanovnici Lajkovca i okolnih mesta sećaju ovog, iznad svega, humanog čoveka. Umro je 23.07.1961. godine.
Milosavljev sin Miodrag, rođen 27.01.1924. umro 05.09.1995. godine, završio je Osnovnu školu u Lajkovcu, 7 razreda gimnazije u Zemunu i osmi u Aranđelovcu kada je upisao, po uzoru na oca, i uspešno završio Medicinski fakultet, gde je diplomirao 1953. godine i postao ugledni lajkovački lekar, ugledni zdravstveni i društveno-politički radnik, ne samo Lajkovca već i celog valjevskog kraja. Kao odličnom studentu sva vrata su mu bila otvorena, nuđeno mu je mesto na fakultetu, ali je Mile sve to, uz obrazloženje da njegov otac ima u Lajkovcu ordinaciju, odbio i zbog prevelike ljubavi prema Lajkovcu vratio se kući. Mile je najpre radio sa ocem u Aleksandrovoj i Nikodinovoj kući, da ga otac uvede u posao i da upozna pacijente. Kada su napravili kuću ordinacija je preseljena u njihovu zgradu i tu su radili dok država nije ukinula privatnu lekarsku praksu posle Drugog svetskog rata. Tada je Milosav prestao da radi, a Mile je prešao u ambulantu koja je bila kod Stare pijace gde je kasnije bila kafana „Drina“, zatim u Železničkoj ambulanti, godinama je bio lekar i upravnik Zdravstvene stanice Lajkovac, da bi posle prešao da radi kao lekar u Odmaralištu crvenog krsta u Bogovađi. Bio je oženjen sa Katarinom-Kaćom, ćerkom poznatog beogradskog advokata i političara na visokoj državnoj funkciji, sa kojom je imao sina Bojana 1955. godište. Kasnije se razveo i Kaća je živela u Beogradu u očevoj vili „Rada“ na uglu Kirovljeve i Visoke ulice na Čukarici. Sada je ta zgrada ukomponovana u novu lepu poslovnu zgradu. Kaća je sa sinom Bojanom prodala tu vilu i napravila novu kuću na Kanarevom Brdu. Mile se drugi put oženio sa Duškom, Jove Jovanovića ćerkom sa kojom u braku ima Jasminku, sada Jovanović i živi u Ubu. Posle Bogovađe prešao je u stari dom zdravlja u Lazarevac, radio neko vreme, završio specijalizaciju i prešao u novi dom kod bolnice gde je postao primarijus i bio direktor Doma zdravlja u Lazarevcu do penzionisanja.
Još kao dete pokazivao je veliko interesovanje za sport. Po završetku studija ljubav prema sportu bila je sve jača. Najpre je počeo da se bavi atletikom, međutim u to vreme je počeo Drugi svetski rat pa su te aktivnosti na sportskom planu prekinute. Miodrag je, pošto je bio mlad, u vreme rata radio kao činovnik u Ložionici, a tek je pred kraj rata, 21.10.1944. godine, mobilisan u partizane gde je učestvovao u završnim borbama za oslobođenje zemlje. Po završetku rata počeo je aktivno da igra za FK „Železničar“, a kao početak njegovog bavljenja fudbalom pominje se 1947. godina, kada je igrao na poziciji zadnjeg veznog igrača, nosivši povremeno i kapitensku traku. U „Železničaru“ je ostao sve do početka 60-ih godina kada je prestao sa aktivnim igranjem ali je ostao u klubu pomažući svojim znanjem i iskustvom. Doktor Mile Banković je bio svestrana ličnost, pored lekarskog poziva, bavljenja sportom, bio je nekoliko godina i poslanik. Voleo je Lajkovac i Kolubaru na kojoj je provodio mnogo vremena uživajući u njenim prirodnim lepotama ne skrivajući svoju veliku strast ka pecanju. Najviše se kao strastan ribolovac družio sa Borom Živkovićem Lijom i Bobom Cingerlićem. Na Kolubari, pored Jolića vodenice, imali su baštu koja je bila najbolja u tom delu Lajkovca.
Ipak u njegovom srcu posebno mesto je bilo za „Želju”, klub u kojem je započeo i završio svoju igračku karijeru, gde po završetku igranja ostaje uz svoj klub kao predsednik, a kasnije u nekoliko navrata i kao klupski lekar. Kakav je zapravo bio Mile najbolje je opisao urednik portala Lajkovac.net: Po ubeđenju ‘drug’ koji je odisao gospodstvom, odgovoran i savestan lekar, strastven i požrtvovan sportista.
Prvi automobil kao i prvi privatni televizor u Lajkovcu kupio je doktor Mile Banković.
U znak zahvalnosti za sve što je porodica Banković činila za našu varošicu, Lajkovac je jednu ulicu nazvao po ovoj uglednoj porodici, a fudbalski klub „Železničar“ je doktora Miodraga Bankovića uvrstio u svoje najistaknutije igrače i ličnosti koje su dale poseban doprinos klubu.
