Piše: Toma Petrović
Kada kao penzioner izađem u šetnju, obično u jesen, u popodnevnim ili ranim večernjim časovima desi se da od stare pijace do Bajića kafane sretnem samo 2-3 čoveka, isto toliko sedi u poslastičarnici kod Ibre i obaveznog Tomu Mitrića na svom biciklu sa bisagama na zadnjoj korpi, pa se pitam šta je to sa našim Lajkovčanima. Verovatno nemaju naviku da šetaju ili im je prijatnije u toplom domu uz TV program. U isto vreme i u istim uslovima imao sam priliku da prošetam kroz Lazarevac, Valjevo, Ub… Sasvim druga slika, tamo čak srećem i Lajkovčane koji šetaju sa porodicama ili nešto kupuju. Nekada je bilo obrnuto.
A onda, u toj popodnevnoj šetnji Lajkovcem, setno se setim starog Lajkovca u kome je sve vrvelo od naroda. U mojim pričama nabrojao sam sto otpravnika vozova, sto pregledača kola, trista mašinovođa i ko zna koliko još vozovođa, konduktera, manevrista, skretničara, ložača, manipulanata, majstora u Ložionici, zanatlija, administrativnog osoblja, prosvetnih radnika, trgovaca… A tek njihove porodice!? Deca! Lajkovac je živeo punim životom, upravo kao što se sada dešava za Dane Lajkovca i za pojedine vašare, pod uslovom da ne pada kiša jer to je već praksa da za vašare u Lajkovcu obavezno pada kiša i to u popodnevnim satima kada je najviše naroda na ulici. Nije tada bilo vodovoda, kanalizacije, a i struja je kasno stigla na periferiju. Kafane Drina popularno zvana Koreja, Kolubara – Crna mačka, Aćevčeva kafana – kasnije 17. septembar, Zlatno burence, železnička Restoracija i druge bile su uvek pune, a pogotovu kada železničari prime plate. Korzo u glavnoj ulici bio je takođe pun. Šetalo se po sredini ulice od stare pijace do Stanića kuće. Sporadično, vrlo retko prođu neka kola, šetači se malo sklone i nastavljaju sa šetnjom.
Foto: Korzo u Lajkovcu u sred bela dana i po sredini glavne ulice, odmah po oslobođenju
Za vreme državnih praznika po prepoznatljivoj lajkovačkoj ogradi u večernjim časovima paljene su baklje za ukras, a nekada su ih i deca nosila ulicom. To je bila popularna bakljada. Narod je bio raspoložen.
Deca su se veselo igrala, sada već zaboravljenih dečijih igara. A, onda su ta deca odrasla i pošto u Lajkovcu nije bilo nijedne srednje škole pa ni zanata (izuzev škole učenika u privredi početkom 50-ih koja je izvela dve generacije učenika isključivo za potrebe železnice) otišla na školovanje u druga mesta. Neki su putovali a neki su se odselili. Lajkovčani, kao da su bili osuđeni da uvek negde putuju u školu, na posao… Roditelji, uglavnom železnički radnici, iako skromnih materijalnih mogućnosti, trudili su se da svoju decu školuju pa su mnogi postali lekari, inženjeri, farmaceuti, ekonomisti, pravnici i kasnije cenjeni stručnjaci. Lajkovac ima i doktora nauka, profesora pa i akademika. Međutim, mnogi se posle tog školovanja nisu vratili već su ostali u tim većim mestima gde su se zaposlili i oformili porodice. Tome je doprineo i REIK „Kolubara“ koji je Lajkovčanima koji su tamo radili delio stanove uglavnom u Lazarevcu i Obrenovcu. Sreća da je većina njih ponela Lajkovac u srcu, jer ti dečiji dani, igre na šljaci, Kolubara, Stojanov brod, Brana, železnička štacija i fudbal u Rupači, na igralištu, između pruge i puta u Spoljnoj „pod reflektorima“ pa i svakoj poljani nisu se mogli zaboraviti. Dolaze kada im obaveze dozvole. Pretražuju reč Lajkovac na Guglu, prate portal Lajkovac na dlanu, uvezani su među sobom tim modernim sredstvima savremnih komunikacija, elektronskim blagodetima 21. veka, često su informisaniji o događanjima u zavičaju nego mi koji živimo ovde.
