Neposredno posle Drugog svetskog rata Fudbalski klub „Železničar“ iz Lajkovca, osnovan 1927. godine, deaktivirao se jer u vreme rata bio potpuno pasivan što se tiče takmičenja, treninga i obuke mladih. Jednostavno, tokom rata veliki broj fudbalera se uključio u NOP od kojih je dosta njih poginulo u borbi za oslobođenje zemlje. Formirali su odred od 25 igrača i rukovodstva kluba. U samom početku rata poginuli su Nikola Ilić, Raško Vukadinović, Ljubiša Kostić, Dragojlo Lazić, Dušan Švabić, Momčilo Radovanović, Miodrag Đurđević Jutaš, Miladin Ilić, Ljubomir Pavlov, Vukašin Zurovac i Dragan Kopčić. Kasnije, do 1945. godine poginuli su Miloš Milovanović, Slobodan Živković Soja i Borivoje Srećković. Tokom 1942, 1943. i 1944. godine jedini aktivni klub u Lajkovcu bio je „Omladinac“ gde su igrali i pojedini mlađi fudbaleri „Železničara“ koji nisu zbog godina otišli u rat. Imali su igralište u Rubribrezi, na njivi Bogdana Čančarevića, gde je sada stovarište „Peđolino“. Inicijativu za osnivanje ovog kluba pokrenuli si početkom rata Boža Radojičić, zv. Zekulja, otpravnik vozova i Branko Radović „Šopić“ koji je u to vreme bio pripravnik nadzornika pruge u Lazarevcu i koji je sve slobodno vreme provodio u Lajkovcu. Odmah im se pridružio i dr Mile Banković. Njih trojica počeli su sa okupljanjem dece jer se u „Železničaru“ u to vreme, zbog ratne situacije i odsustva dosta fudbalera, nije puno posvećivala pažnja organizovanom radu sa podmlatkom.
Dakle, par godina posle rata, 1947. godine SD „Železničar“ se zahuktao. Dobili su preko opštine teren koji se i danas koristi. Na čelo kluba došao je šef Ložionice inženjer Miroslav Marković. Već u sezoni 1948-49. osvojili su prvo mesto Valjevskom podsavezu.
Čitava plejada fudbalera prošla je kroz ovaj fudbalski klub. Teško ih je sve nabrojati, možda u nekoj drugoj priči. Međutim, jedan od njih, među mnogo po nečemu istaknutih, Miodrag M. Anić, zvani „Pacika“, rođen 1912. godine u Orašcu kod Aranđelovca, od oca, takođe, Miodraga i majke Vidosave Anić zaslužuje posebnu pažnju.
U kolubarski kraj došao je pre rata, najpre u Valjevo gde je radio na železnici, a igrao za FK “Budućnost“ iz Valjeva. U braku sa Verom, rođenom u Užicu 1919. godine od oca Borivoja i majke Zorke Popović. U Valjevu je pre rata, 17.07.1939. godine dobio sina Dragoslava Gagoša Anića.
Lajkovac je u posleratno vreme, bar što se železnice tiče, bio privlačniji od Valjeva, pa je Pacika 1951. godine prešao sa stanom i poslom u Lajkovac gde je počeo da radi kao otpravnik vozova. Međutim ubrzo se razboleo i morali su da mu odstrane jedan bubreg. Tada je izgubio zdravstvenu grupu pa više nije mogao raditi na izvršnim poslovima pa je dobio radno mesto referenta plana. Kasnije je bio školski, rasporedni i na drugim, uglavnom administrativnim radnim mestima. Što se fudbala tiče, odmah po prelasku u Lajkovac uključio se u FK „Železničar“ kao igrač gde je ostao do kraja karijere. Igrao je aktivno iako je imao samo jedan bubreg. Bio je poznat i po tome što je bio najpedantniji fudbaler koji nikada nije isprljao svoj dres ili šorts bez obzira na vremenske prilike.
Voleo je golubove, naročito pismonoše i bio strastven odgajivač, a golubarnik mu je bio pored stambene zgrade u kojoj je stanovao. Gajio je jedno vreme i zečeve koje je posebno obožavao. Supruga Vera bila je prava dama. Posle Pacikine smrti Vera je jedan deo života provela u Parizu.