Doktora već davno nema među nama, sada već daleke 1995. godine otišao je sa životne pozornice, ali sećanje na njega ne bledi i trajaće sve dok je Lajkovca i kluba u kojem je nosio plavi dres. Ostaće u pamćenju i njegov veliki doprinos unapređenju zdravstvene službe i podizanju zdravstvene kulture u ovom kraju.
Nažalost, prelepa kuća Bankovića je prodata i možemo staviti tačku na prezime Banković u Lajkovcu. Ali ostali su potomci Olgice, dev. Banković kao i njen zet, unuci i praunuci, ugledni Petrovići koji redovno dolaze u svoju kuću u Lajkovcu. Naravno, ostala je Jasmina koja je nekada bila Banković, a sada Jovanović. Ostala je i uspomena na jednu veoma cenjenu, školovanu, veoma gospodsku u svakom vremenu, porodicu koja je ostavila dubok trag u našoj varoši. Dugo će se pamtiti i spominjati Bankovići po raznim osnovama, a i ulica koja nosi njihovo ime uvek će nas podsećati na njih. Na Mila će nas podsećati i naziv restorana „Mile“ koji je otvoren kao etno restoran u ovoj prelepoj kući i drvorištu.
Dr Boje Markovića,
dr Marković Dragiše Bogoljub Boja, lekar, rođen je u Jabučju 16.07.1932. godine, umro u Beogradu 28.11.2000. godine a sahranjen u porodičnom groblju u Jabučju. Sahrani je prisustvovao veliki broj Jabučana ali i ljudi sa strane. Familiju Marković u Jabučju su zvali Maričići. Ostao je mlad bez oca pa je samohrana majka sa teškom mukom u vreme okupacije uspevala da prehrani šestoro dece koliko je imala. Od sve dece Boja je bio najbolji đak pa je majka smogla snage do ga školuje. Posle osnovne škole u mestu rođenja i gimnazije u Valjevu završio je medicinski fakultet u Baogradu. Boja je pričao nekim školskim drugovima iz Jabučja da je u vreme studija živeo veoma teško. Stanovao je jedno vreme u podrumu u kome je u jednom delu bio ugalj a u drugom delu, koji je sredio, živeo i učio. Imao je jedan mali prozor kroz koji je mogao da vidi samo noge prolaznika trotoarom. Posle uspešno završenog fakulteta zaposlio se i specijalizirao urologiju, a doktorsku disertaciju „Insuficijencija sfinkternog mehanizma kao uzrok noćnog umokravanja u postelju mlađih punoletnika-vojnika“ odbranio na Vojno-medicinskoj akademiji u Beogradu 1975. godine. Neko vreme radio je na VMA u Beogradu, a od 1980. godine u KBC „Bežanijska kosa“, gde je bio načelnik Urološkog odeljenja i upravnik Hirurške klinike. Radio je u svim nastavničkim zvanjima Vojno-medicinske akademije i Medicinskog fakulteta u Beogradu. Objavio je preko 200 radova i imao je više medicinskih inovacija. Bio je oženjen i u braku je imao ćerku Biljanu.
Dr Lese Mirkovića,
dr Aleksandar Lesa Mirković, rođen je 15.01.1917. godine u Pepeljevcu, opština Lajkovac, od oca Obrena i majke Živke Mirković. Jedan je od 5 braće. Osnovnu školu završio je u Bogovađi a gimnaziju u Valjevu gde je bio đak generacije. Medicinski fakultet završio je u Beogradu i specijalizirao ginekologiju-akušerstvo. Na specijalizaciji je bio u Strasburu. Profesor mu je bio dr Siniša Tasovac a školski drug i veliki prijatelj Prof. dr Vojin Šulović, jedini akademik od ginekologa i najpriznatiji ginekolog-akušer u Srbiji. Lesa i Vojin su zajedno postali docenti i profesori na Medicinskom fakultetu u Beogradu. Stanovao je u Beogradu u Nevesinjskoj ulici br. 19. U braku sa Milicom, rođenom 16.05.1920. godine u Užicu od oca Nikole i Zorke Ognjanović imao je ćerku Gordanu, rođenu 15. juna 1944. godine, u Valjevu, koja je završila elektrotehnički fakultet, odsek slaba struja, i sina Dragoljuba, stomatologa. Gordana je sklopila brak 28.12.1968. godine u Beogradu sa Vučenović Dragomirom rođenim 21. marta 1941. godine selu Donji Jelovac, opština Bosanska Dubica, Republika Srpska, BiH, od oca Mirka i majke Mile, dev. Dokmanović, bio nastanjen u Beogradu, H. Milentijeva 5 i sa njom ima ćerku i sina, nastanjena u Švajcarskoj. Dragoljub je radio u nekoj američkoj firmi na prodaji stomatološke opreme i lekova. Bio je oženjen sa Krisjanom, rođenom 06.07.1952. godine u mestu Repište, opština Leskovac, od oca Radomira i majke Ljubinke, dev. Petović. Brak su sklopili 15. februara 1986. godine u Beogradu, opština Savski Venac, u Višegradskoj ulici.