Godinama se tradicionalno održavaju susreti Lajkovčana koji žive u dijaspori, u drugim mestima Srbije ali i starih meštana koji su u vezi sa tim iseljnicima rođenim u Lajkovcu. Ove godine susret je održan u veoma prijatnom ambijentu etno restorana „MILE“ u Lajkovcu o čemu sam opširno pisao na ovom portalu i objavio kompletnu priču sa skupnim fotografijama prisutnih. Gazda restorana, simpatični Đole, kupio je kuću od naslednika doktora Mila Bankovića, tako da je sada od Bankovića ostala samo uspomena na njih i ulica koja nosi njihovo prezime. Đole je uredio bivše Bankovića dvorište i napravio vrlo prijatan etno kutak sa baštom koja je svakog dana sve lepša. I što je još važno ima dobru i ne tako skupu hranu.
Foto: Živadin Grujičić, Mika Grozdanović, Miša Gačnik, Ljuba Stanarević, Dragomir Marković i Rajko Nikolić Šukak
Ako bi pravili listu lajkovačkih nostalgičara ona bi bila velika. Među njima prednjačio bi Mića Vojkin koji koristi svaku priliku da nađe razlog za dolazak u Lajkovac. Skoro da ovde više nema familije ali ima prijatelja i klupskih drugova koji ga rado primaju kao dragog gosta. Iako već gazi devetu deceniju nije mu teško da dođe u Lajkovac i najmanjim povodom. Seća se tih događaja iz starog Lajkovca kao da se to događalo skoro, pre nekoliko dana… U poslednje vreme u Lajkovac često dolazi i moj prijatelj Mile Likušić, jedini živ od tri sina Steve Likušića starog lajkovačkog kafedžije, koji je otišao na školovanje u ranoj mladosti i samo je povremeno dolazio dok su mu roditelji bili živi. I on je u devetoj deceniji života, ali je veoma vispren. I da ponovim da je Mile najveći lajkovački globe troter koji je deo života posvetio putovanjima. Nikoga nema ovde ali voli da dođe i koristi svaku priliku za to… Inženjer elektrotehnike Velisav Velja Jakovljević-Došić oženio se iz Lajkovca, što je povod više da veoma često dolazi svojoj kući u kojoj više niko ne živi, ali i u tazbinu u Selo Lajkovac gde ga veoma uvažavaju… Žika Luković, zv. Pavić napravio je veliku i lepu kuću u Lajkovcu gde provodi celo leto pa i deo jeseni… Dragomir Marković-Pikula, inženjer hortikulture, takođe, provodi duži period u kući koju je njegova supruga Ljilja nasledila i pola otkupila od sestre Zorice, koju su prelepo sredili da se u njoj može živeti u svim uslovima… Dušan Dule Petrović sin Vlade „Jake struje“ sa porodicom živi u Čikagu, ali svake godine u letnjem periodu dolazi sa suprugom u Lajkovac, iz godine u godinu na sve duži period. U Lajkovcu je renovirao očev stan u kojem boravi, a brat Spiridon kupio je zasebnu kuću. Takođe, Neša Lazarević kao i njegova sestra Slavica sa mužem provode celo leto u Lajkovcu, a Neša još i u Vragočanici gde mu je rođen otac Života… Dragan Milošević-Duvalo, takođe elektro inženjer, živi u Beogradu ali rado i često dolazi u Lajkovac gde ima roditeljsku kuću. Stričevi, Momčilo-Moca živi u Valjevu, a Toma u Bogovađi gde je bio učitelj i direktor škole dugo godina. Retko dolaze jer su ih već stigle godine… Čeda Pantelić i sestra Žaža – Drage Pantelića deca… Ćerke Stanka i Mire Cicović, Olga lekar i Zora šumarski inženjer udajom su napustile Lajkovac… Nikola, Ljube Stefanovića Šarge sin otišao je u Beograd gde je bio jedan od rukovodilaca JAT-a… Raško i Vera Kovačević nastanili su se u Beogradu… Sin Radivoja Ivanovića, Miodrag zvani Loja završio ekonomski fakulet i radio u Beogradu na mestu direktora „Balkana“… Ženska deca su mahom udajom otišla iz Lajkovca. Udajom su neke i došle u Lajkovac, ali daleko manji broj. Nažalost, u Lajkovcu je sve više praznih kuća od bivših železničara čija su se deca odselila a kuće su ili prodali ili su ih prepustili zubu vremena.
