Piše: Toma Petrović
Čitajući po ko zna koji put roman „Na Drini Ćuprija“ našeg nobelovca čija radnja otprilike traje oko četiri veka i sastavljen je od nekoliko povezanih priča u vezi sa mostom na Drini upečatljiv je deo u kome se pominje Fata Osmanagić. U blizini Višegrada nalaze se sela Velji Lug i Nezuke. U Veljom Lugu živi grana višegradskih Osmanagića koji su ponosni na svoje poreklo, a njihova se kuća vidi nadaleko. Domaćin kuće je Avdaga Osmanagić koji ima svoju magazu (prodavnicu). Ima pet odraslih sinova i ćerku Fatu. Za njegovu se ćerku zna da je neobično lepa pa čitava kasaba vodi brigu o njenoj udaji.
Nasuprot Veljeg Luga nalazi se selo Nezuke u kojem žive Hamzići. Oni takođe imaju svoje magaze u kasabi. Mustaj-beg Hamzić ima sina jedinca Naila koji se na jednom venčanju zaljubio u Osmanagićevu ćerku Fatu. Jednom ga je prilikom Fata u društvu drugarica odbila pa je njegov otac preuzeo stvar u svoje ruke. Kako je Fatin otac u to vreme preživeo značajne gubitke, Mustaj-beg mu je pomogao. Niko nije znao kako je došlo do toga da je Osmaganić dao svoju ćerku Hamzićima. Po celoj kasabi se pričalo da će Fata ipak otići u Nezuke iako se pred svetom zaklela da to neće nikad uraditi. Hamzići su po devojku došli na konjima i ubrzo su se Nail i Fatima venčali.
Kad je svadbena povorka prelazila most na putu prema Nezukama, devojka je zamolila brata da po običaju zaustavi povorku da bi odmorili. Fata se spretno popela na kamenu ogradu i bacila s mosta u reku. Kako je bila jesen kada su se svadbe organizovale jer predstoji duga zima kada će mladenci u vajatu imati vremena za sebe, to je i Drina bila duboka i brza posle jesenjih kiša. Sledećeg dana reka je izbacila njeno telo, a otac joj je umro iste zime.
„Ostali svati su poskakali s konja s najneobičnijim uzvicima i ostali pored kamene ograde u čudnim položajima, kao skamenjeni.“
Ova priča me je podsetila na naše, lajkovačke Hamziće koji godinama i u više generacija žive u Lajkovcu. Muharem Hamzić, rođen je 1902. godine u siromašnoj porodicu i selu Hamzići 12-13 kilometara od Mostara. U tom selu živelo je preko hiljadu Hamzića. Kažu da je samo momaka bilo blizu hiljadu. Mnogi su napustili selo i otišli dalje na školovanje pa ih ima doktora, inženjera i drugih visokih zanimanja. I u Muharemovom domaćinstvu bilo ih je više pa je on otišao trbuhom za kruhom u Mostar. Zaposlio se u begovskoj porodici na mestu kočijaša, rabadžije, konjušara… To je bila ogromna i bogata porodica sa leve strane Neretve i svi muškarci su po tradiciji uzimali titule koje bi imali u tim starim vremenima, a koje su izgovarane žargonski uz ime (Emin-aga, Šućur-beg). To su praktikovali i kasnije, posle ulaska Austro-Ugarske u Bosnu i Hercegovinu 1878. godine. To praktikuju i danas. Muharem je radio sve poslove oko konja. Najčešće je sa fijakerom vozio mladog i neiživljenog agu koji je bio vrlo zahtevan pri vožnji u smislu da je vozeći se kroz Mostar često zaustavljao fijaker, stani-kreni, javi se ovom-onom, svrati u jednu kafanu-svrati u drugu kafanu… I tako danima i mesecima što je mnogo nerviralo mladog Muharema i jednog dana okrene se prema agi, zamahne bičem i umesto da udari konja udario je agu, a vrh biča, gde je udarac najjači, pogodio je agu u oko i izbio ga. Odmah je iskočio iz fijakera i nekako uz Neretvu uspeo da pobegne uzvodno skrivajući se pored reke, na mestima išao prugom i nije se zaustavljao nigde do Jablanice. Tu se odmorio i posle stotine pređenih kilometara, uglavnom preko planina, snalazeći se na razne načine prešao u Srbiju i stigao u Valjevo. Smatrao je da mu je tu bezbedno a Srbiju je nekako voleo, možda čak kao i svoju Hercegovinu, jer je od starijih čuo dosta lepog o njoj.