Lesa je važio za veoma, pismenog, posebno obdarenog i prvenstveno čestitog čoveka, kako po familiji u kojoj je rođen u Pepeljevcu, tako i po mestu zaposlenja u Beogradu. Pomagao je Pepeljevčanima i Lajkovčanima kada je god bio u prilici i ostavio je utisak dobrog čoveka, po kome jedna ulica, i to prema njegovom Pepeljevcu nosi njegovo ime. Lesa je umro 1. jula 1973. godine i sahranjen u Beogradu.
Dr Vladana Đorđevića,
pukovnik Vladan Đorđević (1844 —1930) bio je predodređen da postane lekar. Rođen 1844. godine u Beogradu od oca Đorđa, sanitetskog potporučnika, poreklom Srbina iz severne Grčke, i majke Marije, rođene u beogradskoj cincarskoj porodici Leka, on je u grčko-cincarskom duhu kršten kao Ipokrat, po Hipokratu. To ime je nosio sve do mature, kada je na predlog Đure Daničića, dekana Beogradskog liceja, počeo da koristi ime Vladan, kao prevod drugog dela svog imena „kratija“ što na grčkom znači „vladavina“. Iako je još kao gimnazijalac zavoleo književnost i napisao svoju prvu pripovetku 1860. godine, pod uticajem svog profesora Josifa Pančića, upisao je medicinu u Beču i postao hirurg.
Obrazovao se u Beču, Pragu i Berlinu. Nakon kratkotrajne privatne prakse radio je kao šef Hirurškog odeljenja Vojne bolnice u Beogradu. Za vreme Prvog i Drugog srpsko-turskog rata 1876.godine postavljen je na mesto načelnika saniteta Južnomoravske divizije, a već naredne godine i Vrhovne komande. Nakon što je napustio lekarsku struku, bio je gradonačelnik Beograda, zatim ministar prosvete i crkvenih poslova, poslanik u Atini i tadašnjem Carigradu, predsednik Kraljevske vlade Obrenovića i ministar inostranih dela u periodu u periodu od 1897. do 1900. godine .
Osnovao je nekoliko književnih časopisa, kao i udruženja među kojima su i Srpsko lekarsko društvo 1872. i Srpsko društvo crvenog krsta 1876. godine. O tome koliko je zaista bio svestran, odlučan, neumoran, inovativan i istrajan u oblastima kojima se bavio – medicini, politici, diplomatiji, kulturnom i društvenom životu, književnosti, školstvu, sportu, na najbolji svedoče njegovi memoari, Uspomene, u kojima je pisao o mnogim događajima. U njima je dao i „sliku vremena, običaja, prilika i živopisnih pojedinosti“, među kojima se posebno izdvaja „slika devetnaestovekovnog Beograda“. Pišući o raznim događajima, skicirao je i portrete ličnosti sa kojima je dolazio u dodir – kralja Milana, kraljice Natalije, Stojana Novakovića, Koste Protića, Đure Daničića i mnogih drugih.
Umro je usamljen, star i bolestan 31. avgusta 1930. godine u jednom sanatorijumu u Badenu. Sahranjen je bez publiciteta i pompe, skromno, o trošku države, i potom zaboravljen. A bio je vizionar i stvaralac neiscrpne životne snage i duha, erudita ispred vremena u kom je živeo, redovni, dopisni i počasni član 17 naučnih društava u osam evropskih zemalja i član Srpske kraljevske akademije – filozofskih nauka. U popisu odlikovanja imao je 29 medalja, ordena, ratnih spomenica, uručenih od evropskih careva, kraljeva i akademija.
Doktor Vladan Đorđević je bio prvi školovani srpski hirurg, književnik i političar koji je ostavio snažan pečat u naučnom, kulturnom, društvenom i političkom životu Srbije krajem 19. i početkom 20.veka. Bio je jedna markantna figura iz istorije Srbije, intelektualac, čovek naprednih ideja i shvatanja.
U šestoj knjizi svojih memoara, u rukopisu „Moja starost – Ministar u ropstvu”, već pred kraj života, napisao je:
„Ala je glupo što ja sad radim! Pišem moje memoare… Majmunluk! Pa još kad bih umeo da iskažem šta osećam od kako je Milan umro. Pa i onda: kome to treba? Šta se koga tiču moji osećaji? Zar u strašnoj borbi za opstanak u ovoj sumanutoj jurnjavi sviju i svačega, u ruševinama celoga sveta koje je ovaj divljački rat ostavio, može biti ikoga koga će interesovati ovo što je mene pogodilo kao maljem u čelo?!“
Možda bi ovu priču o dr Đorđeviću , nosiocu imena jedne ulice u Lajkovcu trebalo završiti rečima dr Vojislava Subotića: Ja sam se vazda divio njegovom velikom umu, genijalnosti, neumornom trudu, vrednoći i izdržljivosti njegovoj u radu … bio je silan i moćan, napadan i napadao je, poštovan a i omrznut, silan na peru, moćan u govoru – a što je glavno – celog veka pošten čovek.
Dragana Radovića,
rođen je 1929. godine u vreme kada je njegov otac Đura radio na železnici i sa suprugom Slavkom stanovao u zgradi železničke stanice Jabučje. Đura je napravio kuću u glavnoj ulici u Lajkovcu u koju su uselili 1931. godine.
