U pokušaju da se koliko je to moguće nadomeste programi koje ustanove i organizacije ne mogu realizovati usled vanrednog stanja, u nastavku serijala nudimo vam zanimljivu priču o Hadži Ruvimu. Većina priča iz ovog serijala objavljivana je u brošurama koje su u koautorstvu priredili Lajkovčani: umetnik Milutin Ranković i profesor Raško Jovanović.
O HADŽI RUVIMU
Bio je starešina manastira Bogovađa, veliki krstorezbar, knjigoljubac i narodni tribun, Hadži Ruvim bio je i monah i ustanik.
Okupio je srpske knezove, radi pobude protiv dahija koje su vladale beogradskim pašalukom i o njihovoj samovolji uputio pismo sultanu, zbog čega je pogubnjen u seči knezova 1804. godine.
Hadži – Ruvim je rođen u siromašnoj kući zemljoradnika Nenada-Neška u selu Babina Luka, 8.aprila 1752. Godine. Na krštenju je dobio ime Rafailo.. Majka Mara obdarila je svoga supruga sa još tri sina i jednom ćerkom.
U želji da se nauči pismenosti, Rafailo je još kao momčić otišao u manastir Dokmir koji je od njegove kuće udaljen nepun sat hoda. Pored učenja pismenosti mladi Rafailo je učio i drvorezbarsku veštinu, po kojima je škola u manastiru Dokmiru bila poznata u to vreme, a koju su osnovali kaluđeri pridošli iz Svete Gore. Pored Rafaila i ostalih učenika, ovde se učio i njegov sinovac Petar Nikolajević koji je kasnije tu veštinu usavršio u Sremu. Po završetku učenja u Dokmiru, Rafailo se oženio seoskom lepoticom Marijom i potom se zaposlio 8.novembra 1774. Godine. Rukopoložio ga je arhijerej Jevstatije u hramu Sv.Arhanđela Mihajla u Ćelijama. Pop Rafailo je po rukopoloženju dobio babinolučku parohiju. Posle smrti svoje supruge 1783.godine, Rafailo je otišao u manastir Bogovađu i tu se u početku 1784.godine zamonašio, dobivši monaško ime Ruvim. Ostavši udovac, Ruvim je često putovao po bližoj i daljoj okolini. Zadržavao se u manastiru Ćelijama i Studenici. Dva puta je dolazio u manastir Krušedol, gde je izradio sliku ovog manastira. Godine1874. Pohodio je Jerusalim i poklonio se Hristovom grobu. Godinu dana kasnije Ruvim se vratio sa pismenom diplomom koja muje davala pravo na hadžijsko zvanje. Od tada se potpisuje kao „poklonik Groba Gospodnjeg“ i „Hadži – Ruvim“, pod kojim imenom je ostao u narodnoj uspomeni.
O događajima svog vremena Hadži-Ruvim je ostavljao značajne zapise. Tako ostavlja podatke o poharanim crkvama u valjevskom kraju 1787.godine. o završetku austrijsko-turskog rata, kada su se Turci ponovo vratili u Beograd, piše ovako: „I tada se ču da Nemac vraća Turcima Beligrad i predele beogradske, i svaka duša zaplaka. Desetog avgusta dade Turcima Beligrad i uđe paša u Beograd a feldmaršal Valis ode preko Save te 1792.godine“. od 1791-1801.godine u Bogovađi beše “blagoštije hrišćanima“ što Hadži-Ruvim koristi za obnovu manastira. Pošto su naši manastiri za vreme ropstva jako osiromašili te nisu mogli da nabavljaju skupe crkvene predmete niti da ih dobijaju od Rusije, kaluđeri su se dovijali i pravili ih sami od drveta, te se tako razvila manastirska duborezačka umetnost. Hadži – Ruvim je u ovoj veštini prednjačio, kao „iskusni krstorezac“ kako se i potpisivao. Od prodaje svojih rukotvorina često je obezbeđivao novac za kupovinu crkvenih knjiga. Rezbarenim krstom, koji je Hadži-Ruvim poklonio manastiru Čokešina, iguman Hadži Konstantin Vujanić blagoslovio je i zakleo hajdučku četu braće Nedića kada je 16.aprila 1804.godine pošla na Vranjevac da dočeka tursku ordiju koja je nadirala od Lešnice. Dan kasnije sa istim krstom u ruci Hadži Konstantin je opojao 303 mrtva borca hrabre čete braće Nedića. Kao veliki knjigoljubac sa putovanja je donosio knjige i najbolje ostavljao manastiru. Knjige je uredno popisivao i na njima ostavljao zaveštanja da ih niko iz manastirske biblioteke ne može otuđiti. Hadži-Ruvim nije bio samo crkveni čovek i osnivač škole duboreza i ikonopisa u Bogovađi, već i narodni branilac koji je učestvovao u svim narodnim pitanjima i pregnućima. O nezakonitosti i haračima koje su dahije samostalno uvodile, Srbi su odlučili da upute žalbu sultanu. Žalbu najvišoj ličnosti turske carevine mogao je pisati samo najobrazovaniji i najpismeniji, koji je znao način i etikeciju obraćanja caru, a takav je napisao žalbu sultanu u kojoj se tražilo da dahije ukinu namet i da se ne mešaju u narodne poslove osim vezira i narodnih knezova, kao što je Svištovskim mirom bilo ugovoreno za Srbe.