Foto: Staro sokolsko igralište iznad Sokolane za vreme nekog praznika pre okupacije
Početkom 90-ih godina prošlog veka našao sam se na peronu, sada već stare, železničke stanice u Beogradu gde sam čekao voz za Lajkovac. Nedaleko od mene stajala je grupa železničara, a među njima i nekoliko Lajkovčana. U društvu je bio jedan stariji gospodin koji je pričao sa njima, očigledno nešto duhovito jer su se slatko smejali. Prišao sam malo bliže da se i ja nasmejem, međutim taj stariji čovek prešao je na ozbiljniju temu. Pričao je kako je nekada živeo u Lajkovcu, imao dve ćerke, Nedu i Nevenku, bio mašinovođa i dugo godina fudbaler i kapiten „Železničara“. Tada je živeo u Beogradu ali se uvek sa setom sećao lepo provedenog vremena u Lajkovcu i često imao želju da dođe do Lajkovca iako u njemu više nema rodbine i retko kojeg poznanika. Kasnije sam ga video u našoj glavnoj ulici gde je zastajao i pozdravljao se sa retkim preostalim poznanicima iz Lajkovca. U kasnim popodnevnim satima uhvatio bi voz za povratak u Beograd. Bio je to Biba Maksimović. U toku okupacije zakažu Nemci utakmicu sa Lajkovčanima na igralištu iznad Sokolane koje se delom preklapalo sa sadašnjim igralištem Zadrugara. Kapiten Lajkovčana gde je igrao mešoviti tim sastavljen od igrača Železničara i Omladinca, koji nisu bili na frontu, bio je Biba Maksimović a nemačkog garnizona jedan mlad oficir. Nemci su se preobukli u dresove, postavili puške u „kupu“, naslonjene jedna na drugu, a njihov kapiten je stavio svoj vojnički opasač sa pištoljem preko tih pušaka. Dok je prvo poluvreme bilo u toku jedan dokoni maštanin Sela Lajkovca koga fudbal nije puno zanimao šetao je okolo i ugledao pištolj, pažljivo prišao, uzeo ga i opet neprimetno odšetao prema selu. Na poluvremenu kada je taj oficir video da mu nema pištolja je preko Fišerke, koja je prisustvovala utakmici kao nemački tumač, pitao Bibu gde mu je pištolj. Biba mu je odgovorio: Otkud bih ja znao i ja sam igrao fudbal kao i ti. I na kraju je bilo nikom-ništa,pojeo vuk magarca.
Međutim, mlađi, deca i unuci koji nisu rođeni u Lajkovcu mogu se veoma retko videti u našoj varoši, ne vezuje ih puno toga kao srednju generaciju koja je ovde rođena. Mnogi nemaju više nikoga u Lajkovcu pa me i ne čudi što pojedini dolaze retko ili nikako. A izvesno je da vole da dođu. Setim se Vlade Tanevskog, braće Nikolića, Rajka i Dragana, zv. Šukaci, Mikija Gavrilovića, Vlade i Marjana, sinova Radomira Jovanovića, mašinovođe, od kojih jedan živi i radi kao stomatolog u Novom Sadu a drugi u Beogradu. Setim se Neška Lepinog i njegove sestre po majci Jelene Kalupi, setim se prelepe ćerke kapetana u našem garnizonu, Nade Kapić i njene sestre Refike i brata Refika, blizanaca, kao i još jedne sestre Vere-Hatidže, koji su se odeslili po ukidanju garnizona u Mostar, Sarajevo i ko zna gde. Čuo sam samo da je Nada glumila u nekoj sarajevskoj TV seriji. A bila je lepa! Sva ta naša muška dečija populacija bila je potajno zaljubljena u nju. Setim se manekenskog tipa visokog