Foto: Dragan Radović “Đurinac”, treći levo
Dragan je radio u Ložionici kao varioc a bio je i puškar. Sam sebi je napravio prvu pušku. Mnogo je voleo lov i na njegovu inicijativu oformljeno je lovačko društvo u Lajkovcu. U tome su mu pomogli lajkovački lovci pa se tada u šali govorilo da su društvo osnovali Đurinac (Dragan Radović), Tošinac(Toša Kostić) i Mošinac (Moša Vencl-Aleksandrić). Uz njih je bio i Stanko Piža.
Dragan Radović bio je prvi posleratni predsednik lovačkog društva i na tom mestu je ostao do smrti 1955. godine. Interesantno je da je to bilo jedino društvo u tadašnjoj Jugoslaviji koje je dobilo ime po jednom radniku. O tome su pisale i novine pre 40 godine. Nije čudo što je lovačko društvo dobilo ime po Draganu jer on je bio izuzetno omiljen u Lajkovcu, najpre zbog svojih karakternih osobina i kao čovek, majstor puškar ali i kao fudbaler lokalnog fudbalskog kluba „Železničar“, lovac itd.
Dušan Trifunovića,
rođen je 9. juna 1976. godine u Ubu od oca Milana, završio Srednju školu unutrašnjih poslova u Sremskoj Kamenici i počeo da radi 1994. godine, zaposlen i nastanjen u Lajkovcu.
Bio je upućen na izvršenje radnih zadataka na Kosovo i Metohiju gde je i poginuo u mestu Rzale, opština Srbica, 26. marta 1999. godine. Sahranjen je u Lajkovcu.
Izviđačka,
pri osmogodišnjoj školi „Mile Dubljević“, a na inivcijativu učiteljice Ruže Luković osnovan je 1959. godine izviđački odred Kolubarski borac pa je ona bila i prvi predsednik tog odreda. Od Ruže je 1965. godine vođenje odreda preuzeo nastavnik Jovica Ivković. Jovica je odred prepustio Branku Bojičiću koji je vodio odred do 1978. godine kada mu se rodio sin Vladimir pa je zbog obaveza funkciju komandanta odreda perepustio drugima. U to vreme je na placu dobijenom od Zemljoradničke zadruge napravljen izviđački dom.
Obzirom da je u istoj ulici stanovala prva predsednica odreda iviđača, zatim i drugi predsednik kao i da je u toj ulici napravljen dom, ulica je dobila ime Izviđačka.
Justina Popovića,
Blagoje Popović,sveti Ava Justin, arhimandrit rođen je u Vranju. U rodnom mestu je završio osnovnu školu i nižu gimnaziju. Bogoslovske nauke učio je u Beogradu. Doktorirao je u Atini. Bio je profesor Dogmatike na beogradskom Bogoslovskom fakultetu. Posle Drugog svetskog rata živeo je u manastiru Ćelije kod Valjeva. Bavio se najviše teološkom naukom.
Arhimandrid Justin Popović, jedan je od najvećih filozofa u pravoslavlju uopšte. Njegovo obimno delo ima i umetničku vrednost i riznica je srpskog jezika.
Arhimandrit Justin Popović je više od trećine života (od 1948. do 1979) proveo u manastiru Ćelije kod Valjeva, pošto je od Novih vlasti, po Drugom svetskom ratu, prognan sa Fakulteta. Tu je napisao brojne teološke radove – celokupni opus oko 40 tomova, među kojima su Dogmatika, Čovek i Bogočovek, Žitija svetih u dvanaest svezaka – a kod njega su u manastir svraćali brojni univerzitetski profesori, teolozi, psiholozi i književnici. U njegove učenike ubrajaju se zadugo najuticajniji episkopi SPC-a, Artemije, Atanasije, Irinej Bulović, i mitropolit Amfilohije, koji su i zbog toga pribavili veliki ugled i uticaj, ne samo među vernicima. Mada među vernicima već dugo slovi za sveca, vreme svesrpske sabornosti devedesetih godina prošlog veka je zahtevalo Jačeg sveca, pa je pre njega kanonizovan vladika Nikolaj Velimirović. Zapisi kažu da je vatrena odanost Hristu Ave Justina, kao i njegova duboka učenost i mudrost, pronicljivost i bogorečitost, izvršila presudni uticaj na opredeljenje mnogih za monaški život.
Prigodno žitije, koje je priredio Avin učenik episkop Atanasije Jevtić, kaže da je prepodobni i bogonosni otac Justin rođen na Blagovesti 1894. u Vranju, te da se na isti dan 1979. upokojio Gospodu u manastiru Ćelije. Najpre završava devetorazrednu Bogosloviju u Beogradu, gde je za profesora imao i Nikolaja Velimirovića. Po završetku Bogoslovije mladi Blagoje Popović je uzet u četu mladih bolničara, povlači se sa Srpskom vojskom kroz Albaniju, u Skadru na novu 1916. godinu prima monaški postrig i uzima monaško ime svetog Justina Mučenika i Filozofa. Kako kaže Atanasije, Izbor ovog hristonosnog dvoimenog Svetitelja, filozofa i mučenika, za svog imenjaka i zaštitnika, bio je izraz njegove mladalačke i doživotne ljubavi prema Hristu, kroz filozofiju po Hristu i kroz mučeništvo po Hristu. Sa grupom mlađih bogoslova Justin 1916. biva upućen na bogoslovske studije u Petrograd, zbog nailazeće Revolucije prelazi u Oksford, da bi se po završetku rata i studija u Engleskoj vratio u zemlju i postao nastavnik Bogoslovije u Sremskim Karlovcima. Kako mu u Engleskoj nije prihvaćena doktorska disertacija o Dostojevskom, sa drugom temom doktorira 1926. u Atini.