Foto: Milorad Hamzić Puja (dugi levo u trećem redu) u školi za mašinovođe
U Valjevu je radio sve poslove da bi preživeo i onda su ga kao dobrog radnika primili na železnicu. U jednoj od železničkih pomoćnih zgrada na ulazu u stanicu Valjevo odmah desno iza rampe živela je Persa, devojačko Bobovac iz sela Jovanje kod Valjeva. Bila je udata i rodila dete ali je to dete umrlo, a ona onako razočarana napustila je selo i muža koji se odao alkoholu i počela da radi fizičke i poslove spremanja po valjevskim kućama da bi se prehranila. Muharem i Persa su se upoznali oko 1933. godine i posle kratkog vremena venčali. Muharem je marljivo učio i korak po korak napredovao na železnici. Prvo je završio za magacionera, pa za skretničara i dalje. Sve ispite polagao je u Sarajevu gde je bila direkcija železnice Drinske banovine. U Valjevu je dobio sina Milorada (1935). Da bi dobio bolje radno mesto morao je da seli od stanice do stanice. Jedno vreme bio je na zameni u Bogovađi gde je dobio sina Zlatomira (1938), zv. Gara. Muharemovo seljakanje sa porodicom se nastavilo pa se početkom okupacije našao se u stanici Grabovac na mladenovačkoj pruzi a stanovali su u selu Markovac. Pošto su imali dvoje male dece u Markovcu su držali kravu da bi deca imala mleka. Muharem je 1942. godine preko Persine poznanice Rutke koja je živela sa Nemcom, komandantom Beograda uspeo da u crkvi Svetog Arhangela Gavrila, u tim ratnim uslovima, promeni ime u Branko i prihvati pravoslavnu veru kao i slavu Aranđelovdan.
Počela je okupacija 1941. godine a Brankovo seljakanje se nastavlja. Pisao je direkciji železnice i tražio premeštaj u Lajkovac. Rečeno mu je da će ga premestiti samo da odradi još jednu zamenu. Dobio je nalog da iz Grabovca ide na zamenu u stanicu Jatare na Šarganu. Tu je bio otpremnik vozova i imao je jednog skretničara koji se prezivao Perić a bio je iz okoline Lapova. I on se našao tu na zameni. Branko je bio iskren i ispričao je Periću, sa kojim je bio izuzetno dobar drug i kolega, i još jednom desetaru pruge iz Čitluka kod Kruševca o svom poreklu, da se zvao Muharem, da je pobegao iz Hercegovine i skrasio se u Valjevu. Branko je upravo odradio poslednju smenu i čekao voz za Lajkovac, a taj desetar u međuvremenu preneo to četnicima kojih je u to vreme bilo dosta na području Mokre Gore, Tare i planinskim predelima užičkog kraja. Branko je trebalo po povratku u Markovac, gde je živeo sa porodicom a radio u Grabovcu, a posle ove zamene u Jatarima da pređe konačno u Lajkovac i da bude zaposlen u jednom od tri Bloka. Bio je trebovan vagon za preseljenje koji je već bio postavljen na sporednom koloseku u stanici Grabovac i čekalo se da Branko dođe da ubace stvari i da se sele u Lajkovac. Međutim, dok je tog zimskog jutra posle zadnje smene 1943. godine sedeo u stanici Jatare i čekao voz za Lajkovac došla su četiri četnika, odvela Branka na ivicu provalije na suprot zgrade železničke stanice u Jatarima i oborili ga na zemlju. Perić, koji je došao da isprati kolegu Branka molio je da ga ne ubiju: Ljudi nemojte, dobar je i pošten čovek, slavi Aranđelovdan, ima dvoje male dece, dva sina kao dve zlatne jabuke … Došao je do njih i pokušao da spase Branka koji je takođe molio da ga ne ubiju. Onda su uhvatili Perića, vezali mu noge i ruke i stavili ga uz furunu koja je zagrevala službenu prostoriju a onda Perića vezali za tu vrelu furunu. Zadobio je teške opekotine pre nego što je uspeo da se oslobodi. Oni su u međuvremenu zaklali Branka i gudnuli niz tu liticu u provaliju koja se završavala u potoku. Sutradan su železničari pokušali da nađu leš u tom potoku koji je nabujao ali nisu uspeli pa ni porodica i prijatelji iz Lajkovca koji su došli posle par dana. Leša jednostavno nije bilo. Zlatomir je kasnije, kada je odrastao, išao u Čitluk, ne znajući da mu je taj desetar ocinkario oca da bi uzeo izjavu da je Branko radio u stanici Jatare kako bi Persa ostvarila penziju.