Jedan period posle rata Pacika je bio ekonom kluba i vodio materijalno poslovanje. Nije u to vreme bilo puno opreme. Igrali su stalno u istim dresovima i imali samo jednu fudbalsku loptu. Bila je praksa da kada neko dođe na gostovanje ponese svoju loptu, a onda sudije i kapiteni ekipa biraju loptu i igra se sa onom koja je bolja. Naši bi obično malo izduvali svoju loptu koja je skakala kao mešina, a onda se gosti malo pohvale da je njhova bolja i sa njom se igra. Tako se čuvala naša lopta. Sastojala se od unutrašnje gume sa ventilom i spoljnim, kožnim delom ušivenim na „kriške“ i jezičkom za pokrivanje ventila. Njeno veličanstvo – fudbalska lopta čuvala se u to vreme kao najveće bogatstvo. Mnoga deca koja su volela fudbal prijavljivala su se dobrovoljno da dohvataju loptu iza gola. To im je bila prilika da je dohvate rukom i da je, eventualno, šutnu ako bi pala dalje iza gola, pogotovu na treninzima kada nije stavljana mreža. Sanjali su je noću. Beograđani su pešačili kilometrima da bi šutnuli i dodirnuli pravu fudbalsku loptu na nekim od treninga.
I jedna mala digresija. Naime, čuveni Moša Marjanović imao je rođenog brata Nikolu koji je bolje igrao fudbal od Moše i bio je generalno kompletniji fudbaler, a bio je i stariji. U ranoj fazi igranja fudbala imao je povredu kolena. U to vreme nije bilo tih operacija. Voleo je fudbal i bio je više rezerva nego što je igrao u BSK-u. Hramao je pomalo na terenu, ali savremenici kažu da je Nikola pre povrede bio bolji fudbaler od Moše. Otac im je bio fijakerista i stanovali su kod Palilulske pijace u Beogradu. Dok je Moša bio klinac a Nikola tinejdžer, Nikola kaže Moši da je čuo da je na Kalenića guvnu (još nije postojao pijac) neki student koji je studirao u inostranstvu doneo fudbalsku loptu pa je pozvao Mošu da ide sa njim da vide kako to izgleda. Pešačili su dugo samo da bi videli loptu. Čekalo se u redu ko će da šutne loptu. Šutiralo se uglavnom u vis. Došao je na red Nikola, jer je Moša kao klinac mogao samo da gleda. Šutnuo je iz sve snage u vis, izgubio ravnotežu i pao na leđa. Pratio je loptu pogledom u visu, a onda gledao kako pada na zemlju, nekoliko puta odskače, a on ustaje, otresa leđa i tur od prašine i kaže: „Ala je lepo!“ Međutim, bio je, doduše usamljen slučaj i u našem Lajkovcu, da su roditelji kupili pravu loptu svom sinu, ali njega fudbal nije interesovao. To je slučaj Pavla Kuznecova, kome je otac Andrija bio apotekar, a majka Desanka iz ugledne porodice industrijalca Novakovića iz Obrenovca, dakle imućna porodica, kupio loptu a da je Pavle nikada nije šutnuo. Ostala deca iz kraja su imali su krpenjače, koje nisu mogle da odskaču, i po ceo dan su jurili za njima.
Pacika je imao žarku želju da svoga jedinca Gagoša uvede u svet fudbala. Bilo bi realno da sin jednog fudbalera postane njegov naslednik, bar što se fudbala tiče. Mogao mu je dati tu jedinu fudbalsku loptu, koja je bila pod ključem koji je on čuvao, da igra na igralištu koliko god hoće.
Međutim, Gagoša fudbal nije uopšte interesovao. Sve drugo je voleo – pecanje, životinje, prirodu, luk i strelu, vodu, reku ali fudbal nije mogao da smisli. Pacika ga je, za početak, pozvao da ide sa njim na igralište da malo zajednički šutiraju tu pravu fudbalsku loptu ne bi li ga privoleo da se malo posveti toj igri. Gagoš je poslušao oca i pristao. Prvi dan su malo radili neke kondicione vežbe i trčanje oko igrališta. Napred je trčao Pacika, a Gagoš pozadi i uvek je sekao korner i skraćivao stazu. Sve to mu je teško palo. Dogovorili su se da dođu i sutra kada će malo šutirati loptu. Gagoš je kod kuće uzeo jednu zihernadlu i stavio je u zadnji džep šortsa. Sutradan su malo šutirali, a onda je Gagoš iz sve snage šutnuo loptu koja je završila daleko u Drpinim kukuruzima. U to vreme nije bilo svlačionice pa su se igrači najpre presvlačili u ložioničkom kupatilu, i onda išli uzbrdo stazicom ili putićem prema igralištu, između Stanića i Grujičića kuće gde je stanovao Biba Maksimović. Tom stazicom je skoro uvek tekla voda sa brda pa je više ličila na potok. To je bio jedini put za igralište pa su i navijači išli tom stazicom na utakmicu. Kasnije su se igrači presvlačili u Železničkom domu u prostorijama u koje se ulazilo sa terase od strane dvorišta. Oni su išli na igralište kroz Drpino imanje. Zanimljivo je da je Aleksandar Drpa samo njima dozvoljavaju da idu tim putićem.