Kneza Vasilija
Pavlović Vasilije, u narodu poznat kao Vasilj, rođen je 1759. godine u Bajevcu. Prezime je uzeo po ocu a u mladosti je upoznao mnoge viđenije ljude, učestvovao u raznim akcijama, hajdukovao je, učestvovao u oba srpska ustanka, prvo kao buljubaša, kasnije kao knez valjevski, tamnavski itd, ali je smenjen odlukom kneza Miloša i na njegovo mesto je došao Pavle Danilović iz Murgaša kod Uba. Godine 1794. bio je ktitor i pomogao obnovu crkve u Stepanju. Kada je umro 1829. godine sahranjen je u crkvenoj porti u Stepanju gde i sada postoji njegov spomenik.
Ljubomira Kovačevića,
srpski političar i istoričar, rođen je 16. januara 1848. godine u Petnici. Otac mu je bio seoski pop. U Petnici je završio osnovnu školu, nižu gimnaziju završio je u Šapcu, a višu gimnaziju i Veliku školu u Beogradu. Otac mu je umro dok je pohađao gimnaziju u Šapcu, pa je otada živeo u teškoj oskudici. Novčano su mu pomogli i omogućili mu nastavak školovanja njegov nastavnik šabački vladika Gavrilo i kneginja Julija. Nakon završetka Velike škole 1870. postavljen je za suplenta niže gimnazije u Negotinu, a 1872. premešten je u učiteljsku školu u Kragujevcu, koja se 1877. preselila u Beograd.
U Beogradu je postao prijatelj Stojana Novakovića i jedini, koji se zajedno sa njim intenzivno bavio istorijom. Postao je član svih mogućih društava i zadužbina. Brzo je 1880. postao član Srpskog učenog društva, član Prosvetnoga saveta, član Odbora Čupićeve zadužbine. Bio je i član odbora Zadužbine Ilije Kolarca, član Pozorišnoga odbora, odbornik u Društvu Svetoga Save. Postao je predsednik srpske književne zadruge. Kralj Milan Obrenović ga je 5. aprila 1887. imenovao među prvih 16 akademika, članova Srpske kraljevske akademije. Nakon penzionisanja Pante Srećkovića 1894. postaje profesor srpske istorije na Velikoj školi i to je predstavljalo značajnu pobedu kritičke istoriografije. Imenovan je 1895. godine za ministra prosvete u vladi Stojana Novakovića i na tom mestu je ostao do decembra 1896, kada je dao ostavku nakon sukoba sa više poslanika oko pitanja zbog čega se list „Vitez” ne štampa u državnoj štampariji. Kao ministar prosvete izmenio je delove zakona o Velikoj školi. Zbog velike neodlučnosti nije učinio sve što je nameravao da učini. Po prestanku mandata ministra vratio se na Veliku školu, da bi opet 1901. bio ministar prosvete u vladi Mihaila Vujića. Posle prestanka mandata ministra više se nije vraćao u Veliku školu, nego se uglavnom posvetio akademiji. Bio je senator sve do promene Ustava. Od 1900. godine bio je sekretar odseka za društvene nauke Srpske kraljevske akademije, dok je od 1904. godine bio blagajnik, a od 1906. do 1912. glavni sekretar. Tokom 1912. postao je državni savetnik. Sin jedinac poginuo mu je u Prvom balkanskom ratu oslobađajući Staru Srbiju. Za vreme okupacije Srbije u Prvom svetskom ratu ostao je u zemlji i pomagao da se spasavaju delovi državnoga i akademijskoga arhiva.
Tokom školovanja najviše ga je zanimala botanika, a to je uočio Josif Pančić i izabrao ga da ga prati na botaničkoj ekskurziji kroz Srbiju. Ljubomir Kovačević je 1875. poželeo da dobro upozna srpske zemlje, pa je proputovao Crnu Goru, Boku Kotarsku i Hercegovinu. Osim botanikom zanimao se i za algebru i za fiziologiju. Kao đak sakupljao je narodne pesme, zagonetke i basne. Kao istoričar bio je samouk. Istorijske radove počeo je da objavljuje 1878, a započeo je sa hronološkim istraživanjima o Nemanjićima. Najveći broj njegovih rasprava odnosi se na problematiku odvajanja predanja od pouzdanih izvora. Odlučno je jednim radom 1879. pobijao istinitost legende o ubistvu cara Uroša. Naime tim pitanjem počeo se baviti Ilarion Ruvarac, ali Kovačević je dokazao da kralj Vukašin nije ubio cara Uroša, nego je Uroš umro prirodnom smrću dva meseca nakon Vukašinove pogibije. Posle objavljivanja toga rada usledila je žestoka polemika sa romantičarskim istoričarima, Pantelijom Srećkovićem i Vladimirom Kačanovskim. Tek je Konstantin Jireček okončao tu polemiku dokazima, tj. dokumentima iz dubrovačkog arhiva, iz kojih se vidi da je car Uroš nadživeo kralja Vukašina. Zajedno sa Ilarionom Ruvarcem začetnik je kriticizma, kritičkoga pravca srpske istoriografije. Drugi žestoki sukob sa braniteljima narodne tradicije imao je zbog studije o Vuku Brankoviću i tu su se njegovi rezultati slagali sa onima od Ilariona Ruvarca. Dokazao je da Vuk Branković nije izdao kneza Lazara na Kosovu polju.