Foto: Persa Hamzić, dev. Bobovac iz Jovanje kod Valjeva (desno) Miloradova i Zlatomirova majka, avgusta 1930. godine u društvu Ilinke i Dragoslava u Valjevu
Išao je kasnije i kod Perića istim povodom u Lapovo. Kada je na vratima železničkog stana gde je živeo video Zlatomira počeo je da plače jer je na prvi pogled u Zlatomiru prepoznao sina pokojnog Branka jer je mnogo ličio na njega. Ispričao mu je sve pojedinosti oko ubistva Branka i pokazao ožiljke od opekotina na leđima dobijenih tog jutra u stanici Jatare. Od tih četvorice koji su likvidirali Branka ni jedan nije izašao živ iz rata. Jedan je se obesio zbog griže savesti, dvojicu su likvidirali partizani i četvrtom se gubi trag. Verovatno je poginuo negde u borbama.
Foto: Zlatomir Hamzić Gara, šesti sa leva, pri polaganju cveća na spomenik izginulim železničarima lajkovačke Ložionice
Persa je ostala sa dva mala deteta kao samohrana majka. Železničari iz Grabovca pomogli su joj da utovari to malo stvari, sa kravom i teletom u vagon i doselili su se u Lajkovac. Kada su došli prihvatio ih je Momčilo Radovanović, tadašnji predsednik opštine, jer su on i njegova majka Nerandža znali Persu i Brankovu porodicu još dok je jedno vreme bio na zameni kao magacioner u stanici Lajkovac. Momčilov otac Tuja smestio je kravu i tele u njegovu štalu a Persu sa decom uselili su u jednu kućicu, drugu levo koja i sada postoji kod izvesne Zorke u sadašnjoj ulici prema novom groblju. Odatle su se privremeno preselili kod zidara Manojla Miloševića. Od Manojla su prešli kod Boška Karana pa kod Mućule, sina Velisava Petrovića Sake i njegove majke Darinke. Konačno je Persa dobila stan u železničkoj zgradi do opštine. U to vreme radila je u železničkom konačištu kao spremačica.
Parsin sin Zlatomir rođen 1938. godine oženjen je sa Slobodankom ćerkom Vlaste Veselinovića železničkog činovnika. Zlatomir je još kao dete dobio nadimak Gara. Nadimak mu je dao otac Branko. Kada ga je kao malog držao na nozi dizao u vis pevao mu je: Gara, gara, garava a gde ti je marama. Kada je Branko ubijen to su nastavili Persa i Milorad i tako je Zlatomir dobio nadimak Gara po kome je poznatiji nego po svom krštenom imenu. On voli taj nadimak jer mu je to uspomena na oca.