Dakle, Gagoš je otišao da nađe loptu u kukuruzima a onda je uzeo zihernadlu, kroz štep probušio unutrašnju gumu lopte i seo na nju da se pre ispumpa. Gde je probuši kada u kukuruzima nema ništa pogodno da se lopta probuši, pitao se Pacika, a onda je shvatio da je taj njegov napor uzaludan posao, zakrpio je unutrašnju gumu kod Dragiše Petrovića, opančara i digao ruke od ubeđivanja svog jedinca da igra fudbal. U tom trenutku pali su mu na pamet stihovi Đure Jakšića: „Sad se i babo češe po glavi, gledajuć dugo sinčića svog: – E, ja sam volo sablje i koplja, a sin bi jarca pečenog“. A Gagoš je, oslobodivši se fudbala, opušteno nastavio da gađa ptice lukom i strelom u Lučića šumi.
Gagoš je upisao prava, preselio u Beograd gde se kasnije zaposlio u gradskom SUP-u gde je radio kao inspektror po džepnim krađama. Uvek je tražio teren oko železničke i autobuske stanice jer tu je uvek sretao svoje Lajkovčane i šalio se sa njima na razne načine, kao legitimisao ih i stavljao lisice na ruke iako ih je poznavao. Živeo je na splavu na Savi, gde se oženio sa Grkinjom Stadijom i gde su mu se rodila dva sina Mika i Bora. Nikada nije hteo da uzme stan koji mu je pripadao, jer bi tada morao napustiti splav. Stadija ga je ipak preduhitrila i dobila stan od GSP-a gde je radila kao vozač tramvaja, pa je sa decom preselila u stan a Gagoš je i dalje ostao na splavu, gde mu je komšija povremeno bio glumac Pavle Vujisić koji je svoj pokretni katamaran često sidrio da Gagoševog splava gde mu je Gagoš čuvao mesto. U stan je odlazio retko, samo po potrebi. Umro je 12. maja 1990. godine i sahranjen u Bežanijskom groblju.
I još malo nepoznatog o fudbalu… Mladomir Đorđević, rođen u Čačku 1924. godine, poznatiji kao Puriša Đorđević, poznati filmski režiser i scenarista i prvi muž Milene Dravić, kao mladić igrao je fudbal za „Borac“ iz Čačka.
Kada se preselio za Beograd, 1946. godine, ostao je veran svom prvom klubu i često, kada je bio u mogućnosti, prisustvovao je utakmicama u Čačku. Bio je dobar prijatelj i kasnije nekrolog Rajku Mitiću i posle Rajkove smrti, a povodom neke godišnjice, obavezno je pisao po nešto o Rajku. Bili su i komšije kasnije, ali ne u Beogradu već na Zlatiboru gde su imali vikendice u komšiluku. Kada bi se sreli Puriša je obavezno uz pozdrav dobacio: Ej Rajko, 2:1. To 2:1 bilo je vezano za kvalifikcije za prvu ligu odmah posle rata, 1946. godine. Zvezda je gostovala u Čačku. Stadion pun, mnogo vojske sa oružjem jer su upravo došli sa fronta i nosili to oružje sa sobom. Zvezda nije nešto bila u zenitu, ali je Rajko, pre rata kao junior, a za vreme rata bio je poznat kao dobar fudbaler. Pre rata igrao je za BSK a onda, kao vojni obveznik bio bio je angažovan kao vojnik da igra u Nacionalnoj službi, klub koji je po naredbi predsednika vlade Milana Nedića, ministar zadužen za omladinu i sport oformio fudbalski klub pod tim imenom i mobilisao sve poznate fudbalere sa područja Beograda i šire da treniraju i igraju za taj tim u prvenstvu. Pored Rajka Mitića u Nacionalnu službu mobilisan je i naš Stanko Milovanović Pop koji je na pojedinim utakmicama bio bolji i od Rajka Mitića. Postoji tekst u „Sportu“ iz 1943. godine gde piše da je igrač utakmice bio Stanko Milovanović, iako je Mitić igrao na toj utakmici.