Umro je 2. Decembra 1918. godine u Vrnjačkoj Banji, Kraljevina SHS.
Govor na sahrani sina jedinca poginuloga prilikom oslobađanja Kosova 1912:
Sine,
pet stotina godina srpski narod je čekao trenutak da se oslobodi Kosovo, i dočekao ga je. Ti si pao u ratu za tu svetu stvar i ja sam ponosit što sam kao otac danas u stanju da te svesno i sa ponosom žrtvujem idealu za koji sam i sam živeo.
Sine moj,
idi i reci Caru Lazaru, Milošu Obiliću i svim kosovskim junacima da je Kosovo osvećeno. Odnesi im glas naše radosti i budi im vesnik jednog boljeg doba za celo Srpstvo!
Izvor: Srpska enciklopedija
Milana Pavlovića,
rođen je 7. septembra 1970. godine u Valjevu, od oca Borivoja, završio Srednju mašinsku školu, zaposlio se u MUP-u, policijska stanica u Lajkovcu 1993. godine posle završenog šestomesečnog kursa za policajce.
Upućen na izvršenje zadataka na Kosovo i Metohiju gde je, junački se boreći sa naoružanom terorističkom bandom šiptara u selu Rezala, opština Srbica, u šumama prema manastiru Devič, poginuo sa Dušanom Trifunovićem i trojicom iz naše bliže okoline dana 26.03.1999. godine. Tom prilikom ranjeno je njih 6. Na platformi ispred bivše biblioteke građani Lajkovca podigli su spomenik izginulim junacima, a opština je dala ime ulicama naših heroja.
Miše Milovanovića,
Maksim Milovanović Miša,rođen je u selu Lajkovcu u porodici Milovanovića i o njemu se vrlo malo zna. Jedini pouzdani podatak je da je bio poslanik u dva mandata kod kralja Aleksandra. Priča se da kada se pozdravljao sa kraljem uvek dobio dukat u ruku. Bio je dosta bogat i njegovo imanje se protezalo od sadašnje farme pilića do Prljuše na Kolubari. Miša bi seo u kola u selu Lajkovcu i vozio se svojim imanjem do Kolubare. Sahranjen je na starom lajkovačkom groblju gde postoji veliki spomenik bez fotografije i zbog starosti bez mogućnosti čitanja teksta na spomeniku.
Momčila Radovanovića,
rođen je 1920. godine u selu Lajkovcu, od oca Marka. Potiče iz seoske porodice pa se i on bavio poljoprivredom na imanju svojih roditelja. Blizina njegove kuće varošici i stadionu FK „Železničar“ privlačila je njegovu pažnju i ljubav pa se i on počeo baviti fudbalom. Svakodnevno posle teškog rada na polju dolazio je na igralište i igrao. Još kao omladinac pokazao je izvesne kvalitete tako da je povremeno ulazio u prvi tim „Železničara“. Odigrao je više utakmica i pokazao se kao dobar odbrenbeni igrač. Radi zaposlenja koje je našao na Ubu prelazi i igra u ubskom „Jedinstvu“ sve do 1941. godine. Početkom rata te godine na poziv KPJ stupa u NOV, tamnavski odred i učestvuje u akcijama protiv nemačkog okupatora. U zadnjim borbama 1941. koje su vođene protiv daleko nadmoćnijeg neprijatelja kada je skoro ceo odred izginuo, pogunuo je i Momčilo. Iza sebe je ostavio tri sina, Pavla, Živorada i Rašu.
Nikole Aćevca,
Nikola Aćima Jovanovića „Aćevac“ potiče iz poznate trgovačke porodice iz Valjeva. Pouzdano se zna da je Aćevac odmah po prolasku pruge, preko puta železničke stanice, sazidao etivažu za preradu šljiva i hotel „Lajkovac“, odnosno čuvenu Aćevčevu kafanu, koji je duži period držao Užičanin Sveta Antonović.
To je bila ujedno i prva kuća sagrađena u Lajkovcu, naravno posle zgrade železničke stanice. Aćevac je sve svoje proizvode, misli se prvenstveno na sušenu šljivu i rakiju izvozio preko reke Save. Verovatno je posle desetak godina, odnosno početkom 20-ih otvorio i prodavnicu pošto je već imao tog trgovačkog iskustva radeći u porodičnoj trgovini u Valjevu. Kafana je konfiskovana posle Drugog svetskog rata i tu je nastala poznata posleratna kafana preduzeća „17. septembar“ iz Lajkovca.