Mome Mitića, čiji je otac Dimitrije Mitić-Mitke, rođen negde na jugu Srbije, bio vojno lice i stanovao u vojnoj zgradi. Sada kao deda sa brojnom familijom živi penzionerskim životom u Valjevu gde su se odselili mnogi bivši oficiri i podoficiri… Setim se porodice Smaje Buzurovića, njegove suruge Ifete i dece Nakije koja živi u Užicu, Mirsade, Meme i Minje. Pokojni Minja bio je najmlađi (1950), umro je u Splitu. Mema živi u Sarajevu i uvek, kada dođe da obiđe sestru u Užice, koristi priliku da obiđe još nekoliko prijatelja u Lajkovcu sa kojima se kao dete družio… Dara, moja školska, i Mile deca trgovca Matije Pavlovića otišli su u Beograd i tamo ostali…
Foto: Mile i Dara, deca poznatog lajkovačkog trgovca Matije Pavlovića
Sećam se Rajka Ivkovića-Čaruge, vrlo markantnog momka iz Gornjeg kraja koji je imao nešto dečačko-mangupsko u sebi, uostalom kao i mnogi mladi Lajkovčani. Veliki deo života proveo je u Beogradu. Bio je veliki nostalgičar i kada je otišao u penziju renovirao je roditeljsku kuću u Lajkovcu sa namerom da se vrati i ovde provede ostatak života, ali nažalost san mu se nije ostvario, napustio nas je… Kosana Vujević, ćerka Race policajca odselila se u Valjevo. Bila je plavuša, lepa i visoka a družila se sa Lelom Stanojlović, Milijanom Milinović, Zorom Delić, koja je imala u to vreme prve veoma popularne i jedine krimke u Lajkovcu, Brankom Bajinom, Slavojkom Jovanović koja takođe živi u Valjevu. Radila je u valjevskoj pošti… Ćerka Belog Boškovića, mašinovođe, Mara udala se u Kruševac za diplomiranog elektro inženjera Dragoljuba Raičevića koji je bio na raznim direktorskim funkcijama, između ostalog direktor Elektro Srbije u Kraljevu. Sada je predsednik Upravnog odbora Ribarske banje. Žive u Kruševcu ali dosta vremena provode u kući u Lajkovcu… Bata Sekulić šumarski inženjer, rođen u Lajkovcu prešao je u Valjevo još kao momak. Bio je direktor šumskog preduzeća „Boranja“…
Foto: Buzurović Mema, živi u Sarajevu više decenija, ali još uvek često navraća u Lajkovac gde je proveo najlepši deo mladosti
Milovan Kitanović-Mile Kića, muž sada već pokojne supruge Živke, sa ćerkom Mirom i sinom Zoranom koji sa suprugom Bosom i dve ćerke imaju stanove u Lazarevcu, redovno i rado dolaze u svoje novosagrađene kuće u Lajkovcu gde imaju prelepa dvorišta i male bašte…
Foto: Anđelko Đele Aranđelović živi u Čikagu
Braća Stanimir i Stanoje Aranđelovići imali su dosta dece. Stanojev sin Anđelko zv. Đele živi u Čikagu, ima petoro dece, a Stanimirovi, Srba bio je poznati golman užičke „Slobode“ a Vlada rukovodilac užičkog Vodovoda.
Foto: Srba Aranđelović odselio se u Užice gde je bio golman “Slobode”
