Piše: Toma Petrović
Postojao je ranije, 50-ih i 60-ih godina prošlog veka, veliki rivalitet između Lajkovca i Lazarevca što se posebno izražavalo u odnosima mlađih Lajkovčana i Lazarevčana. Hteli mi to ili ne, ali Lajkovac je u tim godinama imao veliku prednost u odnosu na Lazarevac. U Lajkovcu je je bila ranžirna železnička stanica i Ložionica koje su zapošljavale i do 1000 radnika, garnizon, u jedno vreme sa po 1200 vojnika, oficira i podoficira pa možete zamisliti koliko je dece bilo. Postojala je jedno vreme i srednja škola za obrazovanje radnika. A Lazarevac je u to vreme imao jamski rudnik uglja u Junkovcu, Zemljoradničku zadrugu i jednu makadamsku ulicu, kasnije popločanu kockom koja je ujedno bila i jedina na neki način regulisana ulica, bile su dve manje spratne zgrade i par kafana, a uveče korzo u toj glavnoj ulici.
Foto: Glavna ulica u Lazarevcu – nekada
Upravo iz tih razloga lajkovačka omladina je odlazila povremeno, uglavnom vikendom i za neki praznik u Lazarevac na igranke koje su tamo održavane.
Foto: Lajkovčani ispred Stakića kafane u Lazarevcu: Mali Musa, Šilja, Preša, nepoznat, Sije i dole Toma Petrović
Putovalo se „ćirom“ i vraćalo nekim kasnim večernjim vozom koji je „išao“ iz Aranđelovca. Kada bi se okupilo „jače“ lajkovačko društvo, uglavnom Donjana koji su inače išli u nižu gimnaziju u Lazarevac: Mića Stefanović, Mića Krdža, Žarko Petrović, Zule, Mića Pakić, Branko Božicin, Kića, Đeka, Miki Jerinić „glista“ Gandi, Buda Štivljara, Aca Keza, Vlada Čarapić, Džule, Velja Tuljan i drugi, do Lazarevca bio otišli popodnevnim vozom. U Lazarevcu na staroj železničkoj stanici dežurao je fleksibilni „taksista“ kočijaš Kovačević sa dva konja i špediterom. Iznajmili bi taksi, pa bi dvojica uzjahala na konje a ostalih 10-ak seli bi na špediter i vozili se pored Đinđine kafane, hotela „Balkan“, kafane Zorke Stakić, preko mosta na Lukavici, kafane „Pod krivom kajsijom“, rampe i desno pored sladoledžijske radnje jednog starog Albanca pa uz Paunovića brdo lazarevačkom kockom glavne ulice, koja se u to vreme zvala Karađorđeva, pored stare Gimnazije, Čedinog bioskopa prema kafani „Šumadija“. Na samom uglu gde je sada TC Milenijim bio je hotel i pivnica „Takovo“ koji je kasnije jedno vreme, takođe, služio kao omladinski dom. Preko puta „Šumadije“ bio je Omladinski dom gde su organizovane igranke. Sve vreme uz put su pevali neke stare pesme u stilu Poranio Milorad i njoj slične kao i jednu u to vreme poznatu pesmu o Lajkovcu koje se više niko ne seća.
Foto: Iz vremena dobrih odnosa: Lajkovčanin (levo) u društvu Lazarevčana u Domu omladine u Lazarevcu 1967.
Ljudi bi otvarali prozore na niskim kućercima uz Paunovića brdo i govorili: Idu Lajkovčani.