Foto: Milorad Hamzić Puja kao vojnik
Gara je kao dete bio veoma nestašan, za razliku od brata Milorada, zvanog Puja koji je bio stariji i malo ozbiljniji. Sve je voleo, dečije igre, bio je najbolji u Lajkovcu u igri klisa i maške. Pošao je u školu u Stanića kući na spratu a učitelj mu je bio Dobrosav Brkić. Ponavljao je još u prvom razredu osnovne škole. Kada je ponovo pošao u prvi razred njegovo odeljenje preselilo se u Sokolanu. Voleo je da lovi ribu i išao sa jedinim alasom u Lajkovcu, Stanimirom Sekulićem i njegovim sinom Batom da love ribu za prodaju. Stanimir je imao ribarnicu u kući Vukašina Petrovića kod stare pijace. Kasnije je pecao i bio jedan od najboljih ribolovaca na tzv. brzo pecanje u okolini. „Otkrio“ je baru Cigankaru punu ribe i držao je u tajnosti gde se nalazi. Jedan njegov vršnjak još pamti Garine reči u vezi Cigankare: Nema dna, kakva Đavolija jama! Ta bara je bila starača Kolubare koja je stvorena kada se Kolubara ulila u korito njene pritoke Ljiga u Ćelijama i nastavila prema Jabučju. Pre toga Ljig se ulivao u Kolubaru na mestu Žižića Ostenjak u Jabučju u zaseoku Gaj. Do tada je Kolubara tekla odmah ispod Ložionice, i meandrirala prema Jabučju. To je bilo pre nego što je napravljena mladenovačka pruga. Dakle, Cigankara je bila puna ribe a taj fond se popunjavao prilikom izlivanja Kolubare pa je velika količina ribe ulazila u tu staraču. Vlasnici njiva koje je Kolubara plavila uvodili su tu vodu u kanale koje su zvali jalaci a preko tih jalaka su pri ušću u glavni tok reke pravili brane od pruća, takozvane lese kroz koje je prolazila voda i ulivala se u Kolubaru a velika količina ribe je ostajala u tim lesama. Bilo je svih vrsta riba ali su najbrojnije bile štuke koje su preskakale lese i vraćale se u reku. Neki seljaci su to gledali kao fenomen i govorili: Ona jedna bila je kao obramica. Bara nije bila kakvu je prikazivao Gara. Bilo je velikih ali ne i toliko dubokih mesta, Bara k’o bara, sa kanalima dugim i po 200 metara puna pijavica i bezopasnih zmija belouški. Tu je bilo i puno divljih pataka, sa perjem vrlo koloritnih boja koje se presijavalo na suncu, u jatima koje su bile jako ugojene jer su se hranile ribama.
Ko je imao sreće da ih uhvati uživao je u paprikašu koji je bio najbolji sa mesom divlje patke. Neretko se preko vode videla patka kako pliva a iza nje klinasto celo jato mladih pačića koji još nisu leteli ali su zato gnjurali veoma vešto i spašavali se od radoznale dece. Kada je neki verski praznik i kada meštani Jabučja i okoline ne rade, a pogotovu ako je post, mnogi su odlazili u tu baru, najčešće u deo koji se zvao Bajića kuti i Ćurkova bara. Taj Ćurak zvao se Dragoslav Pavlović i imao je svoju baru iz koje je pojio stoku i čuvao ribu sa puškom. Iskopao je jamu u samom toku Cigankare tako da kada bara u tom delu presuši tu uvek bude vode gde se sva riba iz tog dela skupi da bi preživela, a onda ih Ćurak vadi čerencom tako da je uvek imao sveže ribe. To mnoštvo ljudi toliko zamuti baru hvatajući ribu u pređe (mreže), čerence i poklapačima, tako da se ribe potpuno dezorijentišu u toj mutnoj vodi i mogle su se hvatati i u ruke. Ja sam kao dete sa još dece iz komšiluka odlazio sa komšijom Radisavom Blažićem, zv. Drozak da hvatamo ribe. Hvatao sam male šarančiće a onda sam iz jedne bundeve povadio seme na jedan manji otvor koji sam urezao u bundevu, jer nisam imao drugu posudu, i sve te manje šarančiće, a bilo je na stotinu, ubacivao u tu veliku bundevu sa vodom. Odneo sam ih kod ujaka koji je živeo u Jabučju u veliku baru koju je imao. Posle nekoliko godina ujak je pravio kuću, 1963. godine, i skoro iscrpio vodu iz bare. Pozvao me je hitno da dođem i naravno otišao sam biciklom ne znajući što me je zvao. Imao sam šta da vidim. Bara sa vrlo malo vode na dnu bila puna je šarana kilaša, a skoro da sam i zaboravio na njih kada sam ih ubacio. Ujak ih je povremeno hranio starim hlebom i nekom starom neupotrebljivom pšenicom, očinjcima i kukuruzom. Kada je bila sezona dudinja, a Garaje znao celu Dubravu i gde se koji dud nalazi i to je držao u tajnosti da neko ne ode i pojede dudinje. Njegov drug Sulja, dok je bio dete, na jednom dudu na Prljuši, u njivi Bože Žolje toliko je jeo dudinja da ga je poteralo a on nije imao vremena da siđe pa je tu potrebu obavio sa grane i nastavio da jede dudinje. Bila su to deca samohranih majki, kojih je posle rata bilo dosta, i nije čudo što su im dudinje bile tako slatke.