Imali su i ćerke koje su udajom takođe otišle iz Lajkovca… Branko Pavić je mnogo vezan za Lajkovac, uz još neke organizuje susrete Lajkovčana, jako je informisan i često se čujemo… Miša Gačnik i sestra Sonja živeli su u kući koja je nekada bila katolička crkva u Triangli i koju su otkupili njegov otac Franc i majka Mica. Miša, kao visoki oficir u penziji, živi u Beogradu, a Sonja u Ljubljani… Zoran Jovanović-Šef živi u Lazarevcu ali mu je brat Vlada ostao sa porodicom u porodičnoj kući u Lajkovcu… Milosav Grozdanović-Mika ima stan u Lazarevcu gde živi u grejnoj sezoni a u Lajkovcu provodi celo leto u lepo sređenoj kući i koristi svaku priliku da ode na pecanje na Kolubaru ili jezero u Paljuvima. Sin mu sa porodicom živi u Lajkovcu i drži čuveno stovarište „Peđolino“… Doktorka Vera, ćerka Vlade Tašića, mašinovođe iz Spoljne živi u Novom Sadu ali se trudi da kuću u Lajkovcu održava koliko god joj mogućnosti i obaveze dozvoljavaju… Ćerke Ilije i Draže Đorđevića žive u Beogradu, Lazarevcu, ali i u Lajkovcu… Rajko Puzović živi u Beogradu… Starija ćerka Pere Ilića, pekara, Sofija živi u Obrenovcu, a tamo joj je ćerka sa porodicom. Kada je čula da je izašla knjiga o starom Lajkovcu među prvima je naručila. Njena sestra Nada nedavno je prodala stan i iselila se u Lazarevac… Dr. Kostadinka dev. Andrić živi dugo godina u Nišu ali je još uvek u kontaktu sa Lajkovčanima… Boka Milovanović, sin Žike Popa i Nevenke, rođen je u Lajkovcu, već decenijama živi u Beogradu. Lajkovca se nikada nije odrekao… Ljilja Brkić i njen brat Dragan koji je nedavno umro, deca su nekadašnjeg šefa Ložionice Slobodana Brkića. Obaveze su ih odvele iz Lajkovca… Slobodan, Raje Adamovića-Dugačkog sin, živeo je u Beogradu ali jednog dana se vratio u Lajkovac i napravio ogromnu kuću sa lokalom gde je živeo do smrti. Jedno vreme u tom lokalu bila je kafana „Tri krune“ popularno nazvanu „Kod Adama“, a koju je držao Milijan Došić koji je radio u Švedskoj. Očeva kuća, mala i krečena u belo ostala je u dvorištu, sva je u etno stilu, i spolja i unutra. Adamova supruga koja često dolazi kaže da je neće rušiti dok sama ne padne, a u znak uspomena na Raju. To je prva kuća do već ruinirane Sokolane koja je u fazi rušenja… Braća Dragan i Ivan, od oca Ljube Stanojlovića bivšeg šefa stanice i Saobraćajne sekcije u Lajkovcu i majke Vere, ćerke Ace Avramovića, starog i poznatog lajkovačkog trgovca, otišli su na školovanje i tamo ostali, Dragan u Beogradu, a Ivan u Kanadu gde je živeo i jedva dočekao tu kanadsku penziju da se vrati u zemlju i da malo poživi u stanu koji je već bio kupio u Beogradu, ali… Od Kriste Buljugić, koja je napravila kuću odmah po prolasku pruge kroz Lajkovac, a koja je bila treća kuća u varoši, ostala je praunuka Vesna, prelepa plavuša, koja živi u Sopotu…
Foto: Gane i Rada Đorđević Đurić deca Ace “Keze” i Mire, rođeni su u Lajkovcu, žive u Lazarevcu i Beogradu
Jedan od Braće Pavlovića, sin Miroslava i Mirjane vratio se iz Amerike i ulaže u poslove u Lajkovcu i Srbiji… Što je pomalo čudno i Lajkovački zetovi su voleli taj stari Lajkovac. Nevenka, unuka prvog lajkovačkog paroha Boška Milovanovića odrasla je u Lajkovcu. Udala se za Dragana Bucu Jelesića, reprezentativca Jugoslavije u boksu i živeli su u Beogradu. Buca je voleo Lajkovac i Lajkovčane. Dosta vremena provodio je ovde, pogotovu leti kada je obožavao kupanje na Kolubari.