Foto: Foto: Dom omladine u Lazarevcu nekada je bio i u ovoj kući na kraju glavne ulice levo, gde je sada tržni centar Milenium
To je malo izazivalo zavist kod lazarevačke omladine sličnog uzrasta, pa je dolazilo i do sitnijih, a bogami i krupnijih čarki i tuča, pa čak i u novije vreme. Naravno, Lajkovčani su to uzvraćali kada bi se komšije pojavile u velikoj grupu u Železničkom domu na igrankama. Dosta kasnije kada je otvoren Lovački dom i kada nije moglo da se nađe slobodno mesto zbog dobre muzike i ambijenta Lazarevčanima koji bi pokušali da dođu u većoj grupi među kojima su bili kasnije žestoki momci, mladi Lajkovčani nisu dozvoljavali da pređu ćelijanski most. I ja sam, kao dosta mlađi od generacije o kojoj pišem i od koje je živ još samo Mića Stefanović-Vojkin, zakačio deo tog kolača. Naime, sa mojom generacijom Lajkovčana odlazio sam takođe na igranke a i na dočeke Novih godina u taj dom gde je svirao VIS „Dijamanti“. Jednu noć, nas nekoliko Lajkovčana dočekali smo Novu godinu i zadržali se još sat-dva, taman koliko da izgubimo zadnji noćni voz za Lajkovac. I naravno krenemo nas nekoliko peške pečanskim makadamom. Ranije su nekako zime bile jače, pa i januar te godine. Onako izgladnelima škripao je sneg pod nogama, a mi lakše obučeni, što zbog svečanog dočeka, što zbog nemaštine. Obično se kaže posle kiše dolazi sunce, pa je i nas ogrejalo te noći na pečanskom putu. Naime kada smo bili kod Tomanića kuća, Toma i njegov mlađi brat, Vojislav-Voja, koji je kao đak izgubio nogu na Belom Brodu preskačući iz vagona u vagon, rekli su nam da malo sačekamo a oni su se izgubili u mraku. Vratili su se sa dve pršute, jedna – čisto meso, a druga malo prošarana slaninom. Znali su gde njihovi Tomanići drže suvo meso, pa su tako ilegalno, da ne bi budili babu i dedu uzeli ta dva komada osrednje veličine. Neko je od nas izvadio nožić (kebu) koji je nosio za svaki slučaj pa su pršute podeljene na ravne časti. To smo pojeli već do Ćelija, što nam je dalo novu snagu za pešačenje. Interesantna je ta zimska seoska idila pogotovu kada smo još uvek čačkali zube i osećali ukus pršute. Lavež pasa nas je pratio sve vreme do blizu Lajkovca kada su se oglasili budilnici u vidu stotine petlova, a počelo je i praskozorje pri čemu su se lepo videli obrisi kuća na lajkovačkom brdu i sasvim jasno su se čule pištaljke skretničara i huktanje manevarki koje su spajale noćne vozove. Interesantno ja da celim putem nismo videli nijedno motorno vozilo.
Ti izleti sa špediterom kroz Lazarevac, i konkretno ovaj o kojem piše događali su se polovinom 1957. godine kada je Lazarevac još bio palanka. Međutim, još 1952. godine počela je eksploatacija lignita na površinskom kopu Polja „A“. Iste godine otvoreno je i Polje „B“ ali je eksploatacija na njemu počela 1956. godine. Počeci rudarenja na prostorima kolubarskog basena vezuju se za 1896. godinu, otvaranjem prve jame „Zvizdar“. Eksploatacija uglja obavljala se još u 14 jama od kojih je poslednja „Junkovac“ zatvorena 1974. godine. Najveći površinski kop Polje „D“ otvoren je 1961. ali je eksploatacija počela 5 godina kasnije.
I tada je Lazarevac „krenuo“. Mnogi su se zaposlili, dobili dosta velike plate, krenula je izgradnja varoši, otvarane su škole i mnoge druge ustanove i preduzeća. Lajkovac je 1968. „izgubio“ železnicu u onom obliku i kasnije postao prolazna stanica na Barskoj pruzi. Garnizon je premešten, nešto u Valjevo a veći deo u Obrenovac. Dakle, što god je se više Lazarevac izgrađivao i širio, toliko je Lajkovac stagnirao, pa je napravljena ogromna razlika u korist Lazarevca koji je postao i beogradska opština. Stvari su se malo popravile u korist Lajkovca kada je otvorena Tamnava – Zapadno Polje, ali ni to nije dugo trajalo jer je tadašnje opštinsko rukovodstvo iz njima poznatih razloga prepustilo Direkciju Zapadnog Polja Lazarevcu (Baroševac).
I sada smo tu – gde smo.
petrovictoma@yahoo.com