Za Hadži – Ruvima i njegovog učenika Hadži Đeru dahije u narodnoj pesmi kažu:
„Oni znadu zlato rastopiti,
I sa njime sitne knjige pisat,
Nas, dahije, caru opadati.“
Hadži-Ruvimova žalba sultanu, dahijama je bila još jedan razlog da ovog izuzetno pismenog i svakojakim blagoljepijem nadarenog čoveka unište. Uhvaćeno pismo koje je Aleksa Nenadović uputio austrijskom majoru Mitezeru u kome traži pomoć za dizanje ustanka protiv dahija u Srbiji, bio je povod Fočiću Mehmed-agi da poseče viđenije Srbe i među njima Hadž i- Ruvima. Dahije su znale da Ruvim nije pisac tog pisma. Međutim, ukazala im se povoljna prilika da se oslobode jednog tako uticajnog protivnika. Mitropolit Leontije Grk odigrao je vrlo nečasnu i nehrišćansku ulogu. Pozvao je potčinjenog mu arhimandrita u Beograd, iako je znao šta mu dahije spremaju. Hadži-Ruvimovi biografi ovako su opisali Hadži-Ruvimovu smrt: „Dan 29.januar 1804.godine osvanuo je hladan i vetrovit, pucalo je i drvo ikamen. Šiban severcem, Dunav je valjao sante leda, koje su se sudarile i lomile uz gromku tutljavu. Od kule Nebojše išao je i odred janičara sa Hadži-Ruvimom u sindžiru. Išli su lagano ka Varoš-kapiji, gde su oko goleme vatre čekale dahije sa dželatima. Posrćući izmoren išao je Hadži-Ruvim moleći se usput Bogu da mu oprosti grehe . Kada su se zaustavili pred Varoš-kapijom, Fočić je mahnuo rukom i dželati su počeli mučenje. Zderali su Ruvimovu mantiju s grudi, žegli mu grudi i usijanim kleštima kidali meso ispod pazuha. Ruvim je sve ćutke podnosio dok Aganlija, zadivljen takvom čvrstinom, mahnu dželatima da obustave mučenje i dopuste mu da se pomoli Bogu pred svoju smrt. Ruvim je klekao na sleđeni kamen i iznemoglim glasom šaputao molitvu za iskođenije duše, a zatim se digao i rekao; „ Bogu grešim svaki dan i sve više, a vama nisam ništa zgrešio. Sad činite svoje!“ Pod dželatovom krivom ćordom kleknula je lepa i ponosna glava arhimandrita Ruvima, najvećeg valjevca 18.veka. Mrke i neme otišle su dahije sa groznog mučilišta. Ojađeni hrišćani odneli su telo mrtvog duhovnika i ukopali u porti srpske crkve. Na dan svoga pogubljenja, Hadži – Ruvim je bio navršio 52 godine i 20 dana. Bio je vrlo lep, naočit, dostojanstven i pametan čovek.