Foto: Stari Lajkovčanin, Danilo Samardžić Saraga živi u Obrenovcu a sestra Nena u Valjevu
Jedne noći vraćao sam se sa terena i od Valjeva sam još trebao doći do Lajkovca gde sam živeo. Bio sam veoma umoran pa kada sam u Divcima „Kod Nosonje“ čuo muziku iako je bilo dva-pola tri pred zoru svratio sam da popijem kafu da ne bih zaspao za volanom. Kafana je bila puna ali se od duvanskog dima videlo samo do pola te digačke prostorije. Uhvatio sam jedno slobodno mesto do vrata. Muzika, koju nisam video već samo čuo, je treštala i u jednom trenutku počinje pesma “Ide Mile …“ a pavačica najavljuje: Samo za Tomu Petrovića iz Lajkovca! Onako dremovan i zbunjen mislio sam da haluciniram. Mađutim, posle par minuta stolu je prišao Milovan Mića Lazarević, podofoicir koji je radio u garnizonoj ambulanti u Valjevu i koji se malo bavio muzikom svirajući u bubnjeve. Prepoznao me je jer se već adaptirao na taj gust kafanski dim. Bio je sin ložača Mila Lazarevića, rođenog u Županjcu, i moj školski drug iz osnovne, stanovali su u kući Leje Grujičića. Rođen u Lajkovcu ali je kao vojno lice menjao mesta boravka i mislim da se posle Valjeva preselio u Beograd gde mu živi i sestra Snežana… Vlada Čarapić i njegova braća, zatim sinovi stolara Živorada Blagojevića, Raja koji je držao „Filip Travel“ u Beogradu i Dragan koji se oženio sa Milenom posle Žonove smrti…
Foto: Stari Lajkovčani rasuti po svetu: Dragan Stanojlović i kum Miki Gavrilović, sa suprugama, Boka Milovanović i sada već pokojni Ivan Stanojlović na svadbi kod brata
Živorad Adamović-Šilja živeo je sa majkom Nadom koja je radila u biblioteci i kao blagajnica u bioskopu, da bi kasnije radio kao otpravnik vozova i nastanio se u Beogradu. Njegov otac Adamović Stojan doseljen iz Kruševca koga su isto zvali Šilja ostavio je Nadu i sina 1950. godine kada je mali Šilja imao samo godinu dana. Nada se kasnije udala za Milana Ivanovića Ćelu Dragoslav, zv. Gagoš, Miodraga Anića-Pacike sin neizmerno je voleo Lajkovac, Kolubaru, životinje, pecanje i sve što je vezano za prirodu. U Beogradu je živeo isključivo na splavu na Savi. Jednom je sa suprugom Stadijom sa čamcem došao uzvodu od Save do Jolića vodenice… Živka Ivkovića Udbaša deca Rajko i sestra Dragica, sin Uglješe Đurovića, Pera, deca Ike Buljević Jela, Mira i Toma… Dragan Vukašinović iz Pepeljevca koji je mnogo vremena provodio u Lajkovcu i igrao za „Želju“, sada nastanjen u Valjevu, rado dolazi u Lajkovac gde ima familije, kumova i prijatelja… I od mnogih starih i cenjenih lajkovačkih porodica, Bankovića, Ilića, Pakića, Jovanovića, Likušića, Živkovića, Petrovića, Kitanovića, Aranđelovića, Pažinovića, Gajića, Ivanovića i drugih ostali su mnogi potomci rasutih po svetu ali ima i onih koji su ostali na svom ognjištu…
Foto: Miodrag Mile Gajić
Mile Gajić živi u Osnabriku ali je u stalnom kontaktu sa svojim drugom lajkovačkim Šošonom. Sve informacije iz Lajkovca dobija od njega tako da je veoma obavešten. Nedavno je iskoristio posetu Beogradskom sajmu gde je izlagao štamparske mašine, čime se inače bavi, pa je u Radljevu pravio ručak za stare lajkovačke prijatelje… Gruja i Vojko Jovanovići, Ćiran Mitrović i Joca Žunjić otišli su zajedno na rad u Nemačku. Prva trojica ostala su Dizeldorfu, a Joca se posle kraćeg vremena preselio u Kanadu i tamo oženio sa Novosađankom. Porodično se družio sa Ivom Iričaninom, koji je rođen u Lajkovcu i njegovom suprugom Ljiljom koji su živeli u Klivlendu-Ohajo. Joca i Ivan išli su zajedno na pecanje na Aljasku i u Kanadsku provinciju Jukon u lov na losove.
Foto: Levo: Dragan Tadić Sije, Mika Damnjanović, Miki Gavrilović, Dragan Stanojlović, Marjan Jovanović, Raško Ivanović, Dule Čitaković i Dragan Milošević, levo, profesor Ljuba Stanarević
Ovo je samo neki mali procent onih koji su iz raznih razloga otišli iz Lajkovca. Jednostavno, nemoguće je sve nabrojati. Međutim, mnogi su se vratili odlaskom u penziju ili iz nekih drugih razloga. Ne računam železničare koji su bili par godina na zameni u Lajkovcu i njihove porodice. Neki su izrazili želju da se sahrane u Lajkovcu pa i takvih ima dosta na starom i novom lajkovačkom groblju, ali da pređemo na vedrije teme.