Počinje utakmica za kvalifikacije, Zvezda u crveno-belim dresovima, Borac isto crveno-beli ali horizontalne štrafte, tzv. Alkatraz dresovi. Prvi je poveo „Borac“. Gol je dao Mirko Zgonjanin, sa nadimku Pipera. Ludnica na stadionu, puca se iz svih mogućih vrsta oružja pa i rafalima. Igra se utakmica dalje, još je prvo poluvreme i Zvezda izjednači. Igra se dalje i sudija dosudi penal za Borac. Šutira Pera „Prase“ iz sve snage i maši. Ništa on, ponaša se kao da je postigao gol. Ali pred kraj prvog poluvremena Borac povede sa 2:1. Zvezda, sa svim poznatim predratnim i ratnim fudbalerima BSK-a i tzv. Nedićeve Nacionalne garde gubi od „Borca“. Čačani u svačionici dogovaraju taktiku. Kako da zadrže taj rezultat do kraja!? Nekom pade ideja da šutiraju duge lopte preko ograde u Moravu, pošto je igralište bilo na samoj obali. Uprava će angažovati klince koji su sedeli na ogradi i na nekom drveću, odakle su posmatrali utakmicu, da dohvataju loptu, pa ako i nije pala u vodu da je malo poguraju, kao slučajno, i da krene niz Moravu. Dok je oni stignu lopta se već natopi vodom i jako oteža. Posle par puta kvašenja lopta se ponašala kao krpenjača, nije htele da odskače. Šutneš loptu iz sve snage, a ona ode desetak metara i stane. Rezultat je ostao iz prvog poluvremena 2:1 za Borac. Posle utakmice fudbaleri jednog i drugog tima idu na Moravu da se rashlade i umiju, a Puriša prilazi Mitiću i kaže: Druže Rajko, ja sam asistent domaćem novinaru i hteo bih da Vam postavim par pitanja za lokalne novine. Rajko, onako ljut kaže Puniši: A mogu li ja tebi da postavim samo jedno pitanje!? Otkud Pipera i Kozlov (Kozak koji je igrao za Slobodu i koji je imao neverovatno jak šut) da igraju za Čačak kada su do juče igrali u Slobodi iz Užica? Puriša kaže: Odgovoriću Vam druže Rajko – to su se dogovorili sekretari našeg i užičkog komiteta partije, specijalno za ovu utakmicu, pošto su se složili da Borac ima trenutno jači tim, pa su nam pozajmili jednog napadača i jednog odbrambenog igrača. Rajko je prihvatio odgovor jer na to obrazloženje niko nije smeo reći ništa protiv. Uz to, Borac je imao i Acu „Patka“ koji je mnogima zagorčavao život svojom briljantnom igrom. Taj Aco, koji je bio kapiten i kasnije trener. Sa Perom „Šusterom“, drugom iz komiteta, sastavljao je tim. Rajko im je rekao da neće daleko dogurati i to njegovo se obistinilo. Posle pobede nad Zvezdom počeli su sve druge utakmice u kvalifikacijama da gube. Naravno, Zvezda je tukla sve redom i kvalifikovala se te godine za prvu saveznu ligu. Borac je ostao u Drugoj ligi ali je već sledeće sezone ispao u Kragujevačku zonu.
Pipera je ostao posle te utakmice i igrao neki period za Čačak na mestu centar-halfa, a naš Lajkovčanin, Milan Dika Kostić igrao je centar-fora. Bili su dobri drugari.
Dika je usled posledica ranjavanja na Sremskom frontu dosta kasnije, kada je prestao da igra fudbal, dobio gangrenu desne noge. Bolest je toliko uhvatila maha da su lekari morali da mu je amputiraju. Lekar koji je trebao da uradi tu amputaciju tešio ga je i nekakvom opravdavajućem tonu mu govorio da je to jedino rešenje i da bi bilo koja druga kombinacija bila kobna po njega. Dika se držao dostojanstveno i rekao lekaru: Doktore, samo da znate da je ta noga umarširala u Trst 1945. godine, a koliko je samo na fudbalskim terenima dala golova! I tačno je. Dika je uvek igrao centar-halfa i postigao mnogo golova pa se može svrstati u 5-6 „Željinih“ golgetera koji su postigli najviše golova.
Kasnije, krajem 50-ih godina, kada je Pipera prestao da igra fudbal, živeo je u Užicu. Voleo je vozove i često je dolazio u Lajkovac, u Donji Kraj, ali nikada nisam saznao kod koga. To mu nije bila veza po fudbalskoj liniji jer je na utakmice dolazio sam. Često je prilikom tih boravaka u Lajkovcu dolazio na treninge. Znao je da pred kraj treninga, u neformalnom delu, izađe na teren i puca sa ostalima na gol. Bio je tada vremešan čovek, sa viškom kilograma i uvek je dolazio u papučama i košuljom preko nekih širokih platnenih pantalona. Dobar prijatelj bio mu je i Mića Pakić.
Slične priče možete naći u knjizi „Stari Lajkovac“ kojih još ima u prodaji u knjižari na staroj pijaci i kod autora.