To je bio period kada su pored dudinja bile zrele i višnje, ali višnje su bile kisela. Drugih slatkiša pored šećera u kocke koji se dobijao na tačkice, tzv. R-karte, nije bilo a i ako ga je bilo majke su držale pod ključem. Zlatomir se zaposlio na železnici, najpre kao fizički radnik u elektro radionici Ložionice gde mu je šef bio Vlada, zv. Jaka struja. Radio je konkretno na punjenju i zameni akumulatora na putničkim vozovima. Kada je ukinuta pruga Beograd- Čukarica Zlatomir je prebačen u stanicu Čukarica koja je bila u nadležnosti radionice u Lajkovcu, kao istureno odeljenje. Tu je ostao do 1968. godine kada je ukinuta uzana pruga. Vratili su se u Lajkovac svi zaposleni Lajkovčani koji su radili u stanici Čukarica. U Valjevu je završio zanat za električara pa je i dalje radio u Ložionici kao KV električar. Kasnije je radio na kontaktnoj mreži. Jednom je bio neki kvar na toj mreži pa je Gara sa kolegama iz Valjeva otišao da pronađu kvar. Uvek se prvo najave dispečeru da isključi taj deo mreže gde ima smetnja. Dispečer je javio da je sekcija isključena. Rutinski su proverili sa tzv. motkom i ustanovili da i dalje ima struje. Javili su dispečeru sa druge strane te deonice i on je takođe rekao da je isključeno. Opet provera i ustanove da i dalje ima struje iako su obadve strane isključene, što je apsurd. Ništa im nije ostalo nego da krenu pored pruge da vide o čemu se radi. Ustanovili su da se na jednom mestu otkinula jedna faza sa viokonaponskog dalekovoda koji je prelazio preko pruge i pala preko železničke mreže. Nije dohvatila zemlju pa nije reagovala zaštita da bi izbacila dalekovod. Da je bilo ko počeo da se penje, a trebao je Gara da se popne na stub, i da je ušao u zonu polja tog visokog napona teško bi se izvukao živ.
Sve je voleo. Pored ribolove najviše motore i imao je Moto Guzzi sa kojim se jednom u Slovcu „zakucao“ u neosvetljena zaprežna kola koja su vukla drva i neko granje. Verovatno je bio pod dejstvom alkohola koji je povremeno konzmirao, ali se nije opijao. Igrao je beka u podmlatku „Železničara“ a kasnije je 11 godina bio republički fudbalski sudija.
Kada se oženio nije mogao više biti u stanu koji je dobila Persa jer je bila velika gužva pa su Slobodanka i on godinu dana živeli kod Cveje Jokića, a onda je Zlatomir dobio stan u zgradi preko puta železničkog magacina. Taj stan su kasnije menjali sa Slobodankinim bratom Zoranom, zv. Vesa i uselili u stan koji je Vesa nasledio od oca što je na istom spratu gde je živeo Milorad, odnosno gde sada živi Miloradov sin Slobodan Boban Hamzić, po tradiciji poznati lajkovački ribolovac sa porodicom. Milorad je takođe bio železnički radnik, završio je železničku školu za mašinovođe sedme generacije u Beogradu 1961-1962. godine sa nekoliko Lajkovčana u generaciji.
Foto: Sinovac Boban sa svojim zgradarima
Zlatomir i Slobodanka imaju ćerku Oliveru i sina Predraga-Prešu. Predrag je završio srednju vojnu školu u Rajlovcu. Odatle je prešao na aerodrom Zemunik kod Zadra gde je trebao da pohađa vazduhoplovnu akademiju za pilota, međutim zaratilo se i on se sa vojskom povukao i sada radi u Batajnici, gde je i nastanjen.
O Zlatomiru bi bilo materijala da se napiše cela knjiga.
Uprkos svim nestašlucima iz mladosti Zlatomir je odrastao u jednog dobrog, cenjenog i porodičnog čoveka koji je u Lajkovcu proveo ceo život i o kome Lajkovčani imaju uglavnom dobro mišljenje.