Pop Boškova,
prota Boško Milovanović, rođen je 1881. godine u Šapcu u poznatoj trgovačkoj porodici Luke Milovanovića. Završio je odgovarajuću školu i dobio parohiju u valjevskom selu Jovanji. Školski drug bio mu je Nikolaj Velimirović rođen iste godine u Leliću kod Valjeva, 1881. kad i Boško. Nikolaj je bio episkop Ohridski i Žički, istaknuti teolog i besednik, novokanizovani srpski svetitelj. Dolazio je u posetu Bošku.
Boško je sa suprugom Jelenom iz okoline Užičke Požege, imao je sinove Petra, Mišu, Žiku, Stanka i ćerke Zlatu i Vericu. Imali su još jednu ćerku koja je mlada umrla. Posle službovanja u Jovanji, dobio je lajkovačku, tzv. prvu parohiju jabučke crkve, jer u to vreme nije postojala crkva u Lajkovcu. Jedan je, pored Dragoljuba Todorovića, od najzaslužnijih za izgradnju pravoslavne crkve u Lajkovcu čija gradnja je počela 8. oktobra 1937. godine. Menjao je više privatnih stanova, ali u prvo vreme i najduže je sa porodicom živeo u kući Ljube Kitanovića, lajkovačkog kolara.
Umro je u Lajkovcu 17. oktobra 1953. godine i sahranjen u porti, pored crkve Svetog velikomučenika Dimitrija u Lajkovcu gde postoji ploča sa vidnim obeležjem.
Puće i Vuke Milijanović,
Milorad, zvani Puća, rođen 3. novembra 1908. godine od oca Dušana u selu Lajkovcu odskakao je od ostale dece, bio je mnogo zainteresovan za knjigu. Ocu Dušanu to nije bilo dovoljno pa je i njega pored još četvorice sinova ostavio kod kuće. Međutim, seoski učitelj koji je bio njihov kućni prijatelj, a i škola je bila u komšiluku, otkrio je u razgovoru sa Miloradom natprosečnu inteligenciju i molio Dušana da ga upiše u školu: Dušane, dete ti je jako talentovano i treba da ga upišeš u školu iako kasni već 2-3 godine. Imaš ih još četvoricu, hvala Bogu, pa neka oni ostanu na zemlji. I uspeo je nekako da ubedi Dušana, a Milorad je, žargonski rečeno, oduvao tu malu maturu jer je za godinu davao dva razreda i stigao svoju generaciju. Upisao je gimnaziju i kao đak generacije Valjevske gimnazije konkurisao je u Pomorsku vojnu akademiju. Učio je marljivo i kao dobar akademac počeo je da radi u Kraljevoj mornarici. Zbog svojih vojničkih vrlina vrlo brzo, najbrže što se moglo, napredovao je i došao do čina kapetana bojnog broda, što je poredeći sa činovima kopnene vojske i vazduhoplovstva u rangu pukovnika. Radio je u Divuljama, Puli, Splitu i drugim mestima. Upoznao je Ličanku Vukosavu Vuku Škarić, rođenu 1922. godine u blizini Donjeg Kistanja u Lici, koja je bila profesor matematike. Pred početak bombardovanja Kraljevine Jugoslavije početkom aprila 1941. godine svi ti visoki pomorski oficiri pozvani su u Generalštab u Beogradu i dobilili određena zaduženja. Nisu ih dugo zadržali već su ih 2. ili 3. aprila poslali vozom nazad u svoje jedinici da organizuju odbranu na moru. Negde u Bosni, voz je zaustavljen i svi su zarobljeni i poslati u logor u Nemačku. Tačno posle 4 godine boravka u logoru, Puća je sa grupom oficira BJV došao preko Rumunije u Beograd. Slučaj je hteo da su se istog dana, u istim popodnevnim časovima 1945. godine našli na istom mestu odakle su krenuli.