Foto: „Mala, mala Rajka…“ bila je poznata pesma koju je pevala naša Lajkovčanka Grozdana Petronijević. Snimak je sa čuvenog šabačkog vašara
Grozdana Petronijević, zv. Mala Rajka, Lajkovčanka, bila je poznata pevačica. Radila je u mnogim mestima, ali najviše u Šapcu u hotelu „Evropa“ i kafani „Zeleni venac“.
Foto: Stari hotel „Evropa“ u Šapcu gde je pevala naša čuvena Lajkovčanka
Njena glavna pesma „Mala, mala Rajka…“ bila je veliki hit toga vremena pa je dobila i taj nadimak ili umetničko ime. Prilikom snimanja stare TV serije „Muzikanti“ sa Burdušem, Lepim Canom i drugima korišćena je ta pesma a jedan od opisanih likova bila je Rajka iz pesme. Čuveni Šabački vašar, koji se održava na Malu gospojinu, 21. septembra zna da okupi za nekoliko dana koliko traje i po 300.000 posetioca. Tako je uvek bilo, a u ta stara vremena na vašaru je „palila i žarila“ upravo Mala Rajka. Toliko je zarađivala da je mogla od toga da živi po nekoliko meseci. Ali je pošteno zarađivala, znala se tarifa i muzika bukvalno nije prestajala da svira preko celog dana i do kasno u noć. Jednom je jedan seljak iz okoline prodao kravu na vašaru i sav novac dao na muziku. Rajka je uzela sav taj novac, ali ne da naplati pevanje, već da mu sačuva to para od prodate krave. Sutradan je otišla u selo gde je taj siromašni mačvanski seljak živeo da mu vrati novac i bukvalno ga skinula sa vešala. Hteo je sebi da oduzme život kada se otreznio i shvatio da je ostao bez krave ali i bez novca.
Jednog dana došao je jedan taksista iz Novog Sada sa „Mercedesom“ i odveo Malu Rajku. Sa njom se oženio i dobio ćerku. Njeno mesto, glavnog pevača na Šabačkom vašaru preuzeo je tada još neafirmisani Šaban Bajramović. U jednom od intervjua Cuneta Gojkovića „Politici“ u kome je pričao o tada aktuelnim pevačima narodne muzike Merimi Njegomir, Goci Stojićević, Marinku Rokviću i Miroslavu Iliću, Cune je rekao reporteru: Međutim, ne treba zaboraviti, nije Lepa Brena nešto neviđeno što se popularnosti tiče. Imali smo mi nekada i Lepu Rajku koja nije pevala na radiju ali je zato kada se pojavi na ulici zaustavljala saobraćaj u Beogradu. Samo tada nije bilo televizije da to prikaže. Požuteli isečak iz „Politike“ čuva njena ćerka Svetlana Šupić koja živi u Pančevu.
Grozdana je napravila kuću u Banji Vrujci gde je živela do smrti.
Lajkovčani su živeli u mnogim evropskim gradovima, uglavnom u Nemačkoj, Francuskoj, Belgiji, Holandiji i drugim širom sveta od Vankuvera, preko Čikaga do Sidneja. Tamo su im rođena deca, pa i unuci koji su poprimili zapadnjačke manire i retko ili skoro nikako ne dolaze u zavičaj. Ali ta prva generacija koja je otišla na „privremeni rad“ u inostranstvo, odlaskom u penziju, u velikoj su dilemi – da li se vratiti u velike i opremljene kuće koje su tokom rada u inostranstvu napravili, o kojima su godinama maštali i jedva čekali penziju, ili ostati sa decom i unucima u inostranstvu. A onda obično donesu „genijalnu odluku“, da malo budu ovde, a malo tamo. Kada su ovde razmišljaju o deci i unucima, a kada su tamo nostalgija ih vuče da dođu kući u rodni kraj. U tome i život prođe, a velike opremljene kuće, često sa bazenima, ostanu same i, naravno propadnu.
Više podataka o Lajkovčanima pomenutih u ovoj priči i mnogo drugih podataka i fotografija možete naći u knjizi „Stari Lajkovac-drugo dopunjeno izdanje“, a može se kupiti u knjižari na staroj pijaci ili poručiti na donju e-mail adresu.
petrovictoma@yahoo.com