Ponovo je jedno vreme radio kao kapetan bojnog broda u jedinici, da bi posle nekoliko godina postao profesor akademije koju je i sam završio u Rijeci, ali sada u Novoj Jugoslaviji. Jedno vreme bio je i načelnik akademije. Dok su bili u Puli i Splitu, ćerka Pućinog brata Mije – Tomka pohađala je i završila gimnaziju kod njih da bi kasnije u Beogradu upisala arhitekturu. Nakon nekoliko godina sa suprugom Vukom sa kojom nije imao dece prešao je u Beograd i do penzionisanja 1963. godine radio u Generalštabu. Vuka je kao profesor matematike jedno vreme radila u računovodstvu Generalštaba, da bi kasnije pojavom kompjutera bila jedna od glavnih u radnoj grupi koja je radila na kompjuterizacija Generalštaba i SSNO-a. Dobili su veliki stan u ulici Prote Mateje u centru Beograda a imali su i jednu duplu garažu na Belim Vodama u Žarkovu. Garažu su prodali i od Milivoja Milinovića iz Jabučja kupili 20 ari placa gde su napravili malu ali simpatičnu vikendicu. To je jedna od najlepših lokacija u Jabučju pozicionirana prema jugo-istoku sa pogledom prema kolubarskoj dolini i koja je osunčana tokom celog dana. Jedino u tom predelu Jabučja su u to vreme uspevali vinogradi domaće sorte grožđa koja je bila aktuelna u tom periodu. Mnogi vikendaši iz Beograda kupovali su placeve u tom delu Šerinke i Gaja pa su ti vinogradi pokrčeni i više ne postoje. Pućina vikendica preko celog prizemlja imala je jednu veliku dnevnu sobu, a na spratu je takođe jedna velika soba sa kupatilom. Dolazili su redovno. Vuka je vozila i skoro da nije prošao ni jedan vikend a da nisu bili u Jabučju. Imali su veliku biblioteku, pa su još od prodaje garaže kupili još knjiga. Osnovali su fondaciju „Puća i Vuka“ pa su kupovali knjige koje su poklanjali za odličan uspeh đacima iz Jabučja dugi niz godina. Siromašnim jabučkim đacima kupovali su školske knjige pa i garderobu. Taj fond funkcionisao je do hiperinflacije kada je novac sa kojim su raspolagali izgubio vrednost. Takođe zaveštali su za života da ta vikendica u Jabučju posle njihove smrti bude dodeljena Osmogodišnjoj školi „Dimitrije Tucović“ u Jabučju, kao i sve knjige, par hiljada, za školsku biblioteku. Na ulaznim vratima u prizemlju te male simpatične kuće postavili su spomen ploču sa njihovim imenima.
Puća je umro 1985. godine a Vuka je primila ćerku Bogdana Jankovića, Milanku iz Jabučja da stanuje u stanu u Beogradu i da joj pomaže u starosti. Milanka je veoma lepo crtala, a u stan je dovela i sestru Stanku koja je nažalost brzo umrla. Dolazila je redovno sa Vukom u Jabučje. U tu prostoriju u prizemlju ubacili su nekoliko stolova i odgovarajući broj stolica pa je tu napravljne neka vrsta biblioteke sa čitaonicom za jabučke đake. Vuka je uredno vodila evidenciju izdatih knjiga u jednu svesku. Na svakoj knjizi bio je pečat sa natpisom Fond „Puća i Vuka“. Vuka je bila vrlo visprena, obrazovana i principijelna žena, a iznad svega jako humana. Svu Milijanovića decu koja su nešto učila u Beogradu primala je na stan besplatno, naravno uz poštovanje određenih normi ponašanja.
Početkom ovog veka i Vuka nas je napustila. Stan u Beogradu nasledila je devojka koja je tu stanovala, a koja je izučavala krojački zanat. Sada je poznata beogradska krojačica koja ima svoj lokal u „Piramidi“ na Novom Beogradu gde šije garderobu poznatim Beograđankama. Škola iz Jabučja dodelila je vikendicu Dušanu Kosanoviću, profesoru istorije i geografije koji je bio izbeglica iz okoline Knina, a koji je ranije stanovao u školskom stanu na Dabincu. Kasnije je od Komesarijata za izbeglice dobio kuću negde u Milivojevića kraju koju je platio nešto simbolično i sada kao penzioner živi tamo. Interesantno je da je profesor bio iz istog mesta u okolini Knina u Lici odakle su bili i Vukini roditelji. Ona je umrla pre toga a da nije ni znala ko će koristiti tu njenu vikendicu u kojoj je volela da boravi.
Neki su govorili da su to trebali ostaviti unucima od Pućine braće, ali njih je bilo 35-oro tako da bi im pripao samo po jedan 35. deo kuće ili stana, pa je ostalo kako su se Puća i Vuka dogovorili.
Dodeljivanjem njihovog imena jednoj ulici u selu Lajkovcu opština Lajkovac odužila na taj način ovim dobročiniteljima.
Vićentija Matića,
Vićentije Matić Vića,ekonom, državni činovnik i političar rođen je 1865. godine u Ratkovcu. Završio je ratarsku školu u Kraljevu 1885. godine, potom je radio u Valjevu, Mionici, Ubu i još nekim mestima uglavnom kao sreski ekonom, poreznik, šumar itd. U Mionici je ostavio posebno dubok trag jer je bio jedan od osnivača čuvenog sreskog rasadnika, a značajno je doprineo i podizanju mosta na Kolubari u Slovcu. Politički je pripadao radikalnoj stranci, zarobljen je 1915. godine i veliki rat je uglavnom proveo u Austro-ugarskom logoru Nežider gde je bio mučen i ponižavan kao i mnogi drugi naši. Posle Prvog svetskog rata radio je kao okružni ekonom uglavnom u Valjevu. Izvesno vreme bio je predsednik Udruženja državnih ekonoma Srbije, angažovao se i u srpskom poljoprivrednom društvu i bio predsednik sreske podružnice u Mionici. Sarađivao je u listovima „Težak“, „Odjek“, „Samouprava“ i „Ekonom“. Od 1921. do 1927. godine bio je narodni poslanik ali i većnik Drinske banovine u Sarajevu. Izvesno vreme radio je i kao sekretar Ministarstva poljoprivrede i voda. Umro je 1957. godine u Valjevu.
petrovictoma@yahoo.com
